Крстовдан у Храму Светог Саве у Краљеву
„Ка Гласу вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи! “ Тропар на великом водоосвећењу По речима дела тропара, ево нас у дану предпразника Богојављења и крштења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа – дану када прослављамо Крстовдан, Литургијом Светог Василија Великог која почиње вечерњом службом и тиме наговештава почетак новог дана, дана почетка спасоносног дела нашег Господа Христа које почиње Његовим крштењем у реци Јордану. Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са братством храма, уз појање певнице овог храма. Након примања Чаше Господње верни народ остао је укрепљен, и како тропар водоосвећења каже „приправио је пут Господњи“ за још једну благодат која се излива на све у Цркви и то водом која се данас освећује. Према речима великог литургичара Јована Фундулиса крстовданска водица нема разлике у погледу силе и употребе од богојављенске, већ је реч о једној те истој водици. Овај обичај двојаког освећења настао је у 5. веку по снисхођењу верницима, благословом Патријарха антиохијског Петра Гнафевса који је благословио овај чин водоосвећења уочи празника Богојављења. Са примањем Тела и Крви Господње и укрепљењем водом освећеном, остајемо у радости очекивања великог празника и поновног сједињења са Господом! Душан Дуњић, студент теологије
Ђакон Далибор Ђорђевић, О празнику Богојављења Господњег
Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокасаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази за мном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом. На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола. Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење
Ариљске зимске радости 2022. у знаку Светог Владике Николаја
У склопу манифестације ,,Ариљских зимских радости”, под организацијом Спортско – туристичког центра општине Ариље, организовано је предавање за децу овог краја. Тема која је окупила ђаке Основне школе „Стеван Чоловић“ и Средње школе „Св. Ахилије“ је “Српски народ као Теодул”. Ово значајно дело чији је аутор Свети Николај Велимировић, најмлађим слушаоцима презентовао је ђакон ариљски Александар Јелић. У уводном делу свог излагања ђакон се осврнуо на живот и рад Светог Николаја Велимировића, наглашавајући значај ове историјске личности. Свети Јустин Поповић овог великог горостаса назива јеванђелистом међу јеванђелистима, мучеником међу мученицима, исповедником међу исповедницима, светитељем међу светитељима. Након излагања живота и дела Светог Николаја предавач пажњу присутних усмерава на срж теме, коју крунише чувеном реченицом да је народ српски кроз историју био прави и истински Теодул или ти слуга Божији. Вероучитељ Дајана Јелић
Недеља пред Богојављење у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Симић. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседио о ,,гласу вапијућег у пустињи “ – Светом Јовану Крститељу, као и о покајању. Господ Исус Христос долази на реку Јордан да га Јован крсти, чини то ,,не ради грехова својих, већ да се испуни свака правда, да приправи нас за спасење.“ Царство Божије не треба да тражимо споља, јер је оно присутно унутра у нама: кроз пост, молитву, а нарочито кроз покајање и Причешће. Ми имамо велику утеху и наду, с обзиром да смо удостојени онога чега ни Свети Јован није био удостојен – сједињења са самим Господом кроз Свето Причешће, истакао је Владика. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић
Литургијски почетак Нове године у Храму Преображења Господњег на Златибору
Дан када наша Света Црква прославља празник Обрезања Господа Исуса Христа, спомен Светог Василија Великог и почетак Нове године по Јулијанском календару, за мештане Златибора је био посебно свечан јер је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег. Епископу су саслуживали ректор Богословије у Крагујевцу протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј Давид Селаковић, јереј Ненад Ивановић, старешина храма, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. У надахнутој беседи Владика је верном народу указао на значај три празника која су обележила овај дан. Господ је својим обрезањем хтео да испуни све оно што је Стари Завет захтевао од тадашњег живља јудејског. Такође, значај празника и величина Христове Личности је показана и у контексту садашњег времена, где смо сви позвани да својим бићем будемо везани за Христа и постигнемо циљ у овоме свету, а то је да постанемо свети и да тражимо христољубиво слободу у Христу. На данашњи празник у Православној Цркви почиње једно ново лето Господње, година у којој смо сви позвани да творимо ново. Овим празником се указује на освећење времена, па је Владика цитирајући апостола Павла рекао да све што у животу чинимо, чинимо да искупљујемо време, јер ми и јесмо у времену. Време у коме живимо нас води у вечност, а то вечно време ће бити у Осмом незалазном дану. Сходно томе и наша Црква јесте нерукотворена Црква. На њу не утичу никакве временске промене. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа ако држимо заповести и чинимо све што је благоугодно Богу окусићемо плодове Царства Божијег. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика са свештенством и верним народом коленопреклоном молитвом су завапили Господу за опроштај грехова у претходној години, јер је сваки дан нова прилика да почнемо нови живот. Замолили смо Господа за благослов нове године. За несебичну и пожртвовану љубав према Цркви, Епископ је одликовао госпођу Загорку Пејовић са Златибора граматом, којом је уврштена у ред црквених добротвора. Ово је још један од показатеља ширине и бриге Цркве Божије за сваког свог члана. Литургијска заједница при Храму Преображења Господњег на Златибору је дубоко благодарна на брижној љубави, коју је Владика Јустин изнова показао. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави где се старешина храма пригодном беседом захвалио Епископу и честитао му јубилеј 30 година епископске службе Владике Јустина. Ђакон ужички Милан Босић
Српска уметност и Саћи Шимата
Њена специјалност је историја српске средњовековне уметности, па сваког лета посећује српске манастире и истражује фреске. Нови живот фескама у капели краља Драгутина у манастиру Ђурђеви ступови дала је Саћи Шимада, историчарка уметности из Jaпана. О овом подухвату и значају фресака за српско културно наслеђе, али пре свега о њеној необичној љубави према српској средњовековној уметности, Саћи Шимада је говорила за Студница Инфо. Када је почело твоје интересовање за Србију и њене културно-историјске споменике? Када сам била на трећој години факултета, студирала сам византијску уметност и упознала сам се са српским наслеђем. Тада ми се та земља чинила тако далеком. Србија је тачка додира источних и западних култура, а мене су занимале многе одличне средњовековне грађевине и фреске, у којима су се те културе спојиле. Још више сам се заинтересовала када сам чула да је мој ментор проф. Мићитака Сузуки по завршетку рата први пут после дужег времена био у Србији и манастиру Хиландар, па сам, када сам магистрирала, одлучила да следеће године наставим студије у Београду. Пројекат рестаурације фресака Ђурђевих ступова са преко 20.000 долара помажу фондације из Јапана. Реци нам нешто о обнови фресака у манастиру Ђурђеви Ступовии и твом доприносу? Кинчо је компанија која је настала још у 19. веку. Бави се производњом миришљавих штапића који терају инсекте и комарце, и основни састојак тих штапића је камилица из Србије. Они су још у време краља Александра увозили камилицу из Србије, и отуда та повезаност са Србијом и жеља да узму учешће у донирању нечега што је од изузетног значаја. Сумитомо је основан у 16. веку и тренутно има више од педесет компанија. Једна од њих је Фондација Сумитомо, која сваке године изабере петнаестак објеката културног наслеђа широм света. Размишљајући о томе шта, као странкиња која проучава историју српске средњовековне уметности, могу да учиним, дошла сам до закључка да је то сарадња на конзервацији и рестаурацији фресака. У обиласку цркава и манастира, брзо приметим у како се лошем стању налазе. У старим црквама се налазе веома вредне фреске, које ће бити теже одржавати у будућности ако се не третирају сада. Мој јапански ментор једном је имао такву сарадњу, па сам пожелела да једног дана и ја урадим нешто слично. Ове јесени успела сам да остварим пројекат конзервације и рестаурације. То је моја захвалност свим сарадницима који су ми помогли да проучавам српску уметност. Јер мени – странкињи и неправославки – потребан је посредник приликом посета црквама и манастирима. Све цркве имају свој, другачији бонтон, и да бих се снашла потребан ми је водич, који ми олакшава и разговоре са тамошњим свештеницима и са верницима. Од њих могу много да сазнам о историји, обичајима и животу овог краја. Тако да је за мене подршка конзервацији и рестаурацији природан продужетак мог истраживања. Зато сам се изненадила колико су то људи доживели као нешто посебно и колико медијске пажње је привукао наш пројекат. Твој утисак о Студеници, како си је доживела? Први пут сам посетила манастир Студеницу у пролеће 2003. године. У јесен 2002. године почела сам да студирам историју уметности на Филозофском факултету у Београду, и с нестрпљењем сам очекивала одлазак у Студеницу на пролеће. Са великим ранцима на леђима, моја јапанска другарица и ја кренуле смо аутобусом из Београда. Сишле смо у Ушћу. Тамо није било аутобуса или таксија, тако да нам није преостало ништа друго него да пешачимо. Међутим, било је предуго и прешле смо на стопирање. Након 30 минута, зидари, који су кренули ка манастиру, зауставили су ауто и повезли нас. Спасли су нас! Немам појма ко су били ти мајстори. Импресионирало ме је то што су људи који одлазe у манастир љубазни према странцима. Када сам први пут видела Студеницу, изгледала ми је као замак у шуми. Добро се сећам да је црква од белог мермера, била велика и величанствена. Још увек се сећам да је Студеничко распеће, које сам највише желела да видим, сијало у полумраку. У последње време једном годишње долазим у Србију, и том приликом обавезно посећујем Студеницу. Пре три године, преко професора у Београду, упознала сам монаха који је завршио историју уметности. Издејствовао ми је дозволу да снимам фреске и останем у конаку. Када сам стигла, сачекао ме је на аутобуској станици испред манастира и однео мој ранац до конака. Била сам усхићена његовом љубазношћу. Када сам питала монаха за аутобус за повратак, рекао ми је да један свештеник, који је такође завршио историју уметности, иде у Чачак и да ће ме одвести у манастир Жича. Рекли су ми „Може, све што ти треба“. Остала сам без речи на толику предусретљивост. Нисам схватала шта их нагони да буду толико љубазни према мени, једној нехришћанки, али ми је постало јасно док сам путовала са оцем Александром и његовом женом. Рекао ми је да је био импресиониран јапанским филмом „Окурибито“ („човек који испраћа“, енглески назив филма је „Departures“). То је прича о традиционалном јапанском ритуалном погребнику. У Јапану, пре сахране, покојник се купа, пресвлачи у белу посмртну одећу, лице му се шминка и тек тада тело се ставља у ковчег. То је једна церемонија и постоје стручњаци који је изводе пред породицом покојника. „Тај ритуал је био много леп. Човек који га обавља био је миран и прецизан. И више од свега, био је пун наклоности. Он је ту за последњи испраћај и помаже породици да се опрости од покојника. Сваки покрет му је елегантан“ – тaко ми је рекао отац Александар. Одговорила сам му да је и ваша Литургија таква. Било ми је јасно зашто је отац Александар изабрао да гледа баш тај филм и могла сам да замислим како блиско га он доживљава. Студеничко распеће покрива јапански превод британског митрополита Kallistos Ware Случајно сам се упознала са преводиоцем који је свештеник православне цркве у Јапану и протојереј у Осаки. Питала сам га зашто је то изабрао, јер српске иконе у Јапану нису добро познате. „Био сам са супругом на јутарњој литургији у Студеници пре неколико година. Када је прво сунце ушло из олтарског простора, некако сам се окренуо и он је био ту. Био сам убеђен да је са нама, недалеко.
Музички пројекат „Земљи со, а тами сјај“
Телевизија Храм Архиепископије београдско – карловачке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и братством храма Светог Саве, реализовала је у протеклој години пројекат под називом „Земљи со, а тами сјај“. У питању је музичка компилација од 12 нумера, на којој учествују бројни наши уметници и музичари. Сергеј Ћетковић, Биља Крстић, Душан Свилар, Леонтина Вукомановић, Хорови Храма Светог Саве на Врачару, Катарина Божић… само су неки од учесника који су својим учешћем дали допринос овом пројекту. На компилацији ће се наћи неке од нумера из продукције Телевизије Храм, које су обележиле претходну годину, као и потпуно нове, ауторске нумере. Ово је година неколико јубилеја везаних за Светог владику Николаја Велимировића, стога је одабиром увршћено и неколико његових песама, до сада необјављених. Између осталих, ту је и његова чувена „Победна песма“, у потпуно новом музичком руху коју изводе хорови храма Светог Саве са гостима. Израда музичких аранжмана поверена је Растку Аксентијевићу и Небојши Брдарићу, а све нове нумере снимане су у Студију Спарта, осим једне, која је реализована у сарадњи са РТВ Војводина. Песме ће бити објављиване као синглови, а ускоро се очекује и издавање самог компакт диска. Током снимања, у радосној атмосфери, свако од извођача уткао је по нешто своје и аутентично и настале су нумере, нешто савременијег звука за које смо сигурни да ће бити топло прихваћене. Извор: ТВ Храм
Ибарске новости: Протојереј Александар Шмеман, “Пресвета Дјева Богородица“
Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“. У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан? Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија. Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе. То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека. На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности. „Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама. Протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 14. 01. 2022. године
Телевизија Галаксија 32: Јереј Слободан Јаковљевић о божићном броју Жичког благовесника (јануар-март 2022)
ТВ ГМ ПЛУС: Милорад Васиљевић о божићном броју Жичког благовесника (јануар-март 2022)
Крстовдан у Храму Светог Саве у Краљеву
„Ка Гласу вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи! “ Тропар на великом водоосвећењу По речима дела тропара, ево нас у дану предпразника Богојављења и крштења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа – дану када прослављамо Крстовдан, Литургијом Светог Василија Великог која почиње вечерњом службом и тиме наговештава почетак новог дана, дана почетка спасоносног дела нашег Господа Христа које почиње Његовим крштењем у реци Јордану. Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са братством храма, уз појање певнице овог храма. Након примања Чаше Господње верни народ остао је укрепљен, и како тропар водоосвећења каже „приправио је пут Господњи“ за још једну благодат која се излива на све у Цркви и то водом која се данас освећује. Према речима великог литургичара Јована Фундулиса крстовданска водица нема разлике у погледу силе и употребе од богојављенске, већ је реч о једној те истој водици. Овај обичај двојаког освећења настао је у 5. веку по снисхођењу верницима, благословом Патријарха антиохијског Петра Гнафевса који је благословио овај чин водоосвећења уочи празника Богојављења. Са примањем Тела и Крви Господње и укрепљењем водом освећеном, остајемо у радости очекивања великог празника и поновног сједињења са Господом! Душан Дуњић, студент теологије
Ђакон Далибор Ђорђевић, О празнику Богојављења Господњег
Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокасаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази за мном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом. На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола. Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење
Ариљске зимске радости 2022. у знаку Светог Владике Николаја
У склопу манифестације ,,Ариљских зимских радости”, под организацијом Спортско – туристичког центра општине Ариље, организовано је предавање за децу овог краја. Тема која је окупила ђаке Основне школе „Стеван Чоловић“ и Средње школе „Св. Ахилије“ је “Српски народ као Теодул”. Ово значајно дело чији је аутор Свети Николај Велимировић, најмлађим слушаоцима презентовао је ђакон ариљски Александар Јелић. У уводном делу свог излагања ђакон се осврнуо на живот и рад Светог Николаја Велимировића, наглашавајући значај ове историјске личности. Свети Јустин Поповић овог великог горостаса назива јеванђелистом међу јеванђелистима, мучеником међу мученицима, исповедником међу исповедницима, светитељем међу светитељима. Након излагања живота и дела Светог Николаја предавач пажњу присутних усмерава на срж теме, коју крунише чувеном реченицом да је народ српски кроз историју био прави и истински Теодул или ти слуга Божији. Вероучитељ Дајана Јелић
Недеља пред Богојављење у Светосавском храму у Краљеву
У Недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Симић. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседио о ,,гласу вапијућег у пустињи “ – Светом Јовану Крститељу, као и о покајању. Господ Исус Христос долази на реку Јордан да га Јован крсти, чини то ,,не ради грехова својих, већ да се испуни свака правда, да приправи нас за спасење.“ Царство Божије не треба да тражимо споља, јер је оно присутно унутра у нама: кроз пост, молитву, а нарочито кроз покајање и Причешће. Ми имамо велику утеху и наду, с обзиром да смо удостојени онога чега ни Свети Јован није био удостојен – сједињења са самим Господом кроз Свето Причешће, истакао је Владика. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић
Литургијски почетак Нове године у Храму Преображења Господњег на Златибору
Дан када наша Света Црква прославља празник Обрезања Господа Исуса Христа, спомен Светог Василија Великог и почетак Нове године по Јулијанском календару, за мештане Златибора је био посебно свечан јер је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег. Епископу су саслуживали ректор Богословије у Крагујевцу протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј Давид Селаковић, јереј Ненад Ивановић, старешина храма, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. У надахнутој беседи Владика је верном народу указао на значај три празника која су обележила овај дан. Господ је својим обрезањем хтео да испуни све оно што је Стари Завет захтевао од тадашњег живља јудејског. Такође, значај празника и величина Христове Личности је показана и у контексту садашњег времена, где смо сви позвани да својим бићем будемо везани за Христа и постигнемо циљ у овоме свету, а то је да постанемо свети и да тражимо христољубиво слободу у Христу. На данашњи празник у Православној Цркви почиње једно ново лето Господње, година у којој смо сви позвани да творимо ново. Овим празником се указује на освећење времена, па је Владика цитирајући апостола Павла рекао да све што у животу чинимо, чинимо да искупљујемо време, јер ми и јесмо у времену. Време у коме живимо нас води у вечност, а то вечно време ће бити у Осмом незалазном дану. Сходно томе и наша Црква јесте нерукотворена Црква. На њу не утичу никакве временске промене. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа ако држимо заповести и чинимо све што је благоугодно Богу окусићемо плодове Царства Божијег. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика са свештенством и верним народом коленопреклоном молитвом су завапили Господу за опроштај грехова у претходној години, јер је сваки дан нова прилика да почнемо нови живот. Замолили смо Господа за благослов нове године. За несебичну и пожртвовану љубав према Цркви, Епископ је одликовао госпођу Загорку Пејовић са Златибора граматом, којом је уврштена у ред црквених добротвора. Ово је још један од показатеља ширине и бриге Цркве Божије за сваког свог члана. Литургијска заједница при Храму Преображења Господњег на Златибору је дубоко благодарна на брижној љубави, коју је Владика Јустин изнова показао. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави где се старешина храма пригодном беседом захвалио Епископу и честитао му јубилеј 30 година епископске службе Владике Јустина. Ђакон ужички Милан Босић
Српска уметност и Саћи Шимата
Њена специјалност је историја српске средњовековне уметности, па сваког лета посећује српске манастире и истражује фреске. Нови живот фескама у капели краља Драгутина у манастиру Ђурђеви ступови дала је Саћи Шимада, историчарка уметности из Jaпана. О овом подухвату и значају фресака за српско културно наслеђе, али пре свега о њеној необичној љубави према српској средњовековној уметности, Саћи Шимада је говорила за Студница Инфо. Када је почело твоје интересовање за Србију и њене културно-историјске споменике? Када сам била на трећој години факултета, студирала сам византијску уметност и упознала сам се са српским наслеђем. Тада ми се та земља чинила тако далеком. Србија је тачка додира источних и западних култура, а мене су занимале многе одличне средњовековне грађевине и фреске, у којима су се те културе спојиле. Још више сам се заинтересовала када сам чула да је мој ментор проф. Мићитака Сузуки по завршетку рата први пут после дужег времена био у Србији и манастиру Хиландар, па сам, када сам магистрирала, одлучила да следеће године наставим студије у Београду. Пројекат рестаурације фресака Ђурђевих ступова са преко 20.000 долара помажу фондације из Јапана. Реци нам нешто о обнови фресака у манастиру Ђурђеви Ступовии и твом доприносу? Кинчо је компанија која је настала још у 19. веку. Бави се производњом миришљавих штапића који терају инсекте и комарце, и основни састојак тих штапића је камилица из Србије. Они су још у време краља Александра увозили камилицу из Србије, и отуда та повезаност са Србијом и жеља да узму учешће у донирању нечега што је од изузетног значаја. Сумитомо је основан у 16. веку и тренутно има више од педесет компанија. Једна од њих је Фондација Сумитомо, која сваке године изабере петнаестак објеката културног наслеђа широм света. Размишљајући о томе шта, као странкиња која проучава историју српске средњовековне уметности, могу да учиним, дошла сам до закључка да је то сарадња на конзервацији и рестаурацији фресака. У обиласку цркава и манастира, брзо приметим у како се лошем стању налазе. У старим црквама се налазе веома вредне фреске, које ће бити теже одржавати у будућности ако се не третирају сада. Мој јапански ментор једном је имао такву сарадњу, па сам пожелела да једног дана и ја урадим нешто слично. Ове јесени успела сам да остварим пројекат конзервације и рестаурације. То је моја захвалност свим сарадницима који су ми помогли да проучавам српску уметност. Јер мени – странкињи и неправославки – потребан је посредник приликом посета црквама и манастирима. Све цркве имају свој, другачији бонтон, и да бих се снашла потребан ми је водич, који ми олакшава и разговоре са тамошњим свештеницима и са верницима. Од њих могу много да сазнам о историји, обичајима и животу овог краја. Тако да је за мене подршка конзервацији и рестаурацији природан продужетак мог истраживања. Зато сам се изненадила колико су то људи доживели као нешто посебно и колико медијске пажње је привукао наш пројекат. Твој утисак о Студеници, како си је доживела? Први пут сам посетила манастир Студеницу у пролеће 2003. године. У јесен 2002. године почела сам да студирам историју уметности на Филозофском факултету у Београду, и с нестрпљењем сам очекивала одлазак у Студеницу на пролеће. Са великим ранцима на леђима, моја јапанска другарица и ја кренуле смо аутобусом из Београда. Сишле смо у Ушћу. Тамо није било аутобуса или таксија, тако да нам није преостало ништа друго него да пешачимо. Међутим, било је предуго и прешле смо на стопирање. Након 30 минута, зидари, који су кренули ка манастиру, зауставили су ауто и повезли нас. Спасли су нас! Немам појма ко су били ти мајстори. Импресионирало ме је то што су људи који одлазe у манастир љубазни према странцима. Када сам први пут видела Студеницу, изгледала ми је као замак у шуми. Добро се сећам да је црква од белог мермера, била велика и величанствена. Још увек се сећам да је Студеничко распеће, које сам највише желела да видим, сијало у полумраку. У последње време једном годишње долазим у Србију, и том приликом обавезно посећујем Студеницу. Пре три године, преко професора у Београду, упознала сам монаха који је завршио историју уметности. Издејствовао ми је дозволу да снимам фреске и останем у конаку. Када сам стигла, сачекао ме је на аутобуској станици испред манастира и однео мој ранац до конака. Била сам усхићена његовом љубазношћу. Када сам питала монаха за аутобус за повратак, рекао ми је да један свештеник, који је такође завршио историју уметности, иде у Чачак и да ће ме одвести у манастир Жича. Рекли су ми „Може, све што ти треба“. Остала сам без речи на толику предусретљивост. Нисам схватала шта их нагони да буду толико љубазни према мени, једној нехришћанки, али ми је постало јасно док сам путовала са оцем Александром и његовом женом. Рекао ми је да је био импресиониран јапанским филмом „Окурибито“ („човек који испраћа“, енглески назив филма је „Departures“). То је прича о традиционалном јапанском ритуалном погребнику. У Јапану, пре сахране, покојник се купа, пресвлачи у белу посмртну одећу, лице му се шминка и тек тада тело се ставља у ковчег. То је једна церемонија и постоје стручњаци који је изводе пред породицом покојника. „Тај ритуал је био много леп. Човек који га обавља био је миран и прецизан. И више од свега, био је пун наклоности. Он је ту за последњи испраћај и помаже породици да се опрости од покојника. Сваки покрет му је елегантан“ – тaко ми је рекао отац Александар. Одговорила сам му да је и ваша Литургија таква. Било ми је јасно зашто је отац Александар изабрао да гледа баш тај филм и могла сам да замислим како блиско га он доживљава. Студеничко распеће покрива јапански превод британског митрополита Kallistos Ware Случајно сам се упознала са преводиоцем који је свештеник православне цркве у Јапану и протојереј у Осаки. Питала сам га зашто је то изабрао, јер српске иконе у Јапану нису добро познате. „Био сам са супругом на јутарњој литургији у Студеници пре неколико година. Када је прво сунце ушло из олтарског простора, некако сам се окренуо и он је био ту. Био сам убеђен да је са нама, недалеко.
Музички пројекат „Земљи со, а тами сјај“
Телевизија Храм Архиепископије београдско – карловачке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и братством храма Светог Саве, реализовала је у протеклој години пројекат под називом „Земљи со, а тами сјај“. У питању је музичка компилација од 12 нумера, на којој учествују бројни наши уметници и музичари. Сергеј Ћетковић, Биља Крстић, Душан Свилар, Леонтина Вукомановић, Хорови Храма Светог Саве на Врачару, Катарина Божић… само су неки од учесника који су својим учешћем дали допринос овом пројекту. На компилацији ће се наћи неке од нумера из продукције Телевизије Храм, које су обележиле претходну годину, као и потпуно нове, ауторске нумере. Ово је година неколико јубилеја везаних за Светог владику Николаја Велимировића, стога је одабиром увршћено и неколико његових песама, до сада необјављених. Између осталих, ту је и његова чувена „Победна песма“, у потпуно новом музичком руху коју изводе хорови храма Светог Саве са гостима. Израда музичких аранжмана поверена је Растку Аксентијевићу и Небојши Брдарићу, а све нове нумере снимане су у Студију Спарта, осим једне, која је реализована у сарадњи са РТВ Војводина. Песме ће бити објављиване као синглови, а ускоро се очекује и издавање самог компакт диска. Током снимања, у радосној атмосфери, свако од извођача уткао је по нешто своје и аутентично и настале су нумере, нешто савременијег звука за које смо сигурни да ће бити топло прихваћене. Извор: ТВ Храм
Ибарске новости: Протојереј Александар Шмеман, “Пресвета Дјева Богородица“
Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“. У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан? Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија. Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе. То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека. На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности. „Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама. Протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 14. 01. 2022. године
Телевизија Галаксија 32: Јереј Слободан Јаковљевић о божићном броју Жичког благовесника (јануар-март 2022)