Author: Filip

У недјељу, 11. октобра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је архимандрит Дамјан Цветковић, секретар епархијског Управног одбора Епархије жичке. Саслуживали су му архимандрит Сава Илић, лични секретар Епископа жичког, презвитер Александар Јевтић, главни уредник часописа ,,Жички Благовесник” и парох при цркви Св. Саве у Краљеву, као и свештено братство Саборног храма: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Натанило сабрат Манастира Св. Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Уважени гости из Епархије жичке се ових дана налазе у посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској по благослову Преосвећеног Епископа жичког г. Јустина и Високопреосвећеног митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Овом приликом, сабраном вјерном народу се пастирским и празнично-надахнутим словом обратио архимандрит Дамјан Цветковић. Он је у почетном дијелу свог пастирског обраћања пренио молитвене поздраве и благослов Преосвећеног Епископа жичког г. Јустина, те је пожелио и брзо оздрављење Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија: ,,Драга браћо и сестре. велика ми је радост бити овде са вама у овом величанственом храму. Још већу част и радост даје ми та дивна обавеза да вам пренесем молитвене поздраве Преосвећеног владике жичког Јустина са трона Светога Саве, Светог Николаја Жичког и многих светих отаца. Владика Јустин  непрестано је молитвено пратио сва дешавања у Црној Гори и у свему вас молитвено и на сваки други начин подржавао. Ево, послао је нас тројицу свештенослужитеља и једнога брата да овде са братством овога храма и са свима вама заједно се помолимо Господу за здравље и брзо и успешно исцељење Високопреосвећног Митрополита и Архиепископа г. Амфилохија. Нека му Господ подари много година да у здрављу води своју цркву и да заједно са свима вама призива многа чудеса Божија.” Отац Дамјан је такође нагласио да је подгорички Саборни храм дивно чудо Божије, баш као што је то и слобода коју је по његовим ријечима народ Црне Горе извојевао уз Божију помоћ и постојаношћу, вјером и истрајношћу: ,,Овај предивни Храм не могу никако другачије да схватим осим као дивно чудо Божије, а оно што се десило у нашој Светој Цркви – слобода коју сте извојевали, највеће је чудо милости Божије коју сам ја до сада доживео. Чудо је извесно и милост је извесна, али сте ту милост и то чудо ви браћо и сестре са својим пастирима и архипастиром измолили. Ви сте од Господа својом постојаношћу, вером, истрајношћу, наоружани крстом, иконама и барјацима измолили то од Господа.” У другом дијелу свог обраћања, отац Дамјан се дотакао поуке из Јеванђелске приче о чудесном рибарењу, те је акцентовао да оно што нас Господ поучава кроз ову јеванђелску причу јесте то да када уложимо труд и старање и вјеру, потпуну вјеру и увјерење у Његову свемоћ – све ће се остварити како треба у нашем животу и на нашем животном путу: ,,Чули смо у данашњем Светом Јеванђељу по Луки о такозваном чудесном рибарењу. И овде такође видимо чудо милости Божије. Каже у Светом Јеванђељу да када Господ позва Петра да изађе на дубину и баци мрежу, Свети апостол Петар му одговара: ,,али Господе сву ноћ смо ловили а ништа нисмо уловили”, е тако настају чудеса милости Божије. Дакле, и поред свег знања и искуства које су изобилно поседовали, они ипак ништа нису уловили. Кроз ову причу Господ нам даје да схватимо да само и једино благодат и милост Његова даје добре резултате и добре дарове. Али, ту милост и ту благодат ми морамо да призовемо и непрестано призивамо трудећи се и истрајавајући, бивајући постојани. Након тог труда које су и ученици Његови пројавили, Господ награђује своје апостоле богатим уловом. Тиме њима и свима људима на свету показује да тада када уложимо труд и старање и веру, потпуну веру и уверење у Његову свемоћ – све ће се остварити како треба.” ,,Нека би нам Господ дао разума и вере да схватимо да се од нас тражи само истрајност и уверење да ће Господ учинити оно што је најбоље.” – закључио је отац Дамјан. Борис Мусић Извор: mitropolija.com

У суботу 10. 10. 2020, на Задушнице—дан када се молитвено сећамо свих уснулих у Господу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, старешине Храма Светога Саве протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протонамесника Новице Благојевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Литургији је присуствовао велики број верног народа. Владика је, у складу са данашњим празником, на Великом входу поменуо имена многих новопрестављених чланова Цркве, док се верни народ заједно са свештенством молио Господу да подари њиховим душама рајско насеље. На општу радост, велики број верних, нарочито родитеља са децом, приступио је Светој Чаши. На крају Свете Архијерејске Литургије, одржан је парастос свима који су се преставили у Господу, а освећено је кољиво које је народ за ову прилику донео у храм. Својим присуством на Светој Литургији и учешћем у молитвеном помену за умрле, верни народ је још једном потврдио да Задушнице имају велики значај у животу хришћана. Ти дани нас опомињу на речи Господа нашег Исуса Христа да се наш живот не прекида смрћу, да наш Бог ,,није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи“ (Лк. 20, 38), и да не смемо туговати за покојнима као што то чине ,,они који немају наде“ (1 Сол 4,13). У тропарима и кондацима који се певају на Задушнице смрт се назива „сном“, а умрли „уснулима“, да нас подсете да тела чекају Други долазак Христов и опште Васкрсење, а да душе њихове и даље живе и заједно са нама који још смо увек у телима чине један богочовечански организам—једну Цркву. Црква се, дакле, по речима, Светог Николаја Жичког из дана у дан увећава, будући да ,,број њених чланова непрестано расте, што није случај ни у једној световној заједници“ (Св. Николај Жички, Вера светих). И ,,видљиви“ и ,,невидљиви“ део Цркве су светотајински повезани у заједницу светих. Зато је неопходно да се молимо Господу за све упокојене чланове Цркве и чинимо милостињу у њихово име, а да, са друге стране, наша уснула браћа и сестре молитвено заступају пред Богом нас који живимо на земљи. Са светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је живот бесконачни! Молитвама свих светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.   Вероучитељ Филип Зеленовић  

У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље је прича о томе како је Христос позвао Симона Петра да буде његов ученик. На почетку приче Петар лови рибу, а на крају приче он лови људе. Морам да признам да сам фасциниран тиме кога је Христос изабрао за своје прве ученике. Дакле, први Христови ученици су били риболовци, нису били образовани ни угледни људи, али су били људи који су знали шта је тежак рад, истрајност и трпељивост. Овај Христов избор је заиста неуобичајен; ми вероватно не бисмо тако поступили. Размишљајући о томе зашто је изабрао баш риболовце, иако лично нисам експерт, но слушајући друге који знају више о риболову, наишао сам на следећи закључак: Да би се неко бавио риболовом мора прво да се добро наоружа стрпљењем и смирењем. Наиме, риболовцима се често поставља питање: Како могу да стоје на једном месту толико дуго и чекају да риба загризе? Мој један познаник, који се страствено бави риболовом, одмах би одговорио да управо то и јесте оно што риболов чини привлачним. Данашњи одломак из јеванђеља је, у ствари, врло једноставан и у исто време веома садржајан. Дакле, једног дана док је Исус стајао покрај Генисаретског језера (друго име за Галилејско море) народ је почео да се окупља око њега и он видевши крај обале два чамца која су оставили риболовци који су ту поред испирали мреже, уђе у један од њих, седе и поче проповедати из чамца. Када је завршио проповед, рече Симону Петру, навези на дубину и баците своје мреже за улов. Симон одговори: Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа нисмо уловили, али на Твоју реч бацићу мреже.    Овде морамо да приметимо, драга браћо и сестре, да Исусове речи садрже у исто време и заповест и обећање. Јер Исус није рекао: хајде да бацимо мреже и да видимо шта ће се догодити, већ је обећао Симону Петру да, уколико га буде послушао и поново баци мреже, уловиће рибу. Сигурно је било изузетно тешко Петру да поверује у то што Исус обећава, посебно јер је ноћ пре тога пробдео безуспешно покушавајући да оствари улов. Било како било, ми данас, драга браћо и сестре, можемо да извучемо неке вредене поуке из овог примера, наиме: 1) Бог никада не даје залудне заповести-иако нам се у почетку могу чинити таквима, 2) Бог благосиља оне који га слушају без резерве и 3)  чак и Божја највећа чуда изискују нашу сарадњу. Свакако да је било разлога да Симон Петар буде сумњичав, ако ни због чег другог, оно због искуства од претходне ноћи које није уливало никакву наду за уловом.  Међутим, Симон Петар ипак изговара кључне речи: НА ТВОЈУ РЕЧ, ГОСПОДЕ! И то су кључне речи свих светих отаца, без изузетка. Услови живота могу бити мрачни и наизглед безизлазни и свет може да устаје на нас и наши страхови да нас покоре, али Господ говори и његова деца кажу НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! И затим се предајемо послушању Божјој речи. То је водећа мисао свих Св. Отаца Цркве. И Аврам је кренуо преко пустиње само уз речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! Ноје је саградио барку пред лицем неверног народа само уз речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ!  Мојсије је победио Фараона, гледајући у небо и говорећи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! Исус Навин је марширао око Јерихона дан за даном мислећи у своме срцу: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! И млади Давид је осујетио све неверне Израиљце, будући наоружан сампоуздањем због речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! И затим Симон Петар рече: спустићу мреже. Још увек имамо посао који морамо да довршимо. Рибе неће саме ускочити у чамац. И ми, драга браћо и сестре, имамо посао који морамо да довршимо. Неки иду на посао, неко има проблема са здрављем, неки иду на састанке, неки иду код лекара и саветника, неки проповедају и сведоче Јеванђеље, неки имају домаћи задатак, неки да доврше завршни рад или семинарски. Дакле, још увек имамо посла. И уверен сам да постоје многе молитве које чекају само једно, а то је: спусти своју мрежу у дубину, уради што је до тебе, и онда ће Бог урадити што је до Њега. Један мудар побожан мислилац је једном приликом рекао: Без Бога ми не можемо; без нас Бог неће.  Када су риболовци учинили како им је Исус рекао, уловили су толико много рибе, да је мрежа почела да се цепа. Позвали су и друге који су били с њима да им помогну, и напунили су оба брода до те мере да су почели да тону. Али морамо да разумемо да су рибе све време биле тамо у води. Не ради се о томе да је Исус створио толико риба у једном моменту (иако је Њему, Творцу свих и свега све могуће), али поента приче није то, већ да су Петар и његови сарадници читаву ноћ покушавали да остваре улов, и нису успели. Међутим, када је Исус Христос у броду заједно с њима, све се мења. Све се догодило по Божјем промислу. Допустио је да Симон Петар доживи неуспех, како би схватио шта може, када ради с Исусом Христом. Дакле, човеку самом без Бога мало је могуће, али човеку с Богом, све је могуће. Када је видео шта се догодило, Симон Петар рече: Иди од мене Господе, јер сам ја грешан човек.  Ово је исповест коју не чујемо тако често. Прво, нико не каже иди од мене Господе, а друго, ретко ко и каже једноставно, ја сам грешан. Дакле, то признање себи и Богу, је најтеже. Углавном сви некако тражимо изговоре за наше грешке. Они који се исповедају, знају да увек осећамо потребу да тражимо изговоре и објашњења за наше поступке и грешке када станемо испред исповедника. Али, Симон Петар не. Он једноставно признаје своју кривицу. И када је увидео да је Исус Христос истинити Син Божји, одмах је себе видео у потпуно другачијем светлу. ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, ОТКРИТИ БОГА ЗНАЧИ УЈЕДНО И ОТКРИТИ СЕБЕ, ОНАКО КАВИ ЗАИСТА ЈЕСМО. И понекад је то искуство превише тешко да га човек понесе. Вероватно зато и ми тражимо изговоре и објашњења када смо суочени са признањем греха. Због тога и Симон Петар није могао да издржи

У среду 07. октобра упокојио се протојереј-ставрофор Мијаило Даниловић у својој 99. години живота.  У петак 09. октобра када наша Црква прославља Светог aпостола и јеванђелисту Јована Богослова, у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу, служена је Литургија којом је началствовао протојереј Светолик Марковић, архијерејски намесник качерски. Њему су саслуживали протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог Ђорђа у Ужицу, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, протојереј Милан Мионић, парох у Горњем Милановцу.   Опелом испред Цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу началствовао је архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслуживање и молитвено учешће 28 свештеника. У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, обратио се протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски преневши Епископове речи љубави и саучешћа породици. У име свештенства Епархије жичке беседом се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Између осталог, он је истакао:   “Драга браћо и свештенослужитељи, поштована породицо почившег проте Мијаила, сродници, пријатељи, сабрана у Христу браћо и сестре. У Светом писму је записана велика истина, када се ова наша земаљска кућа дели и сруши, онда се селимо на небо код Оца нашег Небескога, где имамо кућу духовну, нерукотворену од Оца Небеског нам припремљену. То је велика истина и сваки дан смо сведоци тога. Прекјуче је променио свет и преселио се у Небеску вечност, у Небески Јерусалим, тамо је целог живота свога путовао наш добри прота Мијаило Даниловић. Свет је угледао далеке 1922. године. подну Копаоника у селу Велика Грабовница недалеко од Расине и градића Бруса, у благочестивом родитељком побожном дому. Отац му је био пратилац Светога Владике Николаја на свим саборима богомољачких братстава где се учио побожности, духовности и истини Јеванђеља од најмањих ногу као дете. Зато је том јеванђелском науком ходио целога свог живота. Њему и његовој протиници Вери је био трновит пут, нимало лак, јер хришћанима никада нису била лака времена. После Другог Светског рата прота је био прогоњен као рањена звер, скоро осам година скривао се да сачува живот, на крају је био ухваћен и утамничен 1952. године. и осуђен на девет година робије, од којих је шест провео у тамници, и затим ослобођен. Богословију је завршио у Крки. Рукоположен је 1968. године. у чин свештеника. Он је један од најстаријих свештеника наше Цркве на нашим просторима. Постављен је на љутовничку парохију, где је са својом паством делио радост, добро, и тешкоће. Потом је са те парохије био премештен на врдилску парохију. Проту је красио ведар дух, живахност, иако у годинама, вера га је крепила и снажила. Бог му је у браку даровао сина и ћерку, син му је свештенослужитељ олтара Божијег, парох горњемилановачки протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић. Ми се данас молимо да му буде срећан пут у Царство Небеско, да сво његово пострадање и његову Голготу овде на земљи ревносно служење Господ прими у замену за Царство Небеско. Амин.“ Након опела, упокојеног проту Мијаила Даниловића обнели смо око Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу и испратили у његову гробницу породице Даниловић, у родном селу Велика Грабовница. Породица је за сав благочестиви народ припремила трпезу љубави и послужење испред храма и у парохијском дому. Ђакон Александар Пејовић    

Данас, 7. октобра 2020, свечана је прослава празника српских Светих краљева Стефана Првовенчаног и његовог сина Владислава у Немањићким задужбинама – Милешеви, Жичи, као и у Студеници где је овог јутра архијерејском Литургијом началствовао Епископ жички др Јустин, известила је за репортер Радија Слово љубве Нешка Ранчић. Владика је поручио да благодарећи Немањићима нисмо изгубљени и додао да нас само добро поставља пред Бога. Епископу Јустину саслуживали су игуман Студенице високопреподобни архимандрит Тихон (Ракићевић), монаштво и свештенство Епархије жичке. Древну светињу Студеницу из 12. века, близу Краљева, подигао је велики жупан Стефан Немања. Она је једна од највећих и најзнаменитијих богомоља СПЦ, препозната као драгуљ светске архитектуре, културе, уметности и као таква уписана 1986. од стране УНЕСКО-а на листу Светске баштине.   Епископ жички Јустин је подсетио на живот, успоне и падове Светога краља Стефана – Симона монаха, појаснивши да, као у животу свакога човека, не можемо да изаберемо све што ће се дешавати. Данас кад нам дођу искушења кажемо да је Немањићима све било „као у бајци“: „Нема тога на земљи, то се нама чини да је тада било лакше, а да је сада тешко. Никад није лако било“, казао је Владика и подсетио да је Бог дао човеку слободу да бира, и средства да се усавршава у меру раста Христовог, те да задобије Царство Небеско. Тако је краљ свети Стефан пожелео да се уподоби духовним висинама. То је света лоза Немањића, захваљујући којој ми постојимо и нисмо изгубљени. „Само добро нас поставља пред Богa“, истакао је Владика и додао да је наша вера – лична, нема колективног спасења, „свако ће лично дати одговор за живот свој“.   На крају је Епископ Јустин подсетио да ће вечерас, 7. октобра, поводом Дана града Краљева, у Библиотеци у Краљеву, од 19 ч бити представљена Монографија „Жичка епархија: осам векова светосавског континуитета“ (из Библиотеке је најављено да ће слово о Симону Монаху казивати Епископ др Јустин). Аудио запис беседе у Манастиру Студеници: Фото: репортер Нешка Ранчић Извор: Радио Слово љубве

Празник Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља прослављен је свечано у љишком храму. На овај дан пре 63 године извршено је освећење храма, а пре нешто више од 90 година, 14. септембра 1930. освећени су темељи цркве. У присуству верног народа, Свету Литургију су служили: старешина цркве љишке протојереј Светолик Марковић, протонамесник Слободан Алексић из Белановице, протонамесник Драган Мијаиловић из Јарменоваца, јереј Миодраг Марковић из Мораваца и  ђакон Слободан Пејовић. За певницом су били: протојереј Светолик Зечевић, јереј Илија Илић из Г. Топлице, јереј Горан Џопалић из Заграђа и теолог Петар Цветинов.   Након Литургије сви присутни су могли да погледају изложбу старих фотографија храма, а старешина цркве је укратко изнео историјат градње храма уз навођење новинских текстова предратне штампе о љишком храму. Археолог Александар Ђукић је говорио о предратном Љигу и навео податке из докумената до којих је дошао у архивама везано за градњу љишке цркве. Уследила је трпеза љубави у парохијској сали за време које су ученице Средње музичке школе из Лазаревца, Марија Лунгу (клавир) и Милица Марковић (флаута), одсвирале и отпевале неколико композиција. Мештани Љига су за своју парохијску цркву, све до 1939.г. имали Храм Светог архангела Гаврила у селу Моравци. Идеја о изградњи цркве у варошици Љигу дошла је од самих мештана и то у циљу изградње једног споменик захвалности свима онима који су своје животе дали у Рудничкој бици 1914. од којих велики број и на самој територији варошице. Наиме, црква је првобитно замишљена као спомен-костурница палих војника и официра, односно као „жива историја“ која је требало да учи „будућа покољења како се гине за Краља и Отаџбину“, како је речено у једном од штампаних апела упућених потенцијалним приложницима. Међутим, из нама непознатих разлога, донета је одлука да спомен-костурница буде црква у Лазаревцу. Данас је љишки храм, парохијска црква у чијим је темељима сахрањен пуковник Живојин Бацић (1872-1914) који је погинуо на положајима око Љига. На зиду са леве стране од западног улаза стоји спомен-плоча од белог мермера у спомен на овог јунака. На освећење темеља за будући храм 14. септембра 1930. године краљ Александар је послао свог изасланика. Дошла су и два престоничка фотографа, и блех-музика са четрдесет трубача. Темеље који су изграђени у јуну 1930. на месту капеле пуковника Живојина Бацића, освештао је тадашњи Епископ жички Јефрем (Бојовић).  Михаило Радуловић – свештеник родом из Ужица, који је већ био ступио на дужност пароха друге моравачке парохије – организовао је величанствен скуп спортског друштва „Соколи“. Том приликом Епископ жички Јефрем је освештао и заставу „Соколског друштва“ коју је друштву поклонила госпођица Босиљка Павловић. Присуствовало је око 20.000 људи који су дошли са разних страна ондашње државе, а манифестација је завршена вежбама соколаца свих генерација. Због недостатка средстава градња храма је текла споро и са прекидима, тек пред сам почетак рата радови су приведени крају. Звонара је подигнута 1942. а звона је на Ивањдан 1942. освештао Епископ злетовско-струмички и администратор Епархије жичке Викентије (Проданов) – будући Патријарх српски (1950-58).  Занимљиво да је велико звоно  носило натпис: „Нека одјекну звуци овог звона и певају о победи крста против некрста, српских добровољаца против комуниста, отпадника српског рода и од Христа. Поклон Љишкој цркви, добровољачки одред и грађани Љига 1942 год.“ По доласку на власт 1945. комунисти су наредили бравару Драгану Маринковићу да уклони натписе са звона. Освећење цркве обављено је тек после Другог светског рата, 6. октобра 1957. г. од стране Епископа жичког Германа (патријарх српски од 1958-1990). Сабрало се на тај дан мноштво верног народа из Љига и околине и бројно свештенство из целе Жичке епархије. Епископ Герман је у беседи рекао: „Ми смо се данас помолили Богу за душе оних који су своје животе положили за веру и Отаџбину. Они седе у царству Божијем и гледају на нас да ли смо ми на линији Христа и царства Божијег. Верујем да сте сви ви који данас присуствујете овде опредељени за царство Божије, које ни мољац ни рђа не кваре, јер оно није од овога света. Наш живот је тежак сам по себи, али и ми својим поступцима доприносимо да он буде још тежи. То долази због нашег одступања од закона Божијег који заповеда: не убиј, не укради, не чини другоме оно, што ниси рад да се теби чини. Ако ове речи Божије имамо на уму онда не може бити скретања са Христове линије, са пута Божијег. Богу су позната сва наша дела и наше мисли. Ноћна тама може скрити наша дела само од људи, али не и од Бога. Зато никад не мисли рђаво, јер рђаве мисли увек претходе рђавим делима. Учите децу да воле Бога и цркву, јер ће само тако моћи волети своје ближње и државу. А држава се мора волети и поштовати, јер ко зна шта нам сутрашњица може донети, ако не будемо спремни да се  свакој сили одупремо. Данас је овај храм освећен и у њему пребива пуноћа благодати. Нека овај дан остане у трајној успомени вас и деце ваше и буде саборни дан овога места и храма. Скупљајте се око њега са децом својом да се окрепите у вери и подстакнете у љубави, јер је пут Христов, пут царства Божијег, тежак и трновит. Само духовно јак народ у стању је да се одупре свим тешкоћама које живот носи“ (Гласник СПЦ). Протојереј Светолик Марковић

Верни народ града Рашке имао је радост да у недељу, 4. октобра 2020. године, када наша Света Црква прославља Светога апостола Кодрата и Оданије Воздвижења, дочека свог Aрхипастира Епископа жичког господина Јустина. На Светој Архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, старешина храма Светог архангела Гаврила у Рашки јереј Данило Петровић, протојереј Дејан Николић из Епархије рашко-призренске, јереј Немања Тимотијевић, протођакон Александар  Грујовић и ђакон Владимир Јовановић. Верни народ сабран у великом броју, заједно са клиром и градоначелником Игњатом Ракитићем и његовим сарадницима, помолили су се Свевишњем Богу са својим Преосвећеним Архијерејем. У својој беседи, Епископ Јустин је протумачио прочитано Јеванђеље, износећи поуке које се тичу нашег спасења. На крају Свете Литургије, Епископ Јустин је унапредио старешину Храма Светог архангела Гаврила у Рашки, јереја Данила Петровића у чин протонамесника, за његов пожртвован и несебичан труд. У парохијској сали уприличена је пригодна трпеза љубави. У наставку, Његово Преосвештенство Епископ Јустин освештао је темеље новог Храма Сретења Господњег у Ушћу. Јереј Милован Крупниковић са својим парохијанима, уприличио је величанствен дочек Епископу Јустину. У чину освећења темеља новог храма Епископу су саслуживали игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић), јеромонах Виталије (Милошевић), Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протонамесник Мирољуб Попадић, јереј Предраг Радојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Владимир Јовановић. Међу присутнима био је и градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Обраћајући се сабраном верном народу, Епископ Јустин је заблагодарио Богу и ктиторима, у нади да ће се овај велелепни храм у што краћем року изградити на славу Божију. Такође, Епископ је истакао да се овај храм у изградњи налази на прелепом месту и у близини велике светиње Манастира Студенице. Пригодним културно-уметничким програмом и трпезом љубави употпуњен је овај величанствени догађај. Ђакон Владимир Јовановић