Година: 2018

“Ко тебе није видео, тај не зна за себе! “ изјавио је песник Бранко Миљковић усхићен ликом Светог арханђела Гаврила из представе Благовести Богородичиних у ариљској цркви Светог Ахилија, ариљским Плавим анђелом. Исто би се могло рећи за комплетну грађевину храма која доминира и у просторном, духовном па чак и свакодневном животу Ариљаца. Ова црква  за Ариљце није  само споменичко обележје града и симбол локалног идентитета већ и њихова суштина којом је као животним  жигом обележено трајање овдашњих генерација. Поред чувеног ариљског Плавог анђела, свет је за овај храм сазнао и када је представа стојећег Христа Дидаскалоса ка коме се креће поворка Немањића монаха, насликана на јужној зони наоса, на изложби репродукције фресака хришћанског Истока у Паризу, 1971. године понела признање Најлепша фреска. Позната  задужбина краља Драгутина, црква лежи на темељима знатно старијег храма, а  један део њене историје  тесно је везан за династију Немањић. Због темеља на којима почива, и  који чине остаци  раније грађевине чији су камени блокови  коришћени и у фази када је краљ Драгутин подизао своју задужбину, црква је у себе уткала слојеве историје, а многе претпоставке које су изведене из истраживања археолога и других струка, њеном постојању додају врло интригантну ноту. Осим тога, у научним круговима се води полемика између првог и другог ктитора, и мада више у домену стручне фразеологије са одређеним консеквенцама које се тичу струке, ипак, за обичног човека, овај спор има импликације само у подстицању радозналости у погледу изучавања раније историје ариљске богомоље. Археолошка истраживања које је радио Републички завод за заштиту споменика културе Београд у периоду 1972-75. године под руководством Часлава Јордовића, археолога, нешто раније рађен пројекат конзерваторско рестаураторских радова (1971.) под руководством др Милке Чанак Медић, па и каснији радови археолошких и конзерваторско рестаураторских  тимова (при чему није вршено откопавање) изнели су доказе у постојање и дали увид у изглед првобитних  грађевина на месту данашњег православог храма које датирају још из античког периода. Кажемо “грађевина” јер су током отокопавања пронађени грађевински остаци из три старије узастопне епохе и некрополе из претходних периода. Конкретно, остаци зидова најстаријих грађевина које не чине комплекс  већ одвојена здања, налазе се испод западне фасаде спољне припрате, а два зида једне грађевине (јужни и северни) уништени су током изградње постојећег храма, и током ископавања гробова унутар цркве, такође у оквиру археолошких истараживања у XX веку. Остаци надгробних споменика, плоча са римским натписима и других трагова раних цивилизација налажени су и од стране месног становништва на удаљености 400-500 м од храма. Уопштено, по налазима се сматра да је на месту данашње варошице постојала античка насеобина, а цела долина Рзава богатством ископина из античког доба указује на постојање развијене цивилизације, док поједини налази упућују на различита раздобља праисторијског живота у овом крају.  У најкраћем: плоче са римским натписима секундарно су уграђене у потпорне зидове, а то значи да су  током изградње у средњем веку коришћене као грађевински материјал. По предању, римски ципус на коме је постављена часна трпеза у олтару цркве Светог Ахилија донет је из села Вране где је ископан током пољопривредних радова од стране једног мештанина. На основу истраживања ископаних гробова  унутар и у непосредној близини садашње цркве, на простору једног дела некадашњег манастира, постављена је хипотеза да једнаку могућност за првобитне грађевине испод темеља имају „паганско светилиште и уз њега, млађа, ранохришћанска некропола, или ранохришћанска црква са истодобном некроплолом, или паганско светилиште доцније преуређено за потребе хришћанског култа уз коју се образовала ранохришћанска некропола“[1]. Сумирано: реч је о култној грађевини насталој у античко рановизантијско време, а нађене најстарије некрополе говоре да су ту сахрањивани заједно  и рани хришћани и пагани, што није био редак случај на који су археолози наилазили. Истраживачи тврде да су током X  почетком XI века у Моравичку жупу стигли византијски монаси, у већ постојећи храм,  и са собом донели мошти Светог Ахилија, епископа из Ларисе, борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Никеји 325. године.  Често се наводи могућност да је првобитни манастир саграђен у доба цара Самуила (976—1014) који је Светом Ахилију посветио манастир који је подигао у Преспи, али овакве тврдње, до сада, нису поткрепљене валидним доказима. Моравичка жупа чији је епископски центар постала црква Светог Ахилија, односно  манастир, установљена је током XIII века, односно када је 1220. године архиепископ Сава I Немањић у Србији уређивао постојање епископија. Хришћански култови којима припадају и свете мошти, биле су у то време јако ретке у Србији у којој је црквено устројство било тек у зачетку, а заузимале су веома значајно место у прописима цркве, тако да је присуство моштију Светог Ахилија у овој цркви највероватније одредило њену намену као епископску. Тачна година изградње цркве не може се утврдити са прецизношћу, па је најтачније рећи, пратећи хронолошки низ епископа који су били на трону, као и по остацима записа, али и из откривених података током ископавања манастирских зграда, да је црква изграђена деведесетих година XIII века, па се као најчешћа код истраживача  помиње 1283. година. Време завршетка  осликавања цркве уписано је на ктиторском натпису на 1296. годину, а прегледом натписа  и зграфита на самим фрескама, дошло се до закључка да је црква осликавана између 1. септембра 1295. и 31. августа 1296. године[2]. На довратнику улаза у ђаконикон као ктитор је уписан краљ Драгутин, а на самој ктиторској композицији убележен је као први ктитор, а разлика, како смо рекли, носи већу важност по стручну теорију. Не зна се тачно ни да ли је краљ Драгутин предузео радове на темељу разрушене претходне цркве, или се за изградњу храма одлучио из разлога што је раније постојећа грађевина била премала за епископско седиште, па је градњу почео од рушења. Интересантно је поменути да Драгутинови савременици, писмени људи углавном из црквених кругова,  од чијих се писмених белешки доста тога сазнало о овом периоду српске историје, нигде не помињу грађење ове цркве, нити доводе у везу краља Драгутина са изградњом, већ се о томе сазнаје искључиво на основу записа на фрескама и зидовима саме грађевине. Још један запис из грађевине је веома битан, а ради се о угребаном запису у куполи цркве који је начинио извесни Мирослав и који сведочи да је цар

Манастир Ваведење се налази осам километара од Чачка испод планине Овчар на обали Западне Мораве. По предању, на које се позивају Вук Караџић и Јоаким Вујић, манастир су подигли Свети Сава и његов отац Свети Симеон, али то предање је без историјске потврде. Стилске карактеристике оригиналних делова храма говоре да је овај манастир настао највероватније почетком XVI века. Такође се у турским записима први пут помиње 1528. године. Манастир је више пута страдао и био обнављан, а прва обнова храма је била 1797. године. За време Велике сеобе Срба опустео је и остао без монаха. По благослову храм је од 1933. године до 1975. године био парохијска црква, а тада постаје женски манастир. Живопис манастира је временом уништен, нарочито под турским ропством. Сачуване су само Царске двери, крст са распећем и Четворојеванђеље из 1552. године. У манастиру се налазе делови моштију неколико светитеља. Данас, на дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству.   Ђакон чачански Немања Тимотијевић

Припадници 98. ваздухопловне бригаде, других јединица Војске Србије и пријатеља Војног аеродрома „Морава“ у Лађевцима упутили су се на своје последње поклоничко путовање ове године у Свету Гору, Хиландар и Зејтинлик у периоду од 30. 11. до 2. 12. 2018. Осим молитава и учешћа у Светој Христовој Чаши на самом почетку Богом благословеног Божићног поста, поклоници су се подробно упознали са делима Светих Немањића, њиховим начином живљења достојном звања човека. Велика пажња је посвећења и упознавању са делима наших владара који су осим свог ктиторства, српске Светиње штитили христољубивом војском, што се сваком поклонику осликава у прелепим погледима на архитектуру Хиландарског поседа. Из дана у дан су се пред очи и срца поклоника пројављивале велелепне и јединствене светиње Православља – Богородичине иконе Тројеручица и Млекопитатељница, Света Лоза Светог Симеона Мироточивог, високи хиландарски пиргови, кандилима обасјана храмовна служба, подвижничка лица монаха… Последњег дана путешествија, заједно са деда Ђорђем, помолили смо се на Српском војничком гробљу у Солуну, за спас душа свих пострадалих српских војника, после чега смо се помолили и великом Светом војнику Димитрију Солунском пред његовим Светим моштима у прелепој солунској цркви подигнутој над његовим гробом, њему у част. Благодаримо великом Богу који нас је окупио и упутио на ово Свето дело и молимо му се да нам помогне да се и убудуће још усрдније посвећујемо себи и свом напретку у Његовим Светим заповестима кроз посету Светим местима. Амин Војни свештеник Владимир Благојевић

У недељу 27. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, началствовао је евхаристијским сабрањем у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима. Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана свих узраста, а Црква је била прелепо украшена трудом парохијана на челу са својим свештеником оцем Миодрагом, где је Црква а и сама Литургија била заиста икона и одсјај Есхатона. Епископу су саслуживали архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протонамесник Миодраг Тодоровић, протојереј-ставрофор Слободан Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из прочитаног литургијског зачала. Затим је напоменуо да се запитамо ко смо, шта смо, шта нам је предодређење и шта ми тражимо у овоме свету. Ми смо предодређени за Царство небеско, да вечно заједничаримо са Богом Оцем, Богом Саваотом, Творцем неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Такође, у наставку своје беседе, Епископ је поручио свима нама, да бисмо били спасени није довољно да се само називамо хришћанима, да се поносимо и дивимо величанственом и спасоносном делу Господа нашега Исуса Христа. Као што су и његови апостоли, свети мученици, сведоци његови, своје животе давали за своју праву и истиниту веру, и ми смо дужни не овога момента да страдамо, него да живимо за Христа, да постимо да се Богу молимо, да се клонимо рђавих дела а да творимо добро. А када погрешимо, јер смо склони да грешимо због наше пале људске природе, да има излаза – то је Света тајна покајања и исповести коју је Епископ назвао и другим крштењем, јер се човек после исповести обнавља за живот вечни и душа, срце и ум му се облагодаћују. Епископ Јустин је јереја Миодрага Тодоровића унапредио у чин протонамесника, увидевши његов труд у духовном старању и усавршавању пастве која му је поверена, а и због труда око обнављања самога храма којe следи за духовним обнављањем. Сабрање је продужено у парохијском дому, где је припремљено послужење за све оне који су се сабрали око свога Епископа.   Ученик Богословије Јован Тошић