Увод
Почетно стваралаштво Светог Николаја (Велимировића) обележила су два дела посвећена теми Васкрсења Господа Исуса Христа. Прво дело је докторат, одбрањен у Берну (Швајцарска) 1908. године, под насловом: „Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске цркве“. Друго дело је „Рехабилитација тела“, првобитно објављивано у деловима током 1910. године. Увиди Светог Николаја у ову тему, и довођење у органску везу Васкрсења Христовог и рехабилитације тела, данас су више него актуелни. Свети Николај нас је, пре више од једног века, подсетио на оно што представља суштину хришћанства, онога што се тиче свих нас. Дакле, у питању је Васкрсење и Оваплоћење Христово као васпостављање достојанства тела и његова рехабилитација.
Рехабилитација тела
У делу „Рехабитација тела“, Свети Николај истиче да вера у загробни живот, или у бесмртност душе, постоји у многим религијама и философијама. Међутим, вера у Васкрсење тела је новина коју доноси Христос. Такође, Свети Николај Васкрсење назива празником тела, то је празник у коме се телу даје она димензија, назначена од Бога приликом стварања света и човека. Тиме он истиче библијско учење о телу које стоји између две крајности присутне и данас. Прва крајност је строги аскетизам којим се душа издиже изнад тела, а тело се сматра препреком ка спасењу. Друга крајност је разврат којим се тело користи као средство задовољења и уживања.
Као значајну потврду вере у Васкрсење, Свети Николај наводи пример светитеља. Он каже да нико не може да замисли Светог Георгија и друге светитеље без тела. Верни приказују и замишљају светитеље у „прослављеним“ телима, а не као духове без обличја. На светитеље, мученике, преподобне, Васкрсење баца преображавајућу и оживотворавајућу светлост. Свети Николај наводи да без Васкрсења хришћанство се не би разликовало од свих других религија, „хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.“
У „Рехабилитацији тела“, Свети Николај полази од констатације да многи хришћански историчари виде снагу хришћанства у споредним разлозима. Он, као илустрован пример, наводи једног репрезентативног научника, енглеског историчара Едварда Гибона (Edward Gibbon, 1707–1770) и његово дело Опадање и пропаст римског царства (History of the Decline and Fall of the Romain Empire) у коме Гибон снагу хришћанства види у неколико чинилаца: ревности хришћана наслеђеној од јудаизма, учењу о будућем животу, чудотворној моћи приписаној Цркви, врлинама и моралу хришћана, јединству и дисциплини Цркве. Свети Николај не спори да су сви ови разлози важни, али један, најважнији и фундаментални се превиђа, а то је Васкрсење Христово као темељ хришћанске вере.
Када је реч о вери у будући живот, Свети Николај наводи да „све западно-азијске вере и безмало сви дохришћанско – философски системи учили су, да се биће човеково смрћу не прекраћује, но да траје и после гроба у оваквом или онаквом виду.“ Наводи да у разним религијама постоји вера у бесмртност душе, нада у бољи живот (после смрти), вера у будући живот (загробни живот). Додаје да је суштина хришћанске вере у „рехабилитацији тела“: „Хришћанска вера дошла је провиђењем у свет, … да подигне цену материјалном, телесном животу – да рехабилитује тело.“
Свети Николај наводи да су философи (као нпр. следбеници философа Платона) презирали материјално преносећи средиште живота у бестелесни, нематеријални свет. То се показивало кроз строгу аскезу. Друга крајност, супротна овом пренаглашеном аскетизму јесте један лакши начин презирања и уништења тела – разврат. „Тело је нешто нечисто, несвето, привремено, пропадљиво – зато га треба уништити, но зашто га најпре не искористити, кад нам оно може тако много наслада пружити, зашто га не уништити медом, него баш отровом, кад и мед може да има дејство отрова? С тим резоновањем ринула се како културна маса Рима, Александрије и Атине, тако и полукултурна маса Јудеје и других римских покрајина у један каркални мир, пун тупог пијанства с једне и пун безнадеждности и очајања, с друге стране.“
Стога, Свети Николај упућује на Светог апостола Павла који говори: „прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији“ (1 Кор 6, 20). Апостол Павле је богословски јасно изразио да су и тело и душа створени од Бога и да су створени за вечну славу. Насупрот учењу да је тело „тамница душе“ и да Бог није могао створити материјални свет, као и то да Бог не може додирнути грешно тело, материјално и пролазно, хришћанство објављује да се Бог јавио у телу. Пошто је Христос преузео на себе људско, тварно тело, то говори о достојанству тела. Оно од тренутка Оваплоћења Христовог постаје тело Божије. Оваплоћење Христово је, како наводи Свети Николај, означавало „револуцију у мишљењу“, јер: „Основна мисао хришћанске догматике, да је Бог не само лично, без посредства нижих богова, створио материјални свет но да се он шта више, и оваплотио, била је, наравно скандалом за александријске платонике, који су се надметали у увеличењу дистанције између Бога и света. Хришћанска вера је ту дистанцију уништила паролом: Бог у телу. Остарели грчкоримски свет будио се као из сна и сећао своје младости, када су и његови богови ишли у телу. И ова вера његове младости, само у много узвишенијем облику, вера у Бога у телу, вера у човека – Бога и Бого-човека сад му се понова нудила, нудећи му тиме у исто време и његову младалачку моћ и вољу за живот“.
Закључак
Оваплоћењем и Васкрсењем Христос је рехабилитовао тело. Оваплоћењем је показао да тело није тамница душе, нити је природно да човек ради против свога тела, већ треба да се са страхопоштовањем опходи према своме телу. Васкрсење је потврда онога што представља наше назначење – живот у Царству Славе.
Ђакон Горан Вучковић
Извор: Жички благовесник (април-јун 2024)