Веронаука у Ужицу: Креативна радионица инспирисана књигом “Из Ја-Града у Ти-Град“
Говорећи о необичном наслову књиге Мирсини Вигопулу – “Из Ја-Града у Ти-Град“, ученици верске наставе Прве ОШ краља Петра II из Ужица, сусрели су се са још необичнијим именом главног јунака бајке, Пркосом. Заиста невероватна бајка са својим причама, ликовима, догађајима и сценама покрива тематску целину врло важних тема верске наставе о заједници, бризи, вери, врлинама, осећањима и наравно љубави. Ученици четвртог разреда имали су прилику да протеклих месеци не само прочитају бајку, већ и да је на један искуствени начин оживе. Листајући странице између ових корица, ученици су увидели карактеристике себичног Ја-Града; путовали су са сумњивим Пркосом до Ти-Град где су разазнали непрегледну долину врлина и таквог начина живота. Свака посебна прича ове бајке нам је била инспирација за низ важних активности које смо организовали на нашим часовима. Макета Садржај бајке је мотивисао „будуће архитекте“ да направе од украсне глине макету ова два града на којој су пажљиво бирали детаље по којима ће се распознавати ова два „света.“ Сликање особина Како је одмицао лист за листом и страна за страном, ученици су полако износили своја запажања и размишљања о особинама, карактеристикама, врлинама и манама које искључиво зависе од нас; нашег труда, залагања или супротно од тога. Имали су задатак да у овим тематским данима опишу по једну врлину свог друга или другарице, коју су приметили и да изнесу конкретан пример како је изгледало практиковање те предложене врлине. Након неколико минута, зидови учионице су били излепљени шареним ђачким радовима, као и цитатима који описују врлински начин живота. Мапа ума Следујући чувеној техници Тонија Бузана о мапирању ума, са ученицима је направљена приказана шема по којој се имена, појмови, речи, догађаји лакше памте. Уз велики труд ђаци су детаљно приказали сваку грану мапе, бојом и цртежом представили сваки појам и тиме заокружили последње странице књиге у жељи да поруку примене у свом животу. Пркосе не љути се Након прочитане бајке, ученици су имали прилику да осмисле, а затим се и забаве уз интерактивну игру „Пркосе не љути се.“ Од старта до циља су постављене одређене препреке, питања, изненађења, која могу бити савладана уз стечено знање са претходних часова. Инспирисани доживљајима приликом читања ове бајке остала је жеља да се у наредном периоду истражи и проучи други део бајке „Из Ти-Града у Небески Град.“ Вероучитељ Ненад Вукајловић
Лист Храм бр. 75: Архимандрит Лазар (Абашидзе), Како се јеванђељско добро разликује од људског добра?
Литургијски почетак Божићног поста у Светосавском храму у Краљеву
У 23. недељу по Духовима, 28. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакон Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседу започео речима о Господу Исусу Христу као једином ослободитељу од демона и страсти. Владика је истакао да је човек једно чудесно биће које ,,може бити више од анђела, али које може пасти и дубље од пакла.“ С обзиром на то да је данас почео Божићни пост, Владика је у наставку беседе говорио о посту као средству за очишћење и борбу против ђавола и његових анђела. Владика је посебно похвалио хор нашега храма под диригентском палицом Драгане Манојловић и благословио њихов даљи рад. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крви Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић
Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве на Светог Јована Златоустог
На празник Светог Јована Златоустог, Владика Јустин је, уз саслужење братства овога храма, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву. Господин Дејан Камиџорац, вишедеценијски чтец и ипођакон (ове јесени се навршава тридесет година његовог помагања на Архијерејским Литургија Епископâ жичких) је прислуживао Владики. Појање је предводио г-дин Иван Трајковић, уз помоћ протонамесника Дејана Марковића. Служили смо Литургију у спомен на Светог Јована, великог светитеља Цркве Христове, који је читав свој живот посветио објављивању речи Божије верним људима. У својој беседи, Владика нас је подсетио на његове трудове и напоре који су пример који и ми треба да следимо. Позвао нас је да читамо Житије Светог Јована у преводу Светог Јустина Ћелијског јер ћемо у њему видети колика је љубав којом је овај светитељ горео према Христу Спаситељу. Његов живот са свим прогонствима кроз која је прошао је у ствари утеха, јер је он ушао у радост Господа свога. Завршавајући своје обраћање Владика нас је – своју паству – поверио топлим молитвама Светога Јована, чију Литургију служимо током читаве године. Хвала Светом Јовану Златоустом који нам је пружио дивне литургијске речи којима благосиљамо доброту Божију према нама. Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Бог је помоћник у невољама нашим – зато се нећемо уплашити (Свети цар Давид)
Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази. Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету. Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње. Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли… Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију. Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине… Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. новембар 2021. године
Празник Светог Стефана Дечанског у Краљеву
Дана 24. новембра 2021. године, када Мајка Црква прославља свештени спомен Светог краља Стефана Дечанског, у народу познатијег као Мратиндан, у Храму Светог Саве у Краљеву литургијски принос извршио је Архипастир Епархије жичке Г. Јустин. Епископу је саслуживало братство храма уз пратњу појаца овога Светога храма и верног народа који је препознао важност молитвеног заступања овог угодника Божијег од нашега рода. Међу њима је било и свечара који су упркос домаћинским обавезама које их чекају у дому, нашли времена да присуствују Светој Литургији као Извору светости и објашњењу светитељства. У пригодној празничној беседи Епископ Јустин је честитао свечарима крсну славу, подсећајући да је данас посебно свечано у лаври дечанској која се краси моштима Светог Стефана. Указао је на нашу радост што имамо светитеље из свог рода, што нас не раздваја, већ још више учвршћује у заједници са осталим светородним народима православним у Христу. Изразио је и сопствену радост и успомену на овај дан, јер је 1984. у Манастиру Дечанима произведен за јеромонаха. Позвао је све присутне да рајско осећање, мир и радост буде наш заједнички циљ, а не само празна реч. У том смислу је као поуку цитирао и речи Светог Силуана Атанског: “Молим се, Господе, да Те свет заволи Духом Светим.“ Литургијско сабрање је као што и доликује крунисано сједињењем са Христом и међу собом у Чаши Живота вечнога. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Комеморација Марини Луковић у О.Ш. “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 24. новембра 2021. године у Основној школи ,,Академик Миленко Шушић“ одржана је комеморација упокојеној слушкињи Господњој, вероучитељици Марини Луковић. Комеморацији су присуствовали чланови колектива ове школе у којој је наша драга Марина сејала Реч Господњу и поруку љубави Божије, као и чланови најуже породице. Док се у позадини чуло умилно византијско појање које је Марина свим срцем волела, потресне говоре су одржали директорка школе Драгица Дојчиновић, педагог Јелена Вукашиновић и вероучитељ Дарко Стевановић. Педагог је изнела њену биографију, где је навела основне податке из њеног живота. Наиме, Марина Луковић рођена је 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет је уписала у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала том факултету, након чега се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Након излагања Маринине биографије, вероучитељ Дарко Стевановић је свој говор започео цитатом из Посланице Јаковљеве: ,,Тако и вера, ако нема дела мртва је по себи“. Навео је да је управо овај цитат прва асоцијација на ову увек живахну вероучитељицу, пуну енергије и чисте вере у Христа, Цркву Његову и вечни живот у заједници са Богом. Марина се свим срцем трудила да деци пренесе оно што је суштина наставе православног катихизиса, а то је сагледавање иконе Божије у сваком човеку, као и развијање љубави према Цркви, Светој Литургији и жеље за ступање у заједницу са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Такође, вероучитељ је говорио и о свом личном односу са Марином, коју је упознао приликом ходочасничког путовања на манастир Острог, када је схватио колико је продуховљену душу она поседовала. Навео је да је она доста утицала на то да и сам заволи Христа и Цркву Његову. Телесно у свету, али срцем у манастиру, Марина је последње дане свог живота провела у својој вољеној Жичи. На крају, вероучитељ ј цитирао архимандрита Тимотеја, који је у својој беседи на Маринином опелу нагласио да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Директорка Драгица Дојчиновић је на веома потресан начин говорила о Маринином детињству, с обзиром на то да су биле заједно у школској клупи. Наиме, одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Волела је кошарку, тренирала рукомет, слушала музику, а у исто време била најуспешнија и из природних и друштвених наука. Када је била студент, волела је да посећује позориште, те је и након што се вратила у Гучу имала обичај да стопира до Београда, како би одгледала неку позоришну представу. Када је почела да ради као вероучитељица, била је препуна идеја и константно покретала различите пројекте са ученицима. Директорка је нагласила да је Маринино упокојење велики губитак за школу, али и за Цркву, с обзиром на труд који је уложила у катихизацију првенствено ученика млађих разреда, чиме је поставила чврст темељ за развој љубави према Христу у каснијем периоду живота. На крају, сви присутни су се помолили за вечан помен нашој драгој сестри у Христу, недостижној у узрастању у љубави Божијој, Марини Луковић. Дарко Стевановић, дипл. теолог
Аранђеловдан – крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
На дан када наша Света Црква прославља спомен на Сабор Светог архангела Михаила и осталих небеских сила, литургијска заједница Саборног храма Епархије жичке празник је прославила Светом Архијерејском Литургијом коју је служио данашњи свечар Епископ жички Г. Јустин. Велики број људи сабрао се данас под сводовима Цркве Светог Саве у Краљеву да закриљени молитвом свога заштитника архистратига Михаила приме Тело и Крв Оног којем анђели руковођени непрестано певају „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!“ Како наша Црква пројављује себе у светлости и будућем времену, данашњи светоархангелски дан испуњен је обиљем благодати Божије, која је зрачила из извора наше вере, Свете Евхаристије. Разлога за наше придруживање песмама анђела поред највећег Лека за спасење којег примамо било је више. Светог архангела Михаила као свога небеског заштитника и молитвеника пред престолом Бога Живога прославља и наш Архипастир и путовођа Владика Јустин, како је рекао архимандрит вазнесењски Тимотеј у својој беседи. Сабрању и свештенодејству поред великог броја свештенства и монаштва из читаве Епархије, присуствовали су још двојица данашњих свечара – игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Радост овога дана обележило је и произвођење на Малом входу пароха атеничког јереја Александра Грујовића, у чин протојереја. Заједница озaрена радошћу данашњих догађаја пројавила је сагласност клицањем „Аксиос“, препознајући труд и посвећеност вишегодишњег протођакона Епископа жичког Јустина, сада свештеника Александра који својим живљењем и служењем у Цркви Божијој сведочи. По благослову Епископа Јустина сабранима се беседом обратио архимандрит Тимотеј који је својом снажном беседом огрејао наша сећања и мисли на подвиге Архистратига Михаила упоредивши га са чином Епископа. У то име рекао је да као што је Архистратиг био први, вођа у рату против отпалих анђела тако и је Епископ онај који припрема план и води духовну борбу на овоземаљском терену. Тиме је указао на повезаност Небеске и Земaљске Цркве и то не као одвојене већ једне исте у Христу Господу. Из тог разлога велика је благодат испред Епископа жичког Г. Јустина, који aрхaнгела Михаила слави као свога заштитника. У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У поподневним часовима Владика Јустин приредио је славску трпезу угостивши браћу Aрхијереје, Игнатија браничевског и Теодосија рашко-призренског, као и остале драге званице. Текст и фото: Душан Дуњић, студент теологије
Достојевски као изазов – представљање зборника “Искушана мисао Достојевског“ у чачанској библиотеци
Представљање зборника радова „Искушана мисао Достојевског” у издању Епархије жичке, одржано је у Градској библиотеци Чачак у петак, 19. новембра. Публикација је објављена ове године, поводом два велика јубилеја – 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, једног од најзначајнијих руских писаца чије је дело постало образац светске књижевности. О Зборнику су говорили мр Ана Гвозденовић и презвитер Александар Р. Јевтић, уредник издања. Зборник је резултат написаних текстова књижевних критичара, свештених лица, драмских уметника, историчара. Радове треба схватити као разговор јер су аутори на неки начин сабеседници великог књижевника. Рукописи су тако ткани да по садржају и форми представљају замишљени дијалог идеја и мисли које се међусобно сусрећу, претичу и укрштају. Предговор потписује драмски уметник Небојша Дугалић, док је лектуру и коректуру извршила мр Ана Гвозденовић. Она је на промоцији говорила из угла филолога и тумача књижевности, дајући кратак осврт на једанаест радова који су заступљени у Зборнику. Она је осветлила специфичност сваког рада и истакла да у овој публикацији аутори износе и неке нове погледе, промишљају о најразличитијим темама из живота који су чврсто увезани са темама који је обрађивао Достојевски, иако на први поглед не делује тако. Мр Ана Гвозденовић је указала и на важност истраживачког рада и ту сталну запитаност која кореспондира са делом Достојевског. Излагање је завршила стиховима песника Живорада Недељковића: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује светˮ. Уредник издања, отац Александар Р. Јевтић се на почетку обраћања осврнуо на наслов зборника „Искушана мисао Достојевскогˮ. Он је између осталог казао: „Наслов је настао у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу.ˮ О. Јевтић је говорио и о великом књижевном и мисаоном наслеђу руског писца и о актуелности речи Достојевског у првим деценијама 21. века и нашој обавези да му се делимично одужимо читањем, промишљањем и писањем о његовом делу. Домишљатим питањима госте је кроз разговор водио библиотекар Никола Пеулић. Извор: cacak-dis.rs
Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. Дана 23. новембра другу годину како Хрaм Светог великомученика Георгија прославља своју храмовну славу, сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, старешине Храма Свветог Цара Константина и Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу јереја Бојана Сујића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору јереја Ненада Ивановића, протонамесника Дејан Марковића, старешине Храма Светог великомученика Георгија протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Михајло Живковић и ђакона ужичког Милана Босића. Светој Литургији су присуствовали представници градских власти, ђаци Основне школе Душан Јерковић са својим вероучитељем Бојаном Михаиловићем, као и мноштво верног народа. Сабраном народу се обратио отац Милић Драговић, приповедајући о животу и мучеништву Светог Георгија за веру православну. Честитао је славу братству овога храма и свим парохијанима. Старешина храма отац Владимир је доделио захвалницу заменику градоначелника господину Драгољубу Стојадиновићу за неизмерну љубав и помоћ Цркви. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави. Отац Владимир се захвалио званицама и пожелео да им се врати у здрављу и весељу. Ђакон ужички Милан Босић
Веронаука у Ужицу: Креативна радионица инспирисана књигом “Из Ја-Града у Ти-Град“
Говорећи о необичном наслову књиге Мирсини Вигопулу – “Из Ја-Града у Ти-Град“, ученици верске наставе Прве ОШ краља Петра II из Ужица, сусрели су се са још необичнијим именом главног јунака бајке, Пркосом. Заиста невероватна бајка са својим причама, ликовима, догађајима и сценама покрива тематску целину врло важних тема верске наставе о заједници, бризи, вери, врлинама, осећањима и наравно љубави. Ученици четвртог разреда имали су прилику да протеклих месеци не само прочитају бајку, већ и да је на један искуствени начин оживе. Листајући странице између ових корица, ученици су увидели карактеристике себичног Ја-Града; путовали су са сумњивим Пркосом до Ти-Град где су разазнали непрегледну долину врлина и таквог начина живота. Свака посебна прича ове бајке нам је била инспирација за низ важних активности које смо организовали на нашим часовима. Макета Садржај бајке је мотивисао „будуће архитекте“ да направе од украсне глине макету ова два града на којој су пажљиво бирали детаље по којима ће се распознавати ова два „света.“ Сликање особина Како је одмицао лист за листом и страна за страном, ученици су полако износили своја запажања и размишљања о особинама, карактеристикама, врлинама и манама које искључиво зависе од нас; нашег труда, залагања или супротно од тога. Имали су задатак да у овим тематским данима опишу по једну врлину свог друга или другарице, коју су приметили и да изнесу конкретан пример како је изгледало практиковање те предложене врлине. Након неколико минута, зидови учионице су били излепљени шареним ђачким радовима, као и цитатима који описују врлински начин живота. Мапа ума Следујући чувеној техници Тонија Бузана о мапирању ума, са ученицима је направљена приказана шема по којој се имена, појмови, речи, догађаји лакше памте. Уз велики труд ђаци су детаљно приказали сваку грану мапе, бојом и цртежом представили сваки појам и тиме заокружили последње странице књиге у жељи да поруку примене у свом животу. Пркосе не љути се Након прочитане бајке, ученици су имали прилику да осмисле, а затим се и забаве уз интерактивну игру „Пркосе не љути се.“ Од старта до циља су постављене одређене препреке, питања, изненађења, која могу бити савладана уз стечено знање са претходних часова. Инспирисани доживљајима приликом читања ове бајке остала је жеља да се у наредном периоду истражи и проучи други део бајке „Из Ти-Града у Небески Град.“ Вероучитељ Ненад Вукајловић
Лист Храм бр. 75: Архимандрит Лазар (Абашидзе), Како се јеванђељско добро разликује од људског добра?
Литургијски почетак Божићног поста у Светосавском храму у Краљеву
У 23. недељу по Духовима, 28. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакон Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседу започео речима о Господу Исусу Христу као једином ослободитељу од демона и страсти. Владика је истакао да је човек једно чудесно биће које ,,може бити више од анђела, али које може пасти и дубље од пакла.“ С обзиром на то да је данас почео Божићни пост, Владика је у наставку беседе говорио о посту као средству за очишћење и борбу против ђавола и његових анђела. Владика је посебно похвалио хор нашега храма под диригентском палицом Драгане Манојловић и благословио њихов даљи рад. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крви Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић
Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве на Светог Јована Златоустог
На празник Светог Јована Златоустог, Владика Јустин је, уз саслужење братства овога храма, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву. Господин Дејан Камиџорац, вишедеценијски чтец и ипођакон (ове јесени се навршава тридесет година његовог помагања на Архијерејским Литургија Епископâ жичких) је прислуживао Владики. Појање је предводио г-дин Иван Трајковић, уз помоћ протонамесника Дејана Марковића. Служили смо Литургију у спомен на Светог Јована, великог светитеља Цркве Христове, који је читав свој живот посветио објављивању речи Божије верним људима. У својој беседи, Владика нас је подсетио на његове трудове и напоре који су пример који и ми треба да следимо. Позвао нас је да читамо Житије Светог Јована у преводу Светог Јустина Ћелијског јер ћемо у њему видети колика је љубав којом је овај светитељ горео према Христу Спаситељу. Његов живот са свим прогонствима кроз која је прошао је у ствари утеха, јер је он ушао у радост Господа свога. Завршавајући своје обраћање Владика нас је – своју паству – поверио топлим молитвама Светога Јована, чију Литургију служимо током читаве године. Хвала Светом Јовану Златоустом који нам је пружио дивне литургијске речи којима благосиљамо доброту Божију према нама. Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Бог је помоћник у невољама нашим – зато се нећемо уплашити (Свети цар Давид)
Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази. Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету. Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње. Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли… Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију. Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине… Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. новембар 2021. године
Празник Светог Стефана Дечанског у Краљеву
Дана 24. новембра 2021. године, када Мајка Црква прославља свештени спомен Светог краља Стефана Дечанског, у народу познатијег као Мратиндан, у Храму Светог Саве у Краљеву литургијски принос извршио је Архипастир Епархије жичке Г. Јустин. Епископу је саслуживало братство храма уз пратњу појаца овога Светога храма и верног народа који је препознао важност молитвеног заступања овог угодника Божијег од нашега рода. Међу њима је било и свечара који су упркос домаћинским обавезама које их чекају у дому, нашли времена да присуствују Светој Литургији као Извору светости и објашњењу светитељства. У пригодној празничној беседи Епископ Јустин је честитао свечарима крсну славу, подсећајући да је данас посебно свечано у лаври дечанској која се краси моштима Светог Стефана. Указао је на нашу радост што имамо светитеље из свог рода, што нас не раздваја, већ још више учвршћује у заједници са осталим светородним народима православним у Христу. Изразио је и сопствену радост и успомену на овај дан, јер је 1984. у Манастиру Дечанима произведен за јеромонаха. Позвао је све присутне да рајско осећање, мир и радост буде наш заједнички циљ, а не само празна реч. У том смислу је као поуку цитирао и речи Светог Силуана Атанског: “Молим се, Господе, да Те свет заволи Духом Светим.“ Литургијско сабрање је као што и доликује крунисано сједињењем са Христом и међу собом у Чаши Живота вечнога. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Комеморација Марини Луковић у О.Ш. “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 24. новембра 2021. године у Основној школи ,,Академик Миленко Шушић“ одржана је комеморација упокојеној слушкињи Господњој, вероучитељици Марини Луковић. Комеморацији су присуствовали чланови колектива ове школе у којој је наша драга Марина сејала Реч Господњу и поруку љубави Божије, као и чланови најуже породице. Док се у позадини чуло умилно византијско појање које је Марина свим срцем волела, потресне говоре су одржали директорка школе Драгица Дојчиновић, педагог Јелена Вукашиновић и вероучитељ Дарко Стевановић. Педагог је изнела њену биографију, где је навела основне податке из њеног живота. Наиме, Марина Луковић рођена је 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет је уписала у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала том факултету, након чега се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Након излагања Маринине биографије, вероучитељ Дарко Стевановић је свој говор започео цитатом из Посланице Јаковљеве: ,,Тако и вера, ако нема дела мртва је по себи“. Навео је да је управо овај цитат прва асоцијација на ову увек живахну вероучитељицу, пуну енергије и чисте вере у Христа, Цркву Његову и вечни живот у заједници са Богом. Марина се свим срцем трудила да деци пренесе оно што је суштина наставе православног катихизиса, а то је сагледавање иконе Божије у сваком човеку, као и развијање љубави према Цркви, Светој Литургији и жеље за ступање у заједницу са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Такође, вероучитељ је говорио и о свом личном односу са Марином, коју је упознао приликом ходочасничког путовања на манастир Острог, када је схватио колико је продуховљену душу она поседовала. Навео је да је она доста утицала на то да и сам заволи Христа и Цркву Његову. Телесно у свету, али срцем у манастиру, Марина је последње дане свог живота провела у својој вољеној Жичи. На крају, вероучитељ ј цитирао архимандрита Тимотеја, који је у својој беседи на Маринином опелу нагласио да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Директорка Драгица Дојчиновић је на веома потресан начин говорила о Маринином детињству, с обзиром на то да су биле заједно у школској клупи. Наиме, одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Волела је кошарку, тренирала рукомет, слушала музику, а у исто време била најуспешнија и из природних и друштвених наука. Када је била студент, волела је да посећује позориште, те је и након што се вратила у Гучу имала обичај да стопира до Београда, како би одгледала неку позоришну представу. Када је почела да ради као вероучитељица, била је препуна идеја и константно покретала различите пројекте са ученицима. Директорка је нагласила да је Маринино упокојење велики губитак за школу, али и за Цркву, с обзиром на труд који је уложила у катихизацију првенствено ученика млађих разреда, чиме је поставила чврст темељ за развој љубави према Христу у каснијем периоду живота. На крају, сви присутни су се помолили за вечан помен нашој драгој сестри у Христу, недостижној у узрастању у љубави Божијој, Марини Луковић. Дарко Стевановић, дипл. теолог
Аранђеловдан – крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
На дан када наша Света Црква прославља спомен на Сабор Светог архангела Михаила и осталих небеских сила, литургијска заједница Саборног храма Епархије жичке празник је прославила Светом Архијерејском Литургијом коју је служио данашњи свечар Епископ жички Г. Јустин. Велики број људи сабрао се данас под сводовима Цркве Светог Саве у Краљеву да закриљени молитвом свога заштитника архистратига Михаила приме Тело и Крв Оног којем анђели руковођени непрестано певају „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!“ Како наша Црква пројављује себе у светлости и будућем времену, данашњи светоархангелски дан испуњен је обиљем благодати Божије, која је зрачила из извора наше вере, Свете Евхаристије. Разлога за наше придруживање песмама анђела поред највећег Лека за спасење којег примамо било је више. Светог архангела Михаила као свога небеског заштитника и молитвеника пред престолом Бога Живога прославља и наш Архипастир и путовођа Владика Јустин, како је рекао архимандрит вазнесењски Тимотеј у својој беседи. Сабрању и свештенодејству поред великог броја свештенства и монаштва из читаве Епархије, присуствовали су још двојица данашњих свечара – игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Радост овога дана обележило је и произвођење на Малом входу пароха атеничког јереја Александра Грујовића, у чин протојереја. Заједница озaрена радошћу данашњих догађаја пројавила је сагласност клицањем „Аксиос“, препознајући труд и посвећеност вишегодишњег протођакона Епископа жичког Јустина, сада свештеника Александра који својим живљењем и служењем у Цркви Божијој сведочи. По благослову Епископа Јустина сабранима се беседом обратио архимандрит Тимотеј који је својом снажном беседом огрејао наша сећања и мисли на подвиге Архистратига Михаила упоредивши га са чином Епископа. У то име рекао је да као што је Архистратиг био први, вођа у рату против отпалих анђела тако и је Епископ онај који припрема план и води духовну борбу на овоземаљском терену. Тиме је указао на повезаност Небеске и Земaљске Цркве и то не као одвојене већ једне исте у Христу Господу. Из тог разлога велика је благодат испред Епископа жичког Г. Јустина, који aрхaнгела Михаила слави као свога заштитника. У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У поподневним часовима Владика Јустин приредио је славску трпезу угостивши браћу Aрхијереје, Игнатија браничевског и Теодосија рашко-призренског, као и остале драге званице. Текст и фото: Душан Дуњић, студент теологије
Достојевски као изазов – представљање зборника “Искушана мисао Достојевског“ у чачанској библиотеци
Представљање зборника радова „Искушана мисао Достојевског” у издању Епархије жичке, одржано је у Градској библиотеци Чачак у петак, 19. новембра. Публикација је објављена ове године, поводом два велика јубилеја – 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, једног од најзначајнијих руских писаца чије је дело постало образац светске књижевности. О Зборнику су говорили мр Ана Гвозденовић и презвитер Александар Р. Јевтић, уредник издања. Зборник је резултат написаних текстова књижевних критичара, свештених лица, драмских уметника, историчара. Радове треба схватити као разговор јер су аутори на неки начин сабеседници великог књижевника. Рукописи су тако ткани да по садржају и форми представљају замишљени дијалог идеја и мисли које се међусобно сусрећу, претичу и укрштају. Предговор потписује драмски уметник Небојша Дугалић, док је лектуру и коректуру извршила мр Ана Гвозденовић. Она је на промоцији говорила из угла филолога и тумача књижевности, дајући кратак осврт на једанаест радова који су заступљени у Зборнику. Она је осветлила специфичност сваког рада и истакла да у овој публикацији аутори износе и неке нове погледе, промишљају о најразличитијим темама из живота који су чврсто увезани са темама који је обрађивао Достојевски, иако на први поглед не делује тако. Мр Ана Гвозденовић је указала и на важност истраживачког рада и ту сталну запитаност која кореспондира са делом Достојевског. Излагање је завршила стиховима песника Живорада Недељковића: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује светˮ. Уредник издања, отац Александар Р. Јевтић се на почетку обраћања осврнуо на наслов зборника „Искушана мисао Достојевскогˮ. Он је између осталог казао: „Наслов је настао у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу.ˮ О. Јевтић је говорио и о великом књижевном и мисаоном наслеђу руског писца и о актуелности речи Достојевског у првим деценијама 21. века и нашој обавези да му се делимично одужимо читањем, промишљањем и писањем о његовом делу. Домишљатим питањима госте је кроз разговор водио библиотекар Никола Пеулић. Извор: cacak-dis.rs
Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. Дана 23. новембра другу годину како Хрaм Светог великомученика Георгија прославља своју храмовну славу, сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, старешине Храма Свветог Цара Константина и Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу јереја Бојана Сујића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору јереја Ненада Ивановића, протонамесника Дејан Марковића, старешине Храма Светог великомученика Георгија протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Михајло Живковић и ђакона ужичког Милана Босића. Светој Литургији су присуствовали представници градских власти, ђаци Основне школе Душан Јерковић са својим вероучитељем Бојаном Михаиловићем, као и мноштво верног народа. Сабраном народу се обратио отац Милић Драговић, приповедајући о животу и мучеништву Светог Георгија за веру православну. Честитао је славу братству овога храма и свим парохијанима. Старешина храма отац Владимир је доделио захвалницу заменику градоначелника господину Драгољубу Стојадиновићу за неизмерну љубав и помоћ Цркви. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави. Отац Владимир се захвалио званицама и пожелео да им се врати у здрављу и весељу. Ђакон ужички Милан Босић