Категорија: Богословље

Стварајући свет Бог Света Тројица је све премудро устројио. Целокупна твар је добила постојање на дар. Тиме је на самом почетку постало јасно да се почетак и извор постојања не везују за било шта од створених бића. Исто тако ни коначни циљ не може бити ништа створено. Бог као Извор и Алфа постојања, истовремено је и његов Крај и Омега. Зато се смисао живљења не може тражити ни у чему што је створено. Створено очекује спасење кроз сусрет са Нествореним. Тај сусрет или загрљај светова десио се у Личности Богочовека Исуса Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег. Избор Сина Божијег да се сједини баш са људском природом, а не са неким другим видом постојања, није био случајан. Разлог је био то што човек представља јединство свих осталих аспеката створеног света. У њему су у тријади телесно-душевно-духовно обједињени сви видови твари. Тако је Син Божији узевши људску природу истовремено са собом сјединио и спасао свеукупну твар. До тада, она је подносила последице Адамовог пада и жељно очекивала спасење кроз Христа – Новог Адама. Ипак, иако све ово изгледа као општепозната ствар из Катихизиса, у стварности видимо да ствари баш и нису тако јасне. Иначе, одакле би дошла презирања човековог тела од стране оних који себе сматрају верујућим хришћанима (често са истовременом слабошћу баш на телесна уживања)? Или, одакле би дошла необјашњива величања обезличене духовности која на прво место ставља душу (о којој при том ништа смислено већина људи не зна да каже)? Да ствари буду још комликованије, не ради се само о вери/сујеверју теолошки необразованих људи, већ међу овим групацијама има верника који читају светоотачку литературу, па чак и не мало представника свештенства и од многих поштованих духовника. Већ од самог почетка развоја теолошке мисли неки су по овом питању падали у заблуду. Подлежући утицајима античке философије, најпре платоновских учења о души, хришћански писци попут Оригена, оставили су простора за стварање неке врсте духовног елитизма који је у позадини носио презир према телу. Евагријанска традиција, која је уз многе доприносе богословљу, узроковала и својеврсан спиритизам, најпре у монашким заједницама (које су читале списе са духовним поукама) није негирала Свету Литургију/Евхаристију као централно место нашег спасења, али ју је стављала у други план у односу на спасење душе које се пре посматрало као контемплативно сагледавање чак јединства са Богом – које се у прошлости имало збити. То је било промовисање сећања на Бога, па је тако молитва појединца објашњавана као „причешћивање Богом“. Евхаристија тако постаје аналогија неког пречег јединства са Богом. Истовремено, анђелски чинови проглашавани су идеалом људског постојања. То не би било чудно да се претходно није десио догађај Рођења Сина Божијег међу људима. У Њему су спасење нашли сви анђеоски чинови, као што потврђује и поредак Проскомидије пред Божанствену Литургију, када вадимо честице и за њих. У једном средњовековном манастиру на простору Далмације, у поткуполном простору налази се фреска где се анђели причешћују из Светог Путира. Јер, спасење је од Јагњета Божијег свима, па и анђелима. Изворно богословље никада није потцењивало улогу анђела у домостроју спасења, али ни прецењивало. Они су увек схватани као весници догађаја узвишенијег од њих. То је Догађај над догађајима, Празник над празницима, Оваплоћење Логоса Божијег, од којег потичу и сви остали догађаји које је учинио ради нас и нашега спасења. Као последице спитуалистичких тежњи побожности, које су искривљивале изворно учење вере, јавили су се и бунтови против сваке метафизике. То је помогло да бунт атеизма и промоција хедонизма имају већи успех у друштвеним токовима почевши од 18. века. Секуларизација друштва десила се као последица секуларизације црквене свести, тј. немоћи црквених заједница и њихових представника да људима понуде неку аутентичнију врсту побожности. То видимо и данас у појединим црквеним заједницама које својом искривљеном побожношћу стварају одбојност код многих добронамерних људи, или појединце претварају у умишљене вернике са лажном скрушеношћу и опседнутошћу осуђивањем свега око себе. Љубав се тако губи, а страх од свега увећава и покушава приказати као изворно чекање Христа. Међутим, међувреме између два доласка Христова је, по Његовој заповести, потребно испунити љубављу међусобном којом нас је и Он љубио. То је уједно прва и последња заповест Божија, о којој виси сав Закон и Пророци, али и питање спасења сваког од нас. Увек треба имати на уму да светост није бег од реалности, већ преображавање света. То је за хришћане велики тест духовног здравља. Дакле, Бог нам није наменио да будемо хришћани једном седмично два сата, већ увек и на сваком месту. Иначе, долази до шизофрености, те су наши умишљени верници често људи са озбиљним психичким проблемима које не лече већ легализују (о чему је Владета Јеротић писао као о рационализацији верског осећања). Такође, последња борба подвижника је са гордошћу, а не са неком другом страшћу која се обично неискуснима показује као најтежи грех. Сатана је од Бога отпао управо због гордости, иако је претходно био светлоносни припадник најузвишених анђелских чинова. На крају, изнећемо и један пасус изворног богословља из монашког пера Светог Симеона Новог Богослова, који говори о важности Светог Причешћа и осмишљавању сваког подвига Њиме: „Свештено извршивши у себи наше пресаздање, Бог Слово је потом себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он нас је сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам Он“ (Стослов о очишћењу ума, 94. слово). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: “Православни мисионар“, бр. 387

“Јер, код нас нико не служи телу и крви, него Господу Богу, што Он и прима као пријатну жртву. И Он је обећао да ће нам у будућем веку узвратити доличном наградом. Нека нико не мисли да служи човеку, чак и ако добије последње послушање. Напротив, нека мисли да служи самом Господу, који прима служење преко служења братији. Стога са страхом и трепетом испуњавај служење, имајући Њега самог као Надзиратеља. Јер, Он ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1. Кор 4,5) ваших. И ми ћемо савршено испунити све дело нашег звања уколико будемо слично помишљали (што уосталом и јесте истина) и уколико међусобно служење будемо вршили као божанствено служење.“ Свети Теодор Студит, Добротољубље 4. том

Волети човека, а не волети Бога је у ствари самољубље. А љубити Бога, а не волети човека је самообмана. Ову истину потпуно усваја и страсно проповеда Достојевски. Ако би било ко из свог разлога, па и из хришћанске смирености мрзео себе, онда би љубити ближњег као себе самога значило: мрзети ближњега као себе самога. Значи, љубити ближњег свог као себе самога би било: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено и освећено ја. Љуби ближњег свог Богом и у Богу. Такав је смисао две највеће заповести Богочовека у човечанском свету, јер о њима зависи вечност сваког човека уопште и свих људи скупа. За људске напоре љубав према ближњем је сама по себи немогућа. Ако нисам познао Бога и нисам се присајединио са Божјим бићем, онда не љубим. А ако љубим, онда припадам Богу и присајединио сам се са вечним извором љубави. Ко је од љубави он не може не љубити. Сједини ли се са Богом, добија силе да се сједињује и са људима. Удаљеност од Бога је и удаљеност од људи, а што је човек ближи Богу, ближи је и људима. Ако љубим, постојим, јер сам везан са Богочовеком. Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем. Свети Јустин Ћелијски, Философија и религија Ф. М. Достојевског

Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем. Тропар (глас 2): Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.      Преподобна Теодора Солунска. Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75 години својој, 879 год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.      Света мученица Василија. Пострадала за Христа у Срему.      Свети мученик Анастасије. Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29 авг. 1794 год. О свети Јоване, дивни Крститељу,Ти Претеча беше славном Спаситељу,Ти чистотом твојом људске душе текнуИ к’o страшна труба са Јордана јекнуБудећ’ људе од сна и порока лена,Кад секира беше близу до корена.Ја се теби клањам, ја се теби молим:Помози да свакој напасти одолим.Ја се теби клањам, пророку најјачем,И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:Дај ми од твог срца, лавовске јачине,Дај ми од твог духа, ангелске белине.Дај ми твоје моћи, да постигнем пробомБогу бит’ покоран и владати собом,Крстити се постом, чистити се бдењем.Сладити молитвом и небесним зрењем,И без страха ходит’ мучеништву свакомСа храброшћу твојом и са вером јаком.О свети Јоване, Божји угодниче,И за вишњу правду славни мучениче.Ти кога се војске нечастивих бојеНемој се оглушит’ о молење моје,Но укрепи мене молитвама твојим,Да к’o свећа право пред Господом стојим. РАСУЂИВАЊЕ       Ако посматрате како људи умиру видећете, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Сваки је грех нож, и обично људи бивају посечени оним грехом, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија, скверна ћерка Иродијадина, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији, у граду Лериду, са изгнаним Иродом и Иродијадом, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла, и она се копрцаше, играјући ногама по води, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода, а главу њену донеше Иродијади на тањиру, као некад главу Јована Крститеља. Гле, како страшно смрт личи на грех учињени! СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3), и то: 1. како се Авенир војвода, противник Давидов, предаде Давиду на веру;2. како Јоав, војвода Давидов, уби Авенира;3. како Давид прокле дом Јоавов, и плака много за Авениром. БЕСЕДА о исцелењу човечанства раном Христовом Раном његовом ми се исцијелисмо (Иса. 53, 4).      Христовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче, и ми знамо сад, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш, гнездо и извор нечистоће телесне, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима, и друго приносећи нечисте жртве, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто?      Зато што је крв Христова чиста, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека, разблажују га, и њиме пелцују многе људе, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом, па је онда узимамо и пијемо, јер се каже, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна, једина безгрешна; крв пречиста, једина чиста у свету. О кад би људи знали, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје, и све троје чисто и чисти: чист дух, чиста крв, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и

„Свештено извршивши у себи наше пресаздање, Бог Слово је потом себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он нас је сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам Он“. Свети Симеон Нови Богослов, Стослов о очишћењу ума, 94. слово

Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима, и победивши их, прожима сав састав човека, очишћује га; у очишћени словесни храм, она уводи Бога. Ко не обрађујући земљу засејава: тај упропаштава семе и уместо пшенице ће пожњети трње. Тако и ми, ако будемо сејали семена молитве не изоштравајући тело: уместо правде, као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и покрадена од стране разних сујетних и порочних помисли и маштања, оскрнавиће се сладострасним осећањима. Наше тело је настало од земље, и ако га не обрађујемо, као земљу, никада нећемо моћи донети плодове правде. Напротив, ако неко обрађује земљу са великом ревношћу и трудовима, али је остави незасејану: њу ће густо прекрити коров. Тако, када тело бива истанчано постом, а душа се не обрађује молитвом, читањем, смиреноумљем: тада пост постаје родитељ многобројних корова – душевних страсти: високоумља, сујете, презира. Свети Игњатије Брјанчанинов

Радуј се много кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска, ево цар твој иде к теби , праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету (Зах 9,9).   Више од четири стотине година пре него што се десио, пророк Божији изрекао је пророчанство о догађају кога се данас опомињемо и празнујемо. Господ наш Исус Христос, окончавши своју проповед на земљи, величанствено је ушао у царски град Јерусалим, у град поклоњења истинитом Богу, у град који је по преимућству- град Божији. Господ је ушао као Цар и победник да би своје служење овенчао одлучујућим подвигом: побеђивањем смрти смрћу, скидањем клетве са људског рода и примањем те клетве на себе. Он је у царски град ушао седећи на магарету (Јн 12,16) које никада нико од људи није уседао (Лк 19,30) да би човечанству вратио царско достојанство које је наш праотац изгубио, да би то достојанство вратио успињањем на крст. Неукроћено магаре било је кротко под чудесним Јахачем. На магаре су апостоли положили своје одежде, а многобројни народ који је пошао у сусрет и који је пратио Господа узбуђено је клицао: Осана сину Давидову! Благословен који долази и име Господње (Мт 21,9; Лк 19,38). По наређењу Господњем проглашен је за Цара у име Господње – не случајно и не због свести и воље човечије. Тај исти народ ће, након што прођу четири дана, за оног истог кога је данас прогласио за Цара, викати: Распни га, распни, немамо цара осим ћесара (Лк 23,21; Јн 19,15). Шта треба да значи улазак Господњи у Јерусалим на неукроћеном магарету? То, по тумачењу светих отаца, има дубок, пророчански смисао. Свевидећи Господ већ је видео будуће коначно отпадништво Јевреја. Он је то отпадништво прорекао још у оно време када је Израиљцима тек био предат закон на Синају, прорекао га је устима њиховог надахнутог Законодавца. Покварише се, говори Мојсеј о будућем сагрешењу Јевреја против Богочовека као да се оно већ извршило, покварише се према њему; њихово неваљалство није неваљалство синова њиховијех; то је род зао и покварен. Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? Јер је чокот њихов од чокота содомскога и из поља гоморскога (5Мојс 32, 5-6; 32) Напротив, Веселите се небеса заједно с Њим – Сином Божијим – и нека Му се поклоне сви ангели Божији (Јев 1,6), веселите се народи са народом Његовим (5Мојс, 43). Улазак у Јерусалим на магарету које нико није узјахао јесте понављање Мојсејевог пророчанства, али не речју него символом. Мојсеј је пророковао да ће се незнабошци радовати у Господу, а да ће Јевреји бити одбачени; овде неукроћено ждребе, које никада нико од људи није уседао изображава незнабошце. Одежде апостола – то је учење Христово које су апостоли предали незнабошцима и Господ је духовно засео на незнабошце поставши њихов Бог. Он их је увео у Јерусалим, у крило своје цркве, у вечни, нерукотворени град Божији, у град спасења и блаженства. Одбачени Јевреји били су ту присутни. Они су устима изговарали: Цар Израиљев, а у души, у свом Синедриону, већ су одлучили да убију Спаситеља. Магаре има још једно значење. Оно изображава сваког човека, кога воде бесловесне жеље, који се лишава своје духовне слободе, страстима и навиком привезаног за телесни живот. Учење Христово ослобађа магаре од улара, тј. од испуњавања грешне и телесне воље. Зато апостоли приводе магаре Христу, стављајући на њега своје одежде: на њега заседа Господ и на њему улази у Јерусалим. То значи да се након напуштања грешног живота човек приводи Еванђељу и одева се, као у апостолске одежде, у најисцрпније и најтананије познање Христа и Његових заповести. Тада Господ заседа на њега духовно му се јављајући и духовно обитавајући у њему, као што је благоволео да обећа: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га га љубити и јавићу му се сам; њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн 14, 21; 23). Долазак Господа мора пратити мир који превазилази речи и разумевање, мир благодатни, достојан свог дароватеља, Господа. Тај мир се не може упоредити са природним спокојством палог човека који може осетити спокојство и задовољство од телесног наслађивања, који спокојством може сматрати и саму своју безосећајност, и саму вечну смрт своју. Заседа Господ на природне особине човека који Му се потчинио, који је присвојио Његово свето учење и уводи га, засевши на њему, у духовни град Божији, у град мира, у Јерусалим којег је саздао Бог, а не човек. Душу која је прихватила Господа, поздравља Дух Свети, и даје јој радост духовну, непропадљиву, вечну. Радуј се, радуј се много, кћери сионска, кћери Свете Цркве, јер ти не припадаш никоме осим Богу. Подвикуј, кћери јерусалимска, ево, цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу. Ти си се, осетивши у себи благодатни мир Христов и поставши кћи тога мира, обновила младошћу духовном и опитно спознајеш Царство Христово. Благодатна сила Јахача који тобом управља већ је у теби укротила страсти: твоје природне особине не могу нарушити своје природне законе, не могу се претворити и преобразити у необуздане страсти! Преузми од Господа све мисли, сва осећања, свако делање своје, ти можеш и обавезна си да име Господње казујеш браћи својој, усред Цркве да хвалиш Господа (Пс 22, 22).Ти си, као рођена Светим Духом и кћер Духа, способна да сазерцаваш духовни улазак Цара твога, да сазерцаваш праведност Цара твога. Он је кротак и смирен срцем (Мт 11,29) и упућује кротке истини, учи кротке ходити путем његовим (Пс 25,9). Бог наш је- Дух, неупоредив са било каквим створеним духом, као што се и у сваком погледу бескрајно разликује од свих творевина: свети створени духови су Његови престоли и кочије. Он заседа и улази на херувимима; он заседа и улази на оним блаженим душама човечијим које су му се покориле и принеле му своје природне особине као жртву паљеницу. На таквим душама улази Цар, ступајући у свети град Божији, а уводе Га свете душе. Осана на висини! Благословен који долази, Цар Израиљев. Амин.      Свети Игњатије (Брјанчанинов), Беседа на Цвети

На свечаној седници у Дому културе у Гучи, а поводом дана Општине Лучани, уручена су највиша општинска признања, која се традиционално додељују на овај дан заслужним појединцима, установама и институцијама за остварен допринос у раду локалне самоуправе. Између осталих добитника ПЛАКЕТУ – 10. ЈУН  коју је уручио председник Скупштине општине, господин М. Рудинац, добио је свештеник Синиша Никитовић, парох прилички, за постигнуте резултате на обнови храма Светог Архангела Гаврила у Гучи. Ово високо признање, на предлог мештана Гуче, је мали знак захвалности свештенику Синиши Никитовић за велики труд и рад у обнови цркве и порте у времену док је био старешина храма у Гучи. Предраг Ајдачић председник ЦО Прилике  

Новосаграђени храм у селу Каменица, задужбини породице Пљакић из Крагујевца, добио је богослужбене сасуде и одслужена је прва Литургија. Ктитор овог прелепог храма, г. Миомир Пљакић лично је са својим сарадницима и мештанима Каменице, и то са најмлађима, поделио радост овог историјског тренутка. Након завршетка преосталих радова у наредном периоду, Каменичане очекује радост освећења храма.

У Крагујевцу, 28. априла 2015. године, потписивањем уговора о донацији, којим господин Миомир Пљакић дарује Епархији жичкој храм, још једном је потврђена задужбинарска традиција код Срба. Породица Пљакић живи и ради у Крагујевцу али се њихова задужбина налази у селу Каменица, у Архијерејском намесништву таковском и припада Епархији жичкој, одакле Пљакићи и потичу. Ктитори храма у Каменици свој допринос Цркви и духовном животу нису оставили само на овом, њиховом заслугом откривени су и рестаурирани темељи две старе средњевековне богомоље недалеко од новог храма за које се претпоставља да су задужбине Радича Поступовича, ктитора манастира Враћевшница.