Author: Filip

Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији. Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички.   Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама. Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом. А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо. Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом…  Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ *Текст је првобитно објављен у Политици (рубрика Погледи) 9. 1. 2025. Извор: мисија.срб

У наше време много се говори о смислу живота. Написано је небројено много књига на ову тему, одржано много предавања, многи психолози и психотерапеути указују на важност одговора на питање Зашто, да би се знало Како. Владета Јеротић је својевремено приметио да у Светом Писму овој теми није посвећен ниједан ред, а о поглављу и да не говоримо. Када слушамо савремене теологе који се хватају у коштац са питањем смисла, као једним од највећих изазова данашњице, остајемо изненађени да нам Свето Писмо није дало више смерница. Одговор на ову недоумицу лежи у светописамској логици која је смисао једино видела у Господу Исусу Христу. Грчки израз Логос, који се код нас преводи као Реч, а још исправније као Смисао, светописамско Откривење приписује једино Христу. Други смисао којим би се осмислило постојање човека и света не постоји. Љубљени ученик Господњи, који је богословље учио наслоњен на груди Учитеља, Свети Јован Богослов, започиње казивање о благовести спасења речима: „У почетку бјеше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“ (Јн 1,1), па додаје: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). На темељу ове истине богословствовали су и Свети Оци. Свети Иринеј Лионски и Свети Атанасије Велики посебно су инсистирали на важности догмата о Оваплоћењу-Очовечењу Предвечног Сина Божијег. Улог је био спасење човека, које је у хришћанском богословљу незамисливо без Богочовека. Свети Максим Исповедник је заокружио учење својих богонадахнутих претходника, говорећи да је циљ стварања света и човека могуће разумети једино кроз жељу Свете Тројице да се кроз Бога Сина све узведе у јединство са Богом. Тајна возглављења свега, према речима Светог апостола Павла, одвија се на следећи начин: „да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф 1, 10). О Христовој неупоредивој доброти и лепоти, у изворном духу античке и хришћанске философије поимане заједно као калокагатија, која представља пуноћу људског постојања, певао је Псалмопојац Давид: „Красан си лепотом већма од синова људских, благодат тече из уста Твојих; тога ради благословиће Те Бог до века“ (Пс 44, 3). Како примећује прота Милош Весин, убедљиво о њој казује и православна химнографија кроз једну богослужбене песме у којој Пречиста Богомајка овако тужи над Сином и Богом својим: „ Шта си учинио…О, Ти…који си леп добротом изнад свих синова људских?“ Пети јеванђелист, како су га неки мислиоци звали, Фјодор Михаилович Достојевски пише у једном писму из 1854: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно.“ А српски Златоусти и највећи песник међу српским Владикама после Његоша, Свети Николај Жички и Свеправославни богословствује: „Ко си ти? питају деца света Сина… А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем анђела, одговара: Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини“ (Молитве на језеру). Хришћанска антропологија своју естетику види управо у вајању лика Божијег у човеку. Као да нам је дат задатак да неку стару драгоцену слику рестаурирамо, јер су је талози времена и прљавштина помутили и учинили да се првобитни лик на њој не препознаје. Тако од пада Адама и Еве, па кроз сваки грех појединачног човека, та слика бива вековима све мутнија и мутнија. Како због генетике, тако и до поремећене душевности. Неопходан је покајни пут ка исијавању Христовог лика у нама. Када бисмо у подруму своје старе породичне куће пронашли вековима стару славску икону, до непрепознатљивости упрљану и оштећену, али ипак довољно да наслутимо лик свог светитеља заштитника, потрудили бисмо се да је однесемо вештом мајстору да је очисти. Када се тај посао уради, поставили бисмо је на најлепши зид у дому, па својим пријатељима са поносом о њој приповедали као највећем породичном благу. Тако је боголикост, која је уткана у наше цело биће, присутна у сваком човеку, а задатак да се у њој васпостави Лик Христов је пречи од сваког другог посла. Пост, молитва, исповест, чињење добрих дела, учешће у светотајинском животу Цркве као лађе нашег спасења и мирног пристаништа, начин су и пут да се крене ка охристовљењу. А тај пут је бескрајан, и у томе је сва лепота – кретати се ка савршенству Оца Небескога, усиновљени кроз Сина и облагодаћени Духом Светим. Данас се разним интервенцијама естетске хирургије и козметичким препаратима тежи очувати и створити лепота на људским лицима која природним путем старе најављујући болести и смрт. Бежећи од одговора на питање смрти, а самим тим и свог живота, људи све чешће прибегавају лажима којима обмањује и себе и друге. На друштвеним мрежама се праве лажни профили, са жељеним изгледом лица и тела. Вештачка интелигенција обећава нове могућности виртуелних варки, као и реалних медицинских подухвата. Још је Свети Јустин Мученик и Философ у Другој Апологији подсећао на Ксенофонтову приповест о сусрету Херакла са врлином и пороком у ликовима две жене. Порочна жена је била у раскошном и китњастом саблажњавајућем руху, па је слична блага обећавала и Хераклу. Врлинска жена је била одевена смерно и једноставно, па је и њему обећавала да ће уместо краткотрајне и пропадљиве лепоте, задобити вечне и лепе украсе. Тако је и данас, порок најчешће тежи да се заодене у раскош и сјај како би сакрио свој прави лик креирајући неку лепоту по мери тренутне моде. Истовремено, на козметику и одевање троше се велики новчани износи, који би се могли употребити на милостињу према потребитима. О томе је писао још Тертулијан критикујући чак и частољубиве жене богатих мужева. Ипак, спокој и мир лица светитељских који су се уподобили Христу и зраче из дубине свога бића, нико не може одглумити. Иако њихова лица и тела често нису према идеалима и пропорцијама модних кућа, она остављају утисак трајне лепоте. Они одсликавају човека онаквим какав ће

Догађај рођења Сина Божијега, његов долазак међу људе као Онога Који нама постаје сличан по свему, осим у греху, као и спасоносне последице тог догађаја, мењају ток целокупне историје. Ниједан догађај до тада познат међу свим народима не оставља толики траг у човечанству, као надвремени и свевремени тренутак Рођења Богомладенца Исуса Христа. И заиста, као такав, дели историју на Стари и Нови век, време пре Христа и после Њега, време несавршености постојања и, насупрот томе, пуноће смисла постојања. Богослужбени ток године препознаје и значајно место придаје празнику Божића. Њему претходе недеље Праотаца и Отаца, када се молитвено сећамо и спомињемо све оне који су били Христови преци по телу, старозаветне оце који су учествовали у историји спасења које се имало збити у Христовој личности. Они су нам јако значајни, јер дају сведочанство да спасење долази кроз обећаног Месију Кога су тако жељно ишчекивали. Витлејемске вечери у пастирској пећини међу животињама, Дјева Богородица на свет доноси Предвечног Сина Божијег. Дивно се показује како су велика и нама недокучива промишљања Божија за спасење свих људи. Све се догађа у једном конкретном историјском тренутку. Јосиф креће са Маријом из Назарета у Витлејем ради пописа који је римски цар Август наредио. Одмах по рођењу Христу се поклањају три мудраца, припадници народа са Истока који пратише звезду која се појавила само ради овог чудесног догађаја. Доневши дарове, злато, тамјан и смирну, поклонише се ономе кога исповедише као Цара. Иако се све догодило у одређеном контексту, суштина празника је надконтекстуална, излази из оквира историје и постаје свевремена истина и реалност. Тако и страни народи, незнабошци, узимају учешћа у домостроју спасења и служе Божијем делању у историји. То често губимо из вида када размишљамо о овим догађајима. Свети Иринеј Лионски каже: „Син Божији је постао Син човечији да би син човечији могао да постане Син Божији“. Јеванђелист Јован сведочи да „Логос постаде тело“ (Јован 1, 14), а апостол Павле да Створитељ понизи себе „узевши обличје слуге“ (Фил 2, 7) и тако се сједини са својим створењем. Та истина да је Бог постао човек и да је рођен у телу, да је страдао и васкрсао, јеврејском уху је звучала као апсолутна саблазан, а грчком схватању стварности као лудост. На специфичан начин у модерном и постмодерном свету синкретистичке и „њу ејџ“ религиозности не одлази се даље од истих ставова. А позванима који се спасавају Њиме – Господ Исус Христос је Божија сила и Божија Премудрост. Прелепе речи исказује Свети Григорије Богослов, које касније постају и почетак празничне катавасије: „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо!“ Свети Јован Златоусти за овај празник каже: „Долази празник, који од свију изазива највише страхопоштовања и светога страха… То је празник телесног рођења Христовог. Јер од њега су празник Богојављења, Васкрсења, Вазнесења и Духови примили узрок и садржину.“ Требало би нагласити и то да је у почетку празник Божића слављен заједно са Богојављењем. Тек од 4. века, почевши од Римске цркве а потом и на Истоку, празник телесног рођења Господа издвојио се као посебан. Богослужбени моменти празничне службе се махом темеље на теологији Светог Григорија Богослова. Писац једног канона је Свети Јован Дамаскин, а другог Свети Козма Мајумски. Они су се у многоме ослањали на чувену 38. беседу (на Богојављење Христово) Светог Григорија када су стварали ова дела. Вредно помена је и то што је кондак празника „Дјева днес“ дело које је чудесним божанским Откривењем и надахнућем настало кроз личност Романа Мелода. Посебно је драгоцена четврта стихира на Господи возвах са вечерње службе. Она почиње питањем „Шта да ти, Христе, принесемо поводом јављања твога ради нас као човека?“ Ово питање одјекује у душама свих боготражитеља кроз векове, свих подвижника и свих верујућих који траже спасење. Стихира одговара да све створено од себе даје део – анђели певање, небеса звезду, пастири дивљење, земља пећину, пустош јасле, а ми пак Мајку Дјеву. У директној вези је наш однос према Пресветој Богородици и наша жеља да се постом, како је Црква прописала, врлином и благочешћем припремимо за овај празник. Једном за свагда у њеном позитивном одговору на позив Божији, упућеном преко архангела Гаврила, целокупно човечанство узима учешће у овом спасоносном догађају. Зато је она заступница свих нас пред Престолом Сина свога. У традицији нашег српског православног народа мноштво обичаја је везано за дане који претходе празнику и на сам дан празника. Нарочито се истиче породична димензија прославе, када се сви окупљају и у атмосфери дома и празничне трпезе богате свој простор силом Богомладенца. У највећој опасности налазимо се када обичаје отргнемо из окриља Цркве, те се они сведу само на наслеђе и традицију која није скопчана са новозаветном вером и литургијском врлином. Насупрот томе, један здрав православни организам чини све да своје биће чини што сличније бићу Божијем. Близина Христу, коју нам је даровао својим рођењем, није наша заслуга. Она је незаслужено давање. И уз то позив. Позив на шта? Позив да се вратимо себи, позив да се преумимо (покајемо се), позив на радост живота у Христу Богу, позив на врлину, позив на враћање у благодатни простор Цркве. Јер, како каже Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац.“ А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ И тим позивом на добру вољу бих и закључио ово кратко излагање. Мир међу нама и добра воља су принос који ће Богомладенцу бити најпријатнији, а наше душе ће како приличи увек славити Бога. Христос се роди! – Ваистину се роди! Јереј Саво Величковић Извор: Жички благовесник јануар-март 2025.