Категорија: Православље

Традиционално, и ове године, по девети пут, у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ из Чачка у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције из Чачка организована је свечаност у Манастиру Благовештење кабларско поводом завршетка рада дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“. Свечаност је организована под покровитељством града Чачка.  После Свете Литургије коју је служило свештенство из Чачка и парох кућаначки из Епархије пакрачко славонске, у порти манастира Благовештење кабларско уприличена је свечаност у част патријарха Павла. Повод за свечаност је завршетак дрворезбарске колоније „Крст патријарха Павла“, проглашење најлепшег крста и додела награде и захвалница учесницима колоније. Изложба ручно резбарених крстова је постављена на отвореном, између цркве и  „Терасе патријарха Павла“, на посебно израђеним постаментима и носачима постамената.  За девету Колонију је приспело 14 радова. Стручни жири у саставу: Зоран Јуреш, академски графичар, протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски и Никола Ковачевић, члан Удружења сликара и вајара Драгачева оценили су приспеле радове. Одлуком жирија, за најлепши крст проглашен је рад Милоша Милинковића из Негришора код Лучана. Учесници колоније су били Зоран Ћећез из Чачка, Снежане Премовић из Рашке, Драгиша Гордић из Требиња, Мирослав Гњатић из Требиња, Данка Караклајић из Ивањице, Никола Аранђеловић из Чачка, Немања Дворанац из Шида, Стојан Топаловић из Лучана и Далибор Кузмановић из Врања, Рајко Делић из Грмљана код Попова Поља, Бобан Станковић из Београда, Марко Јовановић из Чачка и Дамјан Обрадовић из Ћуприје који су добили захвалнице и награде за учешће на Колонији. Водитељ програма је била професорка српског језика и књижевности из чачанске гимназије Ана Ранђић која се прва обратила скупу на коме су били присутни грађани не само из Чачка већ и из других крајева Србије и шире. Говорили су, у име организатора и оснивача удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ Драго Милошевић, у име покровитеља, Мирослав Петковић, помоћник градоначелника Чачка, протојереј Драган Гаћеша парох кућаначки из Епархије пакрачко славонске и протојереј Милан Филиповић из Епархије жичке.  Ученици Гимназије из Чачка, Сандра Ружичић и Јован Новаковић су прочитали две приче из књиге Штап патријарха Павла аутора Драгана Лакићевића. Свечаност је улепшало појање хора Гимназије из Чачка под управом професорке Мирјане Јаневски. У свом обраћању се Драго Милошевић посебно захвалио омладини, ученицима Гимназије и Уметничке школе, и позвао их да у још већем броју прате садржаје Манифестације како би се подсећали на речи и дело патријарха Павла. У име удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, Драго Милошевић, заједно са помоћником градоначелника Мирославом Петковићем, у име покровитеља града Чачка, су уручили награду и плакету за најлепши крст и захвалнице учесницима Колоније. Овим, заједничким садржајем, отворени су девети „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Дани патријарха Павла

На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора Г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона. Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару. Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године. Прошле године је у митрополији Стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на данашњи дан и остварено. Тропар Светом Јоасафу (глас 3): Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског. Извор: hilandar.org

Грчка је од недавно постала прва православна земља која је легализовала истополне бракове. Грчки парламент је усвојио закон којим се легализују истополни бракови и даје им се право на усвајање деце. Тим поводом светогорски манастир Григоријат реаговао је 16.02.2024. следећом објавом: Свети манастир Григоријат У ГРЧКОМ ПАРЛАМЕНТУ ХРИСТОС СЕ ПОНОВО РАЗАПИЊЕ „Владари народа сабраше се против Господаи против Помазаника његовог (Јутрење Великог Петка)“ Христос се поново разапиње у грчком парламенту. Он Који влада свим и свима бива вређан од стране безаконих судија, осим појединих који заслужују похвалу. На мети је Помазаник Господњи,  наш народ крштени. Силе таме, стране и домаће, саучествују у овом подухвату. „Разгневи се аждаја“ на оне које „имају сведочанство Исуса Христа“ (Откривење 12, 17). Они који не праве компромисе са захтевима глобалиста улазе у велико искушење. Ово су почеци мука. Црква, клир и народ су се противили, говорили, подизали глас ка небу: „То је злочин“! Међутим, властодршци су се оглушили. Дан који не треба помињати. Шокантан пад, и штавише, лишавање Отаџбине. Али Око правде види све. Тешке последице већ падају на наша плећа и плећа наше деце. Сви ћемо их сносити, и стари, и млади, и нерођени. Посебно невина деца, за коју се спрема најсрамнији данак у крви. Шта год је озакоњено противно Богу, установљено је тобож као друштвени прогрес – и блуд, и абортус, и аутоматски развод. Сада ће „истополни брак“ убрзати „прогрес“. Падамо све ниже. Увучени смо у антропоцентризам, у идолопоклонство. Због лагодности, и са лагодношћу. Јонеско је био потпуно у праву. У Паризу људи један за другим постају носорози. Само један се успротивио и рекао: „Ја ћу остати човек“. Видели смо и преживели страдања совјетског атеизма. Сада подносимо ужасе „беле демоније“ (Свети Николај Охридски). Али будимо храбри. Христос је рекао: „Ја сам победио свет“. Црква ће постојати у векове векова. Остаје нам да закон буде поништен у пракси. Да утврдимо нашу децу у врлини и целомудрености. И то ће бити величанствено. Останимо уз Христа. „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога нашега.“ (Псалам 19,8). Наша снага је молитва. На крају крајева, Црква мора да потражи уточиште у „пустињи“. Шта год значила ова пророчка пустиња.  Свакако далеко од сапутништва са грешним законима и безаконим законодавцима. Страх од сиромаштва не треба да утиче на нас, као ни страх од социјалне и психолошке изолације. Прати нас Светлост Васкрсења. У сличним ситуацијама наши Свети Оци победили су својом храброшћу. Бирали су радије подвиг у врлини а када је било потребно и прогонство, невољу и сиромаштво. Било да је реч о јеретичким учењима или о етосу противном Јеванђељу. У Вавилону три младића нису имала на памети лагодан живот, него су имали трпљење у пећи. Патријарх у Константинопољу, у време Јулијана Одступника, препоручивао је кољиво уместо подметнуте идолске хране на тржници. (Чудо које се прославља на Теодорову суботу  – Прим. прев.) Символ добровољног сиромаштва Христа ради, да би наша савест остала чиста, недирнута кукавичлуком. Победа припада закланом Јагњету. На крају победиће Христос распети, и сви ми који будемо Христови бићемо распети заједно са Њим. Он очекује од нас да Га следимо. Зато је рекао: ”Изађите зато из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог” (2 Кор. 6,17), да би остао у нашем животу. За неколико дана отвара се Триод – ближи се Велики пост. Живот покајања није фолклор, нити притворна побожност. То је делатно и напорно удаљавање од сваког безакоња. Јер нас чека Васкрсење! Свети манастир Григоријат Извор: hilandar.org https://www.romfea.gr/agioritika-nea/61734-i-m-grigoriou-sti-vouli-o-xristos-ksanastavronetairomfea.gr

У божићним данима, када се Небо Рођењем Христовим спушта на земљу, путем Небеског Царства узашла је душа дечјег психијатра и дивног хришћанина др Светомира Бојанина. Као ретко ко међу нама Србима, успевао је да споји дубоке увиде медицине и богословља о здрављу и болести душе. Склон обједињавању искустава и сазнања, а не разједињавању, упозоравао је да се савремена породица не бави довољно децом, да то не чине ни школа ни друштво. Као професору Медицинског и Дефектолошког факултета у Београду, творцу нових универзитетских предмета усаглашених са најсавременијим светским дометима, многи су му замерали на искрености. Теме о којима је говорио нису биле пријатне многима, јер су све позивале на појачану одговорност. Новији таласи насиља и пуцњи по школама, како у стварности тако и на друштвеним мрежама, препуне душевне болнице за младе, енорман број деце зависне од наркотика, интернета и много чега, тужно су сведочанство о испуњеним пророчким и/или прекогнитивним речима овог српског лекара, по образу Светих видара хришћанског и светосавског духа. Јер, коме су познати узроци, не мора чекати да види последице. А под тепих више ништа не може да стане. Атеистичкој и нихилистичког педагогији и филозофији, супротстављао се аргументовано, указујући на најраније фазе развојног периода детињства које сведоче о жељи деце за бесмртношћу и присуством Другога – Бога. Религија и морал за њега су били стубови без којих је свако васпитно здање на слабим темељима. Ограничавање на интелектуални развој – опасна редукција људског бића. Повезати оно мајчинско начело топле речи која своме чеду сведочи љубав према Богу и ближњима, са научним дебатама које се на академски начин баве темама бивства и егзистенције, никоме, чини нам се, није пошло за руком као Бојанину. “Четири есеја о доброти“, Гордијев чвор младости“, “Тајна школе“, “Школа као болест“, “Велика забуна или криза психијатријске мисли“ остају да нас подсећају и опомињу на велике истине које нам је дивни професор Бојанин завештао. У време производње нових и нових лекова разних фармакоиндустријских кућа, стварања нових и нових праваца психијатарије, психологије и психотерапије, Бојанин је тврдио да нам недостаје “христоцентрична психологија“. Често се позивао на Свете Оце, дајући им место равноправних саговорника са највећим ауторитетима науке. Ево, за крај овог пламичка свеће за мир души Христовог лекара, подсећања на његове речи: “Још у четвртом веку, Свети Јован Златоусти, указивао је на то да увек треба спасавати човека у морално палом, макар он био разбојник, а ми ћемо рећи: у ментално болесном, јер у њему трпи човек, борећи се за свој опстанак у слободи одређеној одговорношћу, што нас као људе, издваја међу свим живим створењима на земљи“ (Велика забуна или криза психијатријске мисли). Протојереј Александар Р. Јевтић

После краће болести, проф др. Србољуб Живановић, један од најистакнутијих истраживача геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору НДХ, преминуо је у понедељак у Лондону. Рођен је 1933. године у породици жељезничког чиновника у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1959. године као један од најбољих студената. Године 1964. постао је један од најмлађих доктора наука у СФР Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији и биоантропологији, наводи РТРС. Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Неуморно се залагао за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над  Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске. Награду „Растко Петровић“ добио је за књигу Јасеновац, а нoсилац је и меморијалних плакета и награда удружења преживеле деце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске. Суоснивач је Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст са седиштем у Лондону, као и Председник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна Скупштина РС 2015. године. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког Друштва Велике Британије (Royal Anthropological Society of Great Britain), као и за члана Краљевског Медицинског Друштва (Royal Society of Medicine). Био је члан многобројних међународних стручних удружења, као и члан Међународне Словенске Академије наука, културе, образовања и уметности, те Академије наука Републике Српске. Највећи део свог радног века провео је као редовни професор на једном од најстаријих медицинских факултета на свету, Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону (Barts and the London School of Medicine and Dentistry, University of London). Био је гостујући професор на неколико универзитета у свету, укључујући Универзитет у Оксфорду, као и универзитете у Србији, БиХ, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји. Aутор је преко 30 књига од којих је књига „Болести древних људи“ постала приручник из области биоантропологије широм света. Објавио је преко 150 научних радова у стручним и академским часописима, укључујући и чувени журнал Nature са радом о Ђердапским скелетним серијама. За свој рад одликован је многим домаћим и међународним наградама. За животно дело у унапређивању науке у пољу медицине одликован је престижном Маркизовом наградом „Ко је ко у свету 2020. године.“ Блаженопочивши Патријарх српски Герман, одликовао га је Орденом Св. Саве за антрополошка испитивања у Манастиру Копорин (мошти Св. Деспота Стефана Лазаревића). Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Лондону, а комеморације ће се одржати у Бањалуци, Београду и Лондону. Датуми ће бити накнадно објављени. Извор: ртс.рс

У среду, 27. децембра у 14 часова у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у Београду биће одржано свечано представљање комплета пет књига под насловом „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ у издаваштву Народне Библиотеке Србије и Музеја Српске Православне Цркве и отварање пратеће изложбе. Тим поводом, присутнима ће се обратити рецензент издања проф. др Томислав Јовановић, коаутор Љупка Васиљев, начелник Археографског одељења НБС др Владан Тријић и управник Музеја Српске Православне Цркве јереј др Владимир Радовановић. Пројекат публиковања албума водених знакова, палеографског албума и описа рукописа Грујићеве збирке осмишљен је још почетком шездесетих година прошлог века, заслугом протојереја-ставрофора професора Владимира Алексијевича Мошина, оснивача Археографског одељења Народне Библиотеке Србије. Са првим археографским описима рукописне збирке из Оставине Радослава М. Грујића отпочето је у периоду 1962–1964. године. Професор Мошин је окупио младе сараднике и заједно са њима истраживао рукописе ове збирке током више деценија. За већину рукописа израдио је описе материјалног стања, писма, језика, садржине и записа, као и историјат. У настојању да се овај посао оконча после смрти проф. Мошина, потпуно опише збирка и овековечи рад претходника који је трајао више од седамдесет година, остварена је сарадња Музеја Српске Православне Цркве и Народне библиотеке Србије из које је произашло издање „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“. Заједничким снагама, ове две институције су у току последње деценије радиле на томе да се систематизују све белешке са описима рукописа проф. Мошина и његових сарадника, али и да се доврши оно што није било урађено. Љупка Васиљев, која је од почетка сарађивала са проф. Мошином на обради фонда рукописа збирке Радослава Грујића, обрадила је илуминацију, повез и водене знаке, касније додавши и комплетне описе више десетина неописаних рукописа, ради увида у потпуност збирке, те приредивши две свеске Палеографског албума. Димитрије Богдановић је проверио и допунио до тада урађене описе, оставивши и напомене о томе шта је потребно да се још предузме, а обрадио је и 25 раније необрађених, млађих књига. Најзад, Мирјана Гроздановић-Пајић проверила је, допунила и датовала водене знаке, припремивши и Филигранолошки албум. Крајњи резултат овог оствареног пројекта данас јесте преко 350 обрађених рукописа и пет публикованих књига: Филигранолошки албум водених знакова, два тома Описа рукописа и два Палеографска албума. Уз представљање петокњижног издања приређена је и пратећа изложба. *** Радослав М. Грујућ (1878–1955) Протојереј-ставрофор проф. др Радослав М. Грујић једна је од најистакнутијих личности српске науке и културе између два светска рата. Започео је своје образовање у родном Земуну, да би после стицања свештеничког чина (1899) једно време радио као вероучитељ у Бјеловару, а потом завршио Правни факултет (1908) и Философско-хисторички факултет у Загребу (1911). Био је професор Богословије Светог Саве у Београду од 1919. године, затим ванредни и редовни професор и декан Филозофског факултета у Скопљу и Теолошког факултета у Београду. На позицији председника Скопског научног друштва био је до 1937. године. Заслужан је за оснивање Историјско-археолошког музеја у Скопљу. Заједно са проф. Лазаром Мирковићем радио је на оснивању Музеја Српске Православне Цркве. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Археолошког и историјског института САНУ. Током свог живота Радослав Грујић успео је да спасе и прикупи преко 350 рукописних књига. Ова збирка рукописних књига представља један је од најзначајнијих и најобимнијих фондова рукописних књига у српском народу. Извор: Музеј Српске Православне Цркве

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање. Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања. При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити. Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи. Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос. Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио. Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“. Презвитер др Оливер Суботић *Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.

У трпезарији манастира Жиче, 19. августа, на празник Преображења Господњег, уприличено је уручење „Жичке хрисовуље” Љубивоју Ршумовићу, овогодишњем лауреату овог престижног књижевног признања. Појањем молитве „Оче наш” свечани програм отворила је Јана Крижак, сопран, уз подршку исона Верице Трикош, Мирјане Мићовић, Бојане Срећковић и Рада Милићевића. Према обичају који је установљен још у зачетним годинама одржавања Жичког духовног сабора, о поезији добитника, у оквиру програма свечаног уручења награде, говоре еминентни проучаваоци и познаваоци књижевног опуса награђеног песника. Своја слова о поезији Љубивоја Ршумовића казали су др Драган Хамовић и др Зорана Опачић. Како је истакао др Хамовић, Љубивоје Ршумовић је колико песник за децу толико и народни песник, подразумевајући под народним песником оног поету који је песник у основи и по дубини, а не оног који пева за ширину и мнозину. Хамовић је потцртао језичку економичност својствену Ршумовићевом песничком говору, виталност и животну ведрину која се очитава у већини његових песама, приврженост завичају и ширем отаџбинском окружењу, као и забринутост због колективног удеса  у савременом свету апсурда, закључивши своје казивање следећим речима: – Љубивоје Ршумовић, кога знамо пре свега као поету луденса, песник је пуног распона тонова и расположења… Силу речи подршке и наде Ршум је пронашао и оне трају у непрекидном радосном оптицају међу нашим детињим и осетљивим народом. Извор: НБ “Стефан Првовенчани“, Краљево ДЕТАЉНИЈЕ…

Једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа чува се у Музеју Српске Православне Цркве. У питању је свечана одора Светог кнеза и великомученика Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. Нажалост, нису сачувани историјски извори из времена Косовске битке или непосредно после ње у којима се помиње свечана одора кнеза Лазара. Ипак, поуздано је доказано да је настала још за време његовог живота, и да ју је светитељ носио. У народном предању сачувало се веровање да је Свети кнез Лазар био обучен у ову одору када је погинуо на Косову, да су због тога на њој мрље од светитељеве крви и подеротине од шеснаест убодних рана. Недавно спроведена архивска и теренска истраживања, као и употреба нових дигиталних технологија, донеле су нова научна сазнања у вези овог предмета од изузетног националног и верског значаја, која  обогаћују узбудљиву историју ове одоре као реликвије. Она су резултирала новим закључцима, помоћу којих нам је, између осталог, пружена могућност да сагледамо технику ткања и веза тканине и упоредимо их са сличним текстилним предметима из тог времена, до тога да смо смо успели да урадимо и идеалну реконструкцију првобитног изгледа целовите одоре. Свети кнез Лазар је подигао манастир Раваницу по узору на задужбине чланова династије Немањића као своју гробну цркву у којој ће се монаси вековима молити за спас душе ктитора. Годину дана после усековања главе Светог кнеза 1389. године, извршен је пренос моштију Светитеља из цркве Вазнесења Христовог у Приштини, где је првобитно сахрањен, у манастир Раваницу, где се догодио и чин канонизације. Пренос и канонизацију извршили су Српска Православна Црква и наследници Светог кнеза Лазара. За овакав чин, који је у средњем веку био црквени и државни догађај, били су испуњени потребни предуслови: постојање чина мученичке смрти, потврда појаве чудесних знамења, проналажење целих нетрулежних моштију, њихово подизање и преношење у нови гроб. Том приликом су мошти одевене у свечану одору, а састављени су посебна Служба и Житије светитеља. Извесно је да је Свети кнез Лазар одевен у најскупоценију одору коју је користио током живота за свечане прилике, и да су његове мошти годину дана после погибије пресвучене у ову златоткану порфиру да би у њој био сахрањен у гробној цркви у Раваници. Све до 1733. године не наилазимо на помен свечане одоре Светог великомученика Лазара. После сламања побуне српског народа против Турака, раванички монаси су као и остатак народа, предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, бежећи од турске одмазде кренули у Велику Сеобу 1690. године. Са собом су понели мошти Светог кнеза Лазара које су најпре пренете у Сент Андреју. Године 1698. монаси се са моштима светитеља селе у манастир Врдник на Фрушкој гори. Овај манастир се од тада назива и Нова или Сремска Раваница. Први помен свечане одоре Светог кнеза Лазара и то као „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“ налази се управо у Инвентару манастира Врдник из 1733. године. Други помен налази се у Инвентару из 1753. године. У њима је дат и опис моштију кнеза Лазара: „У великом кивоту лежи цело и неоштећено тело Светог мученика кнеза Лазара српског, на десној страни храма. У руци кнеза Лазара налази се позлаћени крст, окован сребром и украшен драгим камењем.“ Свечана одора кнеза Лазара скинута је са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић, у време игумана манастира Врдника Јосифа Михаиловића, пресвукао и пренео мошти из старог кивота у нови кивот, који је био направљен од дрвета чемпреса. Свечана одора је потом чувана у посебном кивоту, у припрати цркве манастира Врдника, како то у свом Опису Фрушке Горе 1854. године пише књижевница Милица Стојадиновић Српкиња: „У женској припрати, отвори нам отац Леонтије други ћивот, у ком су хаљине кнеза Лазара, у којима је он на Косову, последњег дана обучен био, и – живот свршио. Ај, како мора Србину при том погледу бити!“ Тако је било све до Другог светског рата. Метеж ратних страдања није заобишао ни манастир Врдник и мошти Светитељеве и вредне реликвије које су се чувале у манастиру. По избијању рата, манастир Врдник запосели су и опљачкали усташки војници тзв. „Независне Државе Хрватске“. Вест о могућем уништавању овако значајних моштију узбудила је цео српски народ, а протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, управник Музеја Српске Православне Цркве, покренуо је акцију спашавања моштију. Наиме, како Грујић пише у свом Извештају, свето тело кнеза Лазара, косовског мученика, склоњено је из манастира Врдника – Раванице у манастир Бешеново, пошто му је у Раваници „претила опасност од нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима“. Он је успео да 15. априла 1942. године пренесе у Београд мошти Светог кнеза Лазара, заједно са моштима друга два значајна српска светеља – цара Уроша из манастира Јаска и Светог кнеза Стефана Штиљановића из манастира Шишатовца. Мошти су у Београду свечано дочекане од стране великог броја људи, а после опхода унете су у Саборну цркву. Мошти Светог кнеза Лазара почивале су у Саборној цркви све до 9. септембра 1989. године, када су поново враћене у Лазареву задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје, где се и данас налазе. Проф. Грујић у свом Извештају о преносу моштију пише у каквом је стању  затекао мошти Светог кнеза Лазара у манастиру Бешеново: „Свете мошти кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице на подигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донешен из манастира Врдника. Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили, нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код цара Уроша и кнеза Стевана Штиљановића, однешене све драгоцености, које су се налазиле на моштима“. Ратна збивања су раздвојила вековима нераскидиво повезане мошти Светог кнеза Лазара и његову свечану одору у којој је сахрањен. Грујић у свом Извештају о преносу моштију током Другог Светског рата не помиње да је видео одору. Наиме, свечана одора кнеза Лазара је другим путем дошла до Београда. Др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у Споменици о шестогодишњици косовског боја 1989. године наводи усмено казивање професора Душана Глумца да је одору у Београд тајно донео један немачки официр, који је могао безбедно да прође поред немачких и усташких стражара. Свечана одора