Категорија: Православље

У среду 23/10. новембра 2022. у раним јутарњим часовима у болници у Поатјеу, након краће болести, упокојио се  у Господу српски песник, преводилац, есејиста, књижевник, академик  Милован Данојлић.  Утрну све што рекох… У теби, светлости блага, Нек премрем, као мушица, нек нестанем, без трага, Чиста њиво небеса-и ти рађаш, такође, Онда кад све прецвета, када летина прође. Нема краја ван тебе, у теби смрт је давање Где се добија све за мало и за најмање. (из песме Новембарска) Милован Данојлић је рођен 3. јула 1937. у селу Ивановцима код Љига у качерском крају Шумадије. У шеснаестој години одлази из родитељске куће у Београд где је, издржавајући себе, положио велику матуру и дипломирао на Филолошком факултету (Француски језик и књижевност). Прву збирку песама Урођенички псалми објавио 1957, одонда штампао преко двадесет збирки лирских и дечијих песама, тридесетак  књига приповедне и есејистичке прозе, као и двадесетак књига препева са разних језика(француског, енглеског, руског…), последња збирка песама Исповест на тргу изашла из штампе ове 2022. Путовао по многим земљама, поред Београда дуже боравио у Паризу, Њујорку, Лондону, Риму, Минхену, Чикагу, Екс-ан-Провансу, Загребу,  да би се 1984, трајно настанио у Француској, најпре у Паризу, а онда у Поатјеу, где је радио на Универзитету  као лектор за српскохрватски језик. Отац  двоје  деце, ожењен професорком Сањом Бошковић. Добитник бројних књижевних награда и признања, члан САНУ и председник Управног одбора СКЗ. Од  ПСАЛАМА  до ИСПОВЕСТИ, Милован Данојлић оставља неизбрисив траг у српској књижевности и култури.  Сваке године током летњих месеци  од маја до септембра  Милован Данојлић боравио је  у свом родном селу у кући коју је изградио на свом имању. Као ретко ко волео је свој родни крај и увек му се враћао, у својим лирским и прозним делима углавном је писао о родном крају,; „завичај каква љута мука духу“ негде је записао. На имању Данојлића, на брду Камаљ изнад малог сеоског гробља и гробова својих родитеља подигао је 2000.г. невелик храм посвећен Св. оцу Николају  мирликијском, крсној слави Данојлића. Редовно  је слао родитељима новац, када и колико је могао, по њиховом  упокојењу  у кући је пронашао тај новац , који је његова мајка  сачувала и није потрошила, тада је одлучио да тим новцем почне градњу  цркве недалеко од  места где су родитељи сахрањени. Храм је освећен 8.августа 2001.г. по благослову тадашњег Епископа жичког Г. Стефана, освећење је извршио викарни Епископ хвостански Атанасије (Ракита)са свештеницима  уз присуство председника  државе  г-дина Војислава Коштунице, мештана и бројних гостију, том приликом ктитору храма уручен  је Орден Св. Саве. Милован Данојлић је за собом оставио бројна књижевна дела и један је од највећих српских писаца друге половине ХХ и почетка ХХI века , али ће у историји наше Цркве остати упамћен и као ктитор једног храма  у којем ће се славити и прослављати име Божије. И у најгорим временима за време комунистичке власти у нашој земљи он се није одрицао своје православне хришћанске вере. Призивам у сећање  почетак осамдесетих година прошлог века  када одлазим недељом у моравачки храм  и на служби међу малобројним верницима у нашој  цркви и песник Милован Данојлић. Обучен скромно  и  увек са кожном торбом преко рамена,  у којој  је  била  по нека књига, свеска   и листови  куцаног  текста.  Долазио је увек пешице и по киши и лошем времену са штапом у руци, пешачећи 4-5 км од своје куће.  И у периодима када борави у иностранству шаље новчане прилоге моравачкој цркви. У Поатјеу са супругом иде недељом у православну цркву у којој служи свештеник Француз. Супруга Сања, када има времена спреми и просфоре за Литургију. Красила ге је скромност и ненаметљивост, и поред тога што је прошао  свет и познавао многе значајне песнике и књижевнике  широм Европе. Волео је искрено свој народ , своју земљу, свој завичај, волео је  разговор  са обичним људима на улици, у продавници,  на  пијаци, са комшијама и  земљацима  у селу. Тугује и жали због пропасти српског села, због празних кућа и сеоских школа, због свих недаћа и страдања која сналазе наш православни род.   Пријатељ  и сабрат по перу песник Матија Бећковић описујући личност Милована Данојлића каже: Никад нисам чуо ни видео Човека који се толико стидео А што је најлепше од свега у свему Стидео се због оног најбољег у њему И од свих људи што сам познавао Најбрже се он извињавао И да је правде сад би на ту тему Требало да се сви извине њему  У последњој збирци  у песми  Нека дође Милован Данојлић овако пева: Нек дође, нека сване Дан изван календара, Нека гране из ране Која нема видара, Нек плане из незнане Долине, из шевара, На све четири стране Да завлада ред без редара Дошао је тај дан изван календара који је очекивао и за који се припремио, мирно и спокојно окружен љубављу најмилијих, преселио се из овог пролазног света у онај непролазни. Милован Данојлић биће сахрањен у Ивановцима на Камаљу покрај својих родитеља, западно од храма Св. Николе. Уснулом слуги Божијем Миловану нека је вечан и блажен покој у Царству Небеском.  протојереј Светолик М. 

Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом уснуо је у Господу 7. новембра 2022. године, саопштила је Кипарска Црква. Архиепископ Хризостом је рођен 10. априла 1941. године у селу Тала у Пафосу. По завршетку основне школе постаје искушеник у манастиру Светог Неофита. Пафоску гимназију је завршио 1963. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона. На Богословском факултету Атинског универзитета дипломирао 1972. године. Исте године је одликован чином архимандрита и постављен за игумана манастира Светог Неофита од стране блажене успомене архиепископа Макарија. У трон Митрополита пафоског устоличен је 26. фебруара 1978. године. За време архијерејске службе осветио је педесет нових храмова и капела у Пафосу и околини. Основао је пет византијских музеја у којима је сачувано непроценљиво црквено и културно благо. Учествовао је у раду многобројних православних и међухришћанских конференција широм света. У трон Архиепископа Нове Јустинијане и свег Кипра устоличен је 12. новембра 2006. године. Док је био на челу Кипарске Цркве архиепископ Хризостом је у многом унапредио црквени живот, посебно у сфери образовања. Основао је Богословски факултет Кипарске Цркве и осветио архитектонско и уметничко ремек дело – нови Саборни храм Светог апостола Варнаве у Никозији. Извор: СПЦ

„Ако себе не дајеш служењу без остатка, то није хришћанство, то је друга религија“ протојереј Михаил Васиљев Из Москве је стигла тужна вијест да је у Украјини на задатку погинуо војни свештеник Михаил Васиљев, витез који је много пута неустрашиво гледао смрти у очи, бивајући у таквим опасностима гдје је вјероватноћа од погибије била, како је рекао у једном интервјуу, 99,9 посто. А он је вјеровао и „први газио по минском пољу“, давајући цијелог себе, иако је у посљедњој својој изјави казао да у људској природи није да ризикује живот у рату и налази се тамо гдје је заиста смрт. Он се није плашио. Обављао је задатак, а задатак је, његовим ријечима, да човјек остане човјеком.  Душу је дао за брата свога. Ујутру 6. новембра 2022. године, на подручју специјалне војне операције у Украјини, приликом вршења пастирске дужности, погинуо је протојереј Михаил Васиљев, клирик Московске епархије, настојатељ храма Великомученице Варваре и Светог Илије Муромеца Патријаршијског подворја при сједишту Ракетних стратешких снага у селу Власиха,  Московске области. Рођен је 1971. године. Дипломирао је на Московском државном универзитету. М.В. Ломоносова и Академије Генералштаба Оружаних снага РФ. У чин ђакона и свештеника рукоположен је 1998. године. Одликован је Орденом за храброст, Орденом Св. Сергија Радоњешког трећег степена,  Орденом „За заслуге према отаџбини“ другог степена. Као свештеник учествовао је у мировним операцијама на Косову, у Босни, Абхазији, Киргистану, Сјеверном Кавказу и Сирији. Иза њега је остало шесторо дјеце. Поводом херојске погибије протојереја Михаила Васиљева, Његова светост патријарх  московски и све Русије Кирил упутио је изразе саучешћа породици, пријатељима и духовној дјеци оца Михаила и свештенству Патријаршијског подворја у војном гарнизовну штаба Ракетних снага храма Свете Варваре и Иље Муромеца у којем је служио отац Михаило. У телеграму саучешћа се каже: Преподобни оци, драга браћо и сестре! Са дубоком тугом примио сам вијест о трагичној смрти протојереја Михаила Васиљева. Храбар, одлучан и пожртвован пастир – тако су покојника познавали не само његова браћа и саслужитељи на престолу Божјем већ и многи војници и официри које је отац Михаило духовно хранио дуги низ година и који су га често с љубављу називали „десантни баћушка“, поштујући га због његове чврсте воље и спремности да подијели све муке тешког војног посла. Активним залагањем покојника, храм Благовијести Пресвете Богородице у Соколницима враћен је цркви и обновљен. Поред тога, на старање му је повјерено стварање парохијског живота у храму Свете великомученице Варваре и Светог Илије Муромецког у Власихи у сједишту Ракетних стратешких снага. Парох је много учинио на  утврђивању војске у православној вјери и увођења у црквену традицију. Отац Михаило је вршио свештеничку службу у најтежим и понекад опасним борбеним условима, увијек се трудећи да подржи, ојача и утјеши војнике, показујући лични примјер пожртвованости, хришћанске љубави и чврсте наде у Господа. Покојник је до краја испунио своју пастирску дужност, не остављајући своју духовну дјецу ни по цијену сопственог живота. Молим се милосрдном Богу, у коме су сви живи (Лк. 20, 38), да Он својом неописивом љубављу, новопочившем протојереју Михаилу опрости сва сагрешења и усели га у небеско пребивалиште, гдје ће праведници почивати. Нека Свевишњи утјеши све оне који жале за смрћу оца Михаила и подари снагу да на достојан начин издрже овај тежак губитак. Уз искрено саучешће +Кирил патријарх московски и све Русије На дан Светог Димитрија Солунског, 8. новембра 2022. предсједник Руске Федерације В.В. Путин потписао је указ којим се протојереју Михаилу Васиљеву (постхумно) додјељује звање Хероја Русије „за храброст и херојство исказано у вршењу грађанске дужности“. Опијело новоупокојеном пастиру 9. новембра у Саборном храму Христа Спаситеља служиће Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Марија Живковић Извор: mitropolija.com

Бугарска Православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина. Већ седам векова мошти српског краља-светитеља почивају у престоничком Саборном храму, који тај дан прославља као други храмовни празник. По традицији, 29. октобра, дан уочи празника, у Митрополитском Саборном храму Свете Недеље служена је Света Архијерејска Литургија током које је обављено пресвлачење моштију Светог Краља. Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и Патријарха бугарског Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита софијског, уз саслужење многобројног свештенства и свештеномонаштва међу којима је био и архимандрит Серафим, игуман манастира Сукова у Србији. Појао је мушки црквени хор којим је дириговао проф. др протопсалт Мирослав Попсавов. Свечаном богослужењу поред многобројног верног народа је присуствовао је и г. Жељко Јовић, амбасадор Републике Србије. У храму посутом свежим цвећем, уз звуке надахнутих црквених појаца, многобројни верници су се са дубоким поштовањем поклонили моштима Светог краља Стефана Мулутина, које су изложене у посебном резбареном реликвијару у средишњем делу  храма и положен на украшену кобилицу. Мноштво верујућих је тог дана приступило да се причести Телом и Крвљу Христовом. Након Литургије отпочео је обред свечаног пресвлачења светих моштију. Док је свештенство у светом олтару пресвлачило мошти у нову ризу и одежду, црквено сабрање је појало: „Свети боговенчани краљу Стефане, моли се Богу за нас!“- припев на акатисту светитељу који се чита у храму сваког уторка током целе године. После облачења у златовезене одежде, мошти светитеља су подигнуте високо изнад глава свештенства и пронете у литији. Томприликом, епископ Поликарп се обратио народу који је испунио храм и саопштио да су одежде, које су током једне године красиле мошти Светог Краља и које су традиционално поклањане једном храму или манастиру у суседној братској Србији, ове године поклоњене храму Свете Тројица у Теслићу. „Нека ова светиња буде драгоцени дар вашем граду од Светог Краља, из Софије, уз Бугарске. Молите се Светом Стефану Милутину да заштити вас и нас. Нека буде духовни мост који нас спаја у православној вери, у нади и у љубави чинећи нас светим народом пред Богом“, поручио је владика Поликарп. Старешина српске цркве Свете Тројице свештеник Миладин је захвалио Патријарху бугарском Неофиту на благослову да њихов храм да прими благослов светитеља у име свог надлежног архијереја поклонио иконе Пресвете Богородице и Господа Исуса Христа. Свечана литија са моштима Светог краља Стефана Милутина, са благословом Митрополита софијског и Патријарха бугарског Неофита, по други пут је кренула централним улицама и трговима Софије. На крају литургијског славља епископ Поликарп се обратио многобројним хришћанима који су испунили Саборни храм: „Прослава у част и спомен Светог боговенчаног краља Стефана Милутина почела је посебно свечано. Велики светитељ спаја два народа, српски и бугарски. Он је мост који нас води преко бурног мора живота, посебно у овим тешким временима у којима живимо. Он нас води ка миру, јединству, заједништву, братољубљу, љубави и разумевању. Нека Господ Исус Христос својим молитвама заштити наше народе, благослови нас и подстакне да живимо врлински! Нека нас просветли и сваком подари оно што је потребно за спасење и живот вечни“. У вечерњим часовима, у Саборном храму Свете Недеље празнично вечерње, по благослову патријарха Неофита, началствовао је Епископ белоградчишки Поликарп. Десетине верних придружило се многобројном свештенству у молитви српском светитељу који вековима почива у Митрополитској Саборној цркви. Појао је мушки хор под управом проф. др протопсалта Мирослава Попсавова. У току вечерње, први пут ове године, служен молебан Светом краљу Стефану Милутину по тексту који је написао епископ Поликарп поводом 700-годишњице упокојења Светог Краља. По нотним записима др Кирила Попова молитву је антифоно изводило свештенство са црквеним појцима. Текст штампан као посебно издање садржи кратко житије Светог краља Стефана Милутина које је приредио доц. др Христо Темелски. Опело Светог Краља „Ови дани, у којима вршимо разне светковине у част и спомен Светог краља Стефана Милутина, откривају нам да је потребно не само једном годишње да се сетимо и размишљамо о њему, већ да сваки наш дан буде испуњен духовним сећања на животе светих, посебно оних попут Светог Краља, који нас учи како да служимо народу. Примером његове љубави и благодати посејмо и ми јеванђелско семе у срца људска. Свети боговенчани, богонадахнути и богопотврђени Краљ, у животу испуњеном вером, надом и љубављу, показао је ревност и јаку веру. Подигао је храмове и манастире и више од 40 година предано служио Богу и своме народу. Он данас наставља да сваког верника својим нетрулежним телом учи како да успе у вери, како да је пренесе на будуће генерације и сједини народе пред Богом“, беседио је владика Поликарп. Празник Светог краља Милутина прослављен је свечаном архијерејском Литургијом у престоничком Саборном храму Свете мученице Недеље. Богослужење је било круна прославе организоване у част Светог Стефана, српског светитеља-краља који је заблистао својим доброчинством. На празнични дан, 30. октобра 2022. године, са благословом Његове Светости Митрополита софијског и Патријарха бугарског Неофита, светом Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ белоградчишки Поликарп, викар Софијске митрополије. Током целе свете Литургије, верни народ, који је непрекидно хрлио у Саборни храм, имао је прилику да се поклони моштима Светог Стефана изложеним у украшеном кивоту у центру цркве. „Више од 560 година мошти Светог Стефана се налазе у Софији. Оне уједињују Србе и Бугаре. Свети Краљ је пример који показује како се народи могу ујединити у име мира и вере Христове. Његовим молитвама отворимо своја срца за правду и истину Божју. Будимо миротворци у животу своме, јер ће се миротворци синовима Божјим звати. Имајмо јаку веру у Бога, трудимо се да имамо побожан, богоугодан хришћански живот и у свему будимо Божји“, поручио је владика Поликарп. Славље је завршено уз многолетствије, а свештеници храма су свим присутнима поделили на благослов икону са ликом Светог краља Стефана и делиће његове одежде која је традиционално свечано промењена дан уочи славе. Извор: Бугарска Патријаршија

Дана 11/24. августа 2022. године, у 88. години живота упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер), један од најугледнијих православних богослова данашњице. Новопрестављени Митрополит диоклијски Калист је рођен као Тимоти Вер у Бату, у Сомерсету,  у Енглеској. Митрополит Калист се школовао у Вестминстерској школи (за коју је добио краљевску стипендију) и на Магдалинином колеџу у Оксфорду, где је изучавао класичне науке и богословље. Априла 14. 1958. године, у својој 24 години живота, прихватио је православље (одгајен је као англикан). Своје контакте се православљем и одушевљење Православном црквом описао је у аутобиографском тексту „Моје путовање у Православну цркву“. Док је још био нерукоположен провео је шест месеци у Канади у једном манастиру Руске заграничне цркве. Много пута је одлазио у Грчку, где је провео дуго времена у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу, а походио је и друге велике центре православља као што су Јерусалим и Света Гора. Након што је одлично савладао новогрчки језик, замонашен  је 1966. г. добивши име Калист, у част Светог Калиста Ксантопула. Истовремено је рукоположен у свештеномонаха. Исте године, 1966,  постао је професор на Оксфордском универзитету, где је држао предавања из Источних православних студија, и на том положају је остао 35 година, све до до одласка у мировину. Године 1979. постављен је за предавача на Пембрук колеџу у Оксфорду, а 1982. хиротонисан је за титуларног епископа диоклијског (Диоклија у Фригији) и постао викарни епископ у Тијатирској и великобританској архиепископији Цариградске патријаршије. И поред овог високог положаја,  Епископ Калист је остао у Оксфорду и обављао је своје професорске дужности на Универзитету, а био је и парох оксфордске грчке православне парохије. Свети и свештени Синод Васељенске патријаршије је 30. марта 2007. г. уздигао Епархију диоклијску у митрополију, а Епископа Калиста произвео у титуларног митрополита диоклијског. Све од свог одласка у мировину 2001. године Митрополит Калист је наставио да објављује студије и књиге и држи предавања о православном хришћанству, путујући много. Био је и један од учесника Сабора на Криту 2016. године, а много је допринео у припремама пре његовог одржавања. Донедавно је био председник Управног одбора Института за православне хришћанске студије у Кембриџу. Он је председник групе Пријатељи православља на Ијони. Члан је Саветодавног одбора Православног мира године 2017. Кентерберијски архиепископ одликовао је Митрополита Калиста Ламбетским крстом, „за његов изузетан допринос англиканско-православном теолошком дијалогу“. Митрополит Калист је био плодан писац и изванредан предавач. Написао је или уредио преко десетак књига, многобројне чланке у широком спектру периодичних публикација, студије у књигама о многим темама, као и предговоре или уводне текстове, рецензије многим другим књигама. Можда је најпознатији као писац књиге Православна црква, објављене када је био лаик 1963. године, а потом ју је неколико пута редиговао, а публикована је у чувеној серији лондонског издавача Пенгвин. Ова књига је преведна и на српски језик им објављена 2001. г. у преводу Љиљане Благојевић, а рецензију је дао блаженопочивши Епископ Атанасије (Јевтић), док је редакцију превода извршио протођакон Радомир Ракић. Епископ марчански Данило је превео његово познато дело о умној молитви и објавио га у Теолошким погледима. Године 1979. издао је књигу Православни пут, коју је на српски језик  одлично превео др Богдан Лубардић, професор Богословског факултета (манастир Хиландар 1997). Сарађивао је у превођењу и издавању значајних православних подвижничких и литургијских текстова. Заједно са G. E. H. Palmer-ом и Philip-ом Sherrard превео је Добротољубље (Philokalia) (четири од пет томова објављених до 2018.г. и то 1979, 1981, 1984. и 1995), а с матером Маријом превео је Празнични минеј (1969), Посни триод (1978) и Празнични триод. Раније је објавио историјско дело под насловом Eustratios Asrgenti. A Study of the Greek Church under Turkish Rule (1964). Православна академија Светог Владимира у Њујорку објавила је Митрополиту у част зборник радова под насловом: Abba, The Tradition of Orthodoxy in the West, Festschrift for Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, eds. John Behr, Andrew Louth, Dimitri Conomos (New York: SVS Press, 2003). Митрополит диоклијски Калист био је почасни доктор богословских наука и других богословских факултета, не само православних, као што су Атински и Букурештански. Био је почасни доктор богословских наука и Православног богословског факултета у Београду. На свечаном чину промовисања у  Dr. h.c. Митрополит је држао запажено предавање о прожимању Лица Свете Тројице на енглеском језику у препуном амфитеатру факултета. Иначе, блаженопочивши је неколико пута посетио Србију, углавном предводећи поклонике из Уједињеног краљевства у посети нашим манастирима. При таквом једном путовању у свету Србију удесио да је он лично приказао превод своје књиге на српском језику Православна црква у свечаној читаоници Градске библиотеке на Калемегдану. Поред њега као аутора, говорили су Митрополит црногорско-приморски Амфилофије, професор Богословског факултета Радомир Поповић и рецензент превода протођакон Радомир Ракић. Митрополит диоклијски Калист (Вер) био је велики пријатељ наше помесне Цркве и народа. Вјечнаја памјат достоблаженом митрополиту Калисту! Превела и приредила: проф. Сања Симић де Граф Извор: Информативно-катихетски портал “Ризница”

Песник Раде Танасијевић, из Дражевца код Обреновца, добитник је овогодишње Жичке хрисовуље. Угледна песничка награда, традиционално је уручена на Преображење у манастиру Жича, чиме је завршен и 31. Духовни сабор. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. Жички духовни сабор Преображење 2022. посвећен је песнику Раду Танасијевићу. За себе каже да живи у истом селу, на истом брду, у кући свог рођења пре 59 година. То је село Дражевац код Обреновца. Поезија му је једини начин одласка из места одакле је. Објавио је неколико збирки песама за одрасле и децу. „Мислим да људи који не пишу поезију, који чак и не читају поезију, живе песнички. Зашто. Зато што ту Едејску слику коју су понели из детињства чувају у себи јер она чува њихов унутрашњи и духовни свет“, каже Раде Танасијевић, добитник Жичке хрисовуље. Песме Рада Танасијевића заступљене су у антологијама савременог српског песништва и превођене су на шпански, немачки и пољски језик. А живи од земљорадње и мукотрпног рада. „Раде Танасијевић је истински, непатворени песник земље која подразумева и тај фолклор у подлози. Али и трагање за архетипским ситуацијама и сликама у својој свакодневици“, наводи Драган Хамовић, председник жирија 31. Жичког духовног сабора. Велика златопечатна хрисовуља песнику је уручена у манастиру Жича. Први пут за 31 годину колико трају Жичке духовне свечаности, награда је новчана. У музичком делу учествовао је ансамбл „Херувими“, а стихове је говорио глумац Небојша Дугалић. Припремио Ратко Бечки Извор: РТС

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и Васкрсењем својим нама дарова пуноћу радости, лепоте и сваког добра; штавише, дарова нам живот, живот у изобиљу, живот вечни, онај који се не завршава бесмислом. У тој васкршњој радости Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре, радосно можемо да кличемо речима оног који је писао псалме: Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа Цркве Христове! Радује се небо и земља! Радују се сви свети! Радује се светитељ Сава и сви они који су засађени у њему, из његовог корена никли и развијали се кроз векове и чије плодове и ми данас окушамо. Радујмо се, јер баш и искључиво њиховим молитвама данас смо се сабрали у овом заветном храму српског народа који је посвећен Светом Сави да пројавимо оно што је заповест Божја, да спознамо да, сећајући се речи: Ево дана који створи Господ, да је не само дан, дан овај, него читав свет Господ створио. Створио је оно што се види, али и оно што се не види. Све је створио да буде један огромни заветни храм иконе Божје, тј. човеков, нас људи. Другим речима, свет је створен да буде храм Божји, да слави Бога, а ми људи смо створени као припадници царског свештенства да свако од нас тамо где се налази и у ономе у чему се бави буде свештенослужитељ, да на основу својих дарова ствара и стварајући слави име Божје. Још је Господ, који је све створио, подсетио нас људе и заповедио да сви једно буду. Све је створено да буде једно, а да би могло бити једно људи међусобно морају бити једно. Морају бити заједница љубави која је утемељена на Речи Божјој, која је утемељена на самом Богу, на живом Христу. Тада ће сви једно бити! То Господ од нас хоће! Ако смо ми људи међусобно једно, онда је све једно, онда је Једна Црква, а Једна је зато што је Господ Један као Глава Цркве. Једном вером ми изграђујемо јединство, а чувајући један јединствени поредак чувамо веру и кроз тај поредак пројављујемо своју у веру у Једног у Тројици Бога. Дакле, нема јединства без вере у Једног у Тројици Бога, али исто тако и без учествовања у истом поретку, а ми то кажемо – у Цркви, у канонима. То важи за сваку парохију, то важи за сваку помесну Цркву, то важи за свеукупно православље, јер ми исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Најпре, Црква је Једна, јер је Један Господ. Иако није Једна и све остало не може бити: ни Света, ни Саборна. Јединство у вери, у предању и у поретку Цркве извире из свете Литургије. Оно се манифестује у Њој, потврђује се у Њој. Једно смо у Христу без остатка онда када се од истог путира, из исте чаше, причешћујемо. Дакле, браћо и сестре, у јединство заједнице, у јединству је светиња. Зато не треба да нас чуди што силе овог света – кад кажем силе овог света мислим умом апостола Павла и језиком Новог Завета, мислим на оне силе које се противе Богу, које не воле Христа, јер Христос у најмању руку ремети њихов поредак, а то се модерно каже: ремети им бизнис, јер је Христос огледало, у Њему се све види ко смо и шта смо – дакле, силе овог света, браћо и сестре – а ми који говоримо језиком Светог Писма кажемо: демонске силе – све ће прихватити осим јединства. Њима треба поларизација, њима треба расцеп, најпре у појединцу – хоће да поцепају и разбуију у нама, у једном човеку, на делове јединствену психосоматску и духовну целину, како би рекли научници – а даље хоће да разбију јединство у породици. Шта све не чини кроз своја правила и законе који најчешће нису у складу са законом Христовим?! И ево, без обзира што силе овог света имају своје циљеве, наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо! И може бити да паднемо, као што бива у животу појединца и у животу породице и народа – а и ту хоће силе овог света да деле народ један у себи и да дели народе од народа – и може бити да понекад промашимо, када нити чујемо нити испуњавамо Реч Христову, али пред Богом ми знамо, већ од Светог Јована Крститеља, а онда и из уста самог Господа, да је пасти људски, да је погрешити људски, да је промашити људски. Међутим, ако останемо у паду и у промашају, онда потврђујемо да се претварамо у нешто што није човек. Људски је пасти, али велика је слава ако устанемо. Ево данас, браћо и сестре, дана који створи Господ! Ево чуда пред нашим очима! Имали смо раскол који је трајао 55 година са нашом браћом из Македоније. Та рана је била дубока и болела је. Са том раном смо легали и устајали у ишчекивању и тежњи да се она зацели. Као што не постоји ништа што ми људи сами собом, као и себе, можемо исцелити, тако и нарочито у Телу Христовом не може рана само нашим силама и моћима да буде исцељена.  Зато и кажем да је рана исцељена, а да је то чудо – чудо Божје. То је дар Божји, браћо и сестре! Све што имамо од Бога смо добили, а кад трпимо, поред тога што то може бити израз промисла Божјег, најчешће је последица нашег избора и погрешних корака. Онда рана бива као педагошка могућност. Ми смо ту педагошку могућност искористили. Разумели смо да је рана нанета нашим поступањима и зато смо се обратили Господу, Светом Сави и свим светима наше Цркве да учине оно што нама не полази за руком. И оног тренутка када смо само помислили, тако се десило чудо неочекивано! Блажењејши, браћо архијереји, браћо и сестре, наша радост је данас неизмерна, изобилна, јер је то радост љубави Божје, јер је то радост благодати Божје! Ми смо у Христу једно, у Цркви једно! Ево, овај одзив браће и сестара из Београда, из Србије, али из Македоније, овде данас показује да срце верног,

Детаљније…

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају. Извор: www.spc.rs

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за јавност (16. маја 2022.) Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио: – са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године; – пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење; – васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан; – у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима; – и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама. Извор: www.spc.rs