Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, донео је одлуку да редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве отпочне служењем Свете Архијерејске Литургије, 24. маја 2021. године, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Свету Литургију ће служити Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење отачаствених архијереја. Раније предвиђени свечани чин устоличења предстојатеља Српске Православне Цркве у Ставропигијалном манастиру Пећкој Патријаршији, древном седишту Српске Православне Цркве, одложен је до даљег због епидемиолошких мера које су на снази у овој jужној српској покрајини. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: spc.rs
Слово о Летопису Старе ужичке цркве
Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач и аутор: протојереј-ставрофор Милић Драговић. Стара црква, Ужице, 2021. Поводом јубилеја, три стотине година ужичке Старе цркве, уприличен је Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач књиге је протојереј-ставрофор Милић Драговић, а издавач je ужичка Стара црква. Структуру Летописа чине садржаји који говоре о културно-историјским приликама и балканско-оријенталној архитектури Ужица, о предању и историјским чињеницама о постанку Старе цркве, о њеној архитектури и обнови, о прошлим временима и праву на подизање православних богомоља као изразу турске дипломатије, о првом помену Цркве, о њеним ктиторима, богословско-пастирској делатности, знаменитостима, звонику, иконографији, богослужбеном простору. У завршном делу књиге истакнути су важни догађаји црквеног живота и драгоцени подаци из Летописа ужичких цркава о Старој цркви. У последњем поглављу дат је кратак историјат и преглед eпархије жичке. Фотографије Старе цркве из различитих временских периода затварају ову књигу. У редовима Прослова, на почетку књиге, отац Милић се обраћа својим читаоцима и указује на намеру објављивања овог рукописа. „Овај Прослов је и хроника и летопис, запис и доказ да смо били, да јесмо и да ћемо бити такви какви смо. Ово је људски покушај и мали допринос, како бисте и ви, очима Истине, видели нас и наш град. Вера и жеља Литургијске заједнице Цркве Христове при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, која данас борави у граду Ужицу, почива на Преображењу Господњем, реалној могућности да уз помоћ Божију можемо своју вољу усагласити са вољом Божијом, да опет и опет можемо открити вечни смисао постојања света и човека. Сасвим сигурно можемо разумети, како смо од Бога створени различити, а да то није и не сме да буде извор наших вечних сукоба, него разлог више да живимо заједно и да у нади очекујемо обећано непролазно Царство Божије“ (цитат из књиге, стр. 12) . Приређивач се служио публикованим истраживањима више аутора, што је доказ о озбиљном приступу изради ове књиге. Грађа за Летопис је аутентичан и драгоцен материјал о историјском развоју друштвених прилика и црквеном животу у Ужицу, а однос приређивача према избору расположивог материјала и начину обликовања садржаја показује племениту идеју, поштовање туђег рада, високу професионалност и умеће за складну и лепу мисао. Централни мотив на коме почива идеја Летописа јесте време настанка Старе цркве, по предању и чињеницама, а све остало јесте прича о развоју и аутентичном животу Цркве у временима искушења и подвига. Истакнуто је да теза о 1721. години, као времену настанка Старе цркве, почива на два документа – „први је Летопис Црквене општине ужичке у коме се у краћем излагању о историјату овог храма помиње 1721. година“, а „други документ је копија цртежа по Каницу Цркве Светог Марка, од стране Бирбаума Курта, која се чува у Историјском архиву у Ужицу“ (цитат из књиге, стр. 65). Приређивач се позива на документарну грађу, истиче ауторе и њихов предан рад, даје своја запажања и утиске о протеклим временима, повезује прошлост и садашњост, предање и чињенице, указује на заслуге појединаца у животу ове светиње, подсећа и на развој духовног живота Црквене заједнице од тренутка када је постао старешина Старе цркве, 2005. године, осврће се на време реконструкције храма, на потешкоће у извођењу грађевинских радова. Поглавље Богослужбени простор Цркве Светог Марка је право поетско место књиге. „Спасење природе је одговорност сваког конкретног човека, јер је човек оприсутњење Бога у космосу — потенцијално обожење космоса у Христу. И тако, док је већи део природног простора који покрива градско насеље затворен бетонским конструкцијама и асфалтним путевима — не као да смо неговатељи и саствараоци природе, већ корисници и паразити, важан део богослужбеног простора Маркове Цркве представља двориште, које својим зеленилом чини оазу у свом окружењу. Богатство биљних врста подсећа на едемско окружење, указујући на есхатолошку природу нашег Сабрања — пијење са река што теку из Новог Едема“ (цитат из књиге, стр. 92) . У тешким данима епидемије која је „заробила“ цео свет, ове речи звуче као добра идеја да човек преиспита своју улогу, ослободи своју мисао и срце и да освести да је оздрављење душе и тела у природи и у хармонији са Божијим заповестима. У овом поглављу посебна пажња посвећена је дворишним симболима: стари звоник, стари споменици и стара липа. Сваки од њих има своје место и своју улогу у животу Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. „Стара липа на источној страни шаље поруку свету да су стигли плодови Дрвета Живота. Христос је Ново Дрво Живота, које у древном Рају човек није познао, али које ћемо препознати у будућем Рају, јер ће се савити гране Дрвета, нудећи нам плодове које око људско није видело, и људска уста нису искусила. Спустиће се крошња његова међу нас, јер ће нас познати као оне који смо одувек јели воћке, које су нам нуђене још док је трајао свет страдања и умирања. Својом старином нас липа упућује да мислимо на шансу коју је Адам испустио, када је одбацио старо Дрво. Но, старина ове липе упућује и да гледамо у оно што ће се збити, јер је засађена пре многих генерација, и многе људе је надживела — бесловесно нам говорећи: „Не уздајте се у овај живот, јер је пролазност његова особина. Спасите овај живот чинећи га животом Божијег Царства, које ће се ускоро остварити“ (цитат из књиге, стр. 92) . Живот Старе цркве, поред редовног богослужења и активног духовног присуства у градским дешавањима, што је и њена мисија, обогаћен је предавањима теолога, академика, књижевника, духовним програмима, поклоничким путовањима, душекорисним садржајима на друштвеним мрежама (сајт, инстаграм), часовима веронауке, наступима у медијима, хуманитарним активностима. У Летопису постоје и скромни записи о томе; живот Старе цркве је веома интензиван и садржајно богат и то је материјал за посебну књигу. Ово је трећа књига коју објављује Стара црква и коју ствара и приређује отац Милић, уз благослов Жичког епископа, на духовну корист свима који воле Реч и од значаја за све будуће истраживаче овог краја и богослужбеног живота Старе цркве и једног времена. Странице ове књиге писане су са љубављу и са љубављу предате читалачкој публици, на радост и духовну корист. Верујем да ће речи Летописа, као својеврсног симбола једног времена, позивати на саборност
Слава Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку
Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега! Храм Светог Василија Острошког у краљевачком насељу Кованлук, данас је прославио велики празник и своју храмовну славу. Прослава је почела дан раније 11. маја 2021. године вечерњом службом коју је служио Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, док су саслуживали јереј Бојан Милошевић, старешина храма у Ариљу, протонамесник Дејан Марковић, протођакон Милутин Балтић и ђакон Стефан Милошевски, уз предивно појање појаца из Храма Светог Саве и Храма Светог Василија Острошког. Овом прелепом догађају присуствовало је мноштво верног народа из Ариља, Краљева и околине. Славље се наставило и следећег дана када су свештенство и бројни народ са радошћу и у молитви дочекали свога пастира, Епископа жичког Господина Јустина. Света Архијерејска Литургија је почела у 9 часова, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја–ставрофора Ненада Илића, старешине Храма Светог Василија Острошког протојереја Ивана Радовановића, као и протођакона Александра Грујовића. Епископ Јустин је одржао надахнуту празничну беседу која ће дуго остати у умовима и срцима присутног верног народа. Красоти богослужења својим појањем допринели су појци Храма Светога Саве, као и појци Храма Светога Василија Острошког. На Литургији су били присутни и свештеници из братства Храма Светога Саве на челу са старешином протојерејом Радојем Сандом, из Храма Свете Тројице у Краљеву на челу са старешином протојерејом–ставрофором Јованом Ђоремом, из Храма Живоносног источника у Врњачкој Бањи на челу са старешином протојерејом Чаславом Јовановићем, као и братство Храма Васкрсења Лазаревог у Жичи. Такође, били су присутни и припадници градске власти, школства и војске нашег града. Славље се наставило током целог дана, док су реке верника из ближе и даље околине посећивале цркву и узносиле молитве. Славље се завршило у 17 часова вечерњим богослужењем и читањем Акатиста Светоме Василију од стране протонамесника Мирољуба Попадића, док је порта и даље била испуњена верним народом наше Свете Цркве. Нека Господ услиши наше молитве на добробит и корист свих нас. Александар Пауновић, службеник Епархије жичке
Православни мисионар 378/2021: Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Замишљени над житијем Светог Василија Острошког“
Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219). Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама. Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас. Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем? Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали. До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити. Антрфил: Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Православни мисионар, 378, март-април 2021.
Епископ Јустин: Спаљивањем моштију Светог Саве почело је велико страдање, али и слава српског народа
Литургијска свечаност обележила је дан празновања спаљивања моштију Светог Саве, уједно и дан храмовне славе Саборне цркве у Краљеву. Евхаристијско сабрање у данима пасхалне радости предводио је Епископ жички г. Јустин уз саслужење свештенства из различитих делова наше Епархије. Своје учешће узели су и представници локалне самоуправе и других институција. Верни народ је својим молитвеним присуством заједно са нашим појцима и чтецима, принео своје свештено позвање кроз учествовање у богослужењу. Ове године, 10. маја, налазимо се у цветном триодском периоду, периоду васкршње радости где радост Христовог Васкрсења досеже врхунац у прослављању. Тако уз радост усклика „Христос васкрсе!“ убрајамо још један принос – ми православни Срби прилажемо светосавске мошти. Свети Сава, по речима Светог владике Николаја, и поред светитељства постаје после смрти и мученик Христов. Саву који је саваскрсао србски род, оца наше нације, по речима Владике Јустина, величамо у светлости најсветлијег и најрадоснијег празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа. При завршетку благољепног литургијског славља пререзан је славски колач у име светитеља Саве првог Архиепископа српског. Евхаристијска благодат пренета је на богато уприличену трпезу љубави у порти Светосавске цркве, на радост свих. Душан Дуњић, студент теологије Фото: Горан Шљивић
Недеља Антипасхе у Манастиру Згодачици
На дан када наша Света Православна Црква прославља Недељу Антипасхе, у народу познатију као Томину недељу, наша Света обитељ била је удостојена посете Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), јеромонах Стефан (Чкоњевић) и протођакон Александар Грујовић. Торжественим појањем евхаристијско сабрање улепшали су протопсалт Иван Трајковић и вероучитељ Ђорђе Радојковић из Чачка. У току Литургије Епископ Јустин је јеромонаха Стефана произвео у чин протосинђела. После прочитаног Светог Јеванђеља, у поучној беседи Владика је говорио о догађајима након Васкрсења Христовог када се Христос јавио уплашеним ученицима кроз затворена врата. Дао им је мир који свет не даје, већ мир истинитог Бога. Испуњени тим миром они су задобили и силу да опраштају и везују грехе. Да би човек задобио мир потребно је примити самог Господа у срце и душу нашу, да Његова воља постане наша воља. Потребно је да управимо живот наш стазама Христовим и да се трудимо да живимо по Јеванђељу, да избегавамо замке овога света које нас удаљавају од Христа и да се усмеримо ка једином Путу који води у непролазни живот вечни. Неверје Томино је неверје наше. Тек када је Тома ставио прсте своје у ране од клинова узвикнуо је „Господ мој и Бог мој“. Тако је исповедио веру у Христа, а ту исту веру и ми настављамо да исповедамо, рекао је Владика тумачећи догађај који славимо у овој недељи. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Братство Манастира Згодачица
Храмовна слава и јубилеј Старе ужичке Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка (1721-2021)
На празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, литургијска заједница при Храму Светог Марка у Ужицу обележила је свој јубилеј – 300 година постојања. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски заменик Епископа браничевског Г. Игнатија протојереј-ставрофор Дејан Ивковић, протојереј-ставрофор Радомир Радовановић (Архиепископија београдско-карловачка), старешина Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина ужичког Храма Светог Георгија протојереј Владимир Дуканац, јереј Дејан Марковић (Епархија шумадијска), протођакон Александар Грујовић и ужички ђакон Богдан Милић. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвештени Владика се обратио сабраном народу поучним словом. Најпре је истакао важност јубилеја који прослављамо, рекавши да нешто што траје тако дуго заиста и вреди. То је несумњиво случај са Црквом Светог Марка. Преосвештени Владика нагласио је духовни значај овог храма и веру људи који су га градили, обнављали и чували, истакавши да није било те вере, труда и залагања, храм сигурно не би опстао. У наставку беседе, Епископ је указао на значај нашег постојања овде на земљи, рекавши да човек засигурно није рођен да би умро и да се ту заврши његово постојање. У том случају ни живот не би имао смисла. Човек животом овде и сада на земљи показује и опредељује се за вечни живот и заједницу са Богом. Радост сабрања је увеличана рукоположењем вероучитеља Ненада Дукића из Ариља у чин ђакона. После Свете Литургије, уследио је културно-уметнички програм где су се ученици ужичких средњих школа (Медицинска школа и Економска школа) представили песмом и рецитовањем. Српски дом «Деспот Стефан Лазаревић» (удружење при Цркви) организовао је литерарни и ликовни конкурс на тему «Стара црква у мом доживљају» за ужичке средњошколце. Стручни жири је прегледао радове и одабрао најбоље. Ученицима су уручене похвале и пригодне награде. У категорији литерарног стваралаштва награђени су: Дарија Петровић (Ужичка гимназија), Јована Ћећез (Медицинска школа) и Вељко Рајић (Економска школа). У категорији ликовног стваралаштва награђени су: Стефан Матовић, Сретен Стаменић и Лазар Туцовић. Сви ученици су из Уметничке школе. Награђени и похваљени ликовни радови су били изложени у порти Цркве. Такође, ученици основних и средњих школа из Ужица и Чајетине су обогатили ову изложбу својим ликовним радовима. Један од најстаријих чланова литургијске заједнице при Храму Светог Марка, господин Драган Словић, приредио је изложбу својих минијатура и на тај начин још једном показао како се трудом и радом развијају таленти који су нам од Бога даровани. Колач и жито, својим трудом и љубављу, приложили су за здравље своје породице господин Миломир и његова супруга Миланка, који се од почетка обнове богослужбеног живота труде око Цркве Светог Марка. Нека им Господ стоструко врати за њихов труд. Домаћини данашње славе били су браћа и сестре у Господу Христу који се сваке недеље сабирају на Евхаристији у нашем храму. Још један траг у времену ће остати записан – на данашњи дан, приликом обележавања 300 година од постојања Цркве Светог Марка, представљен је Летопис Старе цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. Летопис је приредио и написао старешина Цркве, протојереј-ставрофор Милић Драговић. Овај Летопис представља собом не само осврт на постојање Цркве Светог Марка, већ је један богат културни осврт на историју овог града и краја који сведочи да смо на овим просторима постојали, живели и да ће то тако остати и у будућности. Ђакон Богдан Милић
Слава Храма Живоносног источника Пресвете Богородице у Солотуши
“…Вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“. Петак Светле недеље посвећен је обележавању и прослављању имена Пресвете Богородице. На обронцима планине Таре, у селу Солотуши, налази се храм који је посвећен празнику Живоносног источника. Ове године је прославу храмовне славе увеличало и присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина. Служењем Свете Архијерејске Литургије и причешћем верног народа овај празник је прослављен на најпотпунији могући начин. Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић и игуман Манастира Раче високопреподобни архимандрит Герман (Авакумовић), протођакон Александар Грујовић и Далибор Ђорђевић, ђакон из Бајине Баште. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин је беседио и поучио верни народ о настанку самог празника и о историјским догађајима који су довели до његовог установљења. Чудесно јављање Богородице цару Лаву, док је још био војник, и исцељење водом са извора навеле су цара Лава да након 468. године, када је постао цар, достојно обележи место тих чудесних догађаја и установи празник посвећен Пресветој Богородици. Епископ Јустин је затим говорио о смислу и циљу духовног живота – о стицању Царства Небеског, указујући да су све поуке, приче, чуда која се догађају преко светитеља и чудотворних икона заправо догађаји у служби нашег спасења. Они имају за циљ да посведоче Божије присуство и да нам покажу да је Господ снажан и спреман да нас заштити од свега што нас искушава: од болести, глади и од сваког другог зла. У духу празника, Владика је нарочито истакао какав значај за вернике има Пресвета Богородица. Њен значај у домостроју спасења је немерљив. Тај значај сликовито представљају речи из беседе Епископа Јустина: “…из овог живоносног источника излази вечни живот, река која нас људе води у вечни живот. То је вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“. За нарочит труд око изградње Храма Живоносног Источника у Солотуши господину Радовану Стаменићу је уручено епархијско одликовање – Орден Преподобног Симона Монаха. Након уручења признања г. Стаменић се топлим речима обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину истакавши да овај чин представља не само признање него и обавезу за њега и његову породицу, као подстрек за наставак помагања Цркви Божијој. Након његових речи захвалности, присутнима се обратио и надлежни парохијски свештеник протојереј Боро Ћутило речима захвалности Епископу и позивом верном народу да након Литургије остану у порти цркве и послуже се на трпези коју је породица домаћина вредно припремила. У наставку је сломљен и славски колач и одређен домаћин који ће наредне године на себе преузети организацију прославе храмовне славе. Текст: Ненад Зекавица Фото: Ненад Зекавица и Небојша Јовановић
Ђурђевдан у Манастиру Каменцу
У четвртак Светле седмице, када ове године прослављамо и Светог Георгија великомученика и победоносца, наша света обитељ имала је благослов и радост да нам у канонску посету дође наш епархијски Архијереј Господин Јустин. Епископу жичком Г. Јустину, који је служио Свету Архијерејску Литургију, саслуживали су архимандрит Сава (Илић), јереј Младен Стевановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Владимир Јовановић. У богонадахнутој беседи Његово Преосвештенство обратио се монаштву, свештенству и верном народу речима: „Силаском Сина Божијега у овај свет и оваплоћењем Његовим, Господ је узео на себе нашу људску природу. Узео је све од наше природе осим греха. Јер Он је и дошао овде на земљу да савлада грех, да уништи смрт, да нама дарује живот вечни. Та почаст и та слава, нашему роду људском, палом, посрнулом, изранављеном, дарована је у потпуности Васкрсењем Христовим. Он Који је васкрсао Лазара, исто то ће учинити и са нама. Вазнео се на небо и сео са десне стране Бога Оца, поставивши људску природу са десне стране Бога Оца. То је слава роду људском, коју је донео нико други до Победитељ смрти, Господ наш, Исус Христос.“ Епископ је у наставку беседе говорио о хришћанском подвигу, испуњавању заповести, задобијању благодати и љубави Божије, подсећајући нас на житије Светог Георгија, чији спомен данас славимо. Подсетио нас је да „ми живимо у овоме свету, али наш живот је опредељен за Царство Небеско. Само то и једино то има смисла у нашем животу“. У наставку Свете Архијерејске Литургије Владика је у свештенички чин рукоположио ђакона Владимира Јовановића из Рашке. После трпезе љубави у манастирској трпезарији, Епископ Јустин је благословио присутне и пожелео да им овај дан буде на духовно укрепљење и радост. Сестринство манастира
Васкршње човекољубље у Краљеву
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина краљевачко свештенство је у данима васкршње радости предузело низ активности човекољубивог карактера. На дан Васкрсења Христовог свештенство града Краљева посетило je здравствени центар “Студеница“. Том приликом болесницима су подељена васкршња јаја и пригодни дарови у знак жеље за оздрављењем. Многи лекари, медицинско особље и болесници су се видно обрадовали овом изненадном сусрету и васкршњем поздраву “Христос васкрсе“ који је ушао и под сводове лечилишта. Након пасхалног вечерњег богослужења које је служено у Светосавском храму, уз читање Јеванђеља на седам језика, у присуству великог броја одраслих и деце, одржана је такмичење у куцању васкршњим јајима. Деци чија су се јаја показала најтврђим додељене су васкршње награде, а осталој деци подељене су иконе. У среду Светле седмице, свештеници из братства Храма Светог Саве посетили су СОС Дечије село Краљево. Деци без родитељског старања, која се на овом месту одгајају и васпитавају, подељени су васкршњи дарови. Посебну радост изазвале су лопте које представљају сталног дечијег сапутника кроз одрастање и заједничку игру. Истог дана, посећена је и Народна кухиња у Краљеву. Овде се трудом јавних институција и других добротвора свакодневно припремају оброци за 600 корисника. За све њих припремљена су васкршња јаја, која су са особитим задовољством и захвалношћу примили уз васкршње поздраве: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Братство Храма Светог Саве, Краљево
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, донео је одлуку да редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве отпочне служењем Свете Архијерејске Литургије, 24. маја 2021. године, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Свету Литургију ће служити Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење отачаствених архијереја. Раније предвиђени свечани чин устоличења предстојатеља Српске Православне Цркве у Ставропигијалном манастиру Пећкој Патријаршији, древном седишту Српске Православне Цркве, одложен је до даљег због епидемиолошких мера које су на снази у овој jужној српској покрајини. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: spc.rs
Слово о Летопису Старе ужичке цркве
Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач и аутор: протојереј-ставрофор Милић Драговић. Стара црква, Ужице, 2021. Поводом јубилеја, три стотине година ужичке Старе цркве, уприличен је Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач књиге је протојереј-ставрофор Милић Драговић, а издавач je ужичка Стара црква. Структуру Летописа чине садржаји који говоре о културно-историјским приликама и балканско-оријенталној архитектури Ужица, о предању и историјским чињеницама о постанку Старе цркве, о њеној архитектури и обнови, о прошлим временима и праву на подизање православних богомоља као изразу турске дипломатије, о првом помену Цркве, о њеним ктиторима, богословско-пастирској делатности, знаменитостима, звонику, иконографији, богослужбеном простору. У завршном делу књиге истакнути су важни догађаји црквеног живота и драгоцени подаци из Летописа ужичких цркава о Старој цркви. У последњем поглављу дат је кратак историјат и преглед eпархије жичке. Фотографије Старе цркве из различитих временских периода затварају ову књигу. У редовима Прослова, на почетку књиге, отац Милић се обраћа својим читаоцима и указује на намеру објављивања овог рукописа. „Овај Прослов је и хроника и летопис, запис и доказ да смо били, да јесмо и да ћемо бити такви какви смо. Ово је људски покушај и мали допринос, како бисте и ви, очима Истине, видели нас и наш град. Вера и жеља Литургијске заједнице Цркве Христове при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, која данас борави у граду Ужицу, почива на Преображењу Господњем, реалној могућности да уз помоћ Божију можемо своју вољу усагласити са вољом Божијом, да опет и опет можемо открити вечни смисао постојања света и човека. Сасвим сигурно можемо разумети, како смо од Бога створени различити, а да то није и не сме да буде извор наших вечних сукоба, него разлог више да живимо заједно и да у нади очекујемо обећано непролазно Царство Божије“ (цитат из књиге, стр. 12) . Приређивач се служио публикованим истраживањима више аутора, што је доказ о озбиљном приступу изради ове књиге. Грађа за Летопис је аутентичан и драгоцен материјал о историјском развоју друштвених прилика и црквеном животу у Ужицу, а однос приређивача према избору расположивог материјала и начину обликовања садржаја показује племениту идеју, поштовање туђег рада, високу професионалност и умеће за складну и лепу мисао. Централни мотив на коме почива идеја Летописа јесте време настанка Старе цркве, по предању и чињеницама, а све остало јесте прича о развоју и аутентичном животу Цркве у временима искушења и подвига. Истакнуто је да теза о 1721. години, као времену настанка Старе цркве, почива на два документа – „први је Летопис Црквене општине ужичке у коме се у краћем излагању о историјату овог храма помиње 1721. година“, а „други документ је копија цртежа по Каницу Цркве Светог Марка, од стране Бирбаума Курта, која се чува у Историјском архиву у Ужицу“ (цитат из књиге, стр. 65). Приређивач се позива на документарну грађу, истиче ауторе и њихов предан рад, даје своја запажања и утиске о протеклим временима, повезује прошлост и садашњост, предање и чињенице, указује на заслуге појединаца у животу ове светиње, подсећа и на развој духовног живота Црквене заједнице од тренутка када је постао старешина Старе цркве, 2005. године, осврће се на време реконструкције храма, на потешкоће у извођењу грађевинских радова. Поглавље Богослужбени простор Цркве Светог Марка је право поетско место књиге. „Спасење природе је одговорност сваког конкретног човека, јер је човек оприсутњење Бога у космосу — потенцијално обожење космоса у Христу. И тако, док је већи део природног простора који покрива градско насеље затворен бетонским конструкцијама и асфалтним путевима — не као да смо неговатељи и саствараоци природе, већ корисници и паразити, важан део богослужбеног простора Маркове Цркве представља двориште, које својим зеленилом чини оазу у свом окружењу. Богатство биљних врста подсећа на едемско окружење, указујући на есхатолошку природу нашег Сабрања — пијење са река што теку из Новог Едема“ (цитат из књиге, стр. 92) . У тешким данима епидемије која је „заробила“ цео свет, ове речи звуче као добра идеја да човек преиспита своју улогу, ослободи своју мисао и срце и да освести да је оздрављење душе и тела у природи и у хармонији са Божијим заповестима. У овом поглављу посебна пажња посвећена је дворишним симболима: стари звоник, стари споменици и стара липа. Сваки од њих има своје место и своју улогу у животу Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. „Стара липа на источној страни шаље поруку свету да су стигли плодови Дрвета Живота. Христос је Ново Дрво Живота, које у древном Рају човек није познао, али које ћемо препознати у будућем Рају, јер ће се савити гране Дрвета, нудећи нам плодове које око људско није видело, и људска уста нису искусила. Спустиће се крошња његова међу нас, јер ће нас познати као оне који смо одувек јели воћке, које су нам нуђене још док је трајао свет страдања и умирања. Својом старином нас липа упућује да мислимо на шансу коју је Адам испустио, када је одбацио старо Дрво. Но, старина ове липе упућује и да гледамо у оно што ће се збити, јер је засађена пре многих генерација, и многе људе је надживела — бесловесно нам говорећи: „Не уздајте се у овај живот, јер је пролазност његова особина. Спасите овај живот чинећи га животом Божијег Царства, које ће се ускоро остварити“ (цитат из књиге, стр. 92) . Живот Старе цркве, поред редовног богослужења и активног духовног присуства у градским дешавањима, што је и њена мисија, обогаћен је предавањима теолога, академика, књижевника, духовним програмима, поклоничким путовањима, душекорисним садржајима на друштвеним мрежама (сајт, инстаграм), часовима веронауке, наступима у медијима, хуманитарним активностима. У Летопису постоје и скромни записи о томе; живот Старе цркве је веома интензиван и садржајно богат и то је материјал за посебну књигу. Ово је трећа књига коју објављује Стара црква и коју ствара и приређује отац Милић, уз благослов Жичког епископа, на духовну корист свима који воле Реч и од значаја за све будуће истраживаче овог краја и богослужбеног живота Старе цркве и једног времена. Странице ове књиге писане су са љубављу и са љубављу предате читалачкој публици, на радост и духовну корист. Верујем да ће речи Летописа, као својеврсног симбола једног времена, позивати на саборност
Слава Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку
Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега! Храм Светог Василија Острошког у краљевачком насељу Кованлук, данас је прославио велики празник и своју храмовну славу. Прослава је почела дан раније 11. маја 2021. године вечерњом службом коју је служио Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, док су саслуживали јереј Бојан Милошевић, старешина храма у Ариљу, протонамесник Дејан Марковић, протођакон Милутин Балтић и ђакон Стефан Милошевски, уз предивно појање појаца из Храма Светог Саве и Храма Светог Василија Острошког. Овом прелепом догађају присуствовало је мноштво верног народа из Ариља, Краљева и околине. Славље се наставило и следећег дана када су свештенство и бројни народ са радошћу и у молитви дочекали свога пастира, Епископа жичког Господина Јустина. Света Архијерејска Литургија је почела у 9 часова, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја–ставрофора Ненада Илића, старешине Храма Светог Василија Острошког протојереја Ивана Радовановића, као и протођакона Александра Грујовића. Епископ Јустин је одржао надахнуту празничну беседу која ће дуго остати у умовима и срцима присутног верног народа. Красоти богослужења својим појањем допринели су појци Храма Светога Саве, као и појци Храма Светога Василија Острошког. На Литургији су били присутни и свештеници из братства Храма Светога Саве на челу са старешином протојерејом Радојем Сандом, из Храма Свете Тројице у Краљеву на челу са старешином протојерејом–ставрофором Јованом Ђоремом, из Храма Живоносног источника у Врњачкој Бањи на челу са старешином протојерејом Чаславом Јовановићем, као и братство Храма Васкрсења Лазаревог у Жичи. Такође, били су присутни и припадници градске власти, школства и војске нашег града. Славље се наставило током целог дана, док су реке верника из ближе и даље околине посећивале цркву и узносиле молитве. Славље се завршило у 17 часова вечерњим богослужењем и читањем Акатиста Светоме Василију од стране протонамесника Мирољуба Попадића, док је порта и даље била испуњена верним народом наше Свете Цркве. Нека Господ услиши наше молитве на добробит и корист свих нас. Александар Пауновић, службеник Епархије жичке
Православни мисионар 378/2021: Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Замишљени над житијем Светог Василија Острошког“
Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219). Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама. Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас. Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем? Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали. До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити. Антрфил: Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Православни мисионар, 378, март-април 2021.
Епископ Јустин: Спаљивањем моштију Светог Саве почело је велико страдање, али и слава српског народа
Литургијска свечаност обележила је дан празновања спаљивања моштију Светог Саве, уједно и дан храмовне славе Саборне цркве у Краљеву. Евхаристијско сабрање у данима пасхалне радости предводио је Епископ жички г. Јустин уз саслужење свештенства из различитих делова наше Епархије. Своје учешће узели су и представници локалне самоуправе и других институција. Верни народ је својим молитвеним присуством заједно са нашим појцима и чтецима, принео своје свештено позвање кроз учествовање у богослужењу. Ове године, 10. маја, налазимо се у цветном триодском периоду, периоду васкршње радости где радост Христовог Васкрсења досеже врхунац у прослављању. Тако уз радост усклика „Христос васкрсе!“ убрајамо још један принос – ми православни Срби прилажемо светосавске мошти. Свети Сава, по речима Светог владике Николаја, и поред светитељства постаје после смрти и мученик Христов. Саву који је саваскрсао србски род, оца наше нације, по речима Владике Јустина, величамо у светлости најсветлијег и најрадоснијег празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа. При завршетку благољепног литургијског славља пререзан је славски колач у име светитеља Саве првог Архиепископа српског. Евхаристијска благодат пренета је на богато уприличену трпезу љубави у порти Светосавске цркве, на радост свих. Душан Дуњић, студент теологије Фото: Горан Шљивић
Недеља Антипасхе у Манастиру Згодачици
На дан када наша Света Православна Црква прославља Недељу Антипасхе, у народу познатију као Томину недељу, наша Света обитељ била је удостојена посете Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), јеромонах Стефан (Чкоњевић) и протођакон Александар Грујовић. Торжественим појањем евхаристијско сабрање улепшали су протопсалт Иван Трајковић и вероучитељ Ђорђе Радојковић из Чачка. У току Литургије Епископ Јустин је јеромонаха Стефана произвео у чин протосинђела. После прочитаног Светог Јеванђеља, у поучној беседи Владика је говорио о догађајима након Васкрсења Христовог када се Христос јавио уплашеним ученицима кроз затворена врата. Дао им је мир који свет не даје, већ мир истинитог Бога. Испуњени тим миром они су задобили и силу да опраштају и везују грехе. Да би човек задобио мир потребно је примити самог Господа у срце и душу нашу, да Његова воља постане наша воља. Потребно је да управимо живот наш стазама Христовим и да се трудимо да живимо по Јеванђељу, да избегавамо замке овога света које нас удаљавају од Христа и да се усмеримо ка једином Путу који води у непролазни живот вечни. Неверје Томино је неверје наше. Тек када је Тома ставио прсте своје у ране од клинова узвикнуо је „Господ мој и Бог мој“. Тако је исповедио веру у Христа, а ту исту веру и ми настављамо да исповедамо, рекао је Владика тумачећи догађај који славимо у овој недељи. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Братство Манастира Згодачица
Храмовна слава и јубилеј Старе ужичке Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка (1721-2021)
На празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, литургијска заједница при Храму Светог Марка у Ужицу обележила је свој јубилеј – 300 година постојања. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски заменик Епископа браничевског Г. Игнатија протојереј-ставрофор Дејан Ивковић, протојереј-ставрофор Радомир Радовановић (Архиепископија београдско-карловачка), старешина Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина ужичког Храма Светог Георгија протојереј Владимир Дуканац, јереј Дејан Марковић (Епархија шумадијска), протођакон Александар Грујовић и ужички ђакон Богдан Милић. Након прочитаног Јеванђеља, Преосвештени Владика се обратио сабраном народу поучним словом. Најпре је истакао важност јубилеја који прослављамо, рекавши да нешто што траје тако дуго заиста и вреди. То је несумњиво случај са Црквом Светог Марка. Преосвештени Владика нагласио је духовни значај овог храма и веру људи који су га градили, обнављали и чували, истакавши да није било те вере, труда и залагања, храм сигурно не би опстао. У наставку беседе, Епископ је указао на значај нашег постојања овде на земљи, рекавши да човек засигурно није рођен да би умро и да се ту заврши његово постојање. У том случају ни живот не би имао смисла. Човек животом овде и сада на земљи показује и опредељује се за вечни живот и заједницу са Богом. Радост сабрања је увеличана рукоположењем вероучитеља Ненада Дукића из Ариља у чин ђакона. После Свете Литургије, уследио је културно-уметнички програм где су се ученици ужичких средњих школа (Медицинска школа и Економска школа) представили песмом и рецитовањем. Српски дом «Деспот Стефан Лазаревић» (удружење при Цркви) организовао је литерарни и ликовни конкурс на тему «Стара црква у мом доживљају» за ужичке средњошколце. Стручни жири је прегледао радове и одабрао најбоље. Ученицима су уручене похвале и пригодне награде. У категорији литерарног стваралаштва награђени су: Дарија Петровић (Ужичка гимназија), Јована Ћећез (Медицинска школа) и Вељко Рајић (Економска школа). У категорији ликовног стваралаштва награђени су: Стефан Матовић, Сретен Стаменић и Лазар Туцовић. Сви ученици су из Уметничке школе. Награђени и похваљени ликовни радови су били изложени у порти Цркве. Такође, ученици основних и средњих школа из Ужица и Чајетине су обогатили ову изложбу својим ликовним радовима. Један од најстаријих чланова литургијске заједнице при Храму Светог Марка, господин Драган Словић, приредио је изложбу својих минијатура и на тај начин још једном показао како се трудом и радом развијају таленти који су нам од Бога даровани. Колач и жито, својим трудом и љубављу, приложили су за здравље своје породице господин Миломир и његова супруга Миланка, који се од почетка обнове богослужбеног живота труде око Цркве Светог Марка. Нека им Господ стоструко врати за њихов труд. Домаћини данашње славе били су браћа и сестре у Господу Христу који се сваке недеље сабирају на Евхаристији у нашем храму. Још један траг у времену ће остати записан – на данашњи дан, приликом обележавања 300 година од постојања Цркве Светог Марка, представљен је Летопис Старе цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. Летопис је приредио и написао старешина Цркве, протојереј-ставрофор Милић Драговић. Овај Летопис представља собом не само осврт на постојање Цркве Светог Марка, већ је један богат културни осврт на историју овог града и краја који сведочи да смо на овим просторима постојали, живели и да ће то тако остати и у будућности. Ђакон Богдан Милић
Слава Храма Живоносног источника Пресвете Богородице у Солотуши
“…Вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“. Петак Светле недеље посвећен је обележавању и прослављању имена Пресвете Богородице. На обронцима планине Таре, у селу Солотуши, налази се храм који је посвећен празнику Живоносног источника. Ове године је прославу храмовне славе увеличало и присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина. Служењем Свете Архијерејске Литургије и причешћем верног народа овај празник је прослављен на најпотпунији могући начин. Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић и игуман Манастира Раче високопреподобни архимандрит Герман (Авакумовић), протођакон Александар Грујовић и Далибор Ђорђевић, ђакон из Бајине Баште. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин је беседио и поучио верни народ о настанку самог празника и о историјским догађајима који су довели до његовог установљења. Чудесно јављање Богородице цару Лаву, док је још био војник, и исцељење водом са извора навеле су цара Лава да након 468. године, када је постао цар, достојно обележи место тих чудесних догађаја и установи празник посвећен Пресветој Богородици. Епископ Јустин је затим говорио о смислу и циљу духовног живота – о стицању Царства Небеског, указујући да су све поуке, приче, чуда која се догађају преко светитеља и чудотворних икона заправо догађаји у служби нашег спасења. Они имају за циљ да посведоче Божије присуство и да нам покажу да је Господ снажан и спреман да нас заштити од свега што нас искушава: од болести, глади и од сваког другог зла. У духу празника, Владика је нарочито истакао какав значај за вернике има Пресвета Богородица. Њен значај у домостроју спасења је немерљив. Тај значај сликовито представљају речи из беседе Епископа Јустина: “…из овог живоносног источника излази вечни живот, река која нас људе води у вечни живот. То је вода жива која све нас умива, окрепљује, оживљава и припрема за Царство Небеско“. За нарочит труд око изградње Храма Живоносног Источника у Солотуши господину Радовану Стаменићу је уручено епархијско одликовање – Орден Преподобног Симона Монаха. Након уручења признања г. Стаменић се топлим речима обратио Његовом Преосвештенству Г. Јустину истакавши да овај чин представља не само признање него и обавезу за њега и његову породицу, као подстрек за наставак помагања Цркви Божијој. Након његових речи захвалности, присутнима се обратио и надлежни парохијски свештеник протојереј Боро Ћутило речима захвалности Епископу и позивом верном народу да након Литургије остану у порти цркве и послуже се на трпези коју је породица домаћина вредно припремила. У наставку је сломљен и славски колач и одређен домаћин који ће наредне године на себе преузети организацију прославе храмовне славе. Текст: Ненад Зекавица Фото: Ненад Зекавица и Небојша Јовановић
Ђурђевдан у Манастиру Каменцу
У четвртак Светле седмице, када ове године прослављамо и Светог Георгија великомученика и победоносца, наша света обитељ имала је благослов и радост да нам у канонску посету дође наш епархијски Архијереј Господин Јустин. Епископу жичком Г. Јустину, који је служио Свету Архијерејску Литургију, саслуживали су архимандрит Сава (Илић), јереј Младен Стевановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Владимир Јовановић. У богонадахнутој беседи Његово Преосвештенство обратио се монаштву, свештенству и верном народу речима: „Силаском Сина Божијега у овај свет и оваплоћењем Његовим, Господ је узео на себе нашу људску природу. Узео је све од наше природе осим греха. Јер Он је и дошао овде на земљу да савлада грех, да уништи смрт, да нама дарује живот вечни. Та почаст и та слава, нашему роду људском, палом, посрнулом, изранављеном, дарована је у потпуности Васкрсењем Христовим. Он Који је васкрсао Лазара, исто то ће учинити и са нама. Вазнео се на небо и сео са десне стране Бога Оца, поставивши људску природу са десне стране Бога Оца. То је слава роду људском, коју је донео нико други до Победитељ смрти, Господ наш, Исус Христос.“ Епископ је у наставку беседе говорио о хришћанском подвигу, испуњавању заповести, задобијању благодати и љубави Божије, подсећајући нас на житије Светог Георгија, чији спомен данас славимо. Подсетио нас је да „ми живимо у овоме свету, али наш живот је опредељен за Царство Небеско. Само то и једино то има смисла у нашем животу“. У наставку Свете Архијерејске Литургије Владика је у свештенички чин рукоположио ђакона Владимира Јовановића из Рашке. После трпезе љубави у манастирској трпезарији, Епископ Јустин је благословио присутне и пожелео да им овај дан буде на духовно укрепљење и радост. Сестринство манастира
Васкршње човекољубље у Краљеву
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина краљевачко свештенство је у данима васкршње радости предузело низ активности човекољубивог карактера. На дан Васкрсења Христовог свештенство града Краљева посетило je здравствени центар “Студеница“. Том приликом болесницима су подељена васкршња јаја и пригодни дарови у знак жеље за оздрављењем. Многи лекари, медицинско особље и болесници су се видно обрадовали овом изненадном сусрету и васкршњем поздраву “Христос васкрсе“ који је ушао и под сводове лечилишта. Након пасхалног вечерњег богослужења које је служено у Светосавском храму, уз читање Јеванђеља на седам језика, у присуству великог броја одраслих и деце, одржана је такмичење у куцању васкршњим јајима. Деци чија су се јаја показала најтврђим додељене су васкршње награде, а осталој деци подељене су иконе. У среду Светле седмице, свештеници из братства Храма Светог Саве посетили су СОС Дечије село Краљево. Деци без родитељског старања, која се на овом месту одгајају и васпитавају, подељени су васкршњи дарови. Посебну радост изазвале су лопте које представљају сталног дечијег сапутника кроз одрастање и заједничку игру. Истог дана, посећена је и Народна кухиња у Краљеву. Овде се трудом јавних институција и других добротвора свакодневно припремају оброци за 600 корисника. За све њих припремљена су васкршња јаја, која су са особитим задовољством и захвалношћу примили уз васкршње поздраве: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Братство Храма Светог Саве, Краљево