На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана Свету Архијерејску Литургију у манастиру Жичи служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки и Администратор Епархије жичке Господин Арсеније. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Нектарије (Ђурић), секретар Светог Архијерејског Синода, архимандрит Јаков (Лазовић), служашчи при манастиру Жичи, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик, протојереј-сраврофор Мирослав Поповић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, јеромонах Пантелејмон (Мијаиловић), из Епархије нишке, протојереј Иван Радовановић, в.д. секретара ЕУО-а, протојереј Миломир Радић, протојереј Драган Глигић, протојереј Милош Станисављевић и ђакон Михаило Милановић.
Честитавши славу Мати Игуманији и свим верницима, Митрополит је поздравио верни народ јеванђелским поукама кроз причу о злим виноградарима.
Господ је увек својим апостолима и ученицима и онима који су га слушали говорио у параболама, како би на што разумљивији начин пренео Божанску истину, истину Јеванђеља. Тако и овога пута, Господ, пред своје страдање на Велики Понедељак, изговара причу која се односи на израиљски народ, али се истовремено односи на читав свет.
Пре свега Он говори овде о винограду, о добром домаћину који је засадио виноград, оградио га, подигао пивницу, кулу и поставио чуваре, тј. виноградаре који ће тај виноград чувати и неговати. У овој причи виноград јесте израиљски народ који је Господ оградио Мојсијевим законом. Господ је ископао пивницу, а то су месијанска пророчанства. Саградио иу кулу, а то је Храм у Јерусалиму, који је истовремено и праслика Новозаветне цркве. Поставио је виноградаре који су требали да обделавају тај виноград како би донео плодове. Виноградари су представници јеврејскога народа, а посленици које је Господ слао у тај виноград јесу његови пророци који су преносили реч Божију. Свакога посленика кога је Господ слао у овај виноград, зли виноградари су или убили, или протерали или каменовали.
Али Господар тога винограда каже, можда ће се постидети Сина мога, ако пошаљем Сина свога. И Господар шаље свога Сина да прими плодове тога винограда, па су и његовога Сина извели изван тога винограда и убили. Овде Господ говори о самоме себи. Он је Син тог Господара, Оца који је саградио, подигао овај виноград, а кога су представници јудејскога народа извели изван винограда, тј. изван града Јерусалима и погубили на Голготи. Господ, дакле, говори о свештеној историји израиљског народа, али исто тако пророкује и своју спасоносну смрт и страдање на Крсту. Говори и о томе шта је све Господ чинио и чини зарад спасења рода људскога.
Ова прича се односи и на све нас, а не само на израиљски народ који није прихватио Сина Божијега, обећаног Месију и Спаситеља, већ се односи на све нас који често пута поступамо као ови зли виноградари, протерујући и истерујући посленике речи Божије, тј. не прихватајући реч Божију, не прихватајући Господа нашега Исуса Христа. Дакле ова прича, коју је Господ сам изрекао односи се, пре свега, на израиљски народ, али се односи и на све нас до дана данашњега који поступамо на исти начин. Господ је из своје превелике љубави дошао у овај свет, не зато што је он сам имао потребу за тим. Из своје превелике љубави, Он није оставио своју творевину да страда, творевину која је лежала у греху, која је лежала у смрти, већ Он страда због нас и због нашега спасења.
Из ове приче видели смо да су многи посленици Божији страдали за реч Божију. Данас и прослављамо таквог једног Божијег угодника, апостола речи Божије и првомученика Христовога, Светога архиђакона Стефана, једног од седморице ђакона који је био изабран од ране Цркве, од самих апостола, да служи око трпезе и који је и својим животом и својом речју и својим сведочењем, и на крају мученичком смрћу запечатио своју веру у Христа, распетога и васкрслога. И данас имамо Хришћане који страдају за Христа и својом крвљу запечаћују веру у њега. Само вером у Христа и на крви његових светих мученика, можемо, дакле, и ми да градимо своју веру, своју наду.
На крају, Митрополит г.г. Арсеније пожелео је свима да нам свети архиђакон Стефан, али и други свети мученици, апостоли и пророци и сви свети који су страдали за име Христово, буду молитвеници пред престолом Бога живога, али исто тако и узор на који ћемо се и ми угледати како бисмо били достојни имена хришћанскога и како бисмо били достојни наших светих предака, који вековима ове просторе заливају крвљу својом; крвљу мученичком не желећи да се одрекну ни Христа, ни своје вере православне, ни своје цркве. Управо следећи њихове примере и ми треба да идемо путем јеванђелским, путем спасоносним који води у живот вечни.
