Категорија: Богословље

Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари  (ПрС 22, 6). Искуствени Бог Формирање слике о Богу одвија се пре свега у породици и раном детињству. Реч је о темељима који се изграђују постепено из дана у дан, а материјал који се уграђује у те темеље саткан је од поступака и атмосфере коју креирају родитељи и друштво коме они припадају. Деца уче, уче о себи, ко су и какви су. Деца уче да родитељи имају моћ. Употреба моћи је кључно питање које прави разлику и доприноси формирању различитих погледа на живот и различитих представа о Богу. Да бих ову тврдњу о раном учењу типа религиозности разјаснила, позваћу се на своју давно написану књигу „Породица и психичко здравље деце“ у којој сам истраживала какав је однос између осећања прихваћености у породици и психичких проблема у адолесценцији. Истраживања указују да осећање одбачености од једног или оба родитеља оставља негативне последице на здравље. Одбацивање се манифестује на различите начине, вербално ружним речима које повређују, физички кажњавањем и показивањем насиља, или, пак, игнорисањем и занемаривањем. Ако кренемо још конкретније и наведемо поступке који граде негативну представу о Богу, онда на прво место издвајам одрастање у атмосфери насиља и међусобног непријатељства у којој деца уче да се боре. Насиље развија насиље. Ако дете одраста у континуираном критиковању и сталном обраћању пажње на негативно, деца науче да осуђују. Ако је присутна склоност ка исмејавању, деца науче да буду стидљива. Можда је најтеже носити се са сопственом кривицом, и то посебно оном која се односи на биће, не толико на поступак. Када дете мисли да оно као биће није вредно пажње и љубави, а не само појединачни погрешан поступак. Из такве негативне атмосфере одрастања развијају се људи који формирају негативну слику о Богу у кога тешко могу да верују, а ако и верују онда је то слика кажњавајућег Бога. Искуство које се стекло са кажњавајућим, неправедним и одсутним родитељима формира слику о Богу који је љут због греха те зато тражи жртве, па и патњу, да би нас казнио, а можда и опростио. Та потреба да се умири гнев Божји да би он деловао у нашу корист, произилази из страха који се научио врло рано, уместо поверења. То је пагански начин размишљања о Богу и на том темељу настају бројне магијске радње. Детерминистички теизам Детерминистички теизам, веровање да Бог све одређује, све што се дешава људима и у свету уопште, произилази из одрастања у ригидним и врло строгим породицама, где није било слободе већ само дисциплине и послушности. Ту су типиче реченице попут: „Ништа се не дешава без воље Божје“; „Све је у Божјим рукама“. Судбински Бог, пред којим човек нема слободу ни моћ да утиче на било шта, није хришћански Бог. Одсутни Бог, коме се даје признање за стварање света, али који се више не препознаје у свету, је такође једна слика о Богу која је формирана на темељу одсутних родитеља из живота детета, било физички или психички. Био је то пут смрти Бога у друштву какво јесте, претежно за оне који су остали неизлечени од раних траума љубави. Теизам доброте Слику о Богу, формирану на позитивном искуству с родитељима који су умели да покажу љубав на прави начин, називамо теизмом доброте. Теизам доброте и доброчинства је веровање у Бога благодати, милости и љубави. Дакле, учење о Богу који воли одвија се у раном детињству са родитељима који негују атмосферу стрпљења и толеранције, те се у њој учи поверење и осећање прихваћености. Родитељи који децу охрабрују, подстичу, а не спречавају у свему и свачему, развијају у деци да буду поуздана. Похвалама се дете научи да цени себе и друге, а праведност се учи у атмосфери у којој се родитељи према детету понашају праведно. Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме. Откривени Бог За сву ону децу која су у живот са собом понела осећање неадекватности, осећање одбачености и свест да је овај свет несигурно место за живот, постоји нова породица у којој је Бог отац, а Црква мајка. У тој новој средини, стиче се ново искуство љубави према Богу, а када се заволи Бог који воли човека, онда се љубав обнови као осећање и принцип живота. Ову тврдњу темељим на истраживању које сам објавила у књизи „Религија, породица и млади“. Смисао религије јесте да повеже човека и Бога као и људе међусобно и она у томе успева ако је повезивање на темељу искуствене љубави у цркви. У Јеванђељу по Јовану стоји записано: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали  љубав међу собом“ (Јн 13, 35). Бог поручује: „Љубим те љубављу вјечном, зато ти једнако чиним милост“ (Јер 31, 3) У откривеним религијама Бог је писац који је себе представио људима, како речима тако и поступцима и догађајима који су записани у Светом Писму на безброј начина: „Ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (1. Мој 17, 1); „Ја са онај што јест“ (2. Мој 3,14); „Господ, Господ, Бог милостив жалостив и спор на гњев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мој 34,6);  „Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истријебити, јер неће заборавити завјета с оцима твојим, за који им се заклео“ (5. Мој 4,31);  „Ја сам Господ и осим мене нема спаситеља“ (Ис 43,12); „Ја сам Господ Бог свакога тијела, еда ли је мени што тешко?“ (Јер 32, 27); „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим краз мене“ (Јн 14, 6). Деца су дар од Бога. Она у себи носе љубав и нагон ка животу. Христос је казао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3). Закључак Дакле, на децу треба гледати и на њих се угледати, што родитељи често заборављају, да су и

Када мислимо о мати српској Светој Анастасији, мислимо о њеном тиховању и прослављамо је као мајку. Прослављамо је прво као мајку Светих синова Саве и Симона, али и као мајку све српске деце. Однос између мајке и њене деце је посебан. Он започиње још са самим зачећем детета и наставља да траје током целог живота. Дете осећа синхронизовано мајчине откуцаје срца, али и мајка осећа дететове откуцаје срца. Мајка би детету требало да буде довољно добра мајка, као она која уме да препозна дечје потребе. Са друге стране, она би требало да буде и она која уме да омогући и умерену фрустрацију у испуњењу истих тих потреба, како би дете током одрастања могло да се осамостали и постепено одраста. Прва фаза у првој години се односи на стицање поверења. Дете стиче прво поверење према својој мајци, а потом и према свом оцу. То првобитно поверење је услов за поверење у току живота које ће имати и према другим људима и то је услов за основу доброг психо-физичког здравља детета. Мајка Светог Саве, Света мати Анастасија, духовна је мати све српске деце. Духовно питање о мајци свакако превазилази било какве оквире. Један од односа духовне мајке и њених чеда који је присутан у историји српског рода јесте однос између Свете Анастасије и њених чеда. Овај однос захтева присутност и поверење мајке,  али да би се разумео у потпуности потребна је и права вера. Љубав духовне мајке дете све време у себи осећа као љубав чисту. Дубинска осећања која је мајка покренула код детета увек живе и таква деца, која осећају вековање своје духовне матере, увек су покренута ка вишем стваралаштву. Владика Николај у својој беседи „О српској  мајци“, изговореној 1940. године, описује како: „Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.“ Мати српска Света Анастасија у дому Пресвете Богородице сва своја духовна чеда к себи приводи, помаже и растерећује их, води, даје и благосиља – без било какве речи. Исто је и тако Света Анастасија себе приводила к Мајци Пресветој Богородици и у њеном дому Студеничкој царској лаври, дому Немањића и свог српског народа, у припрати, тишином одјекује фреска: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.“ Њен син, први српски Архиепископ Свети Сава, у Житију Светом Симеону писао је о томе како је његова мати Ана као „…госпођа бивша све Српске земље“, заједно са својим супругом великим жупаном Стефаном Немањом примила анђеоски лик на празник Светих Благовести 1196. године у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу и да је наставила достојно да служи као монахиња и да: „…наречено би име  јој госпођа Анастасија.“ У истом даље наводи да је тада након другог државно-црквеног сабора у Расу отишла ка: „…Светој Богородици.“ Оставивши све почасти и славу овога Света монахиња Анастасија је наставила са својим подвизима и са стицањем врлина, стога је због свих њених узвишених дела наша Света Црква и верни народ према Хиландарском и Студеничком типику, који је такође њен син, Свети Сава прилагодио за манастирска устројства, слави према старом календару месеца јуна 21. односно сваке године 4. јула. Александра Димитријевић психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)

“Ко уопште од Хришћана може да поднесе да се у Светој Тројици уводе два узрока, то јест: Отац као један узрок Сина и Духа, и Син као други узрок за Духа Светога, и тиме да претвори монархију (јединоначалије) у Светој Тројици у двобожје? А и зашто би Дух Свети исходио и од Сина? Јер ако је Његово иcxoђење из Оца савршено, – а савршено је јер је Он Бог савршени од Бога савршенога, – чему онда исхођење и од Сина? Даље, Син не може бити посредник између Оца и Духа, пошто Дух није сопственост Сина. Ако би у Божанству ностојала два начела, два узрока, онда се разорава јединство Божанства. Ако Дух исходи и од Оца и од Сина, његово исхођење само од Оца мора бити или потпуно или непотпуно. Ако је непотпуно, исхођење од двају Лица било много механичкије и непотпуније него исхођење од једног Лица само; ако није непотпуно, зашто би за Њега било неопходно да исходи и од Сина? Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, чиме се пада у полусавелијанство. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално а друго прима своје порекло од његa, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је Отац начело и узрок не због природе Божанства, него због ипостасног својства, и пошто Ипостас Очева не укључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Filioque уствари раздваја Очеву Ипостас на два дела, или Ипостас Сина чини делом Очеве Ипостаси. Учењем о Filioque Свети Дух је два пута одмакнут од Оца, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Дух Свети исходи и од Сина, онда од трију Божанских Лица само Дух Свети има више него један почетак (αρχη). Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац и Син испадају ближи један другоме него Отац и Дух, пошто Сину припада не само Очева природа него и Очево лично својство. Исхођење Духа од Сина је или исто као и оно од Оца, у ком се случају разлика међу Лицима губи мешањем својстава, или је различито, у ком случају постоји противност у Светој Тројици. Двоструко исхођење се не може помирити са принципом, да оно што није заједничко свима трим Лицима, искључиво припада само једноме од трију Лица. Ако Дух исходи и од Сина, зашто не би нешто исходило и од Духа, да би се на тај начин очувала равнотежа међу Божанским Лицима? Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац се показује као пристрасан према Сину.“ Свети Фотије Цариградски, Окружна посланица источним патријарсима

Увод Почетно стваралаштво Светог Николаја (Велимировића) обележила су два дела посвећена теми Васкрсења Господа Исуса Христа. Прво дело је докторат, одбрањен у Берну (Швајцарска) 1908. године, под насловом: „Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске цркве“. Друго дело је „Рехабилитација тела“, првобитно објављивано у деловима током 1910. године. Увиди Светог Николаја у ову тему, и довођење у органску везу Васкрсења Христовог и рехабилитације тела, данас су више него актуелни. Свети Николај нас је, пре више од једног века, подсетио на оно што представља суштину хришћанства, онога што се тиче свих нас. Дакле, у питању је Васкрсење и Оваплоћење Христово као васпостављање достојанства тела и његова рехабилитација. Рехабилитација тела У делу „Рехабитација тела“, Свети Николај истиче да вера у загробни живот, или у бесмртност душе, постоји у многим религијама и философијама. Међутим, вера у Васкрсење тела је новина коју доноси Христос. Такође, Свети Николај Васкрсење назива празником тела, то је празник у коме се телу даје она димензија, назначена од Бога приликом стварања света и човека. Тиме он истиче библијско учење о телу које стоји између две крајности присутне и данас. Прва крајност је строги аскетизам којим се душа издиже изнад тела, а тело се сматра препреком ка спасењу. Друга крајност је разврат којим се тело користи као средство задовољења и уживања. Као значајну потврду вере у Васкрсење, Свети Николај наводи пример светитеља. Он каже да нико не може да замисли Светог Георгија и друге светитеље без тела. Верни приказују и замишљају светитеље у „прослављеним“ телима, а не као духове без обличја. На светитеље, мученике, преподобне, Васкрсење баца преображавајућу и оживотворавајућу светлост. Свети Николај наводи да без Васкрсења хришћанство се не би разликовало од свих других религија, „хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.“ У „Рехабилитацији тела“, Свети Николај полази од констатације да многи хришћански историчари виде снагу хришћанства у споредним разлозима. Он, као илустрован пример, наводи једног репрезентативног научника, енглеског историчара Едварда Гибона (Edward  Gibbon, 1707–1770) и његово дело Опадање и пропаст римског царства (History of the Decline and Fall of the Romain Empire) у коме Гибон снагу хришћанства види у неколико чинилаца: ревности хришћана наслеђеној од јудаизма, учењу о будућем животу, чудотворној моћи приписаној Цркви, врлинама и моралу хришћана, јединству и дисциплини Цркве. Свети Николај не спори да су сви ови разлози важни, али један, најважнији и фундаментални се превиђа, а то је Васкрсење Христово као темељ хришћанске вере. Када је реч о вери у будући живот, Свети Николај наводи да „све западно-азијске вере и безмало сви дохришћанско – философски системи учили су, да се биће човеково смрћу не прекраћује, но да траје и после гроба у оваквом или онаквом виду.“ Наводи да у разним религијама постоји вера у бесмртност душе, нада у бољи живот (после смрти), вера у будући живот (загробни живот). Додаје да је суштина хришћанске вере у „рехабилитацији тела“: „Хришћанска вера дошла је провиђењем у свет, … да подигне цену материјалном, телесном животу – да рехабилитује тело.“ Свети Николај наводи да су философи (као нпр. следбеници философа Платона) презирали материјално преносећи средиште живота у бестелесни, нематеријални свет. То се показивало кроз строгу аскезу. Друга крајност, супротна овом пренаглашеном аскетизму јесте један лакши начин презирања и уништења тела – разврат. „Тело је нешто нечисто, несвето, привремено, пропадљиво – зато га треба уништити, но зашто га најпре не искористити, кад нам оно може тако много наслада пружити, зашто га не уништити медом, него баш отровом, кад и мед може да има дејство отрова? С тим резоновањем ринула се како културна маса Рима, Александрије и Атине, тако и полукултурна маса Јудеје и других римских покрајина у један каркални мир, пун тупог пијанства с једне и пун безнадеждности и очајања, с друге стране.“ Стога, Свети Николај упућује на Светог апостола Павла који говори: „прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији“ (1 Кор 6, 20). Апостол Павле је богословски јасно изразио да су и тело и душа створени од Бога и да су створени за вечну славу. Насупрот учењу да је тело „тамница душе“ и да Бог није могао створити материјални свет, као и то да Бог не може додирнути грешно тело, материјално и пролазно, хришћанство објављује да се Бог јавио у телу. Пошто је Христос преузео на себе људско, тварно тело, то говори о достојанству тела. Оно од тренутка Оваплоћења Христовог постаје тело Божије. Оваплоћење Христово је, како наводи Свети Николај, означавало „револуцију у мишљењу“, јер: „Основна мисао хришћанске догматике, да је Бог не само лично, без посредства нижих богова, створио материјални свет но да се он шта више, и оваплотио, била је, наравно скандалом за александријске платонике, који су се надметали у увеличењу дистанције између Бога и света. Хришћанска вера је ту дистанцију уништила паролом: Бог у телу. Остарели грчкоримски свет будио се као из сна и сећао своје младости, када су и његови богови ишли у телу. И ова вера његове младости, само у много узвишенијем облику, вера у Бога у телу, вера у човека – Бога и Бого-човека сад му се понова нудила, нудећи му тиме у исто време и његову младалачку моћ и вољу за живот“. Закључак Оваплоћењем и Васкрсењем Христос је рехабилитовао тело. Оваплоћењем је показао да тело није тамница душе, нити је природно да човек ради против свога тела, већ треба да се са страхопоштовањем опходи према своме телу. Васкрсење је потврда онога што представља наше назначење – живот у Царству Славе. Ђакон Горан Вучковић Извор: Жички благовесник (април-јун 2024)

Модел понашања који подразумева трпљење као подношење одређених спољашњих околности које се тичу појединца није исто вреднован у свим друштвима током историје. У патријархалним друштвима са израженим хијерархијским поретком, трпљење се подразумевало и доживљавало као неопходан услов за опстанак заједнице. Секуларизација друштва која се одвија од 17. века до данас, као један од својих основних чинилаца истиче права појединца у односу на заједницу у којој живи. Позивајући се на угроженост неких чланова друштва (нпр. жена и деце, разних мањина) појединци и удружења указивали су на злоупотребе до којих је долазило у патријархалном друштву где су јасно позициониране улоге оних који заповедају и слушају. Морална правила проистекла из религије означена су као препрека за самоостварење појединца, као брана слободи која не треба да зна за морална ограничења. Психоанализа је означила религију са моралним оквиром као извор многих психичких проблема, а философска мисао се потрудила да преко многих својих представника на прво место постави питање разума, а не морала. Немајући снаге да се на ширем плану одупру овим токовима, традиционалне хришћанске заједнице широм Европе и Америке су се повукле у својеврстан гето са својим мање или више јасним ставовима о савременим друштвеним изазовима. Номинални чланови верских заједница, без активнијег учешћа и живљења етоса вере којој припадају по крштењу, најчешће су збуњени или потпуно незаинтересовани за било какву поуку. Поједини теолози и клирици имају различите ставове по питању врлине трпљења, који даље утичу на њихово разумевање одређених савремених проблема. Изношење истих у јавност и поучавање ужег или ширег круга познаника и пратилаца на друштвеним мрежама додатно утичу на стварање утиска да верске заједнице немају јасан став. Колико је тема трпљења актуелна може се видети на два веома значајна подручја друштвеног живота. Једно је породица, а друго радно окружење. Породица је под све већим притисцима како време протиче. Економски фактори који утичу на све већу потребу за запосленошћу обоје супружника, измешане улоге мушкарца и жене, права деце, потрошачка зависност од све већег броја наметнутих потреба, мањак слободног времена, зависност од дигиталних технологија, довели су до све мањег броја склопљених и све већег броја разведених бракова. Многе вишегодишње везе младих распадају се одмах по ступању у брак. У образложењима или исповестима које се могу чути као разлог за развод најчешће се наводи неразумевање од стране брачног друга, као и позиција себе као жртве којој се намеће трпљење као животни стил. Немајући снаге за трпљење многи се одлучују за развод, притом, осуђујући другу страну, а себе постављајући у улогу апсолутне жртве. Необично је што најчешће постоји потпуна убеђеност обе стране у сопствену исправност и повређеност. Радно окружење је, такође, полигон за осећај повређености и немогућност даљег трпљења. Притисак надређених, некоректност колега, потцењеност сопствених доприноса, појединце гоне ка осећају незадовољства. Као у зачараном кругу, или под бумерангом, потиснуте емоције временом доводе до озбиљних психичких и соматских обољења, али и до изненадних ерупција беса и међуљудских конфликата који могу имати и трагичне последице. Лоши међуљудски односи, условљени нејасним одређењем према трпљењу, утичу и на квалитет пословања сваке радне јединице. Квалитетни појединци често напуштају колективе и започињу приватне послове услед немогућности да даље трпе или пројаве све своје квалитете. Са оваквим и многим другим проблемима, људи долазе и код духовника на исповест и по савет како да науче да живе неповређујући друге, али и недозвољавајући да буду повређени. До ове позиције се не долази лако. Ипак, тајна је у унутрашњем настројењу човека. Тежећи ка аутентичном духу хришћанства, човек треба да се угледа на Христа „који није дошао да му служе, већ да служи и даде свој живот у откуп за многе“ (Мт 20, 28). Вековима су светитељи подражавали овај пример Христа Подвигоположника. Свети Макарије Велики упориште за врлину трпљења проналази у светописамским примерима личности Јосифа и Давида, па закључује: „Ове примере из Писма смо навели како бисмо показали да се дејство Божије благодати у човеку открива после дуготрајне борбе и да се дар Светога Духа прима тек после искуства великог трпљења и великодушности, после искушења и испитивања, пошто је самовласно произвољење проверено разноврсним невољама“ (Добротољубље 2. том). Свети Нектарије Егински је у новије време показао невероватно трпљење, инспирисано жељом да никога не повреди. Господ га је удостојио чудесног дара исцелитељских моћи светих моштију које многима дају помоћ у разним невољама. Према речима аве Зосима палестинског, ако брата претрпимо у тренутку његове слабости, чак и када није у праву, Господ ће му временом указати на нашу добронамерност, па ће и он стећи поверење и благонаклоност према нама (Добротољубље 3. том). Из Старечника и Житија Светих сазнајемо да су многи светитељи мењали места својих подвига, услед притисака спољашњих околности које су им се чиниле неповољнима за подвиг и духовно усавршавање. Неки су се отворено супротстављали незнабожачким, али и црквеним властима за које се касније испостављало да нису биле у праву (нпр. догматски спорови од 4. до 9. века). Ово отвара могућност да се укаже да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. У контексту породице то је видљиво када услед одређеног порока једне стране друга страна може физички или психички да страда све до потпуног уништења, уколико заједница са непокајаном особом настави да траје. Убиства и самоубиства нису реткост у оваквим ситуацијама. Сигурно да то није по вољи Божијој. Слично је и са радним окружењем. Трпећи трајно омаловажавање и тортуру, појединац може бити сломљен до те мере да решење потражи у убиству или самоубиству. То нам сведочи о потреби да се у одређеним ситуацијама донесу мудре одлуке. Начин на који се оне доносе је трезвеност која подразумева чисте мисли испуњене молитвом, по речима старца Емилијана Симонопетријског. Помоћ духовника у оваквим ситуацијама је добродошла. Савети из области психологије и психотерапије указују да је у неким ситуацијама важно претрпети, па препоручују тзв. модел прихватања (acceptance).У другим ситуацијама, саветују промену заједнице или радног окружења како би се сачувало психичко здравље. У све сложенијим друштвеним околностима, Православна Црква је позвана на пастирску бригу о свим својим члановима, клиру и верном народу. Ово подразумева заједничка саветовања и разматрања разних проблема, упознавање са ставовима из других области које се баве истим темама, али изнад свега лично сведочење јеванђелског и светоотачког опита који нас позива на

О Нацрту закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, у новој емисији “Поп рецензије” говоре свештеници Гојко Перовић, Павле Божовић и Игор Балабан, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: mitropolija.com

Емисију можете послушати ОВДЕ.