Категорија: Издања

Велики пост 2012. или ’13. Возио сам се трамвајем да бих стигао до студентске мензе на вечеру. Пошто сам био веома уморан и гладан, прво што ми је тада запало за око била је кутија посног кекса на коме пише: ,,Сада у Вашем омиљеном (име производа) укусу можете да уживате и када постите.“ Добро сам запамтио овај слоган и касније сам га споменуо у разговору са једним монахом из Студенице. ,,Хе, свашта… – насмеја се он – па која је сврха таквог поста! “ Заиста, када застанемо на тренутак и размислимо о овоме, не можемо да не поставимо себи три питања: да ли можда не машимо поенту самога поста? Да можда не искоришћавамо пост како бисмо укусне прехрамбене производе од животиња заменили за исто тако укусне производе биљнога порекла или пробали неке од егзотичних и скупих намирница? Да ли смо постали зависни од укусне и прекомерне исхране? Пост у хришћанству подразумева не само уздржавање од одређених врста намирница (млеко, месо, јаја и масти животињског порекла). Он такође подразумева и ограничење у погледу броја оброка и количине хране које узимамо током дана. Свети Јаков Цаликис, овако говори о посту: ,,Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? (…) кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна…“  На једном предавању о посту, мој професор богословља је рекао студентима: ,,Пазите, ја док постим на води могу стално да једем пекмез и хлеб. Али то може да постане моја страст. И шта сам онда урадио?! Заменио пљескавице џемом, али страст нисам искоренио!“ Код Светих отаца Православне Цркве наилазимо на одговарајући термин за поменуту страст. То је чревоугодије или преведено на модеран српски језик—стомакоугађање. Ову страст свети оци не само што убрајају међу  главне страсти које муче човека, већ је стављају на неславно прво место и сматрају узрочником осталих страсти. Свети Николај Жички пише: ,,Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост.“ Такође, и Свети Нил Синајски каже: ,,Када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио.“ Преподобни ава Доротеј иде корак даље и разликује две врсте стомакоугађања. Прва је када човек тражи да храна увек буде пријатна и када не жели увек да једе много, али жели да поједе укусно. То се назива гортанобесије или сластољубље. Друга је када човек жели само да једе и брине о томе да напуни свој стомак, не марећи за то да ли је храна коју једе укусна или не. Ово се назива чревобесије, многоједење или прождрљивост. У монашкој пракси постоји и трећи облик стомакоугађања, а то је тајноједење – када  монах окуша храну пре прописаног сата и притом то чини у тајности, да га братија не види. Нећемо се сада фокусирати на физиолошке поремећаје који настају услед прекомерног узимања хране, а који су данас све чешћа тема (гојазност, дијабетес, закрчење крвних судова, поремећаји органа за варење, итд.). Покушаћемо овде да кажемо неколико речи о прекомерном узимању хране са аспекта хришћанске вере. У прошлим вековима овај проблем није био толико заступљен као данас. Наши преци су како у посту тако и у мрсу били навикнути на скромне услове живота. Они себи нису могли приуштити многе посне намирнице (тада је и обично уље било скупо, а о морским плодовима могли су само да сањају!) и посни обеди су, поготову током зимских месеци, често бивали оскудни (расол са кришком хлеба, дудиње, дивљи зелениш, печурке…) Дакле, некада је проблем у посту била оскудност и недостатак намирница, а данас нешто сасвим супротно: превелики избор посних намирница. Ово, наравно, не би било проблем само по себи, да га не прати стомакоугађање или чревоугодије. Сва три поменута облика чревоугодија сведоче о томе да човек у датом случају не узима храну због „потребе“, већ углавном ради „насладе“, тј. да задовољи осећај сластољубља или многоједења. Због овога се чревоугодије карактерише као страст, која се ствара услед неправилног односа наше психе према питању задовољења храном. Као и у свакој другој страсти и у чревоугодију човек бива поробљен. Уместо да он господари храном, храна господари њиме. Уместо да храна служи човеку да очува здравље (стара словенска реч ,,хранити“ значи чувати, рус. хранить), човек постаје слуга храни, постаје њен роб. Ово је кључ за разумевање проблема стомакоугађања из перспективе православне вере. Прождрљивост и сластољубље нису само физиолошки проблеми, већ пре свега духовни и душевни, тј. психолошки проблеми. То потврђује и савремена психологија. Савремени психолози опомињу да узроци прождрљивости не леже у телесним потребама, већ у дубини људске душе—у човековој подсвести. Наиме, непрестаним пуњењем стомака храном човек покушава да у себи попуни одређену душевну празнину (емотивну, социјалну…). Непрестаним затрпавањем органа за варење, човек покушава да затрпа одређене болне емоције са којима не сме да се суочи (трауматски страх, итд.). Наношењем бола органима за варење услед преједања, покушава да потисне неки свој душевни бол. И не само то. Савремена медицина и психологија виде проблем и у сластољубљу, јер укусна храна може створити зависност, попут хероинске. Експериментима је потврђен пораст толеранције на задовољство које храна производи, тј. потребно је повећати дозу ради постизања истог осећаја задовољства (ово посебно важи за слатке и масне намирнице), баш као код најопаснијих врста дроге. Постали смо зависни од хране. Узалуд нам је да компензујемо ,,пљескавицу за пекмез“ мрсне намирнице за посне –зависност је и даље ту. У раним вековима хришћанства, хришћани су постили узимајући само један оброк дневно (и то после заласка сунца) како би храну и новац намењен за куповину исте давали сиромашнима и гладнима. Данас многи од нас који себе називамо хришћанима чинимо супротно: штедимо новац како бисмо током поста куповали скупе и укусне намирнице. Уместо тога, могли бисмо искористити овај пост да излечимо своју душу која затрпана преједањем и другим телесним страстима, вапи за помоћ. А терапију за болесну душу пружа Господ наш Исус Христос кроз Свете Тајне: пост, молитву, исповест, покајање и Причешће. Ако поверимо проблеме који муче нашу душу ,,Лекару  душа и тела наших“ и обратимо се Њему за помоћ, Он ће нас излечити,

Монографија под називом Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021) излази поводом 40-дневног Парастоса Владици Атанасију. Издавач је Манастир Тврдош, а уредник и приређивач је Епископ западноамерички Максим. Књига има 252 стране и илустрована је са преко 380 репродукција (од којих је већина у колору) које, колико је било могуће, хронолошким редом прате живот Епископа Атанасија Јевтића, од детињства у родном селу Брдарици, преко студентских и монашких дана, његових путовања по хришћанском Истоку и Западу, до последњих дана у Требињу. Монографија садржи преко 65 ауторских текстова личности из црквеног и јавног живота које су у кратком року од упокојења Владике Атанасија до уласка књиге у штампу послали своје телеграме, поруке и осврте. Међу њима су шесторица поглавара Православних аутокефалних Цркава, десетине Епископа (Прослов је написао Епископ Димитрије), свештеника, светогорских стараца, теолога из читавог света, књижевника и… деце! Снажне личне поруке, аутентична сведочења, поетски описи и дирљиви записи искуства дружења и живота са Владиком Атанасијем, у спрези са цитатима Блаженопочившег, овој књизи дају печат непорециве искрености и реализма. На предњој корици је фотографија Владике Атанасија окруженог децом у храму Васкрсења у Пребиловцима 2019. године, док је на полеђини приказана купола истог храма са прослављеним Новомученицима којима је у сусрет отишао овај Архијереј Цркве Христове. Извор: athanasios.org

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Манастирско право (Евергетидски типик, ур. Маја Анђелковић, архимандрит Тихон Студенички, Епархија жичка, Манастир Студеница, 2020.) Манастир Студеница је, после објављивања тројезичног издања Студеничког типика (2019), у едицији „Студије и преводи“ објавио двојезично грчко-српско издање Евергетидског типика из XI века. Књига је објављена са благословом Епископа жичког др Јустина, тај древни црквено-правни извор превео је др Александар Стојановић, а уредници су били проф. др Маја Анђелковић и архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић). Рецензенти су били проф. др Панајотис Скалцис, проф. др Јоанис Тарнанидис, проф. др Никодимос Скретас, проф. др Дорота Грил и проф. др Славица Томин. Евергетидски типик је резултат научног пројекта „Студије и преводи – Евергетидски типик и Свети Сава – Житије Светог Симеона“, којим руководе проф. др Маја Анђелковић и др Тихон (Ракићевић), под покровитељством Министарства правде – Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Веза Срба са манастиром Пресвете Богородице Евергетидске непрекинуто траје од Стефана Немање до данас. Не треба губити из вида да је Стефан Немања 1172. године био заробљен у Константинопољу и да од тада потиче његов контакт са тим грчким манастиром. Евергетидски манастир се помиње у најважнијим српским средњовековним списима и незаобилазан је у нашој историји. Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“ наводи да је његов отац Стефан Немања за време изградње „храма Пресвете на Ибру, на реци по имену Студеница“ богато даривао многе светиње „почевши од велике цркве Господње, која је у Јерусалиму… и свете и преславне Приснодјеве Богородице у Евергетиди, у Константиновом граду“. Присну везу Светога Саве са Евергетидским манастиром описали су и наши средњовековни хагиографи Доментијан и Теодосије. Евергетидски типик је написан од 1054. до 1070. године, а нормативно је завршен од 1098. до 1118. године. Примењиван је у Евергетидском манастиру, али је свој утицај проширио и изван граница тог манастира. Бројност монашких типикā и њихов значај дају довољно основа да се закључи да је реч о специфичном манастирском праву које се налази у корпусу црквеног права. Евергетидски типик је на српски језик преведен са византијског грчког језика, уз истовремено коришћење Готјеовог рашчитаног текста из 1982. године и преписа тог типика из XII века, који се чува у Националној библиотеци Грчке у Атини (Atheniensis Graecus, 788). Осим уводних напомена Маје Анђелковић, у књизи су објављени и рад архимандрита Тихона „Свети Сава и Евергетидски типик“, нормативни текст типика на грчком и српском језику, коментари уз превод Александра Стојановића, индекси и прилози. У уводном тексту је наведено да је у значајном прегнућу коришћено све што је у науци референтно не само за Евергетидски типик него и за његову рецепцију код Срба у одредбама Хиландарског и Студеничког типика. Пре свега, то су значајни радови Димитријевског, Шафарика, Јагића, Готјеа и других. Архимандрит Тихон је у раду „Свети Сава и Евергетидски манастир“ на основу историјских чињеница приказао историјат односа Светога Саве са тим константинопољским манастиром. Централни део књиге чини нормативни текст Евергетидског типика на грчком и српском језику. Не сме се губити из вида да је Евергетидски типик првенствено општи црквеноправни акт који садржи и норме о унутрашњој организацији и поретку у том манастиру. Типиком је, између осталог, нормирана специфична аутономија манастира, односно прокламоване су „самосталност и самовласност“ манастира. У односу на државно право Источног ромејског царства, Евергетидски типик спада у аутономно право Цркве. Тим општим црквеноправним актом обезбеђен је веома висок степен самосталности манастира у Цркви што, посматрано из угла канонске акривије и неспорних канонских права надлежног епископа, није потпуно у сагласности са канонским предањем Цркве. Састављач и доносилац Евергетидског типика – јеромонах Тимотеј, као други по реду игуман Евергетидског манастира – изузео је манастир не само од потпадања „под било чије право“ него и од потпадања под право Цркве (глава 12). Реч је о веома важном питању које захтева подробније истраживање у којем ће бити обавезно узети у обзир прилике у којима је настао Евергетидски типик и начин његове примене. Питања права надлежног епископа и тумачења границе „самосталности и самовласности“ манастира незаобилазна су у том црквеноправном акту. Тешко може да опстане став да је типиком манастир изузет из општег црквеноправног поретка јер је његово постојање као монашког литургијског општежића немогуће изван Цркве и мимо надлежног епископа на чијем се антиминсу служи света Литургија. Надлежни епископ се неизоставно помиње на светим евхаристијским сабрањима и једино он има право да рукополаже достојне манастирске монахе у ђаконски и презвитерски чин. Без обзира на норме о „самосталности и самовласности“ манастира, епископ је незаобилазна личност у животу сваког, па и Евергетидског манастира, без обзира на типик. Живот Цркве потврђује да не постоји гвоздена линија између Цркве и типика јер типик као такав има важност само у Цркви. Ниједан манастирски типик се не може и не сме тумачити изван канонског права, а у случају одређених неусаглашености примат, без икакве сумње, има канонско право. Из норми Евергетидског типика се јасно закључује да се оне не односе само на монашке житеље у манастиру него и на друге субјекте. Типик је систематизован у четрдесет три главе, а у њима су најзаступљеније непотпуне црквеноправне норме, односно норме које у себи садрже само диспозицију (правило понашања). Осим непотпуних, у типику постоје и потпуне правне норме које садрже и диспозиције и одређене санкције. Број потпуних је много мањи од броја непотпуних правних норми. Када су у питању санкције у типику, важно је да се има у виду да су оне ненасилне, односно да су духовног и терапевтичког карактера. Неопходно је да се има у виду да се у Евергетидском манастиру, за чије потребе је састављен и донесен, нису примењивале само његове норме. За тај манастир је, као и за сваки други, важило и примењивано је канонско право Цркве. Јер, канонско право се у том манастиру примењивало од његовог оснивања, а основао га је монах Павле 1048/49. године, до доношења Евергетидског типика. Манастир може да обавља своју мисију и без посебног типика, али не и изван или изнад канонског права и општег црквеног поретка. Евергетидски типик изискује богословско, али и црквеноправно тумачење. Он је за нас Србе посебно значајан, а преводом на српски језик шири круг правника ће моћи да се упозна са тим црквеноправним актом ради даљег проучавања, а посебно ради

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења Светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. На првим страницама овог броја налази се честитка уредништва и редакције, поводом избора и устоличења новог првојерарха Српске Православне Цркве. Наведену честитку доносимо у целости: Током припреме за штампу овог броја Православног мисионара, дана 19/6. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије (Перић). Уредништво и редакција Православног мисионара овом приликом упућују срдачне жеље Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, да га Господ укрепи у жртвеном служењу Богу и роду, и да молитвени покров Светог Фотија Цариградског (на чији празник је устоличен) и Преподобног Порфирија Атонског (чије име носи), а особито молитвено заступништво светих српских архијереја на челу са Светим Савом увек буду уз њега у узвишеној патријарашкој служби на коју је призван. АКСИОС! НА МНОГАЈА ЉЕТА! Мисионар par excellence, наслов је уредничког уводника у којем презвитер др Оливер Суботић казује да је Манастир Острог духовно и телесно лечилиште коме од вајкада прибегавају небројени људи жељни утехе. Они притичу Светитељу кога је Бог изабрао да кроз његове мошти чудотвори својом нествореном благодаћу. Наш уредник се присећа речи блаженопочившег митрополија црногорско-приморског Амфилохија које је изрекао на устоличењу, сада, новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Уводно слово отац Оливер закључује подсећањем да је Острошки светитељ био прави и истински мисионар, како речју, тако и делом. У оквиру рубрике Сећајте се својих старешина, протонамесник Александар Јевтић, парох при Светосавском храму у Краљеву, читаоцима предочава једну занимљиву причу која сведочи о љубави братства према свом упокојеном духовном оцу и игуману. На следећим странама, а у оквиру истоимене рубрике, налази се слово Епископа западноамеричког Максима, које је посветио свом духовном оцу блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу). Приказ житија свете славне и добропобедне мученице Агније, чији свештени спомен прослављамо 21. јануара / 3. фебруара, можете да прочитате у рубрици Материк. Свете тајне су пројавa јединствене Светајне — Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола, истиче у свом ауторском тексту потписник ових редова, који је своје казивање о значају Светотајинског живота крунисао подсећањем на своју ауторску емисију „Светотајинско богословљеˮ, која је у оквиру три циклуса емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. Наш сарадник Раде Булајић пише о великом расколу, и у оквиру свог текста, између осталог истиче да су: Постојеће разлике између Истока и Запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење Велике четрдесетнице за једну недељу, служење Свете Литургије на бесквасном хлебу. Оперативни уредник нашег мисионарског гласила, за овај број пише о надасве познатом и знаменитом делу Светог Владика Никола „Охридски прологˮ. Према сведочанству аутора Охридски пролог Владике Николаја је радо читан деценијама после свог настанка. Упркос одређеном дистанцирању од лика и дела Епископа Николаја, Охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке Југославије. Милена Стефановић за рубрику  Црквена уметности, а у оквиру циклуса текстовâ Библијски бестијаријум, доноси занимљиву причу о Пеликану. Она подсећа да је изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности. Средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба. Човекова идеја бесмртности, па и идеја Ричарда Докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику Оног који јесте, наводи др Александар Милојков у свом ауторском тексту „Идеја бесмртностиˮ. Тематски део часописа отвара протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У свом ауторском тексту под насловом „Свети Василије Острошки – похвала рода нашегаˮ, прота Слободан указује на правилно поимање светости у Цркви Христовој и подсећа на важну истину да је светитељство дар Божји. Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког, наслов је ауторског текста ђакона Владимира Пекића. Мошти Светог Василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији. Заправо читав живот овог угодника Божијег говори о томе, поучава читаоце ђакон Световаведењске обитељи у Београду. Према сведочанству протонамесника Александра Јевтића, Свети Василије Острошки је у духовном смислу био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. А о сили Божјој која се пројавила на лику и делу великог чудотворца Острошког, можете на прочитате у наставку тематског дела овог броја. Светитељ острошки је сведок васкрсења, јер је својим животом показао нама да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања – јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14), наводи се у ауторском тексту потписника ових редова. На наведени ауторски текст ослања се и извод из химнографије Светом Василију Острошком. Мр Александар Вујовић, професор Богословије Св. Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио-Светигоре, доноси неколико молитвених записа из богате архиве свештене обитељи манастира Острог. Међу овим записима налазе се писма светитеља и знаменитих првојерараха и архијереја, који су своју љубав према Острошком чудотворцу показали и на овај начин. Духовно искуство са Острога уверило ме у снагу Христових речи: „Дођите и видите“ (Јн 1, 39). Увидео сам, непосредно, да хришћанство није идеологија, спекулативни систем, само пуки религиозни наратив, већ да је оно духовна сила која преображава човека, да у њему долази до истинског сусрета Бога и човека, наводи психолог Виктор Вицановић у свом надахнутом казивању. Тематски део овог броја у част Светог Василија Острошког, закључен је текстом др Ђорђа Вуковића под насловом „Пренос моштију Светог Василија Острошкогˮ. У оквиру рубрике Света земља, Јелена Јонић пише о манастиру Светог Онуфрија Великог, Акелдама. Манастир је смештен на уској тераси у југоисточном делу долине Хиноом, на око 150 метара од места где се ова долина спаја са

У данима Часног поста, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, а трудом уредништва и свих вредних сатрудника, пред читалачку публику изашао је нови број Жичког благовесника. Овај број започиње празничним обраћањем уредника часописа под насловом „Васкрсење као неућутни позив вечности“. Текст се завршава освртом на актуелно стање: „Када се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења: Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Кротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил 4, 4–6).“ Ту је и беседа коју је Епископ Јустин ове године произнео пред литургијским сабрањем у ужичкој Пожези на дан свештеног спомена Света три Јерарха, а где између осталог можемо прочитати: „Њихове богомудре богословске речи и списи, до данас живе у Цркви и од ње добијају своје утемељење и значење. Та реч њихова, посведочена, живи до данас. То није само мртво слово – то је Дух који оживљава све нас који хоћемо Истину, који хоћемо правду, који хоћемо Бога Истине, Бога Творца силнога, који хоћемо Његову благодат и Његову милост, који се трудимо да примимо врлине које је Он својим животом предао прво својим ученицима и апостолима, па онда учитељима Цркве, подвижницима, благочестивим царевима, краљевима и свима онима који угодише Богу.“ Текстови започети у претходном броју овде се могу причитати у новим наставцима. Они долазе из пера истакнутих савремених свеправославних теолога: презвитерȃ Николаја Лудовикоса и Василија Термоса ( који разјашњавају психолошке и теолошке заплете који се одигравају у људским душама), текст блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) који имамо част објавити као бисер овог незаборавног оца и учитеља рода нашега. Ту је и наставак приповести о свештенику страдалнику Милану Туцовићу, о коме пише Милош Живановић као вредни борац за незаборав ликова и дела свештеника који су обележили историју наше Епархије. Јереј Марко Ерић пише нове редове о Белој Цркви у Карану, коју краси историјско наслеђе посебно оличено у лику јединствене Богородице Тројеручице Каранске. Јереј др Слободан Јаковљевић разматра различите аспекте ријалити шоуа који представљају савремени изазов и опасност за друштвено тело у коме сапостоји и дела и наша Света Црква. Текст „Човек пред искушењима – јуче, данас и сутра“ представља израз наставка деценијског старања протојереја-ставрофора Милића Драговића, врлог ужичког пастира, који се неуморно труди у обделавању срца поверене му пастве као винограда Господњег који увек доноси нове плодове вере, наде и љубави. Поред утврђивања у истинама наше вере, он даје и смернице за сналажење у све сложенијим изазовима времена у коме живимо. Политиколог Стефан Драгићевић појашњава шта је слобода вероисповести, коју често не разумемо па правимо грешке које се пројављују или као негирање туђих права или као некоришћење сопствених. Текст „О нашем најпотребнијем непријатељу – како издресирати змаја?“ изнијансираним приступом, као водичем кроз лавиринте душе ка Духу, покушава да одговори на Јунгову недоумицу: „Да нахранимо гладне, да опростимо увреду, да волимо непријатеља свог у име Христово – све ово су без сумње велике врлине. А шта ако сам ја сȃм у милости своје сопствене доброте – ако сам ја тај непријатељ којег морам прихватити и волети, шта онда?“ У рубрици Лирски благовесник, Драган Хамовић се присећа времана када је као осмогодишњи дечак међу очевим књигама на полици угледао наслов „Јасеновачки логор“ из 1942. године, па наставља: „Као осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СКЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.“ Нада Хаџи-Перић, дипломирани правник и судија Апелационог суда у Београду, пред наше очи у стиховима износи дивне светиње са простора Косова и Метохије, које овде сијају у непролазној лепоти и духовности упркос рушевинама које су их покриле. Оне су знак Васкрслог Христа, кога песникиња и прославља кроз стихове свог богатог поетског стваралаштва. Јереј Александар Каранац нам у стиховима предочава јеванђелски догађај који описује Васкрсење младића сина наинске удовице (Лк 7, 11-16): „ (…) Изненада, утихну ветар и греховна хладноћа. Сведржитељ пружи руку, Десница Господња учини силу И младића напусти смртна самоћа.“ У рубрици Веронаука, јереј Немања Матејић нас упознаје са историјатом и данашњим деловањем Основне школе „Марко Пајић“ из Виче. Средњошколац Алекса Ковачевић из Гуче, пише инспирисан песмом „Каленић“ Васка Попе. Оприсутњујући овог песника-прогнаника из препоручене литературе старијим генерацијама, које су стасавале у наше деке и баке, оце и мајке, Алекса се хвата у коштац са данашњицом и пише: „Векови су допратили прошлост до садашњости, а свевремени суд је наставио да измишља кривицу правде и превару истине. О, анђеле, свепрозирниче, садашњост је спремила нове болести тела и душе да, као корону, венац трња стави на главу нашу. Скрушено те молимо, последњи весниче, да Пилат, охоли судија нашег доба, не остане крајњи победник, јер је прао руке и социјално се дистанцирао од својих одлука. Него, помилуј миром који спава на длановима твојим, цео људски род обгрли и дај да заједно са непријатељима оставимо оптужбе и под светлошћу осмеха твог чујемо песму мира.“ Протођакон Александар М. Грујовић наставља да на папиру из дана у дан овековечава оно што у Духу историју испуњује вечношћу – свештенодејства нашег Првојерарха жичког г. Јустина. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа    

Сазависна особа је она која дозвољава да поступци других људи имају одлучујући значај у њеном животу и зато покушава да контролише њихове поступке. Таква особа проналази људе које може да жали и спасава, улази са њима у болесне и деструктивне односе постајући на тај начин жртва тих односа. Она не живи својим животом, већ опслужује зависност ближњег, помажући му да се зависност још више развија. Јасно је да је зависност болест читаве породице. Породицу бисмо могли да упоредимо са системом који оптимално функционише само онда када су сви чланови релативно здрави. У породици у којој постоји зависник (од дроге, алкохола, патолошког коцкања итд.) читав систем је поремећен. Овом приликом ћемо пажњу усмерити не на зависника за кога се зна да је болестан, већ на чланове породице који такође пате од једне подмуклије болести које најчешће нису ни свесни, а која се често теже и лечи – сазависности. Сазависници често виде себе као ,,спасиоце“ јер свог ближњег спасавају од полиције, плаћају његове дугове, упорно га шаљу на лечење против његове воље. Они уместо њега решавају гомилу проблема тако да зависник губи осећај за реалност и не осећа на себи последице своје злоупотребе, већ му се чини да проблема и нема. Дешава се чак и да иду толико далеко да када зависник одлучи да мора да се лечи и обрати се за помоћ стручном лицу ближњи упуте овакав коментар: ,,Јеси ли нормалан?! Бићеш обележен заувек и нико неће хтети да те прими на посао.“ Оваквим и сличним коментарима који су, верујте, прилично чести, ови људи себе сврставају у саучеснике који испољавају нешто што само личи на бригу и љубав али је далеко и од једног и од другог. Таквим понашањем код зависника се гуши савест, одговорност, искреност и здрава комуникација управо због особености породице где је зависност ,,сазревала.“ У првом реду људи блиски зависнику би требало да се изборе од патолошке потребе да живе живот другог човека. Илустративан је случај једне супруге алкохоличара која је почела да се жали на своје стање када је муж престао да пије, почео да се бави спортом и када му је кренуло на послу. Почела је да се жали да је њено стање као код зависника који престане да користи супстанце – криза. На терапији је навела да се осећа као да су је претукли палицама, није у стању да себи нађе место и не зна како даље да живи – ,,било је боље док је пио.“ У вишегодишњој борби без јасног плана како да помогну зависнику ближњи су изгубили себе. Не познају своје потребе, од силне бриге нарушили су здравље, тешко им је да издвоје време само за себе, преузимају превелику одговорност, разједа их осећање кривице, тешко им је да живе свој живот… Опсесивно-компулсивним понашањем покушавају да контролишу зависника – претресају му џепове, загледају зенице, прислушкују телефонске разговоре, прате га, међутим ситуација се и даље не поправља. Упркос чињеници да све то изнова и изнова није доносило жељене резултате, ближњи су изнова покушавали да преузму контролу над зависношћу особе и целом ситуацијом како би је променили по сопственој жељи. Другачије нису умели, за други начин нису знали. Парадоксално али ипак лековито и за једне и за друге је признавање немоћи пред проблемом. Немоћ која не значи попуштање у свему нити губљење наде или одустајање од покушаја да се нешто учини. Немоћ значи да ближњи морају што више да разоткрију проблем и да потраже помоћ споља! Лековита је и активна нада у виду преузимања корака за поновно успостављање здравих породичних односа и стварање услова који могу помоћи да се зависник мотивише на опоравак. Прави пут би подразумевао равноправну поделу одговорности, поштовање међусобних граница, признавања личне одговорности за своје поступке и понашање, пут отворене комуникације и слободе. То је изузетно тешко постићи, али уз помоћ споља помаци су могући. Оно што ближњи треба да раде је да покажу тзв. тврду љубав која након признавања немоћи подразумева обраћање за помоћ свемоћном Богу, пажљив однос према унутрашњем свету зависника, али и свест о сопственим потребама и осећањима које други треба да поштују. Ближњи мора да се потруди да учини све што зависи од њега, али и да очекује од сина/ћерке/супруга учешће у животу породице. Није добро спасавати их из невоља већ је важно допустити да осете последице својих поступака и да сами носе своје бреме. Тврда љубав подразумева и контактирање полиције када је то неопходно, недавање новца, улажење у расправе и чврсто истрајавање на поштовању јасних граница (успостављајући границе, истовремено пребацујете одговорност за живот зависника у његове руке). Испада да тек када ваш циљ престане да буде промена зависног рођака, и када се појаве нови смисао и стварни циљеви који нису повезани са животом зависника – он ће тада имати стварне шансе да се промени. Свакако треба примењивати и савет Светог Порфирија Кавсокаливита који је упутио мајкама које васпитавају децу: “Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изаћи ће на друго.“ Дипл. психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. април 2021. године

Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност. У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке  се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона. Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже. Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава. У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном  у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона. Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима. Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему. Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи. И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. март 2021. године  

И ове године смо стигли до почетка Великог Поста, који представља својеврсно путовање ка Васкрсу, ка Празнику над Празницима, како га назива црквена химнографија. Овај назив „Велики Пост“ није везан само за дужину трајања (а није кратак, траје седам седмица), већ проистиче из посебног значаја који су му придавали хришћани претходних векова (отуда и велико слово „В“ на почетку назива). Можда та „величина“ и значај овога периода нису јасни људима који се причесте једном током године (или ниједном), али они људи који из седмице у седмицу учествују у богослужењима Цркве су итекако свесни посебности којом одише овај период црквене богослужбене године. У наредним редовима нећу покушавати да искажем посебност овога периода за нас који смо закорачили на пут ка Васкрсу, али ћу покушати да на основу једне богослужбене особености која га краси (и која на свој начин показује да је ово заиста посебно време јер се ништа томе слично не дешава током остатка године) представим макар једну од многих дубоких порука које нам Црква током овог поста упућује. Наиме, на последњем богослужењу које Црква служи пред почетак поста, на тзв. „Прашталној Вечерњи“ (назива се овако стога што се у оквиру тог богослужења сви присутни, и свештеници и верни народ, међусобно целивају и траже опроштај једни од других) Црква прописује да се током тог међусобног целивања пева богослужбена химна која се пева приликом прославе Васкрса уз напомену да се она пева због оних верујућих људи који ће се током овог посног пута упокојити и неће бити у прилици да заједно са нама певајући ову песму прослављају Васкрсење Господње. То је један врло дирљив детаљ богослужења којим нас Црква подсећа на тужну чињеницу наше пролазности и несигурности наших земних живота. Ти тренуци у којима просијава „радосна туга“ (колико год чудно звучала ова синтагма не знам како умешније да опишем ту радост због тога што заједно славимо Васкрслога Господа и уједно сету због тога што неки од нас можда неће дочекати годишњи празник „Пасхе“ (Васкрса)) већ вековима нас подсећају на чињеницу наше смртности услед које је Сâми Господ Бог постао човек, примио смрт на Крсту, и Васкрсао у слави. Током претходних годину дана које је обележила епидемија корона вируса све време смо имали један снажан подсетник на нашу смртност и пролазност. И сада када смо закорачили на пут Великог Поста, и када се чини да страх није мањи него пре годину дана (бројке говоре да је вирус још распрострањенији него тада), ово богослужбено појање химне која треба да се пева за четрдесет девет дана, на сâми дан Васкрса, због оних међу нама који Васкрс можда неће дочекати, оставља посебно снажан утисак. У том подсећању на смртност се крије и једна дубока животна истина. Сећање на смрт је заправо један позив да свој живот и своје време живимо на такав начин да када дође наш крај, не одемо одавде утучени због тога што смо протраћили наше животе већ да одлазимо са поверењем у Љубав Божију и са захвалношћу на свим људима и даровима које нам је Господ подарио на нашим земним путевима. Управо, то што смо смртни и пролазни не значи да човек треба сав свој живот да проводи у страху за свој живот, у бризи за здравље, у бризи за земно. Наравно, неопходно је бринути о здрављу, и о животу и чувати их јер је све то диван дар Божији, али било би неизмерно тужно када би се живот у целости свео само на бригу и на страх. Ми смо од Бога створени за мир, радост, љубав, милост и живот треба испунити овим благословима, а уколико њих нема колико год здрави и дуговечни били заправо проводимо један тужан и неиспуњен живот. У том смислу, и овај пост је један подсетник да време неповратно тече и да га треба искористити да испуњавамо животе овим благословима. Пост подразумева промену телесне исхране, али превасходно представља позив на промену свог живота – да се оставимо мржње, презира, неверја, непраштања, оговарања, опијања, преједања, зависти и свега осталога што трује наше животе. Ушли смо у пост са жељом да у нашим животима просија дух смирености, трпљења, љубави и опраштања како вели једна древна црквена великопосна молитва. Време протиче и животи протичу; ваља их искористити…                                                             Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. март 2021. године

Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског. Имајући увек у срцу Христа Васкрслог владика Атанасије је чинио да они, Свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или  литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије  Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу. Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи. Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми. Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са Владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле. Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши Патријарси Павле и Иринеј, и сви Свети српски Архиепископи и Патријарси. Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: Владика Атанасије је уз поменуте Свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела Светог Јустина и Светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега. Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: Владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије. Патријарх српски Порфирије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. март 2021. године