Категорија: Богословље

У уторак, 2. 12. 2025. у 12.00 часова, у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Александра Малешевић одбранила је докторску дисертацију под насловом „Биомедицински потпомогнута оплодња у хуманој репродукцији у светлу хришћанске антропологије“. Ментор приликом израде овог рада је био Митрополит др Игнатије Мидић. Дисертација је одбрањена пред комисијом коју су сачињавали проф. др Златко Матић, ванредни професор Православног богословскг факултета – председник комисије, проф. др Зоран Деврња, редовни професор Православног богословског факултета и проф. др Душко Прелевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. У самом раду ауторка врши теолошку рефлексију о значају, вредности и оправданости различитих медицинских поступака који се врше са циљем рађања новог живота. Овакви поступци су почели да се примењују седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, а данас представљају врло честу и уобичајену појаву. Међутим, богословска рефлексија оправданости оваквих поступака, као и подробнија анализа у теолошком дискурсу је у великој мери изостала, те осим појединих радова готово да нема литературе на ову тему. Самим тим, овај рад добија још више на значају и на вредности. Александра Малешевић рођена је у Босанској Градишци 1981. године. Основну школу је завршила у Новом Саду, а гимназију у Бања Луци. Своје богословско образовање Александра је отпочела на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 1999. године, а након дипломирања наставља да се богословски усавршава на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Ту је завршила магистарске студије и одбранила магистарски рад на тему „Очовечење Бога Логоса као предназначени циљ постојања твари по светом Максиму Исповеднику“ 2009. године. Александра је вероучитељ у основној школи Свети Сава у Бајиној Башти где је нарочито омиљена – како међу децом, тако и међу колегама. Својим трудом и прегалаштвом представља пример посвећености катихетском позиву и деци коју подучава. Поред академског и катихетског рада, треба рећи и да је она посвећена мајка петоро деце и супруга бајинобаштанског протојереја Владимира Малешевића и да њихова породица чини значајан део бајинобаштанске црквене заједнице. Из Архијерејског намесништва рачанског

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник протојереј Александар Јевтић.

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник и повремено водитељ емисије протојереј Александар Јевтић.

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник протојереј Александар Јевтић.

„Не живети у лажи“ – манифест моралног отпора Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити. НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ! Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни. Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо: „А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“ Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви. Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо. Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми! Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују? Немогуће је натерати их да се предомисле. Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу? Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте! Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити? Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи. Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости. И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени! И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца. Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо! Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора

Интернет простор и електронски медији представљају ново поље рада и изазова за мисију Цркве. С почетка 21. века поједини свештенослужитељи и теолози препознали су важност присуства речи Цркве у новом простору. Подаци о великом броју корисника интернета у свим генерацијама, као и повећање броја сати коришћења интернета на дневном нивоу, били су најбољи доказ да је неки одговор Цркве на новонасталу друштвену ситуацију неопходан. Као и увек, почеци су тешки и препуни недоумица које узрокују и понеку грешку у приступу или решењима. Тако је било и овде. Многи су од почетних добрих мисионарских подухвата из различитих разлога дошли до позиција које је неопходно преиспитати и унапређивати. Најпре, реч је о изостанку теолошког садржаја који би као дубински извор фундирао површинске форме неопходне за сведочење савременом свету. Без њега, све чешће смо суочени са проповедима и различитим облицима поука (како у електронским медијима, тако и по храмовима и на другим местима) које имају бљештаву и помпезну форму, али не успевају да покрену процес преображаја својих слушалаца. Остају упамћене као лепи говори, „добре форе“ или досетке о којима се прича као и о многим другим садржајима са интернета, а који немају органску везу са суштином Цркве.  Управо у оваквом амбијенту, на истеку прве четвртине 21. века дошло је до појаве „Киноније“, портала при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке. Њен основни допринос, који би требало да буде подразумеван за све видове мисије Цркве, јесте да је теолошки садржај поставила као свој темељ. „Кинонија“ нам указује да је најважнији извор теологије/богословља богослужбени живот Цркве. Он почива на Христовом присуству. У време пре спасоносног Христовог страдања, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на апостоле, ово присуство огледало се у његовој личносној заједници са апостолима и другим ученицима. Многобројна чудеса умножавања хлебова, претварања воде у вино, била су праобраз и предукус онога што ће се остварити као Црква рођена на дан Педесетнице – заједница љубави Бога Свете Тројице са вернима. Од Оца кроз Сина у Духу Светоме.  У том правцу, који укључује тријадолошке, еклисиолошке, христолошке, пневматолошке и антрополошке аспекте, на „Кинонији“ су током протеклих годину дана објављени бројни текстови. Њихови аутори су епископи наше помесне Цркве, свештенослужитељи свих чинова, као и припадници верног народа. Они су изнели и расветлили многе моменте богослужбеног живота из којих се даље црпе сокови богословља. У својим радовима ослањали су се како на истине које проповеда богослужбено молитвено искуство, тако и на светоотачко богословље као верног сведока богооткривених тајни.  Истовремено, посетиоци портала „Кинонија“ имају прилику да читају и изворне отачке текстове настале вековима уназад који нас утврђују у сазнању да Црква вековима истрајава у исповедању праве вере. Наравно, светописамско и јеванђелско штиво су надахнуће за многе ауторе. Одавде се даље изводе осврти на многе савремене теме.  Почетком 20. века један од угледних српских социолога је инсистирао на тези да економски просперитет друштва зависи од моралног уздизања појединца. Свети Владика Николај (Велимировић) је тридесетих година 20. века ову лествицу уздигао говорећи да од чистоте догматског исповедања вере зависи морални профил појединца, а потом и социјални и економски амбијент у коме неко друштво живи. Управо овакву хијерархијску лествицу негује и препоручује садржај „Киноније“ – догматика, етика, па социологија. Портал „Кинонија“ се пред нама јавља као путоказ за недоумице и најновија прегнућа на пољу повезаности теологије са уметношћу, новинарством, екологијом, медицином, психологијом. Она је то била током протекле године. Чврсто верујемо да ће и у долазећем времену, на челу са главним уредником г. Браниславом Илићем и све бројнијим вредним и талентованим сарадницима, уз помоћ Сведоброг Господа, „Кинонија“ бити знамење од чије се проповеди рађа вера у срцима људским (Рим 10, 17). Уосталом, она је ове речи Светог апостола Павла узела за свој мото, програм рада и обећање које ћемо се заједно трудити да испунимо. Протојереј Александар Р. Јевтић Извор: Кинонија