Категорија: СПЦ

Благословом нашег Епископа г. Јустина, а у организацији Манастира Враћевшнице, Културног центра из Горњег Милановца и пријатеља манастира, 18. октобра увече манастир је посетио и предавање одржао наш познати универзитетски професор, дипломата, књижевник, исламолог, као и добитник Ордена Светог Саве 2019. године, Дарко Танасковић. Предавање је било на тему “О помирљивости и непомирљивости религија света“. Манастирска трпезарија била је мала да прими све који су желели да чују предавање. Поред свештеника, привредника, директора и професора из Горњег Милановаца, мноштво народа узело је учешћа у овој духовној трпези. Духовно вече отворио је хор девојчица Распевани чуперак Културног центра из Г. Милановца. Почевши од великих мислилаца Берђајева и Фрома, преко Светог владике Николаја, Патријарха Павла и Владете Јеротића, предавач нас је полако увео у тему и проблематику мира, суживота, злоупотребе религије и верских сукоба и ратова. Као главна мит и порука предавања је била мисао Патријарха Павла Будимо људи, и да проблеми међу религијама настају управо њиховом злоупотребом. После предавања игуманија и пријатељи Манастира Враћевшнице позвали су све на послужење. Ђакон Александар Пејовић

Благословом нашег Епископа г. Јустина, а у организацији Музеја Рудничко-таковског краја, Црквене општине Шилопај и протонамесника Драгана Ђорема, архијерејског намесника таковског, организована је 17. октобра увече изложба Ризница цркве Светог Николе у Шилопају у згради музеја у Горњем Милановцу. Изложба је организована као мали допринос обележавању 80 година од освећења цркве и великом јубилеју Српске Православне Цркве. На отварању изложбе били су присутни директори и представници културних и просветних институција града, представници општинских власти, свештеници из таковског намесништва као и потомци ктитора и људи пореклом из Шилопаја.   Црква Светог Николаја Мирликијског је једна од најлепших парохијских црква наше Епархије, подигнута је у периоду од 1936. до 1939. заслугом предратног трговца Љуба, пореклом из овога села, и супруге његове Маре Сарачевић, а освећење је извршио Свети владика Николај Велимировић 1939. године. Наш Епископ је поводом 80 година од освећења на  Светог великомученика Прокопија, посетио овај храм у селу Шилопај недалеко од Горњег Милановца и служио Свету Литургију. Сви они богослужбени предмети и сасуди су материјално и уметнички вредни. Укупно 31 експонат, којима је опремљена шилопајска црква приликом освећења 1939. године, били су предмет ове изложбе. На отварању изложбе прво је говорио директор музеја и кустос Саша Марушић који је изнео кратак историјат цркве у Шилопају, затим Милојко Сарачевић, потомак ктитора и организатор заштите и обнове цркве, и на крају протонамесник Драган Ђорем, који је после кратког говора и формално отворио изложбу. Уследио је приказ филма са освећења цркве и послужење. Ђакон Александар Пејовић

Благословом Епископа жичког Господина Јустина, 17. октобра одржана је промоција књиге „Богословија Светог Саве 1836 – 2016“ аутора оца Игнатија Марковића, сабрата Манастира Раче. Ова свечаност  уприличена је у Градској Галерији Установе културе Бајина Башта. Поред аутора у промоцији књиге учествовали су и наши драги гости: протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе, и ђакон бајинобаштански Немања Матејић.   Промоција књиге отпочела је обраћањем ђакона Немање Матејића, који је поздравио све присутне, пожелео добродошлицу, и у својим најкраћим цртама изложио садржај ове књиге. Истакао је да му је велика част, али и задатак да говори о књизи, и захвалио се својим ученицима на труду и раду који су уложили да спреме музички програм за ову манифестацију. Након уводног дела, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, који је у свом детаљном излагању представио први део књиге. Говорио је о првим зачецима живота и рада Богословије Светог Саве. Историјски је истакао где се налазила зграда богословије, говорио је о првом ректору Гаврилу Поповићу. Оно што је веома значајно за њен почетак, јесу огромна улагања државе и Цркве, јер је богословија имала узвишену улогу. Прота је у свом обраћању говорио о Никодиму Милашу, чувеном професору, епископу, правнику, где  је цитирао текст који говори о улози и одговорности свештенства ондашњег времена. На крају свог обраћања, протојереј-ставрофор Љубинко Костић се присетио и својих дана у овој школи. Дошавши 70-их година у ово училиште, он нам је рекао да је тада осетио да му је богословија као други дом. Тадашњи професори, по речима протиним, били су светог живота, право духовно племство. Истакао је да су професори „брусили“ њихове животе и упућивали их да иду у народ, да говоре истину и преносе оно што је добро. Други излагач о књизи, био је протојереј-ставрофор Милош Босић. Он се осврнуо на историју богословије после великог рата до данас. Подсетио је да се од 1921-1929 богословија налазила у Сремским Карловцима, а 1943 у Нишу, па касније у Раковици, и да је најтежи период био после II Светског рата. Говорећи о свом доласку у богословију пре четрдесетак година, о. Милош је истакао да га је тамо сачекала љубазност професора. Сетио се очевих речи: „немој да напустиш, да кажу да не ваљаш, или да не можеш да завршиш, или да те избаце.“ Ове речи су проти Милошу биле закон и морална обавеза, које су му се урезале у срце и до данас оне ту почивају. Након обраћања протојереја-ставрофора Милоша Босића, све присутне поздравио је протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе. Он је понајвише изнео своја лична запажања, везана за одлазак у ову школу 90-их година. По речима његовим, тадашњи услови били су тешки и скромни. Тада је упознао и аутора ове књиге, оца Игнатија Марковића, и то пријатељство до данас траје. Говорио је о матурским екскурзијама и о летопису богословије. Истакао је беседу светог Владике Николаја, тада свршеног богослова Николе и  извештај његов као васпитача, о великој бризи за ученике. Након свих излагача, обратио се и сам аутор који се захвалио најпре Богу, па молитвама Светога Саве и патријарху српском Господину Иринеју на благослову да се ова књига може одштампати. Напоменуо је да су му за писање ове књиге помагали и сами богослови другог, трећег и петог разреда. Истакао је проту Стеву Веселиновића као најзначајнијег предавача, потом Платона Бањалучког, Владику Николаја, Аву Јустина, Доситеја Загребачког, који су без сумње најзначајније личности Богословије. Отац Игнатије се свим пристнима захвалио и рекао да је идеја за писање ове књиге била та да се ова школа представи свакоме ко у њу није имао прилике да уђе и да се упозна са њеним радом. Ђакон Немања Матејић

Овогодишњу храмовну славу у Чукојевцу посебно је увеличала посета Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење: архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја-ставрофора Драгана Радојичића, архијерејског намесника трнавског протојереја-ставрофора Мирослава Петрова, протојереја Часлава Ристића, протојереја Жељка Филиповића, настојатеља Манастира Згодачице јеромонаха Стефана,  јереја Ненада Јаковљевића, као и протођакона Александра Грујовића. На евхаристијском сабрању је присуствовао велики број верника, а међу њима и мноштво деце. Светом Причешћу су приступили многи присутни. Епископ Јустин се у току службе обратио присутнима беседом у којој је говорио о празнику Покрова Пресвете Богородице. Говорећи о историјском оквиру за настанак овог празника, дао је и духовну поуку која из овог празника извире. Она нас упућује на молитвено заступништво Пресвете Богородице, која је наша велика Узданица пред Престолом Сина њенога Господа Исуса Христа. Након освештања и ломљења славског колача, сабрање је у црквеној сали настављено уз трпезу љубави. Време је било изузетно топло и пријатно за ово доба године, што је додатно улепшало свечаност овогодишње храмовне славе у Чукојевцу. Вероучитељ Иван Д. Радојичић  

У златиборском селу Јабланици и у њеном храму ушушканом између стотину „столоваша“ борова, прослављен је, условно речено, празник Покрова Пресвете Богородице. Условно, јер слава Богородици, вечито траје и не престаје – у молитвама ми свакодневно призивамо Богомајку да нас спасоносно покрије својим Покровом! Ево, већ 181. пут је овде служена Света Литургија на овај празник. Началствовао је протосинђел Урош, настојатељ Манастира Увац, уз саслуживање пароха негбинског протонамесника Драгослава Јараковића и Мирослава Неђића, пароха са Мачката. Отац Мирослав је у празничној беседи подсетио на значај данашњег празника и цитирао руске Свете оце, који су казали, да је наша вера упућена на Свету Тројицу, а потом у молитвену помоћ Пресвете Богородице.   Након литије и освећења славског колача и жита, око двеста верника је угошћено на трпези љубави у храмовној сали, а за свечани ручак побринула се породица Милорада Марковића, ревносног хришћанина наше Цркве. Храмовну славу су увеличале монахиње из Манастира Дубраве, затим ученици О.Ш. “Димитрије Туцовић“ из Јабланице, као и општинско руководство на челу са господином Миланом Стаматовићем. Јереј Јован Стојковић

Данас се навршило пуних годину дана од како је наш Храм постао дом прелепе Иконе Мајке Божије Тројеручице. Тог 13. октобра 2018. године свечано смо дочекали нашу Заштитницу и Она полако већ постаје препознатљиви символ наше светосавске Цркве. Надамо се да ће нас у годинама и вековима који долазе Она штитити и водити путем ка Царству Божијем. Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ Јустин је служена у озрачју ликова Светих Јерараха, Пресвете Богородице и Господа – Великог Архијереја. Ови величанствени и топли ликови су током претходног месеца, залагањем протомајстора др Горана Јовића и његовог тима живописаца, изронили са заобљених белих зидова олтарске апсиде и сада се већ у већој мери наслућује како ће изгледати сва красота овога храма када у целости буде завршен. Олтарски простор, уколико се то уопште може рећи, је овим осликавањем добио некакав свечани изглед. Наш дом се изграђује и улепшава и радосни смо због тога. Надамо се да ће са тим преображајем спољног лика наше Цркве упоредо доћи и до унутрашњег преображаја наших срца и умова… Владика Јустин је у својој јеванђелској беседи посвећеној чувеној вери Жене Хананејке свима нама поручио да попут ње треба очекивати помоћ од Господа и она ће доћи. У следећим редовима преносимо речи нашега Владике: „Ево нас у првој недељи после велике прославе осамстоте годишњице наше аутокефалности. Аутокефалношћу смо добили прилику да на нашем језику служимо Литургију и да наши свештеници на нашем језику објављују Јеванђеље, да своме роду проповедамо и да се молимо Богу и да у заједници рода нашега изражавамо Истину. Практично смо ушли у прву недељу новог века и идемо ка деветстотој годишњици. У Цркви говоримо само о вековима јер је година само трен. За људски век сто година је велики период и многи их не доживе. Али у Цркви Божијој све је данас, сада, и све је усмерено ка Есхатону, ка Будућем Царству Божијем. И ми који сво овде путници, који смо привремено на земљи и ми полако путујемо ка вечности. Ово живљење се једном мора завршити. Све што је створено има свој крај. Данас, у Светом Писму Господ нам преко ове приче открива шта све жели са родом људским. Како је вешто све испричано и како се у свакој јеванђелској речи крије дубок смисао?! Долази му једна жена Хананејка која није била из Изабраног народа, из народа из кога је Господ дошао. Они су изабрани јер је од њих требало да дође Спаситељ и јер је њима дат Закон Божији. Али, и Јеврејски род, као и сви други, је после давања тих заповести отпао од Бога. салили су теле и кренули да му се клањају као Богу. Овај свет је увек био привлачан. Ненавидник их је обмануо јер људи жуде за узвишеним. Бог је то узвишено припремио за нас, али нам није тек тако дао. Морамо се припремати читавог живота да бисмо могли да препознамо шта је то добро, а шта је зло, шта је истина, а шта је лаж. И ево данас Њему долази жена која није од овога рода Изабранога. А Он, кушајући је каже јој да није послан ка њој. Када му је рекла „Исусе Сине Давидов, помози ми“, Христос се већ тада смиловао, испитујући њену веру, Он јој рече „Ја сам послан само синовима дома Израиљева.“ А, она, препознавши да је Он тај који има власт и силу исцељивати и даље је наставила разговарати са Њим. А разговор са Господом је заправо молитва. Ученици су тада почели да Га моле да се смилује на њу. А Он наставивши да иде даље каже: Не може се хлеб са трпезе узети и бацити псима. А она, замислите, већ Духом Силе просвећена јер је хтела да се њена кћерка уздигне, и да уђе у свет нормалних људи каже: „Господару, Боже, па и пси једу оно што пада са трпезе господара својих“. Она је утемељивач новог рода оних који су се определили да врше вољу Божију и који су препознали Обећаног Месију и који су га хтели прихватити и као Бога и као Цара и као Спаситеља. И Господ исцели њену кћер. Е, сад овде има једна врло важна ствар за нас хришћане. Каже она „да моју кћер много мучи ђаво“. Није дошла кћерка, него она. Често се ми у Цркви мучимо са онима поред нас. Они не осећају где су, у чему греше и мисле да су у праву. А ми који смо ступили у Цркву, ушли у Промисао Божији и којима је понешто јасно видимо да то није добро и да то не води ка спасењу. То личи на добро, има привид доброте, али „није злато све што сија“. Грешимо наравно и ми, нисмо судије, али они грешку прогласе за врлину. Не можемо грех да прогласимо за добро, за врлину, за успех. Не можемо лаж да прогласимо за истину! Не можемо ми у свету да се понашамо као да нам је баш свеједно за свет. Није нам свеједно. Хоћемо да овај свет буде прожет Истином, Правдом, благочешћем, а све што није од тога нам се противи и не само нама, него и Богу и Светитељима и свим угодницима Божијим. Треба се молити за оне покрај нас, попут молитве Жене Хананке. Када паднемо у загрејаности тада нам прилази ненавидник и тада треба да се запитамо где смо погрешили када нам уместо Бога прилази он. Јер супа када је врућа мува јој неће прићи. Тако и ми ако горимо идемо ка Господу – као што Господ каже „Да си студен или врућ? Али ниси. Пошто си бљутав избљуваћу те“. Никада није било лако задобити Царство небеско. Никада! Ни у једном времену. Није довољно да само говоримо: „Господе, Господе“, а да нас баш брига за овај свет. Ми се за овај свет молимо да сви буду једно, да Његова воља на Небу буде и на земљи, да сви будемо браћа међу собом. А браћа смо само ако  једним устима и једним срцем славимо и исповедамо Господа Бога, дивнога у Тројици! Нека Господ Бог Силе и Добра буде са нама. Нека нас води, да нам буде јасно оно што читамо и да то спроводимо у дело.

У оквиру програма „Краљево – памћење, октобра 2019“, Историјски архив Краљево и Архив Српске православне цркве приредили су изложбу „Српска православна црква и руска емиграција од 1920. до 1940“, аутора Радована Пилиповића. Изложба, која броји 15 паноа, представљена је у Свечаној сали Градске управе града Краљева и трајаће наредних десет дана. Према речима протојереја ставрофора Љубинка Костића, изложба „Српска православна црква и руска имиграција од 1920-1940. године“ била је постављена у више наших градова и врло је значајна јер нам открива и пружа могућност у увид живота Руса избеглих после Октобарске револуције, а којих је у нашу земљу дошло више од 40.000.   „По структури су били веома различити, било је високих интелектуалаца, инжењера, професора, теолога, лекара, архитеката, који су дали врло значајан допринос тадашњем нашем друштву, које је на неки начин било десетковано у оним ратовима, балканским и Првом светском рату. Дошли су напросто као освежење и својим плодотворним радом оставили су врло добре утиске и помен о себи. Српска православна црква и држава и краљ Александар отворили су широм врата и раширили своје руке да једнокрвну и једноверну браћу Русе прихвате овде после невоље која их је задесила. Они су се врло брзо уклопили и уткали у наше друштво и све токове живота и добијали су сваку помоћ од државе и Српске православне цркве. Постојало је велико разумевање за њихов живот и боравак у нашој земљи“, рекао је свештеник Љубинко. Како је истакла директорка Историјског архива Краљево Весна Милојевић, изложба је стигла код нас поводом великог јубилеја – 800 година од успостављања аутокефалности Српске православне цркве, али и поводом октобарских догађаја код нас. „Изложба је настала захваљујући сарадњи са Архивом Српске православне цркве и тачно враћа ратни период у тада већ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Драгоцена је због тога што доноси причу из фондова и збирки из Архива СПЦ – кроз новинске чланке, фотографије, где бих могла да издвојим патријарха Димитрија, затим Варнаву, Гаврила Дожића. Говори и о доласку руских монахиња код нас у, фактички, опустошену Србију, пошто је Србија у Првом светском рату пострадала, као и свештенство, као и цркве и манастири. Њихов долазак је јако драгоцен за СПЦ, за обнову и за даљи развитак духовног живота код нас. Издвајам, што сматрам интересантним за све Краљевчане, молбу нашег владике жичког Николаја Велимировића – он моли наш Синод да донесе одлуку да се један дан посвети молитви за руски народ и за обнову руске државе, зато што је тада код њих већ успостављен комунистички режим“, осврнула се на изложбу директор Историјског архива Краљево Весна Милојевић, позвавши суграђане да је погледају. Градоначелник града Краљева др Предраг Терзић, који је отворио изложбу, истакао је да представљање ове изложбе у склопу обележавања осам векова аутокефалности Српске православне цркве још једном показује добру сарадњу  између Цркве и града Краљева, у овом случају Архива СПЦ и Историјског архива града Краљева. „Руска миграција, у периоду после Првог светског рата, оставила је значајан траг у српској архитектури, науци, али и у области духовности. Подсетимо се само Николаја Краснова, познатог руског архитекте, који је пројектовао велики број здања у Београду, али и читавој бившој држави, Георгија Острогорског, који је познати српски византолог и оснивач Византолошког института Српске академије наука и уметности, и читавог низа људи који су помогли да се у рату опустошена Србија обнови као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Годинама и деценијама после завршетка Првог светског рата руска миграција чинила је велики део српске интелигенције и српске духовне елите. Управо због тога ми се данас сећамо ових људи“, изнео је занимљиве податке градоначелник Краљева др Предраг Терзић позвавши Краљевчане да посете изложбу и потпуно бесплатно уживају у свим овим експонатима. Извор: kraljevo.rs  

Акатистом Покрову Пресвете Богородице 12.10. 2019. године у цркви у Ратини и предавањем под називом „Хлеб наш насушни“ црква у Ратини је започела обележавање великог Јубилеја 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Историчарка уметности Марина Лукић Цветић на ову тему најпре је држала предавање у Народном музеју Краљево, а ове суботе у сарадњи њеног Музеја слатка-Кућа Цветића и Цркве Светог Јована Крститеља у Ратини, говорила је у ратинском Дому културе. Предавање је започео јереј Радован Парезановић који је истакао значај Молитве Господње „Оче наш“, и значај хлеба у црквеном животу.  Предавања је инспирисано средњовековним гастрономским и духовним наслеђем Србије, који стоје у нераскидивој вези. Осим духовне димензије, хлеб у средњем веку има велику улогу у друштвеном животу. Оно што данас називамо српском националном кухињом, утврђено је током владавине династије Немањића, те се њен развој може пратити током читаве владавине и богате историјске заоставштине. „Предавање Хлеб наш насушни на српским средњовековним фрескама, по мом мишљењу, има вишеструки значај и поруку“, каже Марина Лукић Цветић. Она додаје да, поред тога што је хлеб примарна животна намирница, он је уједно и део Евхаристије, у којој Свети Дух, током причешћа на Литургији сједињује вернике са Христом, који овим чином симболично сведоче остварење његовог присуства. Уједно захваљујемо и малишанима КУД “Ратина“ који су својим нумерама увеличали наше славље. Трипо Спахић

У недељу 6. октобра у препуној сали Дома културе у Чачку хор свештеника санктпетербуршке Митрополије одржао је целовечерњи концерт у славу патријарха Павла у оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ и поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Извођене су углавном духовне као и неке световне руске и српске песме (Тамо далеко). Проф. др Драго Милошевић  

По благослову Његовог Преосвештенства Eпископа жичког Господина Јустина, а поводом прославе осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве, Саборна ужичка црква Светог великомученика Георгија је имала част да угости руски хор „Духовними“ из Санкт-Петербурга. Наиме, иницијатор доласка овог свештеничког хора  је српско-руски клуб из Ужица чији су чланови  г. Немања Спаловић и г. Владимир Димитријевић. Овај хор је основан 1971. године и броји двадесет пет чланова од којих су петнаест свештеници, шесторица ђакони и четворица чтечеви. На челу хора налази се диригент Јуриј Герасимов. Мисија хора је проповедање речи Божије уз музику. Старешина Храма Светог великомученика Георгија, протојереј Владимир Дуканац, дочекао је хор свештеника и пренео благослов нашег Епископа Јустина. Такође је организовао и пригодно послужење и дружење нашег свештенства са члановима овог дивног хора. У храму, испред иконостаса, пре почетак концерта, Архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић се обратио верном народу Ужица и заједно са свештенством и народом заблагодарио овом хору што њиховим доласком нама чине велику част. Мноштво верног народа се са нашим свештенсвом окупило у своме храму и уживало у благољепију руског појања. Дружење са овим дивним члановима хора настављено је и после концерта. По поласку старешина Храма Светог великомученика Георгија је поклонио драгим гостима, а поводом јубилеја, кратак летопис Епархије жичке на руском језику. Ђакон Александар Тимотијевић