У божићним данима, када се Небо Рођењем Христовим спушта на земљу, путем Небеског Царства узашла је душа дечјег психијатра и дивног хришћанина др Светомира Бојанина.
Као ретко ко међу нама Србима, успевао је да споји дубоке увиде медицине и богословља о здрављу и болести душе. Склон обједињавању искустава и сазнања, а не разједињавању, упозоравао је да се савремена породица не бави довољно децом, да то не чине ни школа ни друштво. Као професору Медицинског и Дефектолошког факултета у Београду, творцу нових универзитетских предмета усаглашених са најсавременијим светским дометима, многи су му замерали на искрености. Теме о којима је говорио нису биле пријатне многима, јер су све позивале на појачану одговорност. Новији таласи насиља и пуцњи по школама, како у стварности тако и на друштвеним мрежама, препуне душевне болнице за младе, енорман број деце зависне од наркотика, интернета и много чега, тужно су сведочанство о испуњеним пророчким и/или прекогнитивним речима овог српског лекара, по образу Светих видара хришћанског и светосавског духа. Јер, коме су познати узроци, не мора чекати да види последице. А под тепих више ништа не може да стане.
Атеистичкој и нихилистичког педагогији и филозофији, супротстављао се аргументовано, указујући на најраније фазе развојног периода детињства које сведоче о жељи деце за бесмртношћу и присуством Другога – Бога. Религија и морал за њега су били стубови без којих је свако васпитно здање на слабим темељима. Ограничавање на интелектуални развој – опасна редукција људског бића. Повезати оно мајчинско начело топле речи која своме чеду сведочи љубав према Богу и ближњима, са научним дебатама које се на академски начин баве темама бивства и егзистенције, никоме, чини нам се, није пошло за руком као Бојанину. “Четири есеја о доброти“, Гордијев чвор младости“, “Тајна школе“, “Школа као болест“, “Велика забуна или криза психијатријске мисли“ остају да нас подсећају и опомињу на велике истине које нам је дивни професор Бојанин завештао.
У време производње нових и нових лекова разних фармакоиндустријских кућа, стварања нових и нових праваца психијатарије, психологије и психотерапије, Бојанин је тврдио да нам недостаје “христоцентрична психологија“. Често се позивао на Свете Оце, дајући им место равноправних саговорника са највећим ауторитетима науке.
Ево, за крај овог пламичка свеће за мир души Христовог лекара, подсећања на његове речи: “Још у четвртом веку, Свети Јован Златоусти, указивао је на то да увек треба спасавати човека у морално палом, макар он био разбојник, а ми ћемо рећи: у ментално болесном, јер у њему трпи човек, борећи се за свој опстанак у слободи одређеној одговорношћу, што нас као људе, издваја међу свим живим створењима на земљи“ (Велика забуна или криза психијатријске мисли).
Протојереј Александар Р. Јевтић