Најава: Златибор, 16. јул у 19.00, Монодрама “Тако је говорио Николај“, Петар Божовић
Петровдан – храмовна слава у Лиси
Црква у Лиси, прославила је своју храмовну славу – Свете апостоле Петра и Павла, у понедељак 12. јула, лета Господњег 2021. На Светој Архијерејској Литургији Епископу жичком Господину Јустину саслуживали су: архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, старешина ивањичке цркве протојереј Ненад Бајић, парох придворички протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, јереј Милан Живановић, јереј Душан Тодорић, ђакон Стефан Симић и ђакон Огњен Јузбашић. Током Божанствене Литургије, након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Епископ Јустин истакао је важност примењивања онога што чујемо о вери нашој спасоносној. Дела су битнија него речи, али нажалост и ми који говоримо о вери, често сами немамо снаге да извршимо заповести Божије. Нагласио је да су нам апостоли оставили истину која је најбитнија у овоме животу, истина о Христу. Осврнуо се такође на улогу апостола Петра ,који је заједно са Андрејом братом својим први пошао за Христом, и његову непобитну улогу која лежи у речима :„ти си Петар/стена и на тој стени сазидаћу себи цркву коју ни врата пакла неће надвладати“. Христос је преко апостола Цркви својој дао да везује и дреши грехе људске. Онај ко негира Цркву Божију негира крв Божију и власт на којој је она установљена и у којој пребива, рекао је Епископ Јустин. Беседу Епископа преносимо у целости: Након причешћа Божанским Христовим Тајнама сломљен је славски колач у спомен и част Светих апостола Петра и Павла. После завршене службе Божије, свештенство и верни народ приступили су богатој трпези љубави, и продужили заједничарење започето у Евхаристији. Ђакон Огњен Јузбашић
Павловдан – храмовна слава у Жаочанима
Дана 13. јула 2021. године, када наша Света Црква слави Сабор Светих дванаест апостола, сабрао се народ села Жаочани и околине да прослави своју храмовну славу. Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник трнавски протејереј Мирослав Петров уз саслужење умировљених свештеника: протојереја-ставрофора Драгомира Љубичића, протојереја Милана Филиповића, протојереја Милољуба Мирковића и пароха јежевичког јереја Богдана Митровића. Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу обратио се прота Мирослав, нагласивши значај Светих апостола који су проповедали благу вест Јеванђеља Христовог , за које су кад је требало и живот свој положили. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач, овом приликом прота Мирослав се захвалио овогодишњим домаћинима славе. У наставку, домаћини славе су са својим парохијским свештеником протојерејем Богољубом Симеуновићем, уготовили трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Павловдан у Старој Павлици
Стара Павлица је храм из преднемањићког периода и налази се у селу Павлици на узвишењу покрај Ибра. Тачно време настанка, име ктитора и патрон храма остали су непознати јер их историјски извори не бележе. Сматра се да датира из XI века, али по неким мишљењима могуће да је чак из IX века. Први пут се помиње у XII веку као студенички метох у даровној повељи великог жупана Стефана Немање, тј. Светог Симеона, Студеници. Храм је у основи тробродна базилика са три апсиде на истоку и истовремено грађеном припратом на западу. На велику жалост, храму недостаје северни брод који је неповратно уништен 1930. године изградњом пруге Краљево-Рашка испод самог храма. Са базикалним планом Старе Павлице упоредо је изведен сажети уписани крст, јер се над централним делом средњег брода уздиже купола коју на угловима носе зидани стубови. Ова велика светиња је на празник 13. јула са свештенством овог краја и верним народом прославила храмовну славу радосно служећи Богу Свету Литургију и певајући тропар празника. Празнично славље је почело Светом Литургијом којом је началствовао парох јошаничко-бањски јереј Бранко Росић, уз саслужење пароха баљевачког протојереја Радована Радосављевића и старешине храма павличког јереја Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање хора из Храма Светог Вазнесења Господњег из Чачка. Они су као драги гости, својим певањем, увеличали данашњу празничну и духовну радост ове светиње. Након читања Светог Јеванђеља јереј Бранко Росић је одржао беседу у којој је између осталог објаснио битност празника Павловдана за наше спасење и важност узимања учешћа у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. Подсетио је вернике на величину обраћања Светог апостола Павла из многобоштва у хришћанство и битност његовог мисионарског рада. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач са овогодишњим домаћином господином Николом Матовићем. Ове године се код Старе Павлице сабрао верни народ да прослави овај празник онако како доликује овој великој светињи. После свете Литургије настављена је трпеза љубави при Храму Светог Ваведења Пресвете Богородице. Старешина храма је благословио све присутне, пожелео срећан празник, славу и поздравио верни народ који се потрудио да се овај велики празник овог краја уздигне и поново прославља како приличи месту и светитељу са којим прослављамо Господа. Јереј Немања Тимотијевић
Пожега: Духовно вече у сећање на + протојереја-ставрофора Ненада Величковића
Уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свештенство, монаштво и верни народ, молитвено су се сетио дугогодишњег свештеника и пастира пожешког протојереја-ставрофора Ненада Величковића коме се навршава годишњица упокојења. Протојереј-ставрофор Ненад А. Величковић упокојио се на празник Светих апостола Петра и Павла 2020. године Господње. Иза себе оставио је велики труд на њиви Господњој неуморно радећи на придобијању људских душа и њиховом спасењу. Протојереј-ставрофор Ненад, познатији као отац Неша, највише је остао у сећању и срцима својих парохијана који су му од Господа предати на бригу и то у парохијама доброселичкој на Златибору и пожешкој. И данас након годину дана његовог блаженог уснућа, људи се са осмехом на лицу и понеком сузом радо сећају његове племените и брижне душе. Вођени тим сазнањем, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, братство црквене општине Пожега организовало је духовно вече у сећање на оца Неша. Духовној вечери претходила је празнична вечерња служба Светим апостолима Петру и Павлу којом је началствовао архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић уз саслуживање јереја Слободана Глишовића пароха врњачког, јереја Јована Стојковића пароха при Храму Светог Пророка Илије у Доброселици и пожешког ђакона Михајла Живковића. Торжествено појање уприличило је око 30 свештеника Епархије жичке, а служба је завршена поменом упокојеном оцу Неши. Након тога уследило је духовно вече у порти Цркве Светих царева Константина и Јелене, а реч на задату тему о оцу Неши произнели су протојереј-ставрофор Милић Драговић, протојереј Божо Главоњић старешина цркве у Пожеги, вероучитељ Саша Варагић и мештанин, члан грађевинског одбора Цркве у Расни Иван Кораћ. Након пригодних речи о лику и делу оца Неше уследило је премијерно приказивање докуменатарног филма о њему, који су радили Предраг Стојковић новинар и сниматељ, јереј Саво Величковић и ђакон Михајло Живковић. Порта је била испуњена верним народом, свештенством и монаштвом, који су са помешаним осећањима туге и радости обнављали сећања на нашег пастира и молитвеника пред Васкрслим Господом. Вечан спомен свештенослужитељу Божијем, оцу, пастиру, брату и пријатељу нашем Ненаду. Ђакон Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећу недељу по Духовима 11. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесник Дејан Марковић и ђакон Милутин Балтић, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је, у складу са данашњим Јеванђељем, беседио о духовном виду и испитивању Закона Божијег, рекавши: – Ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа треба да стекнемо ум Христов, а то можемо уколико испитујемо Писма и усклађујемо свој живот према Закону Божијем. То је наша светлост и ми друге немамо. А како ће овај свет ићи то не зависи од нас. Од нас зависи како ћемо свој живот управити. Владика је подсетио на Христове речи како не треба да бринемо о пролазним стварима овога света, тј. шта ћемо јести и пити или у шта ћемо се оденути – јер Отац наш Небески храни и птице које не сеју, нити жању, не сабирају у житнице, а кринове у пољу који се не труде нити преду облачи лепше од царева. Ако најпре тражимо од Господа непролазна богатства, тј. Царства Небескога, Он ће нам додати и овоземаљска блага која су нам потребна за наше спасење, рекао је Владика. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић
Сабор монаштва у Манастиру Светог Николаја у Јежевици
„Непорочан живот Богу си принела, науку Његову си свим срцем чувала, Свету главу Крститељеву чесно си сахранила, миро си Исусу на гроб донела са осталим верним мироносицама, и радосно се утешила чувши од Божијег анђела: Не плачите Христос васкрсе, апостолима и вернима јавите. Радуј се Јовано, Христова мироносице!“ У древној обитељи Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (14. век), задужбини бана Милутина и његове жене Иконије, а на дан Светог Симеона Странопримца, Светог Севира презвитера и Свете Јоване мироносице, Предстојатељ Епархије жичке Г. Г. Јустин, благоизволео је служити Свету Литургију. Сабрани у радости и љубави, монаштво и свештенство, дочекали су свог духовног оца уз појање химне Богородици, заштитници монашког образа. Преосвештеном Епископу саслуживали су архимандрит Сава, протосинђели Герман и Урош, јеромонаси Теодосије, Кипријан, Иларион, јерођакон Јулијан и ђакон Стефан Симић. Мноштво монаштва из наше Епархије (м. Вазнесење, м. Преображење, м. Тројице, м. Сретење, м. Благовештење, м. Никоље, м. Ваведење, м. Успење, м. Јовање, м. Каменац, м. Згодачица, м. Клисура, м. Враћевшница, м. Градац, м. Ковиље, м. Увац, м. Рујан, м. Стјеник, м. Рача) молитвено су учествовали у Светом Приносу. Радост данашњег празника увеличана је рукоположењем сабрата Манастира Раче јерођакона Јулијана у чин јеромонаха, као и прославом имендана настојатељице ове Свете обитељи Јоване монахиње. Верни народ овога краја сабрао се на овом светом месту да прослави Господа и чује поуке нашег Архипастира и Оца Епархије који се са молитвеном љубављу обратио сабрању. Беседу преносимо у целости: На крају Свете Литургије, освештани су славски дарови уз молитвене жеље монахињи Јовани која данас прославља своју заштитницу. После овог свечаног сабрања уследила је трпеза љубави на којој је о. Герман веома надахнутим речима поздравио Епископа Јустина и захвалио му на великој љубави коју је данас пројавио према своме монаштву и пастви која се молила заједно са њим. Заблагодарио је Господу и Преосвештеном Владики Јустину на још једном свештенослужитељу у Цркви Христовој. Ово је друго рукоположење у новијој историји ове свете обитељи. Уназад 15 година овде је рукоположен о. Герман, а сада је тај благослов имао и његов сабрат о. Јулијан. Честитајући монахињи Јовани имендан и пожелевши о. Јулијану духовно узрастање миром и радошћу у Духу Светом, сабрање је настављено у порти манастира. На многаја љета Епископу нашем Јустину, свештеномонаху Јулијану и монахињи Јовани! Јереј Владе Капларевић
Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге “Тесла: Духовни лик“
Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако
Ивањдан – храмовна слава у Љигу
Црква љишка прославила је своју храмовну славу Рођење Светог Јована Пророка и Претече Господњег у среду 7. јула лета Господњег 2021. Већ по традицији, славље је започело вечерњим празничним богослужењем, које су служили старешина храма протојереј Светолик Марковић са протонамесником Драганом Мијаиловићем, јерејем Миодрагом Марковићем и јерејем Александром Глишићем из Шумадијске епархије. Потом је уследила литија улицама Љига у којој је узело учешћа доста деце, као и представници Полицијске станице у Љигу. На сам дан празника, пре него што је Преосвећени Епископ дошао у љишки храм, одслужено је празнично јутрење. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин дочекан је на платоу испред храма од стране свештеника и верног народа парохије љишке. На Светој Литургији Епископу су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Светолик Марковић, јереј Горан Џопалић, јереј Миодраг Марковић, јереј Милорад Вујовић, као и ђакони Стефан Симић, Благоје Рајковић (Митрополија црногорско- приморска) и Слободан Пејовић. По прочитаном јеванђељском одломку, Преосвећени владика се богонадахнутом беседом обратио народу. Владика је истакао; да је данашњи празник један од три рођендана која Црква прославља, што нам говори колико је Свети Јован био велики светитељ да се његово рођење слави поред Христовог рођења и Рођења Пресвете Богородице. Затим је Епископ истакао да је Свети Јован пророк, који својим животом спаја Стари и Нови Завет, испуњавајући старозаветни закон припремао народ за долазак Христа. – Иако је архангел Гаврило рекао да се Свети Захарија и Јелисавета радују Јовановом рођењу, њих је убрзо снашла смрт, а Свети Јован је остао сам! Према мерилима данашњег света то би у ствари била велика трагедија, а не радост. Али, радост која им је обећана, јесте радост вечна, непролазна, коју су добили у Царству Небеском, што је и нама данашњим хришћанима најбоља поука и утеха док пролазимо кроз разна искушења у свету. Тако и ми треба себи да поставимо циљ у животу, а то је свакако непролазно Царство Христово, поучио је Владика Јустин присутне. Испуњавајући суштину хришћанског живота, мноштво верног народа се са својим Пастиреначалником и свештенством сјединило у Светој чаши са Христом. Након Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је уприличена трпеза љубави за све присутне уз богат културно-уметнички програм који су домаћини приредили. На самом крају, као што приличи, Епископу се у име целе парохије захвалио на доласку и молитви старешина љишког храма протојереј Светолик Марковић. Ђакон Слободан Пејовић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “(Не)оправдано одсутни“
Православна Црква се са брижном љубављу стара о свима вернима. На сваком литургијском сабрању Црква пригрљује сву пуноћу Цркве, све животне околности хришћана. Молбе које се узносе , не узносе се само за присутне, већ и за оне који, не својом вољом, нису дошли на литургијско сабрање. Оправдани разлози не могу бити ништа друго до животне околности у којима се људи свакодневно налазе. У наше време живот нам се у великој мери разделио да све мање схватамо шта је то богослужење Цркве. Сматрамо да је литургијско сабрање неки посебан случај, само одређеног дана и часа, изван осталог нашег живота. Многи, ако не доспевају дотле да кажу да је Литургија Цркве ,,споредна ствар“, верују и говоре да то није ,,њихова“ ствар. Тако молитва и Литургија, вера и исповедање, бива некакав посебан ,,случај“ живота њиховог, попут свечаног одела, које облаче два-три пута годишње. Црква и Литургија у наше време постају затворена сфера у нашем животу, издвојена и индивидуална ствар, која, може бити, нема додира и везе са осталим околностима нашег живота. По свему судећи овакво мишљење веома је погубно по хришћане да Литургију и Цркву сматрамо као нешто што није наша лична ствар. Из уста многих хришћана чуће се како Црква треба да постоји и да је корисно свештеници да служе али нисмо помислили ко је то Црква и са ким ће свештеници служити. Речено се догађа зато што сматрамо да је Црква нека служба, која у свом сектору пружа добро и корисно дело. Међутим, када кажемо Литургија, мислимо на опште дело Цркве, које је Божије дело народа за народ. И када опет кажемо народ, не говоримо то као многи који неодређено и лажно вичу за народ, и у име народа, већ мислимо на народ Божији, Цркву, која је у свом најсавршенијем изразу Света Литургија. Црква, дакле, и Света Литургија, нису издвојене животне сфере у животу хришћана, него су ти сами хришћани, заједница верних, у Христу и са Христом, прави и целовити људи, са својим делима и преокупацијама, са потешкоћама и животним околностима, са својим радостима и тугама, сиромаштвом и болестима и са свим оним са чиме се људи срећу у животу. Све то повезано је у једно јединство, једну свезу и силу, једно дејство и службу – Богослужење, које држи човека усправним у животу и управља га на путу његовог овоземаљског и вечног назначења. Та богодана свеза и сила је вера наша у Христа, коју имамо као Црква, заједничка мисао и расположење коју живимо на нашем литургијском сабрању. Та вере и мисао и воља није само за поједине околности, већи за читав наш живот, за сво време и сва стања нашег овдашње живота, а такође и вечног. Потврду ових речи управо нам говоре и речи молитве које се на свакој Светој Литургији изговарају: ,,За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, сужње и за спасење њихово, Господу се помолимо“. Многи од наше браће и сестара који нису са нама на литургијским сабрањима јесу они који путују морем и копном, болесни и они који пате од дугогодишњих болести; то су и сужњи и затвореници, ма из ког разлога, то су сви оправдано одсутни, који желе али не могу сада да буду заједно са нама. Никога од њих ми не заборављамо, него се молимо да их сачува и заштити Бог и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Када кажемо: ,,…за спасење њихово“, не мислимо само да се они који сада путују врате здрави својим кућама, и да болесни и немоћни оздраве, и заробљеници да се ослободе, него и да буду спасени, тј. Да и они имају исто што и ми, који се молимо на Светој Литургији и причешћујемо се телом и крви Господа Исуса Христа ,,на отпуштење грехова и на живот вечни“. Шта ли се пак збива са онима који неоправдано нису сада на нашем литургијском сабрању? Шта бива са онима који, док Црква наша богослужи, седе у кафанама? Са онима који, док Црква слави Божић и Васкрс, журе и гину на путевима? Са онима док Црква звоном позива на свештено сабрање иду на планине и мора. Не говоримо пак овде о онима који су сами себе одсекли од Цркве, већ о онима који кажу да су хришћани и, упркос томе, не познају и не желе да упознају Цркву. О онима који се сећају своје вере и чувају је само за нечију или своју сахрану, и не знају да вера живи у литургијском сабрању и Причешћу Цркве и да је она свечиста вода живота у човеку , која га напаја и држи живим, да се не би осушио и умро у безводности и сасушености овога света. Сваки верујући да би био верујући дужан је да буде у Цркви, а Црква је литургијско сабрање. Црква наравно не пренебрегава животне околности, зато никада не оставља изван сабрања оне ,,који оправдано“ одсуствују, за које се и моли: ,,За оне који пллове, путнике, болеснике, паћенике, сужње, и спасење њихово“. Амин. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 9. јул 2021. године Ђакон Михајло Живковић
Најава: Златибор, 16. јул у 19.00, Монодрама “Тако је говорио Николај“, Петар Божовић
Петровдан – храмовна слава у Лиси
Црква у Лиси, прославила је своју храмовну славу – Свете апостоле Петра и Павла, у понедељак 12. јула, лета Господњег 2021. На Светој Архијерејској Литургији Епископу жичком Господину Јустину саслуживали су: архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, старешина ивањичке цркве протојереј Ненад Бајић, парох придворички протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, јереј Милан Живановић, јереј Душан Тодорић, ђакон Стефан Симић и ђакон Огњен Јузбашић. Током Божанствене Литургије, након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Епископ Јустин истакао је важност примењивања онога што чујемо о вери нашој спасоносној. Дела су битнија него речи, али нажалост и ми који говоримо о вери, често сами немамо снаге да извршимо заповести Божије. Нагласио је да су нам апостоли оставили истину која је најбитнија у овоме животу, истина о Христу. Осврнуо се такође на улогу апостола Петра ,који је заједно са Андрејом братом својим први пошао за Христом, и његову непобитну улогу која лежи у речима :„ти си Петар/стена и на тој стени сазидаћу себи цркву коју ни врата пакла неће надвладати“. Христос је преко апостола Цркви својој дао да везује и дреши грехе људске. Онај ко негира Цркву Божију негира крв Божију и власт на којој је она установљена и у којој пребива, рекао је Епископ Јустин. Беседу Епископа преносимо у целости: Након причешћа Божанским Христовим Тајнама сломљен је славски колач у спомен и част Светих апостола Петра и Павла. После завршене службе Божије, свештенство и верни народ приступили су богатој трпези љубави, и продужили заједничарење започето у Евхаристији. Ђакон Огњен Јузбашић
Павловдан – храмовна слава у Жаочанима
Дана 13. јула 2021. године, када наша Света Црква слави Сабор Светих дванаест апостола, сабрао се народ села Жаочани и околине да прослави своју храмовну славу. Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник трнавски протејереј Мирослав Петров уз саслужење умировљених свештеника: протојереја-ставрофора Драгомира Љубичића, протојереја Милана Филиповића, протојереја Милољуба Мирковића и пароха јежевичког јереја Богдана Митровића. Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу обратио се прота Мирослав, нагласивши значај Светих апостола који су проповедали благу вест Јеванђеља Христовог , за које су кад је требало и живот свој положили. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач, овом приликом прота Мирослав се захвалио овогодишњим домаћинима славе. У наставку, домаћини славе су са својим парохијским свештеником протојерејем Богољубом Симеуновићем, уготовили трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Павловдан у Старој Павлици
Стара Павлица је храм из преднемањићког периода и налази се у селу Павлици на узвишењу покрај Ибра. Тачно време настанка, име ктитора и патрон храма остали су непознати јер их историјски извори не бележе. Сматра се да датира из XI века, али по неким мишљењима могуће да је чак из IX века. Први пут се помиње у XII веку као студенички метох у даровној повељи великог жупана Стефана Немање, тј. Светог Симеона, Студеници. Храм је у основи тробродна базилика са три апсиде на истоку и истовремено грађеном припратом на западу. На велику жалост, храму недостаје северни брод који је неповратно уништен 1930. године изградњом пруге Краљево-Рашка испод самог храма. Са базикалним планом Старе Павлице упоредо је изведен сажети уписани крст, јер се над централним делом средњег брода уздиже купола коју на угловима носе зидани стубови. Ова велика светиња је на празник 13. јула са свештенством овог краја и верним народом прославила храмовну славу радосно служећи Богу Свету Литургију и певајући тропар празника. Празнично славље је почело Светом Литургијом којом је началствовао парох јошаничко-бањски јереј Бранко Росић, уз саслужење пароха баљевачког протојереја Радована Радосављевића и старешине храма павличког јереја Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање хора из Храма Светог Вазнесења Господњег из Чачка. Они су као драги гости, својим певањем, увеличали данашњу празничну и духовну радост ове светиње. Након читања Светог Јеванђеља јереј Бранко Росић је одржао беседу у којој је између осталог објаснио битност празника Павловдана за наше спасење и важност узимања учешћа у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. Подсетио је вернике на величину обраћања Светог апостола Павла из многобоштва у хришћанство и битност његовог мисионарског рада. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач са овогодишњим домаћином господином Николом Матовићем. Ове године се код Старе Павлице сабрао верни народ да прослави овај празник онако како доликује овој великој светињи. После свете Литургије настављена је трпеза љубави при Храму Светог Ваведења Пресвете Богородице. Старешина храма је благословио све присутне, пожелео срећан празник, славу и поздравио верни народ који се потрудио да се овај велики празник овог краја уздигне и поново прославља како приличи месту и светитељу са којим прослављамо Господа. Јереј Немања Тимотијевић
Пожега: Духовно вече у сећање на + протојереја-ставрофора Ненада Величковића
Уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свештенство, монаштво и верни народ, молитвено су се сетио дугогодишњег свештеника и пастира пожешког протојереја-ставрофора Ненада Величковића коме се навршава годишњица упокојења. Протојереј-ставрофор Ненад А. Величковић упокојио се на празник Светих апостола Петра и Павла 2020. године Господње. Иза себе оставио је велики труд на њиви Господњој неуморно радећи на придобијању људских душа и њиховом спасењу. Протојереј-ставрофор Ненад, познатији као отац Неша, највише је остао у сећању и срцима својих парохијана који су му од Господа предати на бригу и то у парохијама доброселичкој на Златибору и пожешкој. И данас након годину дана његовог блаженог уснућа, људи се са осмехом на лицу и понеком сузом радо сећају његове племените и брижне душе. Вођени тим сазнањем, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, братство црквене општине Пожега организовало је духовно вече у сећање на оца Неша. Духовној вечери претходила је празнична вечерња служба Светим апостолима Петру и Павлу којом је началствовао архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић уз саслуживање јереја Слободана Глишовића пароха врњачког, јереја Јована Стојковића пароха при Храму Светог Пророка Илије у Доброселици и пожешког ђакона Михајла Живковића. Торжествено појање уприличило је око 30 свештеника Епархије жичке, а служба је завршена поменом упокојеном оцу Неши. Након тога уследило је духовно вече у порти Цркве Светих царева Константина и Јелене, а реч на задату тему о оцу Неши произнели су протојереј-ставрофор Милић Драговић, протојереј Божо Главоњић старешина цркве у Пожеги, вероучитељ Саша Варагић и мештанин, члан грађевинског одбора Цркве у Расни Иван Кораћ. Након пригодних речи о лику и делу оца Неше уследило је премијерно приказивање докуменатарног филма о њему, који су радили Предраг Стојковић новинар и сниматељ, јереј Саво Величковић и ђакон Михајло Живковић. Порта је била испуњена верним народом, свештенством и монаштвом, који су са помешаним осећањима туге и радости обнављали сећања на нашег пастира и молитвеника пред Васкрслим Господом. Вечан спомен свештенослужитељу Божијем, оцу, пастиру, брату и пријатељу нашем Ненаду. Ђакон Михајло Живковић
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У трећу недељу по Духовима 11. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесник Дејан Марковић и ђакон Милутин Балтић, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је, у складу са данашњим Јеванђељем, беседио о духовном виду и испитивању Закона Божијег, рекавши: – Ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа треба да стекнемо ум Христов, а то можемо уколико испитујемо Писма и усклађујемо свој живот према Закону Божијем. То је наша светлост и ми друге немамо. А како ће овај свет ићи то не зависи од нас. Од нас зависи како ћемо свој живот управити. Владика је подсетио на Христове речи како не треба да бринемо о пролазним стварима овога света, тј. шта ћемо јести и пити или у шта ћемо се оденути – јер Отац наш Небески храни и птице које не сеју, нити жању, не сабирају у житнице, а кринове у пољу који се не труде нити преду облачи лепше од царева. Ако најпре тражимо од Господа непролазна богатства, тј. Царства Небескога, Он ће нам додати и овоземаљска блага која су нам потребна за наше спасење, рекао је Владика. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим. Вероучитељ Филип Зеленовић
Сабор монаштва у Манастиру Светог Николаја у Јежевици
„Непорочан живот Богу си принела, науку Његову си свим срцем чувала, Свету главу Крститељеву чесно си сахранила, миро си Исусу на гроб донела са осталим верним мироносицама, и радосно се утешила чувши од Божијег анђела: Не плачите Христос васкрсе, апостолима и вернима јавите. Радуј се Јовано, Христова мироносице!“ У древној обитељи Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (14. век), задужбини бана Милутина и његове жене Иконије, а на дан Светог Симеона Странопримца, Светог Севира презвитера и Свете Јоване мироносице, Предстојатељ Епархије жичке Г. Г. Јустин, благоизволео је служити Свету Литургију. Сабрани у радости и љубави, монаштво и свештенство, дочекали су свог духовног оца уз појање химне Богородици, заштитници монашког образа. Преосвештеном Епископу саслуживали су архимандрит Сава, протосинђели Герман и Урош, јеромонаси Теодосије, Кипријан, Иларион, јерођакон Јулијан и ђакон Стефан Симић. Мноштво монаштва из наше Епархије (м. Вазнесење, м. Преображење, м. Тројице, м. Сретење, м. Благовештење, м. Никоље, м. Ваведење, м. Успење, м. Јовање, м. Каменац, м. Згодачица, м. Клисура, м. Враћевшница, м. Градац, м. Ковиље, м. Увац, м. Рујан, м. Стјеник, м. Рача) молитвено су учествовали у Светом Приносу. Радост данашњег празника увеличана је рукоположењем сабрата Манастира Раче јерођакона Јулијана у чин јеромонаха, као и прославом имендана настојатељице ове Свете обитељи Јоване монахиње. Верни народ овога краја сабрао се на овом светом месту да прослави Господа и чује поуке нашег Архипастира и Оца Епархије који се са молитвеном љубављу обратио сабрању. Беседу преносимо у целости: На крају Свете Литургије, освештани су славски дарови уз молитвене жеље монахињи Јовани која данас прославља своју заштитницу. После овог свечаног сабрања уследила је трпеза љубави на којој је о. Герман веома надахнутим речима поздравио Епископа Јустина и захвалио му на великој љубави коју је данас пројавио према своме монаштву и пастви која се молила заједно са њим. Заблагодарио је Господу и Преосвештеном Владики Јустину на још једном свештенослужитељу у Цркви Христовој. Ово је друго рукоположење у новијој историји ове свете обитељи. Уназад 15 година овде је рукоположен о. Герман, а сада је тај благослов имао и његов сабрат о. Јулијан. Честитајући монахињи Јовани имендан и пожелевши о. Јулијану духовно узрастање миром и радошћу у Духу Светом, сабрање је настављено у порти манастира. На многаја љета Епископу нашем Јустину, свештеномонаху Јулијану и монахињи Јовани! Јереј Владе Капларевић
Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге “Тесла: Духовни лик“
Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако
Ивањдан – храмовна слава у Љигу
Црква љишка прославила је своју храмовну славу Рођење Светог Јована Пророка и Претече Господњег у среду 7. јула лета Господњег 2021. Већ по традицији, славље је започело вечерњим празничним богослужењем, које су служили старешина храма протојереј Светолик Марковић са протонамесником Драганом Мијаиловићем, јерејем Миодрагом Марковићем и јерејем Александром Глишићем из Шумадијске епархије. Потом је уследила литија улицама Љига у којој је узело учешћа доста деце, као и представници Полицијске станице у Љигу. На сам дан празника, пре него што је Преосвећени Епископ дошао у љишки храм, одслужено је празнично јутрење. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин дочекан је на платоу испред храма од стране свештеника и верног народа парохије љишке. На Светој Литургији Епископу су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Светолик Марковић, јереј Горан Џопалић, јереј Миодраг Марковић, јереј Милорад Вујовић, као и ђакони Стефан Симић, Благоје Рајковић (Митрополија црногорско- приморска) и Слободан Пејовић. По прочитаном јеванђељском одломку, Преосвећени владика се богонадахнутом беседом обратио народу. Владика је истакао; да је данашњи празник један од три рођендана која Црква прославља, што нам говори колико је Свети Јован био велики светитељ да се његово рођење слави поред Христовог рођења и Рођења Пресвете Богородице. Затим је Епископ истакао да је Свети Јован пророк, који својим животом спаја Стари и Нови Завет, испуњавајући старозаветни закон припремао народ за долазак Христа. – Иако је архангел Гаврило рекао да се Свети Захарија и Јелисавета радују Јовановом рођењу, њих је убрзо снашла смрт, а Свети Јован је остао сам! Према мерилима данашњег света то би у ствари била велика трагедија, а не радост. Али, радост која им је обећана, јесте радост вечна, непролазна, коју су добили у Царству Небеском, што је и нама данашњим хришћанима најбоља поука и утеха док пролазимо кроз разна искушења у свету. Тако и ми треба себи да поставимо циљ у животу, а то је свакако непролазно Царство Христово, поучио је Владика Јустин присутне. Испуњавајући суштину хришћанског живота, мноштво верног народа се са својим Пастиреначалником и свештенством сјединило у Светој чаши са Христом. Након Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је уприличена трпеза љубави за све присутне уз богат културно-уметнички програм који су домаћини приредили. На самом крају, као што приличи, Епископу се у име целе парохије захвалио на доласку и молитви старешина љишког храма протојереј Светолик Марковић. Ђакон Слободан Пејовић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “(Не)оправдано одсутни“
Православна Црква се са брижном љубављу стара о свима вернима. На сваком литургијском сабрању Црква пригрљује сву пуноћу Цркве, све животне околности хришћана. Молбе које се узносе , не узносе се само за присутне, већ и за оне који, не својом вољом, нису дошли на литургијско сабрање. Оправдани разлози не могу бити ништа друго до животне околности у којима се људи свакодневно налазе. У наше време живот нам се у великој мери разделио да све мање схватамо шта је то богослужење Цркве. Сматрамо да је литургијско сабрање неки посебан случај, само одређеног дана и часа, изван осталог нашег живота. Многи, ако не доспевају дотле да кажу да је Литургија Цркве ,,споредна ствар“, верују и говоре да то није ,,њихова“ ствар. Тако молитва и Литургија, вера и исповедање, бива некакав посебан ,,случај“ живота њиховог, попут свечаног одела, које облаче два-три пута годишње. Црква и Литургија у наше време постају затворена сфера у нашем животу, издвојена и индивидуална ствар, која, може бити, нема додира и везе са осталим околностима нашег живота. По свему судећи овакво мишљење веома је погубно по хришћане да Литургију и Цркву сматрамо као нешто што није наша лична ствар. Из уста многих хришћана чуће се како Црква треба да постоји и да је корисно свештеници да служе али нисмо помислили ко је то Црква и са ким ће свештеници служити. Речено се догађа зато што сматрамо да је Црква нека служба, која у свом сектору пружа добро и корисно дело. Међутим, када кажемо Литургија, мислимо на опште дело Цркве, које је Божије дело народа за народ. И када опет кажемо народ, не говоримо то као многи који неодређено и лажно вичу за народ, и у име народа, већ мислимо на народ Божији, Цркву, која је у свом најсавршенијем изразу Света Литургија. Црква, дакле, и Света Литургија, нису издвојене животне сфере у животу хришћана, него су ти сами хришћани, заједница верних, у Христу и са Христом, прави и целовити људи, са својим делима и преокупацијама, са потешкоћама и животним околностима, са својим радостима и тугама, сиромаштвом и болестима и са свим оним са чиме се људи срећу у животу. Све то повезано је у једно јединство, једну свезу и силу, једно дејство и службу – Богослужење, које држи човека усправним у животу и управља га на путу његовог овоземаљског и вечног назначења. Та богодана свеза и сила је вера наша у Христа, коју имамо као Црква, заједничка мисао и расположење коју живимо на нашем литургијском сабрању. Та вере и мисао и воља није само за поједине околности, већи за читав наш живот, за сво време и сва стања нашег овдашње живота, а такође и вечног. Потврду ових речи управо нам говоре и речи молитве које се на свакој Светој Литургији изговарају: ,,За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, сужње и за спасење њихово, Господу се помолимо“. Многи од наше браће и сестара који нису са нама на литургијским сабрањима јесу они који путују морем и копном, болесни и они који пате од дугогодишњих болести; то су и сужњи и затвореници, ма из ког разлога, то су сви оправдано одсутни, који желе али не могу сада да буду заједно са нама. Никога од њих ми не заборављамо, него се молимо да их сачува и заштити Бог и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Када кажемо: ,,…за спасење њихово“, не мислимо само да се они који сада путују врате здрави својим кућама, и да болесни и немоћни оздраве, и заробљеници да се ослободе, него и да буду спасени, тј. Да и они имају исто што и ми, који се молимо на Светој Литургији и причешћујемо се телом и крви Господа Исуса Христа ,,на отпуштење грехова и на живот вечни“. Шта ли се пак збива са онима који неоправдано нису сада на нашем литургијском сабрању? Шта бива са онима који, док Црква наша богослужи, седе у кафанама? Са онима који, док Црква слави Божић и Васкрс, журе и гину на путевима? Са онима док Црква звоном позива на свештено сабрање иду на планине и мора. Не говоримо пак овде о онима који су сами себе одсекли од Цркве, већ о онима који кажу да су хришћани и, упркос томе, не познају и не желе да упознају Цркву. О онима који се сећају своје вере и чувају је само за нечију или своју сахрану, и не знају да вера живи у литургијском сабрању и Причешћу Цркве и да је она свечиста вода живота у човеку , која га напаја и држи живим, да се не би осушио и умро у безводности и сасушености овога света. Сваки верујући да би био верујући дужан је да буде у Цркви, а Црква је литургијско сабрање. Црква наравно не пренебрегава животне околности, зато никада не оставља изван сабрања оне ,,који оправдано“ одсуствују, за које се и моли: ,,За оне који пллове, путнике, болеснике, паћенике, сужње, и спасење њихово“. Амин. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 9. јул 2021. године Ђакон Михајло Живковић