Слово о Летопису Старе ужичке цркве

Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021.

Приређивач и аутор: протојереј-ставрофор Милић Драговић. Стара црква, Ужице, 2021.

Поводом јубилеја, три стотине година ужичке Старе цркве, уприличен је Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач књиге је протојереј-ставрофор Милић Драговић, а издавач je ужичка Стара црква. Структуру Летописа чине садржаји који говоре о културно-историјским приликама и балканско-оријенталној архитектури Ужица, о предању и историјским чињеницама о постанку Старе цркве, о њеној архитектури и обнови, о прошлим временима и праву на подизање православних богомоља као изразу турске дипломатије, о првом помену Цркве, о њеним ктиторима, богословско-пастирској делатности, знаменитостима, звонику, иконографији, богослужбеном простору. У завршном делу књиге истакнути су важни догађаји црквеног живота и драгоцени подаци из Летописа ужичких цркава о Старој цркви. У последњем поглављу  дат је кратак историјат и преглед eпархије жичке. Фотографије Старе цркве  из различитих временских периода затварају ову књигу.

У  редовима Прослова, на почетку књиге, отац Милић се обраћа својим читаоцима и указује на намеру објављивања овог рукописа. „Овај Прослов је и хроника и летопис, запис и доказ да смо били, да јесмо и да ћемо бити такви какви смо. Ово је људски покушај и мали допринос, како бисте и ви, очима Истине, видели нас и наш град. Вера и жеља Литургијске заједнице Цркве Христове при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, која данас борави у граду Ужицу, почива на Преображењу Господњем, реалној могућности да уз помоћ Божију можемо своју вољу усагласити са вољом Божијом, да опет и опет можемо открити вечни смисао постојања света и човека. Сасвим сигурно можемо разумети, како смо од Бога створени различити, а да то није и не сме да буде извор наших вечних сукоба, него разлог више да живимо заједно и да у нади очекујемо обећано непролазно Царство Божије“ (цитат из књиге, стр. 12) .

Приређивач се служио публикованим истраживањима више аутора, што је доказ о озбиљном приступу изради ове књиге. Грађа за Летопис је аутентичан и драгоцен материјал о историјском развоју друштвених прилика и црквеном животу у Ужицу, а однос приређивача према избору расположивог материјала и начину обликовања садржаја показује племениту идеју, поштовање туђег рада, високу професионалност и умеће за складну и лепу мисао. Централни мотив на коме почива идеја Летописа јесте време настанка Старе цркве, по предању и чињеницама, а све остало јесте прича о развоју и аутентичном животу Цркве у временима искушења и подвига. Истакнуто је да теза о 1721. години, као времену настанка Старе цркве, почива на два документа – „први је Летопис Црквене општине ужичке у коме се у краћем излагању о историјату овог храма помиње 1721. година“, а  „други документ је копија цртежа по Каницу  Цркве Светог Марка, од стране Бирбаума Курта,  која се чува у Историјском архиву у Ужицу“ (цитат из књиге, стр. 65). Приређивач се позива на документарну грађу, истиче ауторе и њихов предан рад, даје своја запажања и утиске о протеклим временима, повезује прошлост и садашњост, предање и чињенице, указује на заслуге појединаца у животу ове светиње, подсећа и на развој духовног живота Црквене заједнице од тренутка када је постао старешина Старе цркве, 2005. године, осврће се на време реконструкције храма, на потешкоће у извођењу грађевинских радова.

Поглавље Богослужбени простор Цркве Светог Марка је право поетско место књиге. „Спасење природе је одговорност сваког конкретног човека, јер је човек оприсутњење Бога у космосу — потенцијално обожење космоса у Христу. И тако, док је већи део природног простора који покрива градско насеље затворен бетонским конструкцијама и асфалтним путевима — не као да смо неговатељи и саствараоци природе, већ корисници и паразити, важан део богослужбеног простора Маркове Цркве представља двориште, које својим зеленилом чини оазу у свом окружењу. Богатство биљних врста подсећа на едемско окружење, указујући на есхатолошку природу нашег Сабрања — пијење са река што теку из Новог Едема“ (цитат из књиге, стр. 92) . У тешким данима епидемије која је „заробила“ цео свет, ове речи звуче као добра идеја да човек преиспита своју улогу, ослободи своју мисао и срце и да освести да је оздрављење душе и тела у природи и у хармонији са Божијим заповестима. У овом поглављу посебна пажња посвећена је дворишним симболима: стари звоник, стари споменици и стара липа. Сваки од њих има своје место и своју улогу у животу Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. „Стара липа на источној страни шаље поруку свету да су стигли плодови Дрвета Живота. Христос је Ново Дрво Живота, које у древном Рају човек није познао, али које ћемо препознати у будућем Рају, јер ће се савити гране Дрвета, нудећи нам плодове које око људско није видело, и људска уста нису искусила. Спустиће се крошња његова међу нас, јер ће нас познати као оне који смо одувек јели воћке, које су нам нуђене још док је трајао свет страдања и умирања. Својом старином нас липа упућује да мислимо на шансу коју је Адам испустио, када је одбацио старо Дрво. Но, старина ове липе упућује и да гледамо у оно што ће се збити, јер је засађена пре многих генерација, и многе људе је надживела — бесловесно нам говорећи: „Не уздајте се у овај живот, јер је пролазност његова особина. Спасите овај живот чинећи га животом Божијег Царства, које ће се ускоро остварити“ (цитат из књиге, стр. 92) .

Живот Старе цркве, поред редовног богослужења и активног духовног присуства у  градским дешавањима, што је и њена мисија, обогаћен је предавањима теолога, академика, књижевника, духовним програмима, поклоничким путовањима, душекорисним садржајима на друштвеним мрежама (сајт, инстаграм), часовима веронауке, наступима у медијима, хуманитарним активностима. У Летопису постоје и скромни записи о томе; живот Старе цркве је веома интензиван и садржајно богат и то је материјал за посебну књигу. Ово је трећа књига коју објављује Стара црква и коју ствара и приређује отац Милић, уз благослов Жичког епископа, на духовну корист свима који воле Реч и од значаја за све будуће истраживаче овог краја и богослужбеног живота Старе цркве и једног времена.

Странице ове књиге писане су са љубављу и са љубављу предате читалачкој публици, на радост и духовну корист. Верујем да ће  речи Летописа, као својеврсног симбола једног времена, позивати на саборност као што звона са звоника Старе цркве позивају на молитву и као што реч беседе нашег оца Милића пружа утеху и подстицај за све добро и узвишено, да ће пробудити у срцима људи још већу жељу да негују вредности старина и још већу љубав према човеку, природи и истинским лепотама живота.

                                                                  Рецензент, др Валентина Златановић Марковић