Празници

Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије.   Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Извор: spc.rs

Једна од древних хришћанских подвижничких изрека гласи: Дај крв и примићеш Дух. Подручје тумачења и значења овде је широко. Преподобномученик Стефан Нови је дословно последовао овој поуци. Често се посредно или непосредно кроз историју Цркве постављало питање односа праксе и теорије богословствовања. Постојали су различити одговори. У случајевима супротстављања праксе и теорије долазило је до промашаја. Када је давана искључива предност пракси као подвижничком живљењу долазило је до рађања умишљености. Она је заузимала место истините теорије. Гордост је помрачивала сазнајну службу ума, па је искључива пракса сама себи давала право да постане за себе истинита теорија. У случају када је давана искључива предност теорији као интелектуалном постигнућу долазило је до надмености. Без искуственог проживљавања подвига, теоретисање је остајало бесплодно. Оно што се рађало, била је поново умишљеност. Заузевши место праксе и прогласивши је непотребном, теорија је сама себи давала за право да постане истинита пракса. У Житију за 11⁄28. децембар дат је упечатљив пример православног доживљаја и схватања односа праксе и теорије. Преподобномученик Стефан је овде приказан како на своја плећа ставља крст на коме су хоризонтала и вертикала биле представљене као пракса и теорија. Узрастајући у подвижничком живљењу као пракси служења браћи у манастиру, био је у току тада актуелних питања око икона. Од малена, по речима Житија, „беше веома ревностан у читању светих књига“. Теоријска разматрања за и против иконопоштовања будно је пратио и исповеднички бранио позиције за поштовање светих икона. Украшен светим врлинама побожног живљења био је и учитељ браћи сабраној око себе. Пракса и теорија су овде ишле руку под руку. Спремност да се једна потврди другом најбоље се пројавила у речима: „Када у мени не би било више крви него за ову прегршт руке, ја је ни онда не бих поштедео пролити за икону Христову“ (у Житију за 11⁄28. децембар). Теоријска позиција одбране икона утврђена праксом подвига није штедела праксу. Последња кап крви била је залог снаге савеза праксе и теорије. Заиста, све до последње капи крви која се проливала по улицама Цариграда у 8. веку из многострадалног тела преподобномученика Стефана овај савез је потврђен. Ово житије је само једно од сведочанстава о односу праксе и теорије по учењу Православне Цркве. Као прилог историји догмата оно се издваја упечатљивом снагом спремности да разобличи свако изоловање било праксе било теорије као самог по себи аутентичног начина богословствовања. Вера без дела је мртва, али исто тако и теорија без праксе. Богословље као истинити живот чува важност како праксе, тако и теорије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, из књиге Господе, где станујеш?

“Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици? Томе треба додати и оно што се дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда која су загонетно наговештавала будуће велико Чудо, промишљања Духа које су на различите начине предизображавала будућу Истину, смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу новог тајинства, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани да ће они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових чудесних супружника Богу да Даровану предају Дароватељу. Сагласно том достојном и праведном завету, извршено је усхођење према Божијем храму заједно са Обећаном и преславно Ваведење ове надземаљске Царице у Светињу над светињама, место предодређено само за Бога, где су само првосвештеници тога времена могли да уђу једном годишње. Ту је Девствена Мајка ушла као трогодишњакиња и у њему се ради нас подвизавала. 9. Ми због тога данас и празнујемо, будући да созерцавамо општекорисни подвиг њеног неупоредивог уздржања, натприродно снисхођење Бога на земљу, извршено њеним посредством, а затим и, захваљујући Њему, наше преславно усхођење на небо. Живећи тада у најпосвећенијем месту храма и положивши у срце усхођење (ка Богу) (Пс. 83;6 по Септуагинти), Богоотроковица је достигла само Небо и одатле к нама привукла небеског Владику. Будући да је, по Писму, сва слава кћери цареве изнутра (по Септуагинти, код Даничића: сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 45;13), она неизрецивом лепотом непорочности превазилази све људе и Бог изабра да је припреми као златом блистајуће подобије присно сједињено са Њим, творевине са Творцем, и будући у човечијем обличју – неизрециво је човекољубље Твоје, Владико! – створење си саобразио Свом достојанству Створитеља.“ Свети Григорије Палама, извод из Господе, просвети таму моју

“Васкрсли Христос се дистанцира од Маријиног познања које она пројављује речима „Равуни“ („Учитељу“). Речима „не дотичи ме се“ он јој ставља до знања да онај кога тренутно има пред очима није просто „Учитељ“ каквог је претходно познавала. Пред њом је онај који је много већи од тога што она сматра. Привилегија која јој је дата да буде прва која среће Васкрслог Христа свакако је резултат њене љубави према Христу за којим је неутешно плакала. Њене речи одраз су превелике љубави: „Зато што узеше Господа мојега и не знам где га положише“ (Јн 20, 13).     Међутим, поред све љубави Марија није била спремна да се суочи са највећом тајном са којом се икада човек суочио, тајном васкрсења из мртвих коју је Бог даровао људима кроз Исуса Христа. То, међутим, није била просто њена слабост, већ последица одсуства Духа који тек долази да уведе у истину у Исусу. Она добија налог од Господа да прва благовести Васкрслог: „Не дотичи ме се, јер још нисам узашао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему и Богу мојему и Богу вашему“ (Јн 20,17). Имајући у виду све до сада наведено, ове Исусове речи упућене Марији можемо парафразирати на следећи начин: „Не дотичи ме се. Не задржавај ме у мојој земаљској реалности, не сматрај ме за оног за кога си ме до сада сматрала. Ја одлазим Оцу. Објави то мојој браћи (овде се ученици први пут називају „браћом“). Од сада је Отац мој и Отац ваш, Бог мој и Бог ваш (овде се први пут у Еванђељу срећу формулације „Отац ваш“, „Бог ваш“). Мој одлазак Оцу значи остварење једног новог односа са мном и са Богом.“ „Не дотичи ме се“ значи да Васкрсли не може бити додирнут и појмљив онако како је био до тада. Сачувати Исуса онаквим какав је био до страдања на крсту значи препознати његов истински идентитет као вазнесеног, узашлог Господа. Дух Утешитељ је тај који ће ученике увести у христолошку тајну. Оно што Марија благовести ученицима је управо установљење црквене, братске заједнице у којој се налазе они који Духом чувају сећање на Исуса Христа свагда га имајући са собом као Васкрслог Господа.“ Проф. др Предраг Драгутиновић, Извод из текста “Не дотичи ме се“ Извор: часопис Православље, бр. 1057

„Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Свети Јустин Ћелијски

Године 1087. при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве

Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из Манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, по речима историчара, „извор српског државног легитимитета“ и „симбол српских традиција о држави и независности“. Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране. И где год је трунка пепела му пала, ту је нова љубав к’ роду засијала! Јован Јовановић Змај Извор: Митрополија црногорско-приморска

Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање. Учествовање (ή μετοχή) је веома важан богословски појам. Свети Григорије Богослов и Свети Максим Исповедник нам дарују важне увиде који тумаче место учествовања у животу Цркве. А, оно је свуда. Од крштења па све до упокојења. Зато су ушима и срцу потписника ових редова посебно одјекнуле речи једне учене православне хришћанке српског рода која је признала да је била одушевљена васкршњом Литургијом. На даље питање, где је то присуствовала богослужењу, одговорила је да је путем тв преноса пратила Литургију из свог стана уз топле напитке и грицкалице. Ово је пример неучествовања и позив на промишљање многих тема из живота Цркве и друштва. Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Који је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи. Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)? Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње. Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања. Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“ Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.   Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела

Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге. Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима. Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен. Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова. И Његове руке су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај. Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац. Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем. Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» – Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.» «Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» – каже Христос искупљеном човеку. На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе. Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана. Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се: Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе, Исусе, дај ми руке да Те загрлим. Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу. Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог. Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни. Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу». Протојереј Андреј Ткачов, Са руског превела Марина Тодић Извор: православие.ру