Слава Храма Света Три Јерарха у Пожеги
У суботу 12. фебруара када наша Света Црква прославља своје велике учитеље и богослове Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Епископ Јустин богослужио је у Пожеги у храму посвећеном овим Светим јерарсима. Прослава храмовне славе започела је свеноћним бдењем братства храма вече уочи великог празника. На сам дан празника народ је по веома хладном времену дошао да сачека свог Архијереја који је началствовао Литургијом уз саслуживање: архимандрита Тимотеја (Миливојевића) игумана Манастира Вазнесење у Овчару и Каблару, намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Света Три Јерарха протојереја Божа Главоњића, старешине Цркве Светог Марка из Ужица протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Дмитра Луковића пароха у пензији, протојереја Владимира Дуканца старешине Храма Светог Ђорђа из Ужица, старешина Храма Светог Саве из Лучана јереја Рада Марића, архијерејског намесника црногорског јереја Жељка Пантелића, сабрат Манастира Преображења јеромонаха Илариона, старешине Храма Светог Ахилија јереја Бојана Милошевића, пароха пожешких протојереја Милорада Козодера и протонамесника Милована Вујовића, ђаконȃ Стефана Симића и Михајла Живковића. Литургију су улепшали краљевачки појци уз пратњу домаће певнице. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега господин Ђорђе Никитовић као и представници војске, полиције и других културних и јавних институција. У својој надахнутој беседи Владика Јустин је рекао да верујући народ сабран у овом светом храму већ пуних двадесет година изграђује овај храм, а тиме изграђује и себе. Овај свети храм не гради се само новчаним прилозима јер нису сви у могућности да донирају велики новац, већ долазећи у њега граде га молитвом, трудом, жељом да се он коначно и заврши. Храму предстоји велико освећење оног тренутка када почне олтарски део да се осликава. Данас славимо заштитнике овога Храма Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Изговарајући њихова имена ми их призивамо освећујући себе, као што призивајући Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа освећујемо себе. Попут светогорских монаха који се моле речима ,,Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“. Те речи пружају наду упркос свим животним искушењима и недаћама да ће нас Господ прибројати у Царству Свом са свима светима. Света Три Јерарха јесу светитељи који су по речима отаца Цркве равноапостолни и просветитељи васељене. То су успели јер су свој живот уподобили Христу, почели су да личе на њега. Све што су чинили било је за Христа и Христом. И готово нико у историји није себе толико уподобио Христу као што су они. Сваки од њих на свој начин био је велики и ненадмашан. Три светила, три великана, који се славе сваки посебно у току године, а данас сва тројица заједно. Данашњи празник установљен је након једног раздора у Цркви где се народ поделио једни признајући Василија Великог за највећег, други су више била за беседе и списе Григорија Богослова, а трећа група била је заједница која је истицала Јована Златоуста. Четрдесет година је трајао овај немир док се сва тројица појединачно нису јавила у сну Епископу Јовану Евхаидском у једанаестом веку рекавши му да умири народ и да међу њима нема поделе, сви су као један у Богу Тројици. Тада он објави да ће се на данашњи дан прослављати сва тројица. Тиме је показано и нама да немамо чиме да се гордимо, сваки учитељ цркве је посебан и јединствен. Бог хоће од нас да смирено и предано са љубављу служимо Богу баш као што је он као Богочовек служио нама. Смирење је свеврлина, сва знања су безначајна без смирења, а ово су нам најбоље посведочили Свети учитељи и просветитељи Цркве чији спомен данас прослављамо. Кроз њих нека је слава Богу у Светој Тројици кроза све векове векова, завршио је своју беседу Владика. На крају Свете Литургије Владика је пресекао славски колач, а читав храм се помолио за овогодишње домаћине. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави приликом које се старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић срдачно захвалио Његовом Преосвештенству што нас је и ове године обрадовао својим доласком уз жељу да нас ускоро посети поново. Старешина се захвалио и свим гостима који су се одазвали позиву и присуствовали литургијском сабрању, уз жељу да се чешће сабирамо и у што већем броју. Ђакон Михајло Живковић
Свети Никодим Агиорит: Свест о ништавилу као духовни лек
“Ово је темељ свих врлина: бог нас је створио из ништавила, а сада, када смо због њега постали бића, жели да утемељи целокупну духовну грађевину на том нашем сазнању, односно на сазнању да смо по себи ништа; и што се више удубљујемо у њега, толико више расте та грађевина; и што више земље избацујемо из те дубине; то јест, што више спознајемо наша сагрешења и патње, то више божански Неимар треба да стави чврстога камења да би подигао ту духовну грађевину. и немој мислити, о чедо моје, да је могуће да се икада толико погрузиш у дубине тога познања, колико је потребно“. Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба
Свети Николај Охридски и Жички, Песма о Света Три Јерарха
Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с’ радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха – једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Свети Владика Николај, Пролог
Ибарске новости: Елена Булова, “Исцељење девојчице Марије“
Одувек сам била опрезна у погледу таквих ствари каква су сведочења о чудима. Не можеш их доказати, али најискреније сам уверена да се, молитвама Светог старца Јована (Крестјанкина) догодило чудо у нашој породици – потпуни опоравак детињег здравља. Моја унука Марија (сада има четрнаест година и у априлу ће напунити петнаест) је рођена са хендикепом у свом психолошком развићу. Ово је дијагностиковано када је напунила три године. Тада је пребачена из обичних јаслица у корективну школицу. Комисија састављена од стручњака за дечју ометеност у развоју и терапеутa говора старије групе јаслица је рекла, када је девојчица напунила шест година, да треба да се припремимо за стварност да она неће бити примљена у први разред основне школе, и да ће, ако Бог да, у најбољем случају бити у стању да води рачуна о себи. Уверавали су нас да можда неће бити примљена чак ни у корективну школу, јер је могла изговорити свега неколико речи и практично није била у стању да их састави у реченицу. О рачунању и читању није ни било говора. Недуго после Маријиног шестог рођендана добили смо књигу Несвети, а Свети. Изнова и изнова сам је читала; била сам веома импресионирана живом сликом светих монаха и све у погледу њих ми је постало блиско. И мом супругу се веома допала ова књига о монасима Псково-Печерског манастира. Прочитао ју је много пута, прибавио је многе примерке и стално их је поклањао својим пријатељима. На крају, уз један примерак књиге добили смо и ЦД-е на коме се налазио филм о Псково-Печерском манастиру. Одгледали смо га много пута; чак смо са ње преснимили и беседу о. Јована о томе како треба волети чак и непријатеље. У једном тренутку сам осетила снажну жељу да посетим овај манастир. Купили смо карте за воз за две одрасле особе и за двоје деце: моја унука Марија је управо крајем априла напунила седам година. Тамо је отпочело чудо. Стигли смо насумице одабраног дана – без икакве представе шта се збива. Сунце је јарко сијало, а портом манастира се разлегао глас о. Јована, јер су преко разгласа пустили његове беседе. Одмах смо схватили да смо „случајно“ дошли у манастир на дан његовог годишњег помена. Отишли смо у Цркву на службу, и седмогодишња Марија је отишла код свештеника на Исповест, али је ћутала, не проговоривши ни реч. Свештеник нас је тада позвао и рекао: „Не могу је овако исповедити. Треба унапред да је ви припремите“. Била сам толико збуњена да сам заборавила рећи да је девојчица емотивно и психички ометена у развоју. Изашли смо потресени у порту манастира где се налазе чувене пећине у које се сахрањују монаси који су живели у манастиру. Силно сам желела да одем на гроб о. Јована, али никога нису пуштали унутра јер је управо требало да почне служба. Стајали смо „у шпалиру“ и видели смо свештеника који је прилазио, за ког нам се учинило да је један млади монах који је приказан на филму. Отрчала сам до њега и позвала сам га по имену. Запитао ме је како га познајем. Објаснила сам му за филм. Интересовало га је зашто смо дошли. Рекла сам за Марију, која је стајала у близини. Баћушка нас је увео. Када смо стигли до места где почива Архимандрит Јован (Крестјанкин) монах нам је допустио да кроз отвор, после очитане молитве, додирнемо ковчег о. Јована. Али Марија је сама отрчала гурнула обе шаке у зид пећине где је положен ковчег. „Јеси ли да додирнула?“ – питао је монах: „Јесам“ – викнула је девојчица и радосно отрчала на другу страну. Потом су је помазали уљем. Следећег јутра смо присуствовали јутарњој служби. Неки други свештеник је позвао Марију на Исповест и разговарао је са њом око пола сата. После Исповести сам отишла к њему и рекла му за наш проблем, а он је рекао следеће: „Погледајте у њене очи. Њен поглед је бистар. Не, она нема проблем са ометеношћу у развоју, у питању је вероватно нешто друго“. Након тога, Марија се први пут причестила. Вратили смо се у Москву. И све је чудесно почело да се сређује. Неочекивано, Марија је примљена у корективну школу, штавише, током испита је био присутан искусни специјалиста за рад са децом ометеном у развоју и он је запазио да девојчица тихо чита својим очима читав текст који јој је дат, премда реч није наглас изговарала. Марија је тако примљена у први корективни разред. Међутим, великом брзином се почела мењати ситуација – девојчица је, некако, отпочела говорити, читати и рачунати. Без икаквих сметњи је пратила остатак одељења. До петог разреда је одлучено да комбинује корективну школу са „лицејом“. Ми, њени најближи, смо били веома нервозни – јер часови „лицеја“ су још компликованији од часова обичне школе. Свих тих година смо се истрајно молили, а, мој супруг и ја смо, више пута месечно примали Свето Причешће. Све време смо давали своја и њена имена за спомињање на Светој Литургији. На крају, Марија је била сасвим излечена и постала је један од најбољих ученика у генерацији. И, непосредно пред седми разред, одлучила је да полаже изузетно тежак испит из специјализоване хемије и биологије на „лицеју“. Сада изучава хемију и биологију према тешком факултетском нивоу и програму. Добро јој иде у школи. Највише смо изненађени тиме што је најбоља у књижевности (притом изузетно рецитује) и вишој математици. Мозак јој савршено функционише. Она се не сећа нашег пута у манастир када је имала седам година. Али, пре неки дан, док сам наглас читала мисли о. Јована (Крестјанкина), изненада је рекла: „Бако, хајдемо у пећине ка о. Јовану“… Елена Булова Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. фебруар 2022. године Преузето са сајта orthocristian.com
Старац Софроније (Сахаров), О молитви
“Молитва неизоставно обнавља у нама оно Божанствено дисање које је Бог дахнуо у лице Адама, благодарећи коме је Адам постао душа жива (Пост 2,7). Молитвом препорођен наш дух почиње да се диви великој тајни Постања. Моћна бујица усхићења запљускује наш ум: Биће! Каква предивна тајна… Како је оно могуће?… Диван је Бог, и творевина Његова је дивна… Ми доживљавамо оно оно што је Христос изразио рекавши: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн 10, 10). Изобиље! И заиста је то тако.“ Архимандрит Софроније (Сахаров), О молитви
РТС: Дом за избегличку децу у Матарушкој Бањи и Манастиру Студеници
Епископ Јустин: Цариник Закхеј је пример искреног препознавања Господа Исуса Христа
У недељном дану када се Света Црква молитвено сабира пројављујући своју победу над смрћу и учешће у непролазном животу Свете Тројице, литургијска заједница Храма Светог Саве у Краљеву сабрала се молитвено под омофором Епископа Јустина, Предстојатеља на светосавском жичком трону. Епископу је саслуживало братство храма, као и сабрани народ Божији по призвању свеопштег царског свештенства и сходно различитим даровима које Дух Свети дели украшавајући Цркву Божију– невесту Христа Жениха. Како је према богослужбеном поретку у ову недељу назначено да се чита јеванђелско зачало које говори о сусрету Господа и цариника Закхеја, Епископ Јустин се присутнима обратио речима поуке везаним за овај јеванђелски догађај. Осврћући се на историјски контекст и улогу службе цариника у то време, Владика је предочио како је Закхеј успео да се од овоземаљских блага окрене ка непролазним вредностима оприсутњеним у Личности Богочовека Христа. За разлику од Јуде који је упркос много времена проведеног уз Христа одлучио да Га изда, Закхеју није требало много времена да препозна Господа. То је учинио срцем, и зато је његово покајање било делатно – одлучује да помогне људима око себе. Његова душа је препознала где је Истина, и ка тој се Истини свим својим бићем окренуо. У наставку, Епископ је поуку овог догађаја пренео на данашње време, поучавајући паству да Закхеј треба да нам буде пример како коначни циљ и смисао живота нису моћ и власт овога света, већ препознавање Христа и живот у Њему кроз предавањe целокупног свог бића творењу воље Божије. Сабрање је окончано приступањем Светом Причешћу и благодарењем Господу на свим Даровима Његовим. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Григорије Палама о поучном примеру цариника Закхеја
Погледајте сада сви Закхеја: колико је он заволео Христа и колико Га је тражио, колико је био љубљен од Господа, призван и близак Христу. Ако је, дакле, неко цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рђав посао и неправедно сабира себи богатство, нека такав подражава онај пут ка спасењу којим је прошао овај старешина цариника и нека племенито раздаје и раздели све што је сабрао на недоличан начин. Ако је некоме отета имовина или на овај или онај начин живи у сиромаштву, нека се радује и нека благодари, јер је богат спасоносним сиромаштвом. Боље речено, нека га сам учини спасоносним тиме што ће благодарити Богу за своје сиромаштво којем је притекао и богати цариник, радосно се спасавајући, а што сте сада и чули о њему. На томе се завршава ово еванђелско приповедање. Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Чекати Христа“
Постоји древна хришћанска молитва чији је аутор чувени светитељ Цркве Божије – Свети Василије Велики. Текст ове молитве је део јутарњег молитвеног правила којим, већ вековима, многи православни хришћани отпочињу свој дан. Уставши од сна, осим јутарњег одласка у тоалет и осим јутарње хигијене, многи људи стају на молитву Богу пред иконама које им се налазе у кући. Не морају се читати молитве уврштене у молитвено правило које се налази у „Молитвеницима“, тј. може се, и треба се, молити Богу и својим речима, износећи пред Њега своју муку и своју благодарност, али молитве које су део овог молитвеног правила одишу лепотом истинског сусрета са Богом јер су их осмислили свети људи који су се у својим животима стварно сусрели са Богом и из њих се много тога може научити. Таква је и ,горе споменута, молитва Оцу нашем Небеском која отпочиње речима „Господе Боже, Сведржитељу, Боже сила и свакога тела“. Између осталог, у оквиру ње се молимо да нам Господ подари да бодрог срца и трезвено прођемо кроз таму којом, с времена на време, одише живот у овоме свету: „И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота очекујући долазак Сина Твога Јединороднога, Господа и Бога, и Спаса нашега Исуса Христа…“. Наши животи у овоме свету и у оваквом времену понекад неће бити светлост и радост, него ће бити окружени ноћном тамом искушења, стреса, нељубави, бриге и свега онога што нагриза радост и благост којима би требало да просијава наш живот. Но, како веле речи ове молитве, ни тада не треба пасти ни потонути, већ са надом у Љубав Очеву, бодро проћи кроз ноћ чекајући долазак нашега Спаситеља. Колико год да је мрачна тама ноћи, призвани смо да ходимо кроз њу гледајући, са радошћу и неклонули, у Светлост доброте Божије, и чекајући долазак Сина Његовог, када ће, коначно, сва ноћна тама бити разорена Светлошћу Дана Божијег. Проћи ће ноћ и наступиће Дан, тј. наступиће истински живот, јер истински живот је само љубав, само доброта, само благост, само светлост, само радост, само живот (без смрти), само опроштај, само сладост, само славопој Богу. Читав хришћански живот је чекање доласка Те Светлости. Но шта значи „чекати“? То значи да би требало да читавим својим бићем живимо Светлошћу, већ овде и већ сада. Чекати значи живети у духу благог Јеванђеља Христовог и испуњавати Христов позив на љубав. Врло често се мисли како је Христос нама оставио строге заповести које су заморне и тешке. Истина је да их није лако испунити, али оне нису терет, већ, напротив, оне су скидање терета који носимо на себи и собом. То је оно што је тешко – растеретити себе, учинити напор да скинемо претежак терет са својих плећа. А Христос каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер, јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 28). Јарам Христов – кротост, смиреност, љубав према свима – је заправо благ и бреме (терет) Христово је лако! У Христу је наш одмор и покој душама нашим од умора и натоварености свим и свачим што носимо на себи. Јер све оно што није љубав, већ је презир, што није опраштање већ је жеђ за осветом или горак укус неправде, што није доброта према другима, већ је саможивост, што није верност својој супрузи и својој породици, већ је сладострасни ужитак који ће оставити горке последице, што није изграђујућа трезвеност, већ је опијеност дрогама, алкохолом или коцком, и много тога другог, је страшан терет који умара и који је врло тежак за ношење. Христове заповести нису придике због неморалности наших начина живота већ су позив да одемо к Њему, и да уместо тешких терета греха и нељубави, на себе ставимо Његов терет – кротост и смиреност – и да се одморимо јер Његов терет уопште и није терет него слика истинског живота. Истински леп живот је живот који се проводи у благословима кротости, смирености и љубави Христове. Наравно, неопходан је подвиг борбе против гордости и егоизма који пребивају у нама и који нас спутавају у доброти, у опраштању и у љубави. Но, упркос напорима таквог подвига, његови плодови ће се видети и већ овде, у ноћној тами ових живота – јер ће такав живот, благодаћу Божијом, просијавати Светлошћу и радошћу Долазећег Дана Божијег. Прилично смело ћу рећи, да истинске светлости и радости у оквирима ових живота мимо живота у складу са јеванђелском заповешћу о љубави, нема и не може бити. Мимо оваквог живота ће се свака срећа и успех, на крају крајева, показати као испразни и завршиће у тами туге. Верујем, да сваки човек жуди за спокојем Царства Божијег, али до таквог спокоја се не може стићи другачије до бодрим чекањем Господа Христа, тј. пут се налази у животу у складу са јеванђелском заповешћу Христовом. А живећи тако, и пре него што стигне тај Дан, већ ћемо боравити у Светлости, спокоју и радости. О томе нам говоре речи ове дивне молитве! Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 04. фебруар 2022. године
Свети Максим Исповедник, О две врсте страха
„Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чинилац божанске љубави (συστατικόν της θείας ‘αγάπης), блажени Давид вели: „Страх Господњи је чист, остаје у век века“(Пс.18,10), јасно познавши да је он (=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски страх) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: „Љубав изгони страх напоље“(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности (στοργής), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима – и међу собом и према Богу – савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).” Извор: Свети Максим Исповедник, „Кратко тумачење Молитве Оче наш” (1–15), у: Видослов 2006/38, стр. 2.
Слава Храма Света Три Јерарха у Пожеги
У суботу 12. фебруара када наша Света Црква прославља своје велике учитеље и богослове Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Епископ Јустин богослужио је у Пожеги у храму посвећеном овим Светим јерарсима. Прослава храмовне славе започела је свеноћним бдењем братства храма вече уочи великог празника. На сам дан празника народ је по веома хладном времену дошао да сачека свог Архијереја који је началствовао Литургијом уз саслуживање: архимандрита Тимотеја (Миливојевића) игумана Манастира Вазнесење у Овчару и Каблару, намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Света Три Јерарха протојереја Божа Главоњића, старешине Цркве Светог Марка из Ужица протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Дмитра Луковића пароха у пензији, протојереја Владимира Дуканца старешине Храма Светог Ђорђа из Ужица, старешина Храма Светог Саве из Лучана јереја Рада Марића, архијерејског намесника црногорског јереја Жељка Пантелића, сабрат Манастира Преображења јеромонаха Илариона, старешине Храма Светог Ахилија јереја Бојана Милошевића, пароха пожешких протојереја Милорада Козодера и протонамесника Милована Вујовића, ђаконȃ Стефана Симића и Михајла Живковића. Литургију су улепшали краљевачки појци уз пратњу домаће певнице. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега господин Ђорђе Никитовић као и представници војске, полиције и других културних и јавних институција. У својој надахнутој беседи Владика Јустин је рекао да верујући народ сабран у овом светом храму већ пуних двадесет година изграђује овај храм, а тиме изграђује и себе. Овај свети храм не гради се само новчаним прилозима јер нису сви у могућности да донирају велики новац, већ долазећи у њега граде га молитвом, трудом, жељом да се он коначно и заврши. Храму предстоји велико освећење оног тренутка када почне олтарски део да се осликава. Данас славимо заштитнике овога Храма Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Изговарајући њихова имена ми их призивамо освећујући себе, као што призивајући Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа освећујемо себе. Попут светогорских монаха који се моле речима ,,Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“. Те речи пружају наду упркос свим животним искушењима и недаћама да ће нас Господ прибројати у Царству Свом са свима светима. Света Три Јерарха јесу светитељи који су по речима отаца Цркве равноапостолни и просветитељи васељене. То су успели јер су свој живот уподобили Христу, почели су да личе на њега. Све што су чинили било је за Христа и Христом. И готово нико у историји није себе толико уподобио Христу као што су они. Сваки од њих на свој начин био је велики и ненадмашан. Три светила, три великана, који се славе сваки посебно у току године, а данас сва тројица заједно. Данашњи празник установљен је након једног раздора у Цркви где се народ поделио једни признајући Василија Великог за највећег, други су више била за беседе и списе Григорија Богослова, а трећа група била је заједница која је истицала Јована Златоуста. Четрдесет година је трајао овај немир док се сва тројица појединачно нису јавила у сну Епископу Јовану Евхаидском у једанаестом веку рекавши му да умири народ и да међу њима нема поделе, сви су као један у Богу Тројици. Тада он објави да ће се на данашњи дан прослављати сва тројица. Тиме је показано и нама да немамо чиме да се гордимо, сваки учитељ цркве је посебан и јединствен. Бог хоће од нас да смирено и предано са љубављу служимо Богу баш као што је он као Богочовек служио нама. Смирење је свеврлина, сва знања су безначајна без смирења, а ово су нам најбоље посведочили Свети учитељи и просветитељи Цркве чији спомен данас прослављамо. Кроз њих нека је слава Богу у Светој Тројици кроза све векове векова, завршио је своју беседу Владика. На крају Свете Литургије Владика је пресекао славски колач, а читав храм се помолио за овогодишње домаћине. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави приликом које се старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић срдачно захвалио Његовом Преосвештенству што нас је и ове године обрадовао својим доласком уз жељу да нас ускоро посети поново. Старешина се захвалио и свим гостима који су се одазвали позиву и присуствовали литургијском сабрању, уз жељу да се чешће сабирамо и у што већем броју. Ђакон Михајло Живковић
Свети Никодим Агиорит: Свест о ништавилу као духовни лек
“Ово је темељ свих врлина: бог нас је створио из ништавила, а сада, када смо због њега постали бића, жели да утемељи целокупну духовну грађевину на том нашем сазнању, односно на сазнању да смо по себи ништа; и што се више удубљујемо у њега, толико више расте та грађевина; и што више земље избацујемо из те дубине; то јест, што више спознајемо наша сагрешења и патње, то више божански Неимар треба да стави чврстога камења да би подигао ту духовну грађевину. и немој мислити, о чедо моје, да је могуће да се икада толико погрузиш у дубине тога познања, колико је потребно“. Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба
Свети Николај Охридски и Жички, Песма о Света Три Јерарха
Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с’ радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха – једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Свети Владика Николај, Пролог
Ибарске новости: Елена Булова, “Исцељење девојчице Марије“
Одувек сам била опрезна у погледу таквих ствари каква су сведочења о чудима. Не можеш их доказати, али најискреније сам уверена да се, молитвама Светог старца Јована (Крестјанкина) догодило чудо у нашој породици – потпуни опоравак детињег здравља. Моја унука Марија (сада има четрнаест година и у априлу ће напунити петнаест) је рођена са хендикепом у свом психолошком развићу. Ово је дијагностиковано када је напунила три године. Тада је пребачена из обичних јаслица у корективну школицу. Комисија састављена од стручњака за дечју ометеност у развоју и терапеутa говора старије групе јаслица је рекла, када је девојчица напунила шест година, да треба да се припремимо за стварност да она неће бити примљена у први разред основне школе, и да ће, ако Бог да, у најбољем случају бити у стању да води рачуна о себи. Уверавали су нас да можда неће бити примљена чак ни у корективну школу, јер је могла изговорити свега неколико речи и практично није била у стању да их састави у реченицу. О рачунању и читању није ни било говора. Недуго после Маријиног шестог рођендана добили смо књигу Несвети, а Свети. Изнова и изнова сам је читала; била сам веома импресионирана живом сликом светих монаха и све у погледу њих ми је постало блиско. И мом супругу се веома допала ова књига о монасима Псково-Печерског манастира. Прочитао ју је много пута, прибавио је многе примерке и стално их је поклањао својим пријатељима. На крају, уз један примерак књиге добили смо и ЦД-е на коме се налазио филм о Псково-Печерском манастиру. Одгледали смо га много пута; чак смо са ње преснимили и беседу о. Јована о томе како треба волети чак и непријатеље. У једном тренутку сам осетила снажну жељу да посетим овај манастир. Купили смо карте за воз за две одрасле особе и за двоје деце: моја унука Марија је управо крајем априла напунила седам година. Тамо је отпочело чудо. Стигли смо насумице одабраног дана – без икакве представе шта се збива. Сунце је јарко сијало, а портом манастира се разлегао глас о. Јована, јер су преко разгласа пустили његове беседе. Одмах смо схватили да смо „случајно“ дошли у манастир на дан његовог годишњег помена. Отишли смо у Цркву на службу, и седмогодишња Марија је отишла код свештеника на Исповест, али је ћутала, не проговоривши ни реч. Свештеник нас је тада позвао и рекао: „Не могу је овако исповедити. Треба унапред да је ви припремите“. Била сам толико збуњена да сам заборавила рећи да је девојчица емотивно и психички ометена у развоју. Изашли смо потресени у порту манастира где се налазе чувене пећине у које се сахрањују монаси који су живели у манастиру. Силно сам желела да одем на гроб о. Јована, али никога нису пуштали унутра јер је управо требало да почне служба. Стајали смо „у шпалиру“ и видели смо свештеника који је прилазио, за ког нам се учинило да је један млади монах који је приказан на филму. Отрчала сам до њега и позвала сам га по имену. Запитао ме је како га познајем. Објаснила сам му за филм. Интересовало га је зашто смо дошли. Рекла сам за Марију, која је стајала у близини. Баћушка нас је увео. Када смо стигли до места где почива Архимандрит Јован (Крестјанкин) монах нам је допустио да кроз отвор, после очитане молитве, додирнемо ковчег о. Јована. Али Марија је сама отрчала гурнула обе шаке у зид пећине где је положен ковчег. „Јеси ли да додирнула?“ – питао је монах: „Јесам“ – викнула је девојчица и радосно отрчала на другу страну. Потом су је помазали уљем. Следећег јутра смо присуствовали јутарњој служби. Неки други свештеник је позвао Марију на Исповест и разговарао је са њом око пола сата. После Исповести сам отишла к њему и рекла му за наш проблем, а он је рекао следеће: „Погледајте у њене очи. Њен поглед је бистар. Не, она нема проблем са ометеношћу у развоју, у питању је вероватно нешто друго“. Након тога, Марија се први пут причестила. Вратили смо се у Москву. И све је чудесно почело да се сређује. Неочекивано, Марија је примљена у корективну школу, штавише, током испита је био присутан искусни специјалиста за рад са децом ометеном у развоју и он је запазио да девојчица тихо чита својим очима читав текст који јој је дат, премда реч није наглас изговарала. Марија је тако примљена у први корективни разред. Међутим, великом брзином се почела мењати ситуација – девојчица је, некако, отпочела говорити, читати и рачунати. Без икаквих сметњи је пратила остатак одељења. До петог разреда је одлучено да комбинује корективну школу са „лицејом“. Ми, њени најближи, смо били веома нервозни – јер часови „лицеја“ су још компликованији од часова обичне школе. Свих тих година смо се истрајно молили, а, мој супруг и ја смо, више пута месечно примали Свето Причешће. Све време смо давали своја и њена имена за спомињање на Светој Литургији. На крају, Марија је била сасвим излечена и постала је један од најбољих ученика у генерацији. И, непосредно пред седми разред, одлучила је да полаже изузетно тежак испит из специјализоване хемије и биологије на „лицеју“. Сада изучава хемију и биологију према тешком факултетском нивоу и програму. Добро јој иде у школи. Највише смо изненађени тиме што је најбоља у књижевности (притом изузетно рецитује) и вишој математици. Мозак јој савршено функционише. Она се не сећа нашег пута у манастир када је имала седам година. Али, пре неки дан, док сам наглас читала мисли о. Јована (Крестјанкина), изненада је рекла: „Бако, хајдемо у пећине ка о. Јовану“… Елена Булова Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. фебруар 2022. године Преузето са сајта orthocristian.com
Старац Софроније (Сахаров), О молитви
“Молитва неизоставно обнавља у нама оно Божанствено дисање које је Бог дахнуо у лице Адама, благодарећи коме је Адам постао душа жива (Пост 2,7). Молитвом препорођен наш дух почиње да се диви великој тајни Постања. Моћна бујица усхићења запљускује наш ум: Биће! Каква предивна тајна… Како је оно могуће?… Диван је Бог, и творевина Његова је дивна… Ми доживљавамо оно оно што је Христос изразио рекавши: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн 10, 10). Изобиље! И заиста је то тако.“ Архимандрит Софроније (Сахаров), О молитви
РТС: Дом за избегличку децу у Матарушкој Бањи и Манастиру Студеници
Епископ Јустин: Цариник Закхеј је пример искреног препознавања Господа Исуса Христа
У недељном дану када се Света Црква молитвено сабира пројављујући своју победу над смрћу и учешће у непролазном животу Свете Тројице, литургијска заједница Храма Светог Саве у Краљеву сабрала се молитвено под омофором Епископа Јустина, Предстојатеља на светосавском жичком трону. Епископу је саслуживало братство храма, као и сабрани народ Божији по призвању свеопштег царског свештенства и сходно различитим даровима које Дух Свети дели украшавајући Цркву Божију– невесту Христа Жениха. Како је према богослужбеном поретку у ову недељу назначено да се чита јеванђелско зачало које говори о сусрету Господа и цариника Закхеја, Епископ Јустин се присутнима обратио речима поуке везаним за овај јеванђелски догађај. Осврћући се на историјски контекст и улогу службе цариника у то време, Владика је предочио како је Закхеј успео да се од овоземаљских блага окрене ка непролазним вредностима оприсутњеним у Личности Богочовека Христа. За разлику од Јуде који је упркос много времена проведеног уз Христа одлучио да Га изда, Закхеју није требало много времена да препозна Господа. То је учинио срцем, и зато је његово покајање било делатно – одлучује да помогне људима око себе. Његова душа је препознала где је Истина, и ка тој се Истини свим својим бићем окренуо. У наставку, Епископ је поуку овог догађаја пренео на данашње време, поучавајући паству да Закхеј треба да нам буде пример како коначни циљ и смисао живота нису моћ и власт овога света, већ препознавање Христа и живот у Њему кроз предавањe целокупног свог бића творењу воље Божије. Сабрање је окончано приступањем Светом Причешћу и благодарењем Господу на свим Даровима Његовим. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Григорије Палама о поучном примеру цариника Закхеја
Погледајте сада сви Закхеја: колико је он заволео Христа и колико Га је тражио, колико је био љубљен од Господа, призван и близак Христу. Ако је, дакле, неко цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рђав посао и неправедно сабира себи богатство, нека такав подражава онај пут ка спасењу којим је прошао овај старешина цариника и нека племенито раздаје и раздели све што је сабрао на недоличан начин. Ако је некоме отета имовина или на овај или онај начин живи у сиромаштву, нека се радује и нека благодари, јер је богат спасоносним сиромаштвом. Боље речено, нека га сам учини спасоносним тиме што ће благодарити Богу за своје сиромаштво којем је притекао и богати цариник, радосно се спасавајући, а што сте сада и чули о њему. На томе се завршава ово еванђелско приповедање. Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Чекати Христа“
Постоји древна хришћанска молитва чији је аутор чувени светитељ Цркве Божије – Свети Василије Велики. Текст ове молитве је део јутарњег молитвеног правила којим, већ вековима, многи православни хришћани отпочињу свој дан. Уставши од сна, осим јутарњег одласка у тоалет и осим јутарње хигијене, многи људи стају на молитву Богу пред иконама које им се налазе у кући. Не морају се читати молитве уврштене у молитвено правило које се налази у „Молитвеницима“, тј. може се, и треба се, молити Богу и својим речима, износећи пред Њега своју муку и своју благодарност, али молитве које су део овог молитвеног правила одишу лепотом истинског сусрета са Богом јер су их осмислили свети људи који су се у својим животима стварно сусрели са Богом и из њих се много тога може научити. Таква је и ,горе споменута, молитва Оцу нашем Небеском која отпочиње речима „Господе Боже, Сведржитељу, Боже сила и свакога тела“. Између осталог, у оквиру ње се молимо да нам Господ подари да бодрог срца и трезвено прођемо кроз таму којом, с времена на време, одише живот у овоме свету: „И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота очекујући долазак Сина Твога Јединороднога, Господа и Бога, и Спаса нашега Исуса Христа…“. Наши животи у овоме свету и у оваквом времену понекад неће бити светлост и радост, него ће бити окружени ноћном тамом искушења, стреса, нељубави, бриге и свега онога што нагриза радост и благост којима би требало да просијава наш живот. Но, како веле речи ове молитве, ни тада не треба пасти ни потонути, већ са надом у Љубав Очеву, бодро проћи кроз ноћ чекајући долазак нашега Спаситеља. Колико год да је мрачна тама ноћи, призвани смо да ходимо кроз њу гледајући, са радошћу и неклонули, у Светлост доброте Божије, и чекајући долазак Сина Његовог, када ће, коначно, сва ноћна тама бити разорена Светлошћу Дана Божијег. Проћи ће ноћ и наступиће Дан, тј. наступиће истински живот, јер истински живот је само љубав, само доброта, само благост, само светлост, само радост, само живот (без смрти), само опроштај, само сладост, само славопој Богу. Читав хришћански живот је чекање доласка Те Светлости. Но шта значи „чекати“? То значи да би требало да читавим својим бићем живимо Светлошћу, већ овде и већ сада. Чекати значи живети у духу благог Јеванђеља Христовог и испуњавати Христов позив на љубав. Врло често се мисли како је Христос нама оставио строге заповести које су заморне и тешке. Истина је да их није лако испунити, али оне нису терет, већ, напротив, оне су скидање терета који носимо на себи и собом. То је оно што је тешко – растеретити себе, учинити напор да скинемо претежак терет са својих плећа. А Христос каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер, јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 28). Јарам Христов – кротост, смиреност, љубав према свима – је заправо благ и бреме (терет) Христово је лако! У Христу је наш одмор и покој душама нашим од умора и натоварености свим и свачим што носимо на себи. Јер све оно што није љубав, већ је презир, што није опраштање већ је жеђ за осветом или горак укус неправде, што није доброта према другима, већ је саможивост, што није верност својој супрузи и својој породици, већ је сладострасни ужитак који ће оставити горке последице, што није изграђујућа трезвеност, већ је опијеност дрогама, алкохолом или коцком, и много тога другог, је страшан терет који умара и који је врло тежак за ношење. Христове заповести нису придике због неморалности наших начина живота већ су позив да одемо к Њему, и да уместо тешких терета греха и нељубави, на себе ставимо Његов терет – кротост и смиреност – и да се одморимо јер Његов терет уопште и није терет него слика истинског живота. Истински леп живот је живот који се проводи у благословима кротости, смирености и љубави Христове. Наравно, неопходан је подвиг борбе против гордости и егоизма који пребивају у нама и који нас спутавају у доброти, у опраштању и у љубави. Но, упркос напорима таквог подвига, његови плодови ће се видети и већ овде, у ноћној тами ових живота – јер ће такав живот, благодаћу Божијом, просијавати Светлошћу и радошћу Долазећег Дана Божијег. Прилично смело ћу рећи, да истинске светлости и радости у оквирима ових живота мимо живота у складу са јеванђелском заповешћу о љубави, нема и не може бити. Мимо оваквог живота ће се свака срећа и успех, на крају крајева, показати као испразни и завршиће у тами туге. Верујем, да сваки човек жуди за спокојем Царства Божијег, али до таквог спокоја се не може стићи другачије до бодрим чекањем Господа Христа, тј. пут се налази у животу у складу са јеванђелском заповешћу Христовом. А живећи тако, и пре него што стигне тај Дан, већ ћемо боравити у Светлости, спокоју и радости. О томе нам говоре речи ове дивне молитве! Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 04. фебруар 2022. године
Свети Максим Исповедник, О две врсте страха
„Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чинилац божанске љубави (συστατικόν της θείας ‘αγάπης), блажени Давид вели: „Страх Господњи је чист, остаје у век века“(Пс.18,10), јасно познавши да је он (=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски страх) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: „Љубав изгони страх напоље“(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности (στοργής), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима – и међу собом и према Богу – савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).” Извор: Свети Максим Исповедник, „Кратко тумачење Молитве Оче наш” (1–15), у: Видослов 2006/38, стр. 2.