Година: 2021

  ,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи,  или кимвал који звечи“ (1 Кор, 13, 1)  Ове чувене речи из Химне љубави Светог апостола Павла, суштински осликавају саму срж хришћанске врлине, односно врлинског живота на који смо сви од Господа позвани. Врлине које би требало да красе наше хришћанске животе су одраз постојања љубави у нама. Слободно можемо рећи да тамо где нема љубави, нема ни врлинског живота, и обрнуто, да тамо где нема подстицања врлина – нема ни љубави. Врлине по себи не морају увек да имају хришћанску димензију. Сваки човек на свету који поседује добре особине попут доброте, дарежљивости, саосећања које се могу назвати врлинама. Оно што међутим, врлинама даје хришћански сјај, јесте управо пројава добрих особина у контексту односа човека према Богу, али и према другом човеку као ближњем. Господ Христос нам управо и завештава да љубимо једни друге јер ће нас по тој љубави познати свет (Јн 13, 34-35). Господ нам каже да се заповестима љубимо Господа Бога Свога свим срцем својим, и свом душом својом и свим бићем својим и да љубимо ближње своје као саме себе испуњава сав старозаветни закон. Љубав је оно што би требало да буде основа свих наших хришћанских подвига и трудова. Џаба нам молитва (без љубави) јер Јеванђеље каже, после текста молитве „Оче наш“, да нам уколико ми не опростимо другима сагрешења њихова ни Отац наш небески неће опростити сагрешења наша, јер смо се у тој молитви молили за опроштај својих грехова. Џаба нам пост, јер није све у томе да се само уздржавамо од мрсне хране, него је пост и у томе да се уздржавамо од нељубави. У томе нам је Господ нам показао праву меру. Јер су све врлине које човек познаје биле садржане у Христу и, уколико читамо приче из Новог завета, лако их можемо препознати у Христовом понашању и делању (праведност, светост, духовна и телесна чистота, доброта, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, послушност). Зато Христос каже: ,,Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн, 8, 12). Дакле, позвани смо да живимо попут нашег Господа. Хришћанске врлине су нам путокази у животу, мерила исправности, како требамо поступити у разним ситуацијама. Оне су нам дате да би се усавршавали и били све ближи Богу. Господ Христос нам то отворено каже у Својој Беседи на гори: „Будите ви  дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт, 5,  48). Сваки човек свој живот треба да протка љубављу, односно да га испуни врлинама кроз које се труди да напредује и расте у мери раста Христовог. Грађење врлинског живота је заправо изграђивање боголиког човека – човека који личи на Бога. Пут врлине је често тежак, али се на крају тог пута стиже до њених радосних плодова. Свети апостол о томе дивно и искуствено каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“ (Гал 5, 22-23). Овакав човек је циљ хришћанског пута – радостан, благ, у Миру, дуготрпељив, добар, кротак и веран. Бескрајно је тужно уколико годинама „живимо хришћански“ а своје животе ни најмање не оплеменимо плодовима Духа Светога. Људи описани у овим речима апостола Павла су смислено живели своје животе видећи утеху Господњу – јер у дару љубави која носи све врлине и без које врлински живот не постоји се дарује сусрет са Богом. Онима који су по љубави слични Господу Христу Сами Господ долази, већ у оквирима овога живота и дарује им радост која је несравњива са било којом земном радошћу. Дакле, бити истински веран Христу значи волети своје ближње и даљне; опраштати и молити се за њих. И, уколико покушавамо да живимо на тај начин, све врлине ће постепено доћи и настанити се у нама. И сви побројани плодови Духа. Штавише, једина истинска и непролазна радост је радост коју дарује Дух Свети. А сви жудимо за радошћу… Пут ка том циљу нам је показао Господ! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. децембар 2021. године

Већина нашег народа себе сматра православним хришћанима, али, стиче се утисак, да је много њих који су веома слабо упознати са основним истинама хришћанске вере. Можда у томе треба тражити разлоге недовољног учешћа у богослужбеном животу Цркве. Јер, порука православне вере одише лепотом и утехом и када би људи имали прилику да сами, својим очима, виде ту лепоту, верујем, много више срца би било загрејано да покуша да живи хришћански. Када би људи имали прилику да виде лепоту јеванђелског лика Господа Исуса Христа, сасвим сигурно, би са много више искрености себе сматрали хришћанима. У овоме тексту ћу покушати да, макар у малој мери, приповедајући једну од јеванђелских прича којом је насликана Христова љубав према нама, укажем на светао лик Христов. Људи Бога доживљавају на разне начине, но Јеванђеље нам на много места објављује да је Господ пун милости, и то не само према онима који су добри и достојни те милости, „јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре и даје кишу праведнима и неправеднима“ (Мт 5, 45). На другом месту се за Христа каже да је дошао „да потражи и да спасе изгубљено“ (Мт 18, 11), тј. дошао је због оних који су изгубљени и пропали да и њима дарује спасење, јер и њих воли.   Та љубав је описана кроз слику човека-пастира који има стотину оваца. И ако једна од њих залута, он оставља деведесет девет оваца на сигурном месту и полази у планину да потражи ону која је изгубљена. У планини је чека сигурна смрт или од вукова или од глади. Ипак, пастир не жели њену смрт, него и он полази у планину препуну разних опасности. И када је нађе, радује јој се више него оних деведесет девет оваца које нису залутале. На крају ове приче се каже да је „таква радост на небесима због једнога грешника који се каје“ (Лк 15, 3-7); „јер“, како Христос каже, „није воља Оца нашег Небескога да пропадне и један од ових малих“ (Мт 18, 14). Овај пастир је заправо слика Самога Господа Христа који је „сишао са Небеса“ да потражи своје залутало створење – човека – које се нашло само пред опасностима које никако не може савладати. Човек је биће залутало у смрт и грех, но љубав Господња је таква и толика да је Он Сâм постао човек, тј. сишао је сасвим у ову нашу смртност у којој колају дивљи зверови (= сатана и његови пали анђели) да би нас спасао и увео у Своје Царство. Попут пастира из ове приче, Сâм је сишао у опасност како би нас избавио од пропасти која би без Њега била неминовна. Уосталом, Христос отворено каже: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам Пастир Добри; Пастир Добри живот Свој полаже за овце“ (Јн 10, 10-11). И, заиста, „у време Понтија Пилата“, римског управника Јудеје, у 1. веку, Господ је положио Свој живот на Крсту како би ми имали „живот у изобиљу“. Христос као Пастир који полаже Свој живот за Своје стадо је слика крајње љубави Божије, јер то стадо је заправо сâмо залутало, окренувши леђа своме истинском Пастиру и Господу. Није Он дошао због праведног стада, него због нас који смо грешни и залутали. Свети апостол Павле о томе лепо каже: „Христос умре у одређено време, за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама јер, још док бејасмо грешници, Христос умре за нас“ (Рм 5, 6-8). Постоји икона на којој је Христос насликан као Пастир који на Својим раменима носи овцу. Та залутала и изгубљена овца смо ми! Утешно је знати да ћемо бити пронађени љубављу Његовом. Утешно је знати да нас Господ љуби чак и када смо грешни. Јер, истини за вољу, грешни смо и слаби, и мало је оних који не лутају. Утешно је знати да Небеса не желе смрт грешника, већ да се радују спасењу оних који су већ изгубљени. То значи да ипак има наде за нас, у ствари, боље је рећи да је Господ Нада наша. Уколико заволимо Благога Господа и са поверењем у Њега кренемо за нашим Пастиром, колико год да смо били изгубљени, стићи ћемо у сигурност стада где тече „живот у изобиљу“. Такав је Бог у кога верујемо и верујем да нема много оних којима оваква јеванђелска слика љубави Божије није допадљива. Јеванђеље је у целости саткано од сведочења о доброти и милости Божијој и, у том смислу, оно је реч утехе која упућена нама залуталима.                                                                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. децембар 2021. године