Категорија: СПЦ

Магистралним путем ка Овчар Бањи, на 8 км од Чачка, налази се манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. По предању, манастир су изградили Свети Сава и његов отац Симеон. Изградња храма је започета у 12-ом веку, а завршена у 13-ом веку. Први записи о манастиру потичу из 1528. године. Због историјских околности, живопис у храму није сачуван, а од првобитних ствари чувају се двери и крст са Распећем из 18. века. У овој светињи се чува и Јеванђеље из 1552. године које је дар прве београдске штампарије у којој је поменуто Јеванђеље прва књига која је штампана у овој штампарији. У време велике сеобе Срба манастир је опустео на сто година. Године 1830. монаши се чачански свештеник Милић Вујовић и као монах Мелентије обнавља ову свету обитељ и уређује манастир. У време Епископа ужичког Никифора (Максимовића), дозидана је звонара испред припрате храма, а у време владике Николаја скинуте су фреске због велике влаге и оштећења. Ова света обитељ чува честице моштију Светог Харалампија свештеномученика, архиђакона Стефана, светог Пантелејмона, Теодора Тирона, свете Текле и Светог Саве Освећеног. Од 1975. године, благословом Епископа Василија, доласком монахиње Јоване (Србовић) ова света обитељ постаје женски манастир, а мати Јована прва игуманија. Данас Ваведењска обитељ предвођена игуманијом Февронијом броји четрнаест монахиња и чува храм Мајке Божије где редовно богослужи парохијски свештеник Милорад Цицовић, протојереј – ставрофор. Данашње сабрање у овој обитељи предводио је Епископ Јустин уз саслужење игумана Вазнесења архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и свештеника Влада Капларевића. У својој очинској поуци сестринству и верницима који су дошли на сабрање са својим Епископом, Владика се осврнуо на долазеће празнике Господње и празник Светог Јована, објашњавајући везу Претече Господњег са целокупном историјом човечанства и будућег живота у Есхатону. После свештеног Приноса и причешћа верних, народ и сестринство су поздравили свог духовног родитеља и уз трпезу љубави још једном заблагодарили Господу и Пресветој Богородици на овом дивном дану. презвитер Владе Капларевић

УЖИЧКИ ЗБОРНИК 39/2015 Историја  УДК: 271.222(497.11)523.4″17″ 94(497.11)“17″ 94:726.54(497.11)“17″  Александар Р. ЈЕВТИЋ дипл. мастер теолог Ужичка Црква Светог Марка између историјских докумената и усменог предања  Апстракт: У раду је разматрано питање различитих могућности датирања настанка Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у Ужицу. Узета су обзир сведочанства историјских докумената, али и усмено предање. Несагласност до које се долази поређењем теза нас је навела да покушамо дати реконструкцију периода између 1718-1739. године. Циљ рада је постављање темеља за коректан приступ теми настанка Цркве Светог Марка, без потцењивања или прецењивања исте. Сматрамо да је то најсигурнији терен, све  до евентуалног открића историјских докумената који би давали извесније сведочанство. Кључне речи: Ужичка Црква Светог Марка, 1828. година, 1721. година, Аустро-турски ратови, Пожаревачки мир, усмено предање, антиминс, митрополит Григорије, Самоуки рукопис, Летопис ужичке Цркве, ктиторско питање, Шејх Мухамед.       Постављање питања о настанку Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у старом делу српске ужичке вароши званом „Царина“ уводи у истраживачки проблем. Реч је о нескладу у могућностима добијања одговора. Са становишта историјске занованости на забележеним чињеницама за годину настанка се узима 1828. година. Основ за то су забелешке из путописа Феликса Каница: „У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828, па је 1888. обновљена, а 1889, за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“[1]. Сви аутори који су прихватили ову годину као време настанка имају ово сведочанство као аргумент. Са друге стране, усмено предање потврђено у документима новијег датума помиње 1721. годину. Распон који се јавља између ове две тезе представља изазов који је потребно разумети. Без тога би постојала опасност од увођења противуречности. Несумњивост почетне тезе са 1828. годином нас наводи да покушамо расветлити аргументе и могућности за датирање у време XVIII века. Истраживачки подухват који је учинио Недељко В. Радосављевић кроз израду своје магистарске тезе на тему Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804. нуди значајну помоћ. Он нас кроз регистровање постојећих цркава на територији ужичке нахије доводи до закључка да се међу њима у периоду 1739-1804. године не налази Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у Ужицу. Други аутори који су се бавили темом настанка ове православне богомоље не нуде конкретне доказе којима би се утврђивало супротно. Период од почетка XVIII века до 1739. године представља посебан истраживачки простор. Помињање 1721. године као дела предањског веровања нас обавезује да тај период расветлимо у складу са доступним подацима као шири контекст постављања могућности за настанак православне богомоље у тада муслимански више него доминантној средини ужичкој. Да би се расветлио друштвени амбијент са почетка XVIII века морају се имати на уму дешавања са простора на којима живи српски народ. Сукоби Аустрије и Турске из последње две деценије XVII века су довели до великих страдања српског народа. Нашавши се између својеврсних историјских сила Сциле и Харибде, српски народ није могао проћи без великих жртава. О вишеструко тешком стању тог времена др Душанка Бојанић пише: „Ратне године 1683-1699. биле су већином гладне услед дезорганизованости пољопривреде и сточарства, исељавања становништва и ратних контрибуција. За многе од њих зна се да су биле и године великих зима и заразних болести“[2].  Услед промењивих резултата ратних дешавања и опасности од турске освете велики број Срба се у Великој сеоби 1690. године пресељава на територију Аустрије. Године 1699. у Карловцима је склопљен споразум између Аустрије и Турске по коме је под турском влашћу остала територија јужно од река Дунава и Саве. Услови у којима је живео српски народ са обе стране границе нису били добри. Изложени разним притисцима, Срби су могли да размишљају само у категоријама избора мањег зла или мање лошег историјског избора за себе. Обе стране су повремено правиле уступке који су давали наде утученом народу да ће доћи дани за нормалнији живот и опстанак српског вероисповедања и националног идентитета. Такво стање траје све до 1717. године када су поново заратиле Аустрија и Турска. Ратна дешавања нису обишла ни ужички крај. О томе Стеван Игњић пише: „Најзад 1717. године Аустријанци и српски добровољци поново воде борбу око Ужица. Том приликом варош није заузета. Свакако да је циљ аустријске команде био да се пресече најважнија војностратегијска веза Србије са Босном, а граница аустријске северне Србије помакне на Дрину. Пожаревачким миром од 1718. године, није био обухваћен ужички крај аустријском управом у северној Србији. Граница је секла периферију ужичке области и ишла од Чачка левом обалом Каменице према Повлену, Маљену, Сувобору, силазила Соколу и Дрини“[3]. Аустријски учесници у утврђивању границе гроф Најперг и инжењерски капетан Ебшелвиц су оставили детаљне демографске податке за подручје српских земаља које су припале Аустрији. Сачувана је и Ебшелвицова мапа сачињена одмах по Пожаревачком миру 1718.године. На турској страни немамо сачуване сличне документе. Разлог је пораз у рату и губљење великог дела територије. О томе Душан Поповић пише: „У рату од 1683 до 1699, и у рату од 1716 до 1718, Србија је била ратно подручје. За то време она је неколико пута прегажена и опустошена. У једном новинском допису од 1717 забележено је да су Турци , после свог пораза, сву Србију опустошили, да би аустријској војсци, на тај начин, онемогућили снабдевање, а тако је присилили да се окрене према Босни. Ранији градови и вароши били су запуштени, а села далеко од друмова. Србија је чинила утисак пустиње која се, како се у званичном извештају каже, састоји „из самих бдра и шума“ “[4]. Позивајући се на податке из другог тома Историје народа Југославије у вези са расветљавањем демографске ситуације у Србији у периоду од 1718-1740. године, З. Аземовић и Е. Мушовић бележе: „Становништво у Србији је тада било веома много проређено. Аустријска окупација Србије 1718. године, затекла је земљу готово пусту. На селу је било једва четири хиљаде породица… 1737. године Србија је могла имати што сељачког што градског становништва заједно 80-100 000 становника, а када су Турци поново заузели Србију 1740. године Србија није могла имати више од 60 000 становника“[5]. Нашавши се после 1718. године у саставу турских области Зворничког пашалука Ужице је било осуђено да овај период његове историје буде осиромашен за историјске изворе. Српско становништво је

Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве у Краљеву прослављен је троструки празник Свете Цркве. Литургијском сабрању је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин уз саслуживање протосинђела Саве (Илића) и свештенства Храма. Богослужбено оприсутњујући спомен Обрезања Господњег, Светог Василија Великог и Нове године по Јулијанском календару заједница верних је предвођена својим Архијерејем заблагодарила Господу Творцу и Сведржитељу на данима живота нашег које нам је на земљи поверио. У беседи коју је произнео, Преосвећени владика је подсетио на речи из Молепствија на Нову годину којима се обраћамо Човекољубивом Богу за опроштај сагрешења која претходно починисмо. Истакао је човеков положај у “парадоксу постојања“ који чини да људи греше, али да увек имају насушну потребу за покајањем. Навео је примере покајаног разбојника, Преподобног Мојсија Мурина и Преподобне Марије Египћанке. Њима је подсетио све присутне на потребу стражења над самим собом, како нам дани не би протицали ван Божијег благослова. Темељи спасења се постављају овде и сада. Једино тако се можемо надати заједници са Богом у Царству Небеском, поручио је Епископ Јустин благосиљајући верну паству и желећи свима благослов Божији у наступајућој години.  јереј Александар Р. Јевтић

Литургијско сабрање на празник Светих 20.000 младенаца Никомидијских отпочело је светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене, љубављу и пожртвовањем нашег духовног оца Епископа Јустина уз саслуживање архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, протојереја Милинка Стојковића из Мрчајеваца, протојереја Милорада Величковића из Мојсиња и старешине храма, јереја Миодрага Тодоровића. Анђеоским саслуживањем Свету Евхаристију украсили су протођакон Александар Грујовић, ђакон Предраг Радојевић, хор вазнесењског храма из Чачка и многобројни верни народ окупљен око свог духовног пастира. На литургијском сабрању молитвено је учествовао градоначелник града Чачка, господин Војислав Илић у пратњи сарадника из градске управе. На радост свих парохијана а по предлогу оца Миодрага, Владика је рукопроизвео и два чтеца, Стефана Јовановића и Андреја Тодоровића. Ово је друга канонска посета Његовог Преосвештенства храму у Коњевићима. Прва је била у навечерје празника Светих царева Константина и Јелене када смо после вечерњег богослужења освештали крст за новосаграђени храм Свих Светих у Балузи. Парохија при храму Светог Цара Константина и царице Јелене у Коњевићима имала је ту част да чује духовну поуку о посту и причешћивању коју је Владика у својој беседи благоизволео рећи повереном му стаду. Трудимо се у животу да подражавамо свете Оце Цркве, Христове угоднике, Еванђелисте подвижнике и речи Господње тако да се светли светлост ваша пред људима и да виде ваша добра дела и прославе Оца нашег који је на небесима – рекао је Владика Јустин. Овим јеванђелским речима нас је поучио истини Христовој. Народни формализам испуњавања правила поста није што и духовни позив да будемо деца Христова, чисте душе, исповеђене и покајане. Подсећање за све пастире Цркве је да имају врло важну улогу у телу Цркве Христове, где је Христос глава а ми њени удови. Свештеници су дужни да поучавају народ како је то и Господ чинио својим ученицима. Не може тело бити претежније од душе нити одело од тела. Тим речима Епископ нас је подсетио на духовну важност поста и о причешћивању у данима када Црква није прописала пост. Након беседе Епископ Јустин је позвао сав народ да се причести и заједнички учествују у Светој Тајни Евхаристије. Највећи број оних који су се причестили били су они најмлађи. Да је ова посета Преосвећеног Епископа била велика радост за наш храм и парохију сведочи и велики број верника који су остали изван храма. По завршетку службе уприличено је послужење у парохијском дому. Епископа и служашче поздравили су у својим беседама садашњи старешина храма јереј Миодраг Тодоровић као и његов претходник протојереј-ставрофор Милан Мирковић. Владика је упознат о духовном прегалаштву у храму Светог цара Константина и царице Јелене који обитава овде од давне 1780. о чему сведочи и антиминс из тог преиода. јереј Миодраг Тодоровић

У дану када прослављамо рођење Бога у телу и првомученика Христовог архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Свете Тројице у Краљеву. Владики су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО Епархије жичке са свим паросима овога храма и јерејом Марком Петровићем, гостом из оближње цркве у Кованлуку. Вишеструка радост задесила је литургијску заједницу овога светога храма, првенствено долазак јединог правог домаћина Епископа Јустина, у чије име и по чијем благослову служе и остали свештеници ове Епархије. Затим радост учествовања и причешћа великог броја верног народа на светој Литургији, а такође и присуства градоначелника града Краљева г. Томислава Илића, начелника Рашког округа г. Небојше Симовића, државног секретара г. Ненада Нерића, председника скупштине града Краљева г. Сретена Јовановића, директора опште болнице г. Зорана Мрвића, представника војске потпуковника г. Дејана Вељовића, заменика градоначелника г. Милуна Јовановића, саветника начелника школства и просвете г. Миљојка Луковића, начелника градске управе г. Милоша Петровића, начелника полицијске управе г. Горана Тодоровића, начелника саобраћајне полиције г. Радована Чурлића, директора интернистичке болнице г. Тање Илић, стоматолога др Драгана Весовића, народног посланика Републике Србије г. Зорана Бојанића. Следећа радост која је и разлог доласка Епископа је слава мешовитог хора „Свети архиђакон Стефан“ који већ петнаест година својим умилним појањем прославља Господа у овом светом храму. Заједно са њима данашњу славу су увеличали и чланови Вазнесењског хора из Чачка, хора „Св. Три Јерарха“ из Крупња и хора „Бошко Југовић“из Трстеника. За трпезом љубави надахнутом беседом обратио се старешина храма протојереј-ставрофор Јован Ђорем поздравивиши све присутне, пожелевши срећну славу хористима и захваливши се Епископу на доласку и служењу. протођакон Александар Грујовић

Светом Архијерејском Литургијом, 8. јануара, у храму Свете великомученице Марине у Атеници, другог дана Божића, началствовао је Епископ жички Г. Господин Јустин. Дошавши у наш храм, сабрање је отпочело химном Богородици а потом је духовни отац Епархије, у име народа Божијег и поверене му пастве, принео бескрвну жртву за спасење свих и свега. На богослужењу је саслуживао Архијерејски намесник трнавски протојереј Небојша Дабић, и братство храма Свете великомученице Марине, протојереј Нешко Богдановић, јереј Радиша Сеочанац и јереј Владе Капларевић. Радујући се доласку Првојерарха Епископије жичке, верни народ парохија атеничких је појањем учествовао у богослужењу а причешећем потврдио свој духови живот у Цркви Божијој. Преосвештени Владика, говорећи о празнику Сабора Мајке Божије, истакао је значај учешћа свакога од нас на Светој Литургији позивајући нас да употпунимо наш живот на земљи приступајући најсветијој тајни Цркве Божије – Светом Причешћу. На малом  входу, у чин протојереја Епископ је рукопроизвео свештеника Нешка Богдановића, пароха треће парохије у Атеници. Говорећи о важности сваког труда у цркви и на молитви, Епископ нас је поучио да Господ благосиља сваки труд који се чини у славу Господа и Пресвете Богородице и да је то једини труд који не пропада а нама подстицај да се трудимо да задобијемо благослов Божији у овоме свету. Храм Свете великомученице Марине грађен је од 2000 – 2006 године. У октобру 2006. године, освећење је извршио Епископ Хризостом и од тада је овај храм у богослужбеној употреби. Од пре две године, при храму се налазе три парохије а свештенство је започело иницијативу да се храм потпуно заврши осликавањем фрески и уређењем дворишта цркве. У протеклих годину дана, осликана је купола и пандатифи са јеванђелистима испод куполе, као и један део олтарске апсиде. У току је припрема за осликавање око 30 м2 источног зида цркве, што се очекује до Васкрса. Црква поседује и делиће моштију Свете великомученице Марине, Свете Анастасије Узорошителнице, Светог четвородневног Лазара и Светог Нектарија Егинског коме се у овом храму сваког четвртка у 17 часова служи молебан и акатист. јереј Владе Капларевић

На дан Рођења Богомладенца Христа свештенство града Краљева и околних места је посетило Здравствени центар “Студеница“ у Краљеву. Распоредивши се  по свим одељењима посетили смо оне који су овај велики празник дочекали уместо у својим домовима у болесничким постељама. Са скромним даровима пришли смо њиховим постељама желећи да  и они упркос страдањима која носе “прославе Оца нашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Радост која је испунила сав болнички простор је била очигледна како на лицима болних, тако и на медицинском особљу. Радосна-туга као вечити парадокс човековог живљења на земљи се појавила у својој пуноћи. Победа коју смо искусили на Светој Литургији је овде засијала пуним значењем. Како рече Момчило Настасијевић: “човек је човеком колико му срце у дубину сеже“, а срца људи које смо овде упознали су заиста пројавила и дубину и висину поверења у помоћ Богомладенца Христа који се спасења нашег ради и родио на земљи. “Видех брата свога, видех Бога свога“ је поука коју су нам Свети Оци оставили као најкраће и најлепше тумачење богословља о Лику Божијем у човеку. Сматрамо да уопште нисмо учинили много за ове људе, већ смо само покушали оживети оне Господње речи “болестан бејах и посетисте ме“ (Мт 25,36). Они су за нас учинили много више, како рече један од браће свештеника. Сваки њихов осмех је пастирски подсетник и подстрех за све нас који настојимо називати се Господњим ученицима. јереј Александар Р. Јевтић

Божићна Литургија Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је поноћну архијерејску Литургију, на Божић, у храму Светог Саве у Краљеву. Верни народ Краљева и околине сабрао се у великом броју да у Саборном храму прославе Рођење Господа Исуса Христа. Бадње вече Уочи празника Рождества Христовог, на Бадњи дан, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је, Велико повечерје са литијом, у храму Светог Саве у Краљеву, након чега је, у присуству градоначелника града Краљева господина Томислава Илића, начелника Рашког управног округа г. Небојше Симовића и начелника за ванредне ситуације г. Радојице Кочовића, прелио и наложио Бадњаке.

Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! Велики број мештана окупило се у манастиру Градац на Бадње вече где је после Великог повечерја парох градачки, Ненад Рогић, освештао бадњаке. Божићно богослужење почело је у поноћ. Након литургије парохијани и верници наставилу су да заједничаре у манастирској гостопримници.

Уочи празника Рождества Христовог, на Бадње вече, окупио се велики број верника у храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, на вечерњој молитви коју је служио старешина храма јереј Благоје Видаковић. Након молитве, у пратњи верника, отац  Благоје је прелио и наложио Бадњаке, у црквеној порти. Деци из Белановице и околних места додељени су пакетићи. Присутни белановчани су уживали у пригодном програму, и сви су се послужили на трпези љубави која је припремио верни народ.