Категорија: Православље

Христос васкрсе, драги мој оче и брате Н. Ништа се битно није променило од мог последњег писма теби, јер и сам знаш да онима који искључиво путују по ходницима своје душе и ума, недостају догађаји. И потпуно сам свестан да управо зато многи мој живот називају недостатним, а ја, читав тај свет који се открива у одсуству утисака, не бих дао ни за шта. Али да оставимо сада то по страни. Није то тема овог писма, него сам желео да са тобом поделим неке мисли. Јуче сам, у Дневнику Андреја Тарковског, прочитао следеће: „Живот, наравно, нема никаквог смисла. Кад би имао, човек не би био слободан, него би се претворио у роба тог смисла и свој живот би градио у складу са неким потпуно новим категоријама. Категоријама робовања. Као што је за неку животињу смисао живота у самом животу, у продужењу врсте. Животиња ради свој робовски посао зато што истински осећа смисао свог живота. Зато је сфера њеног живота затворени круг. Човек стреми да досегне и спозна апсолутно.“ Треба ли да ти говорим колико су ме заинтригирале ове његове речи – да живот нема смисла?! Међутим, након почетног неслагања, разумео сам колико је он заправо у праву. Свему што поставимо као циљ, макар био и најузвишенији: породица, деца, образовање, напредовање, пријатељи (стави шта год желиш) не само да постајемо робови, већ ће нам се и кад тад одузети, што смо већ обојица на неки начин доживели. А онда остајемо сами, обесмишљени и обестемељени, јер смо грађевину нашег живота темељили на нечем што није наше (зато ће нам се и одузети) и што није (само по себи) вечно. И управо у овом цитату разумем све оне исповести наших пријатеља који су се након постигнутог огромног успеха, ујутру пробудили празни, јер су, достигавши оно чему су тежили, заправо изгубили циљ и смисао. Достигли су предмет свог труда и борбе и тиме га… изгубили. И како сада поново наћи нови циљ, када смо се и до овог већ потпуно истрошили, испразнили и испрљали? Слêдећи Андрејеву мисао у мени одзвањају речи кондака који се пева на Литургији, Сирне недеље: Смисла податељу, Господе, слава Теби! Да, заиста, само нам Он може даровати смисао и само у Њему можемо наћи сврху, и излаз, и одговор. Без Христа је заиста све мука и туга духу. И зато се у тим тренуцима потпуне обестемељености и таме бесмисла некако увек сетим: Јоне који је био заробљен у утроби кита, и у мраку чекао избављење; или Ноја који је био потпуно беспомоћан са свим сапутницима у барци, чекајући да се вода повуче, а притом и у потпуној неизвесности како ће живот изгледати после потопа; или Данила у лавовској јами. Сви су они били затворени у мраку, гурнути до безизлаза, као што се и сами често осећамо, али су све своје надање и поверење положили на Господа, знајући да их он неће изневерити. А шта рећи о борби Узора свих узора? Мени је лично некако то увек највећи утисак целе ове Страсне недеље, до Васкрса – та борба, агонија, богоостављеност и на крају славно Васкрсење које се у нашим животима одиграва у тим скривеним одајама наше душе, а на које смо сви призвани хтели то или не. Када дође тај наш час, након првобитне буре од бунта, беса и немоћи, остаје нам само да се смиримо, прихватимо све и положимо наду на Божије обећање. Или како то чудесно каже Свети Макарије Египатски: „Када чујеш да је Христос спасио душе које бејаху у заробљене у аду, немој да мислиш да се та спасоносна енергија Христова излила само једанпут. Треба да знаш да Христос и данас спасава на тај начин. Јер срце личи на споменик (гроб), окружен мраком у који су укопани ум и мисли човека. Долази, дакле, Христос, када га зову они (ум и мисли) који су затворени у мрклом мраку, тј. у дубини срца, и заповеда смрти да ослободи затворенике. Затим, пошто подигне тешку плочу која покрива душу, отвара гроб и васкрсава сваког мртваца и ослобађа (спасава) душу из њеног мрачног заточеништва.“ Ето, то сам желео да поделим са тобом. Шаљем ти поздраве и молим се да нас васкрсли Господ избави сваког заточеништва и робовања смислу који је изван Смисла и да увек чува нашу заједницу. Са радошћу очекујем твој одговор. Твој брат М. Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020. 

“Свуда где има туторства над људима, свуда где се води тобожња брига о људској срећи и задовољству, брига која иде заједно са презрењем према људима и са сумњом у њихово узвишено порекло и њихово узвишено позвање – живи тај дух Великог инквизитора. Тамо где се срећа ставља испред слободе, где се пролазност ставља испред вечности, где човекољубље устаје против љубави према Богу – тамо живи Велики инквизитор. Тамо где се тврди да истина није потребна за људску срећу, тамо где се тврди да се и без истине о смислу живота може живети – тамо је опет он“. Николај Берђајев, Извод из Нова религијска свест и друштвена реалност

Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх

Када је Пресвета Дева напунила 3 године, њени родитељи Јоаким и Ана одвели су је у Јерусалим, да је предају Богу на службу, како су то били обећали. Напред су ишле девице са запаљеним свећама, па онда Пресвета Дева коју су водили отац и мајка, па многобројни сродници и пријатељи, сви са свећама. У храму је дочека првосвештеник Захарије, отац Јована Претече, и уведе је у – Светињу нас Светињама, где су само првосвештеници улазили, и то само једном годишње. Пресвета Дева је при храму остала 9 година. У међувремену су јој се упокојили родитељи и хтела је у храму да остане до краја живота, заветована Богу на девственост. То је било противно закону, па су је предали њеном сроднику Јосифу да је чува. Извор: svetigora.com

“Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (Јн 10, 16). Треба да саосећамо са Црквом. Да је веома много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух којем сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања. Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима.   Исто важи кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа. Цркву волимо тада када уз нашу молитву грлимо сваког њеног члана и чинимо оно што је чинио Христос. другим речима, када се жртвујемо, бдимо и, попут Њега, Господа нашега, чинимо све; а “Он вређан, не узвраћаше увредом; страдајући, не прећаше“ (1 Пт 2, 23). Обраћајмо пажњу и на своје дужности. треба да живимо светим Тајнама, особито Тајном светога причешћа. У томе се састоји Православље. Христос дарује себе Цркви кроз свете Тајне, а поглавито кроз свето Причешће“ Свети Порфирије Кавсокаливит (Извод из: Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита, 204-205)

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Извор: zivereci.com

“Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“ Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела

“После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеље, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и љубав према Павлу! Опростите ми, или боље немојте праштати, него подражавајте ту љубав!“(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику љубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеља Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубљивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јављену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситељу, Који је уствари сав садржај и смисао и циљ и старозаветне и новозаветне усмене и писане Речи Божије.“ Епископ Атанасије (Јевтић), Извод из: “Пети Јеванђелист – Свети Јован Златоусти као егзегета Речи Божије“

Пошаст над пошастима Гласници јављају Смрт невидљива Пристала је у наше Мало пристаниште Тако значајног А тако малог госта Одавно нисмо угостили   Ми смо гостољубиви Али нико нам Није представио Нити показао придошлицу А он се гнезди Недостојно његовог Чина и чувења У слини нашој И бали Питам се Док узимам дах И спремам да Проговорим Живи ли у роси Мојих будућих речи Дугачки невидљиви ланац Који везује живот И баца га Међу толики отпад Наше цивилизације Исход је пристао У нашу малу луку Малу планету А ми се окрећемо Врачима, врачевима Шаманима микроскопа Познаваоцима гена И наслеђа Док они призивају Великог Духа И теше нас речима Радимо на томе И слежу раменима На питање: Када? Смрт се искрцала Међу нас Овога пута јавно Театрално Уз директан пренос На свим телевизијама Плавог села у свемиру И служи се нама Нашом жељом да дишемо Говоримо, сусрећемо се И волимо, мрзимо *** Пресвета Премудрости Света Софијо Умудри нас Ојачај И удостој да певамо У твоме Храму Умртви у древној утроби Смрт и лажну круну (корону) Под сводом Где има места само за Богорождество И васкрсење посусталог И у прах пропалог Човечанства. Никола Александар Марић Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) О свим другим детаљима у вези са сахраном Његове Светости Патријарха јавност ће бити ускоро обавештена. Вечан му  спомен и Царство Небеско! Дана 27. августа 1930. године благочестиве родитеље Здравка и Милијану Гавриловић из села Видове код Чачка – и са њима сав род српски – Господ је благословио рођењем мушког детета које је на крштењу добило име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а после Гимназије у Чачку и Богословију у Призрену. Затим дипломира на Богословском факултету у Београду.  По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. На дан Свете Петке исте године у цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор службовао у Призренској богословији упућен је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, одакле се враћа у Призрен на место ректора славне Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Извор: www.spc.rs