Предавање са темом „Смисао празника“
У четвртак , 6.новембра , у холу средње економске школе “Књаз Милош“ у Горњем Милановцу, одржано је предавање са темом “Смисао празника“. Велики број ученика и наставника ове школе, узео је учешћа у остваривању ове теме. Тема је имала за циљ да првенствено упозна присутне са појмом хришћанских празника , историјом њиховог настанка, обредима који их прате, као и савремено схватање таквих у светлу савременог човека. У наставку предавања посведочено је о разним упливима других “култура“ западног типа, нашем прихватању истих, као и слављењем тзв. нових празника (ноћ вештица ). На крају предавања присутни су могли да закључе да сам смисао празника обједињује Тројичног Бога и породицу или заједницу. Јереј Владимир М. Дуканац
Ђаци у посети храмовима у Ужицу
У оквиру Верске наставе за ученике виших разреда из ИО Шљивовице организован је излет 2.11.2014. Повод за то је долазак чудотворних моштију Св. Козме и Дамјана у Цркву Св. Ђорђа у Ужицу. Иначе ова црква прославља 170 година свога постојања. Након доласка са возом у Ужице, ученици су са својом вероучитељицом отишли до цркве Св. Ђорђа, где су имали јединствену прилику да се поклоне и целивају Свете мошти Козме и Дамјана. Након тога посећена је и црква Св. Еванђелисте Марка обновљена 1828 године. Смештеном у делу града познатoм по имену Царина. У цркви се може видети богата ризница икона и богослужбених предмета. Икона Богородице и Христа потиче из 16-ог века , на којима преовладава ренесансна прецизност и византијска духовност. На западном зиду цркве, у ормару смештени су филигрански крстови (19 век) рад ужичких кујунџија, који су иза себе оставили сребрена кандила и кадионице. Поред кујунџијских радова у цркви се налазе и рукотворине побожних жена, које су своју веру и љубав према Богу изражавале златкастим везом на свили и кадифи. вероучитељица Слободанка Јојић
Семинар за вероучитеље у Чачку
Семинар за вероучитеље, који спроводи Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Свети Архијерeјски Синод, одржан је у Регионалном центру за усавршавање у Чачку 13. Новембра 2014. године. Тема семинара била је „УНУТРАШЊИ СВЕТ ОБРАЗОВАЊА: истраживања, огледи и искуства за 21. век“. Циљ предавања био је проширивање и обогаћивање методе предавања верске наставе у школама. Посебан акценат стављен је на амбијентални тип наставе, односно, на излазак из учионица и чешћи боравак деце у црквама, манастирима и природи. Овај метод је примењиван још у старим теолошким школама Александрије и Антиохије, античкој Грчкој и Риму. За предаваче су изабрани професори са Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Предавање на тему „Примена Новозаветних парабола у настави“ одржао је доцент др Владан Таталовић који је изабрао тему о Блудном сину како би приказао широк спектар примене различитих метода у настави. Вероучитељима се обратио и др Србољуб Убипариповић са темом „Литургијски метод кроз праксу и искуство“. Професор је беседио о употреби дигиталних информацијских технологија у настави, посебно када је реч о кабинетским предавањима о Литургији и богослужењу. Госпођа Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја и заменик председника Комисије за верску наставу, укратко је изложила планове Министарства везане за будућност верске наставе у школама. Као посебан куриозитет било је предавање Главног рабина Србије – Исака Асијела који је причао на тему „Учење као вид богослужења“. Предавањима је присуствовао велики број вероучитеља из Чачка, Горњег Милановца, Ивањице, Лучана и Гуче као и координатор за верску наставу Епархије жичке. вероучитељ Ђорђе Чоловић
170 година цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу
Ове године, на Ђурђиц, навршава се 170 година од изградње и освећења цркве Светог Великомученика Георгија у Ужицу. Црква Светог Георгија грађена је у периоду од 1842. до 1844. године. Подаци о њеној градњи могу се наћи како у самој цркви тако и у записима. На фреско-плочи у цркви стоји запис: „У част и славу светога Великомученика Георгија основа се храм овај 1842. лета Господњег. Животопис и иконостас украшен је за време Светлога Господара и Књаза Српског Александра Карађорђевића, при Архиепископу Београдском и Митрополиту Српском Петру Јовановићу и при Епископу ужичком Никифору Максимовићу.“ Црква Светог Георгија је изграђена на иницијативу Ужичана коју је подржало тадашње окружно начелство и актом од 6. фебруара 1840. године обавестило Попечитељство просвештенија да је одлучено да се гради црква и тражи зајам у износу од 20.000 гроша. Кнез Михаило Обреновић, актом од 24. марта 1840. године, када су Ужичани већ почели зидање, одобрава зајам за наставак градње. Радове су изводили крагујевачки мајстори Настас Стефановић и Паун Антонијевић. Црква је, поред недостатка новца и отпора и тужби локалних Турака упућених везиру у Београду, након две године, 1844. године завршена и свечано освећена од Епископа ужичког Нићифора Максимовића. Као ктитори цркве наводе се народ и окружно начелство. Црква Светог Георгија је једнобродна грађевина, са полукружном апсидом, и правоугаоним певничким просторима. Фасада храма је једноставна. На северној и јужној фасади, изнад бочних врата, налазе се шиљасти турски лукови са крстовима. Иконе са иконостаса и зидне фреске у цркви Светог Георгија дело су наших познатих уметника: Милије Марковића и Димитрија Посниковића. Од икона на иконостасу сачуване су само царске двери и северна страна иконостаса, пошто је јужна страна страдала у пожару 1955. године. У септембру 1859. године на торњу цркве Светог Великомученика Георгија, постављен је први јавни сат, по коме су Ужичани навијали своје часовнике и то захваљујући иницијативи Трговачких еснафа и теразијских организација. Црква је имала три звона. Једно је, саливено у радионици Стефана Бота у Вршцу, ужичкој цркви приложио књаз Александар Карађорђевић. Сачувано је до данас, а једно је после поправке звонаре 1910. године (када су учвршћена три звона), однето од стране Аустријанаца 1916. године. У периоду између два светска рата, с леве и десне стране од главног улаза у цркву, постављене су две веома лепо обликоване спомен-плоче на којима је уклесано 279 имена погинулих ратника у ратовима 1912-1918. године из Ужица и околних села. Црква Светог Георгија је знатно пострадала током ратних сукоба у Другом светском рату. Из извештаја који је старешина цркве, прота Радосав Симић, поднео преко архијерејског намесника Црквеном Суду види се да је, приликом заузимања Ужица од стране Немаца 1941. године, једна топовска граната ударила у цркву са северне стране и нанела штету зиду. Како је граната била распрскавајућа учинила је штету и у унутрашњости цркве док су капија и ограда на порти биле изломљене. 23. новембра 1944. године савезничка авијација бомбардовала је Ужице у циљу уништења непријатељских јединица које су се, повлачећи се из Грчке, задржале у Ужицу. Ужице је тада претрпело знатно разарање у коме није била поштеђена ни црква Светог Георгија, која је оштећена са јужне стране, где је читав један ћошак са симсовима био срушен. Већа оштећења цркве, настала бомбардовањем у току рата, отклоњена су током 1945. године. Црква Светог Великомученика Георгија у Ужицу је стављена под заштиту државе решењем Завода за заштиту споменика, број 891 из 1954. године. Од свог настанка до 1956. године на цркви су повремено вршене неопходне поправке. Највећа поправка је рађена након великог пожара на цркви 1955. године. Наиме, у ноћи између 29. и 30. децембра 1955. године избио је пожар у цркви Светог Георгија, који је трајао пуних 10 дана и сензационално одјекнуо како у Ужицу и његовој околини, тако и у целој држави. У пожару су потпуно уништене 12 икона на десној страни иконостаса, заједно са дрвенаријом и четири стуба са ументнички израђеним капителима. Остали део иконостаса знатно је био оштећен и захтевао је рестаурацију. Целокупни животопис у цркви је почадио, а поједине фреске су биле више или мање оштећене. Нарочито су биле оштећене фреске изнад солеје и венац који одваја олтарску апсиду од лађе цркве. Велика оштећена претрпела је фреска Бога Саваота у кругу апостола и јеванђелиста јер је била у непосредном домету пламена који се уздизао са иконостаса. Неке фреске су биле избушене млазевима воде при гашењу, а друге више или мање потамнеле. Једном речју: целокупни живопис цркве је морао да се рестаурира па је управа цркве поднела молбу Заводу за заштиту споменика културе у Београду. Завод је на себе преузео чишћење и рестаурацију фресака унутар цркве и тај посао су обављали: Константин Ђорђевић и Душан Брајовић под контролом Јарослава Кратине професора ликовне академије из Београда. Почетком месеца августа 1956. црква је у потпуности обновљена тако да се трагови пожара нису ни познавали. То је била највећа поправка од њеног постанка. Капеле за паљење свећа, која се налази поред храма Светог Георгија, изграђена је 1998. године. Уједно је преуређена порта и проширене обе продавнице за продају свећа на улазу у порту. Са завршетком капеле за паљење свећа и изношењем горионика из цркве Светог Георгија, у којој су се годинама палиле свеће, а од чијег дима су потпуно почадиле, створени су услови за чишћење фресака и иконостаса од чађи и разних других оштећења. 1. фебруара 1999. године отпочели су радови на чишћењу иконостаса, икона и живописа у цркви. За почетак овога посла направљен је уговор са сликарем-рестауратором Миодрагом Марковићем из Ваљева који је прихватио да буде руководилац екипе састављене од студената треће и четврте године на Академији СПЦ у Београду,а сви родом из Ужица. Док је рађено на рестаурацији цркве и прикупљању прилога за исту, Србија је бомбардована од стране НАТО-алијансе. Због тога, као и због велике бојазни за безбедност оних који су радили на рестаурацији, размишљало се о прекиду послова. Међутим сами рестауратори и учесници рестаурације одбили су да прекину посао па је он завршен што се најбоље могло и умело. Рестаурација је настављена и у 2000. години. Иконостас је цео прерађен, а десна страна осликана и 130 оштећених елеманата обновљено. Такође су обновљени и тронови за епископа и владара и црквени и државни грбови. Обновљена је и дарохранилица и
Окупљање вероучитеља у Пожеги
Вероучитељи црногорског и пожешко-ариљског намесништва сабрали су се у Пожеги, у уторак, 11. новембра, у предвечерњим часовима ради упознавања са новоименованим координатором, ђаконом Новицом Благојевићем, који им је пренео благослов Његовог Преосвештенства г. Јустина и упутио их у нов систем катихетског служења Цркви. Најпре су истакнути статистички подаци о проценту ученика који похађају часове верске наставе на нивоу епархије жичке и изражена је тежња за унапређењем квалитета рада како би се тај проценат повећао. Вероучитељима је предочено да би требало више да се труде и усавршавају како би њихов рад за Цркву Христову био плодоноснији. Препоручено је укључивање свих вероучитеља у рад сајта епархије жичке, где би у одељку посвећеном веронауци могли да размењују искуства и обавештавају јавност о сопственим, а особито заједничким наставним и ваннаставним активностима. Катихете су обавезане да у одређеном року доставе Одбору за школску катихезацију епархије жичке податке о стању верске наставе у њиховим школама и досадашњим резултатима, као и о степену сарадње са школским и црквеним властима. Било је доста речи и о важности стручне спреме, и поред позитивних примера ванредне активности појединаца и доприноса црквеном животу. Кроз веома садржајну и плодну, готово трочасовну дискусију координатор се упознао са многим појединостима на терену, одговорио на бројна питања и прихватио у разматрање предложене му иновативне сугестије које свакако доприносе литургизацији деце, што је примарни циљ верске наставе. Сви су се сагласили да препоручени нов начин рада отвара доста могућности за напредовање и усавршавање и да уноси нову енегрију неопходну за постизање плоднијих резултата не само сведених на индивидуалне ентузијастичке примере, већ првенствено на заједнички допринос Цркви кроз Литургију као епицентру хришћанског живота.
Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан
Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Наша Света Црква слави Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана 14/1. јула и 30/17. октобра. Једни су из Рима а други из Арабије. Тропар, глас 8. Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.
Евхаристијско славље у Ариљу
Ариљска литургијска заједница имала је неописиву радост да њом, на празник светог краља Драгутина (у монаштву Теоктиста) 12. новембра, први пут предстане њен Архијереј, Божјом милошћу Епископ жички Господин Јустин. На дуго време заборављен, празник ктитора ариљске светиње почео је од скоро да се обележава на свечанији богослужбени начин. Празнично торжество отпочело је умилним вечерњим богослужењем, а настављено је у пуноћи литургијског сабрања које је предводио владика Јустин уз саслуживање архимандрита вазнесењског оца Тимотеја, намесника пожешко-ариљског Дмитра Луковића, још четворице свештенослужитеља и два ђакона. Посебан доживљај средњовековног манастирског богослужбеног простора био је употпуњен красотом ариљске певнице која у истом саставу и на исти начин сваке недеље узноси славопој Господу и Његовим светим угодиницима. Све то је Епископ Јустин преточио у речи да га је особита благодат водила све време од кад је крочио под сводове задужбине смернога краља Драгутина, који је обновио ово светосавско епископско седиште, и нешто пре 1296. године украсио га црквом чија свештеност и лепота озарује многе верне. Надахнут светошћу места и хеортолошком испуњеношћу дана, владика је поучио народ о призваности и позваности хришћана на свети и непорочан живот кроз угледање на примере и осталих светитеља који се тога дана у цркви прослављају – светог краља Милутина и свете Јелене, светог Варнаве, епископа хвостанског и светитеља Зиновија и Зиновије. По заамвоној молитви владика је са домаћином славе господином Зораном Тодоровићем, председником општине Ариље, преломио славски колач. Подаривши благослове многобројном народу, владика Јустин је повео пријатан разговор са окупљеним клиром и представницима градске власти, а у току празничне трпезе љубави владику и све присутне поздравио је старешина цркве, протојереј Драган Стевић, захваливши се на владикиној љубави и посети. Након свега Епископ је био у прилици да посети још недовршени храм посвећен Св. Теоктисту у оближњем селу Гривска, а у повратку за епископску резиденцију посетио је и манастир Јежевицу. ђакон Младен Миливојевић Храм светог Теоктиста у селу Гривска
Архијерејска Литургија у манастиру Ковиље и Ивањици
Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин, приликом своје прве канонске посете ЦО Ивањица, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Св. цара Константина и царице Јелене, 9. новембра 2014. године уз саслуживање свештеника моравичког намесништва и гостију, протојереја – ставрофора Слободана Милуновића и јеромонаха Амвросија Алемпијевића. Овом приликом, протојереју Гмитру Милуновићу додељено је право ношења напрсног крста. Окупљенима на овом евхаристијском сабрању, пригодном беседом, владика Јустин се обратио нагласивши потребу благоугодног и благодарног живота зарад Царства Небеског. Сестринство манастира Ковиље, где је Епископ Јустин служио св. Литургију на дан Св. великомуч. Димитрија, својим певањем, пронело је надахнуће светогорског искуства манастира Ковиља. Ивањица, понос кнеза Милоша Обреновића, инспирација многих писаца и режисера, ова мала варош на западу Србије, уточиште горостаса српске историје, владике Јоаникија Нешковића, војводе Петра Бојовића, мајора Михајла Илића, др Недељка Кошанина, Драгољуба Михајловића, град преко стотину доктора наука, срдачно је отворио душу и дочекао Његово Преосвештенство у лику благочестивог и захвалног народа и челника локалне власти, председника Миломира Зорића и његових сарадника. Ивањица, 9. новембар Манастир Ковиље, 8. новембар
Испраћај моштију Светих Козме и Дамјана
Мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, које су од 1. до 9. новембра боравиле у храму Светог великомученика Георгија у Ужицу, данас су, после Литургије и молебног канона, у свечаној литији испраћене за манастир Сопоћане. Свечаном испраћају моштију Светих врача присуствовао је велики број верника.
Свети великомученик Димитрије
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане. Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа.Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса. Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближњега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. “ Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца. Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико погине већ да сви дођу у познање истине . Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки страх. Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија. Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита утамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и такоспречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора. Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели увечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како топред Господом доликује. Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамниције при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо – сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе. Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако
Предавање са темом „Смисао празника“
У четвртак , 6.новембра , у холу средње економске школе “Књаз Милош“ у Горњем Милановцу, одржано је предавање са темом “Смисао празника“. Велики број ученика и наставника ове школе, узео је учешћа у остваривању ове теме. Тема је имала за циљ да првенствено упозна присутне са појмом хришћанских празника , историјом њиховог настанка, обредима који их прате, као и савремено схватање таквих у светлу савременог човека. У наставку предавања посведочено је о разним упливима других “култура“ западног типа, нашем прихватању истих, као и слављењем тзв. нових празника (ноћ вештица ). На крају предавања присутни су могли да закључе да сам смисао празника обједињује Тројичног Бога и породицу или заједницу. Јереј Владимир М. Дуканац
Ђаци у посети храмовима у Ужицу
У оквиру Верске наставе за ученике виших разреда из ИО Шљивовице организован је излет 2.11.2014. Повод за то је долазак чудотворних моштију Св. Козме и Дамјана у Цркву Св. Ђорђа у Ужицу. Иначе ова црква прославља 170 година свога постојања. Након доласка са возом у Ужице, ученици су са својом вероучитељицом отишли до цркве Св. Ђорђа, где су имали јединствену прилику да се поклоне и целивају Свете мошти Козме и Дамјана. Након тога посећена је и црква Св. Еванђелисте Марка обновљена 1828 године. Смештеном у делу града познатoм по имену Царина. У цркви се може видети богата ризница икона и богослужбених предмета. Икона Богородице и Христа потиче из 16-ог века , на којима преовладава ренесансна прецизност и византијска духовност. На западном зиду цркве, у ормару смештени су филигрански крстови (19 век) рад ужичких кујунџија, који су иза себе оставили сребрена кандила и кадионице. Поред кујунџијских радова у цркви се налазе и рукотворине побожних жена, које су своју веру и љубав према Богу изражавале златкастим везом на свили и кадифи. вероучитељица Слободанка Јојић
Семинар за вероучитеље у Чачку
Семинар за вероучитеље, који спроводи Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Свети Архијерeјски Синод, одржан је у Регионалном центру за усавршавање у Чачку 13. Новембра 2014. године. Тема семинара била је „УНУТРАШЊИ СВЕТ ОБРАЗОВАЊА: истраживања, огледи и искуства за 21. век“. Циљ предавања био је проширивање и обогаћивање методе предавања верске наставе у школама. Посебан акценат стављен је на амбијентални тип наставе, односно, на излазак из учионица и чешћи боравак деце у црквама, манастирима и природи. Овај метод је примењиван још у старим теолошким школама Александрије и Антиохије, античкој Грчкој и Риму. За предаваче су изабрани професори са Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Предавање на тему „Примена Новозаветних парабола у настави“ одржао је доцент др Владан Таталовић који је изабрао тему о Блудном сину како би приказао широк спектар примене различитих метода у настави. Вероучитељима се обратио и др Србољуб Убипариповић са темом „Литургијски метод кроз праксу и искуство“. Професор је беседио о употреби дигиталних информацијских технологија у настави, посебно када је реч о кабинетским предавањима о Литургији и богослужењу. Госпођа Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја и заменик председника Комисије за верску наставу, укратко је изложила планове Министарства везане за будућност верске наставе у школама. Као посебан куриозитет било је предавање Главног рабина Србије – Исака Асијела који је причао на тему „Учење као вид богослужења“. Предавањима је присуствовао велики број вероучитеља из Чачка, Горњег Милановца, Ивањице, Лучана и Гуче као и координатор за верску наставу Епархије жичке. вероучитељ Ђорђе Чоловић
170 година цркве Светог великомученика Георгија у Ужицу
Ове године, на Ђурђиц, навршава се 170 година од изградње и освећења цркве Светог Великомученика Георгија у Ужицу. Црква Светог Георгија грађена је у периоду од 1842. до 1844. године. Подаци о њеној градњи могу се наћи како у самој цркви тако и у записима. На фреско-плочи у цркви стоји запис: „У част и славу светога Великомученика Георгија основа се храм овај 1842. лета Господњег. Животопис и иконостас украшен је за време Светлога Господара и Књаза Српског Александра Карађорђевића, при Архиепископу Београдском и Митрополиту Српском Петру Јовановићу и при Епископу ужичком Никифору Максимовићу.“ Црква Светог Георгија је изграђена на иницијативу Ужичана коју је подржало тадашње окружно начелство и актом од 6. фебруара 1840. године обавестило Попечитељство просвештенија да је одлучено да се гради црква и тражи зајам у износу од 20.000 гроша. Кнез Михаило Обреновић, актом од 24. марта 1840. године, када су Ужичани већ почели зидање, одобрава зајам за наставак градње. Радове су изводили крагујевачки мајстори Настас Стефановић и Паун Антонијевић. Црква је, поред недостатка новца и отпора и тужби локалних Турака упућених везиру у Београду, након две године, 1844. године завршена и свечано освећена од Епископа ужичког Нићифора Максимовића. Као ктитори цркве наводе се народ и окружно начелство. Црква Светог Георгија је једнобродна грађевина, са полукружном апсидом, и правоугаоним певничким просторима. Фасада храма је једноставна. На северној и јужној фасади, изнад бочних врата, налазе се шиљасти турски лукови са крстовима. Иконе са иконостаса и зидне фреске у цркви Светог Георгија дело су наших познатих уметника: Милије Марковића и Димитрија Посниковића. Од икона на иконостасу сачуване су само царске двери и северна страна иконостаса, пошто је јужна страна страдала у пожару 1955. године. У септембру 1859. године на торњу цркве Светог Великомученика Георгија, постављен је први јавни сат, по коме су Ужичани навијали своје часовнике и то захваљујући иницијативи Трговачких еснафа и теразијских организација. Црква је имала три звона. Једно је, саливено у радионици Стефана Бота у Вршцу, ужичкој цркви приложио књаз Александар Карађорђевић. Сачувано је до данас, а једно је после поправке звонаре 1910. године (када су учвршћена три звона), однето од стране Аустријанаца 1916. године. У периоду између два светска рата, с леве и десне стране од главног улаза у цркву, постављене су две веома лепо обликоване спомен-плоче на којима је уклесано 279 имена погинулих ратника у ратовима 1912-1918. године из Ужица и околних села. Црква Светог Георгија је знатно пострадала током ратних сукоба у Другом светском рату. Из извештаја који је старешина цркве, прота Радосав Симић, поднео преко архијерејског намесника Црквеном Суду види се да је, приликом заузимања Ужица од стране Немаца 1941. године, једна топовска граната ударила у цркву са северне стране и нанела штету зиду. Како је граната била распрскавајућа учинила је штету и у унутрашњости цркве док су капија и ограда на порти биле изломљене. 23. новембра 1944. године савезничка авијација бомбардовала је Ужице у циљу уништења непријатељских јединица које су се, повлачећи се из Грчке, задржале у Ужицу. Ужице је тада претрпело знатно разарање у коме није била поштеђена ни црква Светог Георгија, која је оштећена са јужне стране, где је читав један ћошак са симсовима био срушен. Већа оштећења цркве, настала бомбардовањем у току рата, отклоњена су током 1945. године. Црква Светог Великомученика Георгија у Ужицу је стављена под заштиту државе решењем Завода за заштиту споменика, број 891 из 1954. године. Од свог настанка до 1956. године на цркви су повремено вршене неопходне поправке. Највећа поправка је рађена након великог пожара на цркви 1955. године. Наиме, у ноћи између 29. и 30. децембра 1955. године избио је пожар у цркви Светог Георгија, који је трајао пуних 10 дана и сензационално одјекнуо како у Ужицу и његовој околини, тако и у целој држави. У пожару су потпуно уништене 12 икона на десној страни иконостаса, заједно са дрвенаријом и четири стуба са ументнички израђеним капителима. Остали део иконостаса знатно је био оштећен и захтевао је рестаурацију. Целокупни животопис у цркви је почадио, а поједине фреске су биле више или мање оштећене. Нарочито су биле оштећене фреске изнад солеје и венац који одваја олтарску апсиду од лађе цркве. Велика оштећена претрпела је фреска Бога Саваота у кругу апостола и јеванђелиста јер је била у непосредном домету пламена који се уздизао са иконостаса. Неке фреске су биле избушене млазевима воде при гашењу, а друге више или мање потамнеле. Једном речју: целокупни живопис цркве је морао да се рестаурира па је управа цркве поднела молбу Заводу за заштиту споменика културе у Београду. Завод је на себе преузео чишћење и рестаурацију фресака унутар цркве и тај посао су обављали: Константин Ђорђевић и Душан Брајовић под контролом Јарослава Кратине професора ликовне академије из Београда. Почетком месеца августа 1956. црква је у потпуности обновљена тако да се трагови пожара нису ни познавали. То је била највећа поправка од њеног постанка. Капеле за паљење свећа, која се налази поред храма Светог Георгија, изграђена је 1998. године. Уједно је преуређена порта и проширене обе продавнице за продају свећа на улазу у порту. Са завршетком капеле за паљење свећа и изношењем горионика из цркве Светог Георгија, у којој су се годинама палиле свеће, а од чијег дима су потпуно почадиле, створени су услови за чишћење фресака и иконостаса од чађи и разних других оштећења. 1. фебруара 1999. године отпочели су радови на чишћењу иконостаса, икона и живописа у цркви. За почетак овога посла направљен је уговор са сликарем-рестауратором Миодрагом Марковићем из Ваљева који је прихватио да буде руководилац екипе састављене од студената треће и четврте године на Академији СПЦ у Београду,а сви родом из Ужица. Док је рађено на рестаурацији цркве и прикупљању прилога за исту, Србија је бомбардована од стране НАТО-алијансе. Због тога, као и због велике бојазни за безбедност оних који су радили на рестаурацији, размишљало се о прекиду послова. Међутим сами рестауратори и учесници рестаурације одбили су да прекину посао па је он завршен што се најбоље могло и умело. Рестаурација је настављена и у 2000. години. Иконостас је цео прерађен, а десна страна осликана и 130 оштећених елеманата обновљено. Такође су обновљени и тронови за епископа и владара и црквени и државни грбови. Обновљена је и дарохранилица и
Окупљање вероучитеља у Пожеги
Вероучитељи црногорског и пожешко-ариљског намесништва сабрали су се у Пожеги, у уторак, 11. новембра, у предвечерњим часовима ради упознавања са новоименованим координатором, ђаконом Новицом Благојевићем, који им је пренео благослов Његовог Преосвештенства г. Јустина и упутио их у нов систем катихетског служења Цркви. Најпре су истакнути статистички подаци о проценту ученика који похађају часове верске наставе на нивоу епархије жичке и изражена је тежња за унапређењем квалитета рада како би се тај проценат повећао. Вероучитељима је предочено да би требало више да се труде и усавршавају како би њихов рад за Цркву Христову био плодоноснији. Препоручено је укључивање свих вероучитеља у рад сајта епархије жичке, где би у одељку посвећеном веронауци могли да размењују искуства и обавештавају јавност о сопственим, а особито заједничким наставним и ваннаставним активностима. Катихете су обавезане да у одређеном року доставе Одбору за школску катихезацију епархије жичке податке о стању верске наставе у њиховим школама и досадашњим резултатима, као и о степену сарадње са школским и црквеним властима. Било је доста речи и о важности стручне спреме, и поред позитивних примера ванредне активности појединаца и доприноса црквеном животу. Кроз веома садржајну и плодну, готово трочасовну дискусију координатор се упознао са многим појединостима на терену, одговорио на бројна питања и прихватио у разматрање предложене му иновативне сугестије које свакако доприносе литургизацији деце, што је примарни циљ верске наставе. Сви су се сагласили да препоручени нов начин рада отвара доста могућности за напредовање и усавршавање и да уноси нову енегрију неопходну за постизање плоднијих резултата не само сведених на индивидуалне ентузијастичке примере, већ првенствено на заједнички допринос Цркви кроз Литургију као епицентру хришћанског живота.
Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан
Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „Забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Наша Света Црква слави Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана 14/1. јула и 30/17. октобра. Једни су из Рима а други из Арабије. Тропар, глас 8. Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.
Евхаристијско славље у Ариљу
Ариљска литургијска заједница имала је неописиву радост да њом, на празник светог краља Драгутина (у монаштву Теоктиста) 12. новембра, први пут предстане њен Архијереј, Божјом милошћу Епископ жички Господин Јустин. На дуго време заборављен, празник ктитора ариљске светиње почео је од скоро да се обележава на свечанији богослужбени начин. Празнично торжество отпочело је умилним вечерњим богослужењем, а настављено је у пуноћи литургијског сабрања које је предводио владика Јустин уз саслуживање архимандрита вазнесењског оца Тимотеја, намесника пожешко-ариљског Дмитра Луковића, још четворице свештенослужитеља и два ђакона. Посебан доживљај средњовековног манастирског богослужбеног простора био је употпуњен красотом ариљске певнице која у истом саставу и на исти начин сваке недеље узноси славопој Господу и Његовим светим угодиницима. Све то је Епископ Јустин преточио у речи да га је особита благодат водила све време од кад је крочио под сводове задужбине смернога краља Драгутина, који је обновио ово светосавско епископско седиште, и нешто пре 1296. године украсио га црквом чија свештеност и лепота озарује многе верне. Надахнут светошћу места и хеортолошком испуњеношћу дана, владика је поучио народ о призваности и позваности хришћана на свети и непорочан живот кроз угледање на примере и осталих светитеља који се тога дана у цркви прослављају – светог краља Милутина и свете Јелене, светог Варнаве, епископа хвостанског и светитеља Зиновија и Зиновије. По заамвоној молитви владика је са домаћином славе господином Зораном Тодоровићем, председником општине Ариље, преломио славски колач. Подаривши благослове многобројном народу, владика Јустин је повео пријатан разговор са окупљеним клиром и представницима градске власти, а у току празничне трпезе љубави владику и све присутне поздравио је старешина цркве, протојереј Драган Стевић, захваливши се на владикиној љубави и посети. Након свега Епископ је био у прилици да посети још недовршени храм посвећен Св. Теоктисту у оближњем селу Гривска, а у повратку за епископску резиденцију посетио је и манастир Јежевицу. ђакон Младен Миливојевић Храм светог Теоктиста у селу Гривска
Архијерејска Литургија у манастиру Ковиље и Ивањици
Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин, приликом своје прве канонске посете ЦО Ивањица, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Св. цара Константина и царице Јелене, 9. новембра 2014. године уз саслуживање свештеника моравичког намесништва и гостију, протојереја – ставрофора Слободана Милуновића и јеромонаха Амвросија Алемпијевића. Овом приликом, протојереју Гмитру Милуновићу додељено је право ношења напрсног крста. Окупљенима на овом евхаристијском сабрању, пригодном беседом, владика Јустин се обратио нагласивши потребу благоугодног и благодарног живота зарад Царства Небеског. Сестринство манастира Ковиље, где је Епископ Јустин служио св. Литургију на дан Св. великомуч. Димитрија, својим певањем, пронело је надахнуће светогорског искуства манастира Ковиља. Ивањица, понос кнеза Милоша Обреновића, инспирација многих писаца и режисера, ова мала варош на западу Србије, уточиште горостаса српске историје, владике Јоаникија Нешковића, војводе Петра Бојовића, мајора Михајла Илића, др Недељка Кошанина, Драгољуба Михајловића, град преко стотину доктора наука, срдачно је отворио душу и дочекао Његово Преосвештенство у лику благочестивог и захвалног народа и челника локалне власти, председника Миломира Зорића и његових сарадника. Ивањица, 9. новембар Манастир Ковиље, 8. новембар
Испраћај моштију Светих Козме и Дамјана
Мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, које су од 1. до 9. новембра боравиле у храму Светог великомученика Георгија у Ужицу, данас су, после Литургије и молебног канона, у свечаној литији испраћене за манастир Сопоћане. Свечаном испраћају моштију Светих врача присуствовао је велики број верника.
Свети великомученик Димитрије
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане. Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа.Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса. Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближњега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. “ Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца. Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико погине већ да сви дођу у познање истине . Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки страх. Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија. Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита утамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и такоспречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора. Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели увечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како топред Господом доликује. Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамниције при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо – сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе. Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако