Категорија: СПЦ

У недељу шесту по Васкрсу – Слепога, када наша Црква прославља Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског, у Храму Успења Пресвете Богородице у Гунцатима Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин. Саслуживали су му архијерејски намесник гружански протојереј – ставрофор Милосав Живановић, протојереј Драган Вучићевић, протонамесник Александар Тодоровић и јереј Милан Шишовић. За певницом је био протопсалт Иван Трајковић.   У надахнутој беседи, Преосвећени се обратио присутнима, подсетивши нас да се као хришћани стално морамо питати од кога смо створени, за кога смо и шта смо стога дужни чинити. Јер, ми смо од Богочовека и за Њега, истинитог Бога и истинитог човека, оваплоћеног од Дјеве, који је постао у свему један од нас, осим у греху. Он је принео себе на жртву крсну, страдавши из бескрајне љубави зарад нашег спасења. Али је и васкрсао, победивши грех и смрт, јер није било могуће да смрт држи Творца и да у гробу лежи Животодавац. Васкрсао је истински, реално, посведочен од апостола, пророкован од пророка. Ипак, многи ни тада, као ни данас не желе да признају ни прихвате ту чињеницу, већ је често негирају и ниподаштавају, неретко из ниских и користољубивих побуда, као у јеванђелској причи о исцељењу слепорођеног коју смо данас чули. Иако му је Христос несумњиво и очигледно отворио очи и повратио вид, многи то нису хтели да признају, већ су на сваки начин то хтели да представе као случајност. Јер, ни тада се није смело говорити о Христу као о Богу, Месији, Спаситељу, као, неретко, нажалост, ни данас кад се прича о Христу проглашава за нешто старомодно, превазиђено, што није у тренду. Многи не желе да схвате да у мраку живе сви они који неће и не желе да препознају и признају Христа. Зато што је прича о слепорођеном, прича свих нас, то је пут нас људи: из мрака, из слепила, из лудила, можемо се избавити само ако познамо и прихватимо Христа Господа. Јер ако га сада на земљи не примимо као Исцелитеља и Спаситеља, срешћемо га када дође као Судија свету. А за то можемо да се припремимо свим средствима које нам Црква Божија нуди. Након Свете Литургије, верници су се у великом броју сабрали на трпези љубави, где је старешина цркве јереј Милан Шишовић заблагодарио Епископу на посети и поздравио све присутне.                                              Jереј Милан Шишовић

Наш храм, смештен на узвишењу као блистави светионик истинске вере, пружајући нам предукус обећаног раја, вековима краси ову варош. Благослов да ово предивно здање постане центар Епископије моравичке добили смо од онога коме цело српство дугује захвалност, првог српског Архиепископа Светог Саве. Ове године славимо јубилеј – 8 векова аутокефалности СПЦ. Прослављање нашег патрона Светог Ахилија отпочело је празничном вечерњом службом којом је началствовао протојереј Радоја Сандо уз саслужење протојереја Ивана Радовановића и протонамесника Марка Петровића. Прота Радоја је у надахнутој беседи захвалио Богу што служи у овом древном храму који је изнедрио многе светитеље и честитао славу братству храма и њиховим парохијанима.   Као и сваке године, у црквеној порти, свештено братство уприличило је пригодан програм који је отпочео тропаром и кондаком Светом Ахилију. Учесници овог програма били су најпознатији здравичар, гуслар, двојничари, ученице средње школе “Свети Ахилије” и млади трубачки оркестар “Мирослава Ђунисијевића” из Ариља. На сам дан славе, нашу радост увеличао је долазак Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина. Свештенство и монаштво са верним народом дочекало је Епископа, након чега је служена Света Архијерејска Литургија. Саслужитељи су били архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј-ставрофор Ненад Величковић, протосинђел Герман (Авакумовић), протојереј Драган Бајић из Шабачке епархије, протојереј Мирчета Крупниковић, протојереј Драган Стевић, јереј Крста Лазић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Бранко Росић. Епископ је пожелео срећан и благословен празник Светог Ахилија Епископа лариског. Осврнувши се на данашње Свето Јеванђеље подсетио је да је Христос добри Пастир који полаже живот свој за овце, дајући стаду да имају духовног живота у изобиљу, јер шта год стекли у овом животу губи вредност ако нисмо возглављени у Христу. Често нисмо на висини тог задатка, али нам је дато да се трудимо читајући Свето Писмо и да узрастамо у врлини, не осврћући се на речи оних који наш духовни напредак не примећују. Након Свете Литургије освећен је славски колач и уприличена трпеза љубави у порти храма, на слимболичном месту испод лозе. Старешина цркве протојереј Драган Стевић заблагодарио је Епископу што је принео Богу молитве у име свих присутних и пожелео да сваке године, на овај дан својим присуством благосиља нашу варош. Ђакон Бранко Росић  

У недељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом,  Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру  Свете Тројице под Овчаром.   Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, јеромонах Орсисије, настојатељ Манастира Тројице, јереј Раде Марић, јереј Синиша Никитовић и протођакон Александар Грујовић. Након прочитаног јеванђеља Епископ Јустин у беседи се осврнуо на јеванђелску перикопу о жени Самарјанци рекавши: „Господ кроз ову причу говори да је Он извор живота, да је Он Истина, Пут, Живот, све у свему. Међутим, жена Самарјанка њега није препознала као Спаситеља док није ушла у дијалог са њим. Реч по реч дође до тога да Господ зна да је пет мужева имала и да овај којег сада има, није јој муж. То је њу удивило. Али је удивило када је чула да он има извор воде живе. Да би се лишила животне тегобе, свакодневног ношења воде, а чувши да постоји вода жива од које се не жедни, она је зажелела ту воду живу. Господ јој говори да је он тај Животворни Источник. Тада разгоре се у њој срце, сети се шта је чула од предака да треба да дође Месија који спасава род људски. Препознала је у њему Месију и одмах је отишла и рекла свом народу да je чула и упознала Месију. И поверова народ. Поверовали су они који су имали чисто срце и добру вољу.“ Владика је истакао да има и данас оних у нашем роду који су исто тако чули за Свето Писмо од својих старих: да постоји Бог, да се слави слава, да иду у Цркву и слично. Из нараштаја у нараштај се то преносило, али је дошао нараштај да потомци заборавише на ту причу. И као што је Самарјанка хтела дијалог са Богом, са незнанцем, тако и данас има оних који неће дијалог са Богом, већ презиру Бога. Сматрају да је то превазиђено у временима прогреса и да су све остало бабске приче.   Има и оних који се муче са именом Божијим; има ли Бога, нема ли Бога? Муче се са тим мислима. То је добро. Ту се може десети да Господ Бог омекша окорело срце. Чули смо како је жена Самарјанка разговор са Богом, а била је велика грешница. Она је постала и његова следбеница – Света мученица Фотина. Она је за име његово била спремна и живот свој да положи и страдала је као мученица.“ Владика је казао да се данас хришћанима често спочитава лоше живљење, чак лошије него код људи ван Цркве. Међутим, разлика се састоји у покајању које хришћани живе. На тај начин се напредује, неприметно. Као што се жена Самарјанка сусрела са Христом тако се и ми сусрећемо са Христом, и у додиру са њим ми постајемо свесни своје грешности. Све нам је дозвољено, али нам није све на корист. Оно што је Реч Божија, само нам је то на корист. Приговарају нам да смо затуцани јер живимо по књизи старој две хиљаде година. Међутим, то није две хиљаде година него много више. Од постања света па до Христа, све је у њој садржано и у Христу се све испунило. Смирење је основа сваког подвига; да би се могао схватити домострој Божији, уз стално читање Светог Писма, житија Светих и дела Светих Отаца. Да би се приближили Богу, требамо се наслађивати његовом вечном Речју, а не сурогатима које нам медији нуде, поучио је сабране Владика. Након причешћа верних, сабрање је настављено за трпезом љубави коју је уприличило братство манастира на челу са оцем Орсисијем. Владика је у наставку посетио Манастир Сретење и тамо одслужио молитвени помен за упокојену монахињу Ирину.   Чтец Владан Макањић  

У понедељак, 27. маја, када наша Црква прославља Свете мученике Исидора и Максима, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, сабрало се свештенство овог таковског намесништва како би приступило Светој тајни исповести у Храму Рођења Пресвете Богородице у Горњим Бањанима. Свету тајну исповести је вршио aрхимандрит Јован (Никитовић), игуман Манастира Вујан.     Након исповести благодарећи Богу почела је Света Литургија. Литургијским сабрањем је началствовао Архијерејски намесник таковски протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, уз саслуживање протојереја-ставрофора Миленка Милованчевић, протонамесника Драгана Ђорема, старешине цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу, и  парохијског ђакона Александра Пејовића.     Беседом на тему „Значај аутокефалности Српске Цркве“, присутнима се обратио ђакон Александар Пејовић. Осам векова аутокефалности Српске Цркве je прилика да се још једном скрене пажња насвестрану личност Растка Немањића -Светог Саву. Свети Сава је кључна личност у заокруживању српске средњовековне државности. Након што је прихваћена молба Светог Саве за самосталност Српске Цркве, он добија титулу Архиепископ српских и приморских земаља. Тако је српски народ после четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне Цркве (Јерусалимску, Антиохијску, Александријску). Из Хиландара доводи своје најученије монахе за будуће епископе у Србији. У Солуну довршава Законоправило (Крмчију) као црквенодржавни закон (устав) којим се регулише уређење самосталне Српске Цркве. Поред три постојеће Сава оснива још осам нових епископија,  Жичку – седиште архиепископије у Манастиру Жичи, Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску, Моравичку. Сви епископи добили су по један примерак – препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим Црквама. У Манастиру Жичи 1221. године на Спасовдан одржан је државно – црквени сабор. На овом сабору Сава је крунисао за краља свога брата Стефана. Тада Србија добија првог српског краља – Стефана Првовенчаног, а самим тим постаје и Краљевина. Одржао је своју познату Жичку беседу, којом се обратио свима али држећи се Светог писма, Дела Светих отаца, Васељенских и Помесних сабора. Све ово је залог и за наредних осам векова, пут којим треба да се иде, да пратимо Саву као врховног узора у вођењу Цркве, државе у очувању идентитета, културе и нарочито чистоте православне хришћанске вере. Након  Свете Литургије сабрано свештенство наставило је братски састанак у парохијској трпезарији, где је уприличена трпеза љубави. Том приликом обратио се Архијерејски намесник таковски протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, захваливши се домаћинима на гостопримству и организацији овог сусрета. Обратио се присутним свештеницима да свако укратко изнесе податке из своје парохије, о догађајима, радовима, животу и тешкоћама у својој парохији. Благодарећи Богу на свему и за све, растали смо се у радости и нади да ће ова Света тајна исповести и Свето Причешће бити свима нама на исцељење душе и тела. Ђакон Александар Пејовић

Манастир Вољавча, чудесно место историје и духовности, у свом окриљу чува две богомоље: стару брвнару, посвећену Светом Прокопију, коју је према предању, приликом велике сеобе Срба, подигао Арсеније III Чарнојевић са народом, и другу новију, посвећену Светој Параскеви, изграђену у другој половини двадесетог века. Ово омиљено место молитве за вернике из Краљева и околине, било је на дан Светих Кирила и Методија центар духовног празновања. На Светој Архијерејској Литургији, којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је искушеница ове свете обитељи Ивана Крчмаревић, добивши монашко име Ирина. Молитву Господе помилуј, за новопострижену монахињу једнодушно је певало сабрано монаштво из манастирȃ: Каменац, Сретење, Преображење, Благовештење, Ваведење, Згодачица, а празник је увеличао и архимандрит Стефан (Миленковић) који је са братијом дошао из манастира Зочишта косовског, да донесе благослове наше Свете земље. Око Свете трпезе Владики су саслуживали: архимандрит Стефан (Миленковић), архимандрит Сава (Илић), јереј Никола Вучетић, протојереј Саша Станишић, јеромонах Иларион (сабрат манастира Преображења овчарског) и јереј Владимир Благојевић, уз присуство архимандрита Јакова (Лазовића) из манастира Жиче и великог броја свештеника, пријатеља ове свете обитељи. За певницом су се смењивали гласови протопсалта Ивана Трајковића и Теодоре Стојковић, вође хора “Свети владика Николај“ у Љубићу. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јевађеља Епископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио речима очинске поуке:     „У дан када сваки монах даје завете Господу Богу, он умире за свет и за све оно што је у свету. За свакога монаха је дан монашења, тренутак када се практично раставља од овога света – јесте у свету, живи у свету, али више није од овога света… Ви знате да у Светој Гори монаштво већ вековима опстаје. Ту наши молитвеници (као и на сваком месту где су сабрани два или више у име Божије, у светим обитељима, у манастирима) приносе молитве Богу за читав свет. Они мудри светогорски старци, а и млади мудраци кажу: „Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када будеш умро.“ Данас смо сведоци тога. Можда све то вама изгледа тужно, али ми смо данас у стању радостотворне туге. Ми се радујемо што нас је Господ Бог призвао Себи пре него што умремо. Јесмо умрли за овај свет, али се рађамо за онај други. Ми већ сада имамо предукус раја, у коме нема мушког ни женског, роба ни слободњака, нема нација, нема богатих, школованих и осталих – тамо су сви једно у Господу, зато што је Господ глава Цркве своје и зато што Он у Себи возглављује све. Сваки који хоће да врши вољу Божију, и свако ко се одрекне себе, пође за Њим, узме крст свој – неће му плата пропасти. Каже Господ да би нас утешио: који остави браћу, сестре, родитеље, кућу, имање или било шта у овоме свету, добиће сто пута више од тога и добиће залог вечног живота. Тај залог је нама дат и задат. Својим животом, љубављу, трудом и молитвом, Господ Бог ће нам заиста дати оно што нам је обећао.“ Затим се Владика осврнуо на сам празник Светих Кирила и Методија и рекао: „Ми данас славимо велике светитеље и просветитеље словенских народа – Кирила и Методија, које је моравски кнез Растислав у 9. веку позвао да саставе писмена, јер је увидео да је немогуће слушати Јеванђеље на језику нама непознатом. Захваљујући њима и њиховим ученицима, Светим Петочисленицима, Словени су добили писмо које нам је омогућило да читамо Јеванђеље и да се Господу Богу молимо. После триста година таквога живота, ми се удостојавамо да добијемо своју аутокефалну Српску Православну Цркву, у којој већ осам векова спасавамо душе своје и молимо се Господу. И не само то, него смо и зидали, градили, бавили се уметношћу и свим наукама које су потребне човеку. Све што је Господ Бог, који је Премудрост, дао нама преко слова, преко језика, ми то, ево већ толико векова усвајамо. На томе се темељи и лежи наша култура, наша нација, наше усмерење ка вечном. То су велики тренуци, то су велики дани. Овај дан је, после толико времена, ове године постао државни празник. По томе видимо да су, Свети Кирило и Методије, просветитељи свих словенских народа, били некако неправедно запостављени. Ретко ко је и знао ко су Кирило и Методије, ретко ко је знао њихово дело. Суштина је да су то били људи црквени – један је био Епископ, други монах. Дакле опет се види да Црква предњачи у свему што је добро. Она даје смисао, она даје светлост живота. Сви ми који ходимо за том светлошћу, нећемо ходити у тами, него ћемо имати светлост живота. Тај живот, та истина, та љубав Божија јесте у Цркви Божијој која упркос свим искушењима одолева већ толико векова. Нека Господ Бог буде милостив нама, нека буде помоћник нашој мати игуманији и свим њеним сестрама у Христу и читавом нашем народу да савлада све тешкоће које су пред нама. Али да знамо да тешкоћа ствара трпљење, поверење, осећајност, а Господ ће и нашим тешкоћама учинити крај. И нас ће Господ Бог погледати. Амин.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремиле игуманија ове свете обитељи Теодора (Станојевић) са својим сестрама. Поздрављајући за ручком све присутне, архимандрит Стефан (Миленковић) је у дивној и надахнутој беседи пренео благослове Косова и Метохије. Монахиња Христина    

Дана 22. 05. 2019. године Господње, на Преполовљење Педесетнице, када наша Света Црква слави Пренос моштију Светог Николаја, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Јежевици. Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесење, протосинђел Урош, настојатељ Манастира Увац, јеромонах Пајсије, настојатељ Манастира Стјеник, јеромонах Орсисије, настојатељ Манастира Тројице, јеромонах Стефан, настојатељ Манастира Згодачица, парох јежевачки Богдан Митровић и протођакон Александар Грујовић.   После прочитаног Јеванђеља, литургијској заједници се беседом обратио Преосвећени Владика рекавши да није само довољно веровати, већ да веру треба исповедати, и да као исповедници будемо спремни да ако треба и живот положимо за Христа. Јер ако смо спремни да живот положимо за Христа онда смо сигурни да је он Спаситељ света. Епископ Јустин је истакао колико је Свети Николај велики светитељ јер је у себе уткао цело Јеванђеље и живео по Јеванђељу; унео је Господа у себе и примио на себе све врлине Христове. Ми не треба да бринемо и да се двоумимо зашто немамо награду за наш добар живот, и да не мислимо да је боље онима који зло чине а окружени су овоземаљским богатством. Нас треба да брине само да ли имамо вере, да ли имамо радости и да ли имамо смисао у животу.   После причешћа верних, славске литије и резања славског колача Епископ Јустин је честитао славу настојатељици манастира монахињи Јовани. Сабрање је настављено за славском трпезом коју су са љубављу заједно припремиле сестре манастира, верници из околних села и из градова Чачка и Краљева. У овом молитвеном сабрању у обновљеном манастиру, који потиче из 14. века, учествовали су и монаси из Манастира Раче, монахиње из Манастира Благовештења, Сретења, Јовања, Ковиља, Каменца, Рујевац (Епархија шабачка), као и свештеници из Атенице и Врњачке Бање. Чтец Филип Нешковић  

На дан када наша Света Црква прославља спомен на Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског и празник Преполовљења Свете Педесетнице, сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју храмовну славу.  Светом Литургијом началствовао је умировљени протојереј-ставрофор Радослав Милинковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгослава Костића, пароха ужичког, јеромонаха Виталија (Милошевића), сабрата Манастира Студеница, јеромонаха Илариона (Богојевића), сабрата Манастира Преображења под Овчаром, јереја Николе Радованчевића, пароха у Кадахију (Wisconsin, SAD, Епархија средње-западно америчка и новограчаничка).   На манастирској слави прсуствовало је и монаштво из Манастирȃ Благовештења, Успења, Ваведења, Преображења, Сретења и Студенице, као и мноштво верног народа из различитих крајева. Након причешћа Светим Тајнама уследила је литија око манастирске цркве, а потом и резање славског колача након чега се јеромонах Виталије присутнима обратио пригодном беседом. Осврћући се на тему данашњег Јеванђеља, отац нас подучава о томе колико је значајно имати правилно расуђивање и избегавати расуђивање тек по форми онога што видимо и да увек добро испитамо суштинске ствари онога о чему судимо. Када донесемо суд да не будемо превише самоуверени, да ако смо се добро потрудили то значи да смо сигурно и добро проценили, јер нас искуство учи да много чешће погрешимо него што будемо у праву. Отац истиче како појединци проучавајући савремену психологију траже начина како да злоупотребе дефекте нашег расуђивања, како да људе наговоре да раде оно што им није на корист и да друге поробе. Поробљавајући друге утичу на доношење њихових одлука. На крају беседе отац наглашава како треба да будемо онакви како доликује имену хришћана. Дакле, слободни од свих ништавних ствари, од поробљавања од стране оних који желе да нам прикажу своју реалност.   Након беседе оца Виталија, игуманија Јелисавета је позвала све присутне на трпезу коју је уприличила са својим сестринством уз пуно љубави и труда. Група ученика верске наставе из Средње школе „Драгачево“ у Гучи су учествовали у литургијском прослављању храмовне славе Манастира Никоља, а после празничне трпезе пут их је водио до Јовања и Успења. Упознали су се са делићем богате историје ових светих места и радосни због првог сусрета са њима пожелели да посете све манастире Овчара и Каблара. Предраг Перовић

Хвала Вам Миловане и Милосаве, мило нам је да вас имамо! – Поручили су љишки средњошколци и основношколци Миловану Данојлићу и Милосаву Тешићу у оквиру програма Сусрет с песником, а на дан храмовне славе у Ивановцима. И овог маја је црква на Камаљу, у Ивановцима, задужбина песника, књижевника и академика Милована Данојлића, наткрилила качерску долину, разагнала облаке, призвала народ и песнике и потврдила да „градећи храм, градимо себе“. Вечерње уочи празника и Свету Литургију служио је протојереј Светолик Марковић. Након литије испред храма је преломљен славски колач са домаћинима славе. У беседи је свештеник истакао неопходност сабрања и потребу за сусретом са Богом и једних са другима; о радости коју имају верујући људи и поред свих тегоба и патњи кроз које пролазе у овом свету. Радост сусрета са Васкрслим Господом и светлост Царства небеског је циљ живота сваког верујућег човека.У беседи је говорио о Светом Николи и објаснио смисао празника Преполовљења.   У Ивановцима је од прошлог Малог Никољдана, сазидана капија, уређен простор око цркве, порадило се на инфраструктури, а народ се сабрао у још већем броју. Тако се Црква уздиже ка небу и обасјава све светлошћу и надом. И ове године су се поред мештана, на црквеној слави посвећеној Преносу моштију Светог Николе, сабрали ученици из Ивановаца, Козеља, Љига, Лазаревца, наставници, бивши и будући државници. Дошли су да прихвате дарове нашег песника, академика Милована Данојлића, његове путоказе кроз шуму немира са којима расту и живе, и покушају да нађу уточиште у међусобном разумевању, толеранцији и љубави, како је он то, између осталог поручио у недавно одржаној приступној беседи у Српској академији наука и уметности. Дошли су са обећањем да ће покушати да укорене своје речи, да им се не распу у нигдину и празну причу. Рекли су: „Потрудићемо се да као они који долазе, сами себе домислимо, препознамо и узбрдицом кренемо не би ли се пропланка домогли!“ Захвалили су се Песнику, Задужбинару за радост сабрања и откривања.   Овогодишњи гост био је академик и песник Милосав Тешић, који је уместо беседе прочитао своју песму „Плава гробница-Видо“, а ученици основне и средње школе из Љига направили су свој избор. Читање Тешићеве поезије било је својеврсно лирско путовање кроз „топонимску бројаницу“, на коме су се играли речима и откривали нове пределе језика! У Тешићевој поезији осећа се и сета због села које тоне у тишину и заборав, због огњишта која замиру, вајата премрежених пауцима времена и авлија у којима „језа с лучем гостује“. Програм се завршио уз звуке виолине ученица Музичке школе из Лазаревца. Домаћини славе  својски су се потрудили да за трпезом љубави угосте све присутне. Тако је протекло 16. сабрање на качерском Парнасу, уз наду да ће народ ослушнути опомене песника, да ће га разбудити њихово бритко перо, које још увек разгорева неугасли жар огњишта и сабира данас, за сутра, на Камаљу…                                                                                           Проф. Марјана Неговановић

Милошћу и благодаћу Божијом, на дан када Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа празника Преноса моштију светог оца Николаја, 22. маја, Храм Светог оца Николаја у селу Брезови код Ивањице прославио је своју славу. На велику духовну радост верног народа Свету Литургију служио је јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки и старешина Храма Светог оца Николаја.     После Свете Литургије обављен je чин и обред освећења славског колача и приређена је трпеза љубави. Црквена општина брезовачка се захваљује домаћинима славе Бранку, Обраду и Велибору Узуновићу, а посебно се захваљује господину Обраду Јеликићу и његовој породици, уз чију подршку, а са благословом Епископа жичког господина Јустина, су изведени  радови на уређењу ограде око порте храма. Ученици Основне школе “Мићо Матовић“, издвојено одељење у Брезови,  изложили су своје радове везане за празник Светог оца Николаја и тиме показали љубав према његовој личности и Светој Православној Цркви. Управа храма