Категорија: Богословље

“После Господа, Богородица је била најсавршеније биће које је могло да ћути, иако је у себи скривала Бога. Није случајно да је Бог употребио жену за план свог Божјег домостроја спасења, премда жена веома тешко ћути. То је постигао са Богородицом, зато и наши текстови садрже одломке који показују у којој мери је она била изабрана од свих жена кроза све векове. Требало је да прођу столећа да се појави Богородица и да она у себи скрије Христа. Њен скривени живот показује да сви догађаји њеног живота јесу мистички и да их не треба испитивати, зато што човек не може издржати да они буду откривени. (…) Ваведење у Светињу над светињама значило је укидање законског архијерејства и улазак, кроз Христа, новог свештенства, новог царства и истинског спасења, које се скривало иза јудејског приношења жртве.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Празничне мистагошке беседе

„Као што сунчев зрак из ведрог неба, сусревши се са облацима на коме се одражава из којих пада киша, шири дугу богату бојама и цео околни ваздух светли непрекидним круговима који постепено слабе, тако се и природа (небеских) светлости одржава у постојању тиме што највиша Светлост Својим зрацима непрестано освећује ниже умове… Светлости, ниже од Тројице, које имају царску славу су светлозарни, невидљиви Анђели. Они се слободно крећу око великог Престола; јер су они умови који се брзо крећу, пламени божанствени духови који се брзо преносе по ваздуху. Они усрдно служе највишим заповестима. Они су прости, духовни, проникнути светлошћу, немају порекло од тела (јер свако тело чим се згусне, одмах крене да се распада) и не улазе у тела (не оваплоћују се), већ остају онаквим каквим су и створени… Од њих једни предстоје великом Богу, други својим деловањем подржавају цео свет; свакоме је дато посебно началство од Цара: имати под надзором људе, градове и читаве народе и чак располагати словесним жртвама земнородних (узносити наше молитве Богу).“ Свети Григорије Богослов, Тајанствене химне, Слово 6 – О умним природама

Отпавши од свог небеског чина због гордости, ђаво непрестано покушава да наведе на пад и све оне који од свег срца желе да приступе Господу, и то истим путем којим је и сам пао, тј. гордошћу и љубављу према сујетној слави. Тиме нас нападају демони, и тиме и другим сличним мисле да нас одвоје од Бога. Осим тога, знајући да онај ко воли свог брата, воли и Бога, они у наша срца полажу мржњу према ближњему и то у тој мери да не можемо ни да погледамо на брата свога, нити да проговоримо са њим. Дешавало се да су многи предузимали заиста велики труд у врлини, али су услед неразумности опет погубили себе. То се може десити и међу вама уколико, на пример, охладневши за дела, будете мислили да поседујете врлине. Јер, ето, већ сте упали у ту ђаволску болест (надменост), мислећи да сте блиски Богу и да боравите у светлости, иако се, у самој ствари, налазите у тами. Шта је побудило Господа нашег Исуса Христа да сложи Своје хаљине, да опаше Своја бедра убрусом, наспе воду у умиваоник (Јн.13,4) и опере ноге онима који су нижи од Њега, ако не [намера] да нас научи смирењу? Да, Он га нам је на примеру тада показао. И заиста, сви који хоће да буду примљени у првобитни чин, успеће једино преко смирења, с обзиром да је у почетку покрет гордости био разлог свргнућа са неба. И тако, човек неће наследити Царство Божије уколико се у њему не нађе крајње смирење, смирење свим срцем, свим умом, свим духом, свом душом и телом.Ако желимо да се искрено приближимо своме Саздатељу, треба да се, по духовноме закону, подвизавамо да се душа ослободи од страсти. Јер, због наших рђавих дела, због наслађивања страстима, због многих демонских искушења, наша умна снага је ослабила, док су добре побуде наших душа замрле. Ми већ не можемо да познамо лепоту (и потребе) наше духовне природе због страсти у које често упадамо. Али, нема нама спасења ни од кога до од Господа нашег Исуса Христа, по речима апостоловим:Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1.Кор.15,22). Наш Господ Исус Христос јесте живот свих словесних створења, сазданих по Његовом образу. Свети Антоније Велики, Поуке, Добротољубље 1

Одлучиш ли се тако једном за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љутит, с ружном речју, с озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси неговао пажљиву и делатну љубав. Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад неко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите сва створења Божја и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једном, ти ћеш после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет целом и безусловном љубављу. Фјодор Михаилович Достојевски, Браћа Карамазов

И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете примити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да приме опет онолико. То значи, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром, не чините тиме никакво добро. Чека ли Бог да људи заслуже да их огреје сунце, па тек онда да нареди сунцу да греје? Или Он прво наступа са Својим милосрђем и Својом љубављу? Милосрђе је врлина која наступа а не врлина која чека. То Бог показује очигледно од почетка света. Из дана у дан од почетка света Бог Својом шчедром руком расипа богате дарове свима Својим створењима. Јер кад би Он чекао да прво Његова створења Њему нешто даду, не би постојао ни свет нити иједно створење у свету. Ако љубимо оне који нас љубе, ми смо трговци који врше размену. Ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо дужници који одужујемо свој дуг. А милосрђе није врлина која само враћа дуг, него врлина која стално задужује. Свети Владика Николај Охридски и Жички

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као „Невесињска пушка“. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског. Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа. Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту. Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: „Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?“ и нагласио је да би га због таквог става требало убити. Митрополит Петар му је на то одговорио: Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот! Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен! Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: „Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама“. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима. Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у „равнатељство“ ради саслушања. У „равнатељству“ је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио. Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи „Српска Црква у Другом светском рату“ навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599

Читав корпус старог богослужбеног песништва Свете Саборне и Апостолске Цркве (а њој припада и наша Српска православна црква стара више од 800 година), своје хришћанско испољавање, облик и суштину остварује кроз појање (певање у цркви). И сами црквени песници су своја духовна творенија често називали појањем, а за богослужење у храму би рекли „Црква поје“. Стога су први преводиоци, света солунска браћа Кирило–Константин (грч. Κύριλλος, стсл. Кѷриллъ, Солун, 826 – Рим, 869) и Методије (гр. Μεθόδιος, сл. Меѳодїи, Солун, 816–820 – ?885), и њихови сарадници, били преносиоци истовремено и богослужбене речи и њене мелодије. Кирило је био темељно музички образован, па је зато могао да постави основе црквеног појања на богослужбеном језику словенских народа.[1] Служба (грч. Ακολουθία, слов. последование) је посебна песничко-музичка врста којом се прославља успомена (на српскословенском „памет“ према грчком μνήμη, или μνεία) на одређеног светитеља или свештени догађај. Песме службе се уграђују у оквире постојеће схеме Типиком[2] утврђеног редоследа псалама, паримија, јектенија, стихира „на Господи вазвах“, прокимена и сл., а поју се на малој и великој вечерњи, јутрењу и Литургији. Почетком 13. века настало је прво црквено песничко-музичко дело у част једног светитеља српског рода. То је била Служба Светом Симеону Мироточивом (Месеца тога (фебруара) у 13. дан, преподобног оца нашег Симеона новога српског), оснивачу светородне династије Немањића, коју је на српскословенском језику саставио Немањин најмлађи син, Свети Сава. Као образац и непосредни песнички узор за састављање  прве службе на српскословенском, Св. Сави је послужила Служба преп.  Симеону Ступнику.[3] Стотинак година касније настале су службе Светом Сави: Служба Уснућу (14. јануара) и Преносу моштију из Трнова у Милешеву (6. маја). Најстарији сачувани текст Службе Светом Сави налази се у кодексу Братков минеј (око 1330).[4] Дуго се није знало ко је писац служби првом српском архиепископу. Ове списе су тек крајем 19. века филолог Љуба Стојановић (Ужице, 1860 — Праг, 1930) [5] и историчар Панта Срећковић (Велико Крчмаре, 1834—Београд, 1903)[6] приписали јеромонаху Теодосију Хиландарцу, који је претходно саставио Житије Светог Саве. Њихово мишљење је од тада у нашој науци општеприхваћено. Црквено песништво и компоновање њихових мелодија, по правилу и природи црквене уметности, настају заједно и истовремено. После Светог Саве и Теодосија Хиландарца, многи црквени песници су се огледали у писању стихова и мелодија. Поменимо оне које знамо по имену: архиеп. Данило Други Пећки, патријарх Данило Трећи Бањски, еп. Марко Пећки, Јефрем, Григорије Цамблак, Димитрије Кантакузин, патријарх Пајсије Јањевац… Минеј (од грчке речи Μηναῖον, српскословенски Минеѧ „месецослов“) је богослужбена књига која садржи службе за сваки дан у црквеној години. Раздељена је на дванаест томова (од септембра до августа). Службе светим Србима почеле су доста рано да се уносе у преписе Великих Минеја. Јеромонах Мојсије Дечанац први је сложио Празнични Минеј или Саборник. У њега је уз празничне песме најзначајнијим хришћанским светитељима унео и три службе светим Србима: Теодосијеве службе Св. Симеону и Св. Сави, и Службу Св. краљу Стефану Дечанском од Григорија Цамблака. Књигу је штампао код Божидара Вуковића у Венецији 1536-38. [7] По жељи раковачког игумана Теофана, јеромонах Максим је 1714. године у посебни минеј  издвојио службе светитељима српског рода. Овакав минеј је ускоро добио назив СРБЉАК. У први, Раковачки Србљак унете су службе Светим Симеону и Сави, преподобном Симону (Стефану Првовенчаном), краљевима Милутину и Стефану Дечанском, цару Урошу, кнезу Лазару, владики Максиму Бранковићу и деспотима Стефану и Јовану Бранковићу. Рукопис Раковачког Србљака је нестао без трага, тако да једино обавештење о њему и опис имамо у књизи Историја српске књижевности Павла Јосифа Шафарика  (Pavel Jozef Šafárik, Кобељарово, 1795 —Праг, 1861), објављеној у Прагу 1865. на немачком језику.[8] Πрема рукопису Раковачког Србљака, арадски владика Синесије Живановић (Сентандреја, 1711—Арад-Гај, 1768, владика од 1751—1768) је 1761. приредио своје издање Србљака као Правила молебнија свјатих сербских просветитељеј, и на рускословенском штампао у Римнику.[9] Овај први штампани Србљак је после четири године (1765), под истим насловом поново печатан код Димитрија Теодосија у Венецији.[10] Следећи Србљак штампан је цео један век после Синесијевог Римничког издања. Објавио га је у Београду 1861. године београдски митрополит Михаило (крштено име Милоје Јовановић, Сокобања, 1826 — Београд, 1898). У Београдски су ушле све службе из римничког Србљака, а старе службе Јоаникију Девичком и архиепископима Јевстатију и Никодиму, митрополит Михаило је са изворног српскословенског слободно пренео на рускословенски. Поред новијих служби Св. Василију Острошком од патријарха Василија Бркића и Св. краљу Јовану Владимиру од Вићентија Ракића, митрополит Михаило је штампао и своје службе патријарху Јоаникију и архиепископима Данилу Другом и Сави Другом. Све службе српским светитељима из Римничког (1761), Млетачког (1765) и Београдског Србљака (1861), као и студије О Србљаку, приредио је професор Ђорђе Трифуновић, (Београд, 1934), а све песме на српски превео академик Димитрије Богдановић (Београд, 1930—86).[11] Римничко-венецијански и Београдски Србљак немају, нажалост, нотне записе, па зато из њих не можемо да сазнамо како су песме тада звучале. Ипак, ретки музички записи старих српских појаца и мелода ипак су сачувани до наших дана. Такав је један двојезични (грчко-српскословенски) рукописни музички антологион у библиотеци манастира Велике Лавре на Светој Гори. Антологион је Празнични минеј (преводио се као „цветослов“, од грчких речи ανθός, “цвет“, и λόγος „слово“). У Евстратијадисовом (Σωφρόνιος Ευστρατιάδης) каталогу грчких рукописа библиотеке светогорског манастира Велике Лавре, који је објављен у Паризу 1925. године, овај антологион (под сигнатуром Codex Laura E-108) је погрешно датиран у 17. век. Грешку је исправио српски музиколог др Андрија Јаковљевић, који је од 1968. до 1983. године састављао каталог музичких рукописа светогорских манастира. Јаковљевић је у јуну 1981. на маргини 30. листа овог изузетно драгоценог кодекса открио српскословенски запис о нашем владару Стефану Лазаревићу званом Високи (кнез од 1390, деспот од 1402): „благочастивому и христољубивому господину ми деспоту Стефану, служабник господства ти игумен Лидија смерноме“. Лаврина Антологија Е-108 је ваистину прави цветник духовних песама: садржи двадесет један краћи и дужи напев празничног појања (српскословенски пеније), а једино мерило грчких и српских преписивача приликом одабира и уношења песама била је уметничка  лепота стихова и мелодија. Ту су музичка творенија најстаријих српских, по имену познатих, композитора и појаца, Кир Стефана Србина и Кир Николе Србина, за које се дотле сматрало да су живели у 15. веку.  А истински, бесцени и јединствен драгуљ међу песмама је стихира Светом Сави „Ум ваперив“ („Ум окрилативши“) којом се завршава Теодосијева Служба оснивачу и првом архиепископу Српске православне цркве. Треба нагласити да је ова стихира јединствена, јер се не налази ни у једном од осам хиландарских музичких рукописних зборника који садрже песме о Светом

1. Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. 2. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. 3. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. 4. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. 5. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. 6. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. 7. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Јеванђеље по Јовану, 15, 1-7 “Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.“ Свети Владика Николај

О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Из беседе Светог Григорија Паламе на Успење Пресвете Богородице