Поклоничко путовање вичких парохијана
Црквена општина Вича, дана 12. и 13. септембра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, организовала је поклоничко путовање у Црну Гору и Западну Србију. На иницијативу јереја Немање Матејића, и задовољство вичких парохијана организовано је дводневно ходочашће, у ком је учествовао и верни народ из целе околине. Пут је започео обиласком Манастира Куманице у Епархији милешевској, где је узето учешће у Светој Литургији и благослов за срећан наставак пута. Следећи на реду био је Манастир Морача поред истоимене реке, где је начињен предах у предивном крајолику кањона, и целивана рука Светог Харалампија који је живео у 2. веку. У наставку је уследио обилазак Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, где је одслужен парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, чијем се гробу поклонио верни народ. Лепота саборног храма у Подгорици не би сигурно дошла до изражаја да у њему нама локалног становништва чија је вера, како сами кажу „Васкрсло“ – окупљено око гроба свог вољеног митрополита. У вечерњим сатима ходочасници су стигли на главно одредиште свог путовања – Манастир Острог, где су се поклонили чудотворним моштима Светог Василија Острошког. О дубини утиска који је духовност овог места оставила на све, сведочи и чињеница да је већина поклоника одлучила да пут узбрдо до горњег манастира пређе пешице, у чему су учествовали верници свих узраста. Након поклоњења моштима Светитеља пошли су на починак у манастирском конаку и на платоу испред конака. Не може се изоставити запажање да је ноћ проведена у манастиру била блага и пријатна, каква се само ту може наћи у ово доба године. Према бројним сведочанствима сан у манастиру је био леп „као никад у животу“ без обзира на његово трајање, тако да су сви били наспавани и орни још пре почетка службе. Јутрење и Свету Литургију одслужили су јереј Немања Матејић и острошко свештенство причестивши верни народ. Пут се наставио ка Манастиру Ждребаоник, где су се верници поклонили моштима Светог Арсенија Сремца и целивали честице моштију многих светитеља. Обилазак црногорских светиња завршен је у Манастиру Дајбабе чији историјат као и бројна сведочанства о чудима Светог Симеона Дајбабског, никог нису оставили равнодушним. На самом крају, у сумрак другог дана пута, посећен је и Манастир Милешева. Лепота фрескописа и целивање руке Светог Саве нашег незаменљивог заступника пред Светом Тројицом дали су пуноћу овом ходочашћу, па се при самом повратку јавила жеља за организовањем следећег излета. Студент теологије Алекса Ковачевић
Канонска посета Епископа Јустина Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу
У дванаесту недељу по Духовима а на празник Сабора Срба Светитеља, литургијска заједница при Храму Светог великомученика Георгија имала је велику радост да Свету Архијерејску Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Велики број верног народа је испред храма дочекао свог Првојерарха. Учешће на Светој Литургији су узели вероучитељи и велики број деце која похађају веронауку. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Ненад Тупеша (професор ПБФ у Фочи), протојереј-ставрофор Дарко Ђого (професор ПБФ у Фочи), архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, јереј Радмило Радовић, старешина храма протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка у Ужицу протојереј-ставрофор Милић Драговић, ђакон Стефан Симић и ђакон Милан Босић. Данас у овом Светом храму Црква је постала бројнија за још једног свештенослужитеља – Епископ Јустин је у чин ђакона рукоположио асистента Богословског факултета у Фочи г. Горана Вучковића. Верном народу се обратио професор Ненад Тупеша говорећи о новорукоположеном ђакону и честитајући му у име свих професора рукоположење. Епископ Јустин се обратио верном народу захваливши се свештенству при Храму Светог великомученика Георгија на митри коју су му поклонили. Тумачећи данашње Јеванђеље, Епископ је говорио о Царству Небеском и животу вечном. Живот вечни задобићемо живећи по заповестима које нам је Христос дао, а најважније међу њима су да љубимо Господа Бога свога и ближње своје. Евхаристијско сабрање је улепшало појање Ивана Трајковића и црквеног хора при Храму Светог великомученика Георгија. По завршетку Свете Литургије братство храма је уприличило трпезу љубави у хотелу Златиборска ноћ. Старешина храма протојереј Владимир Дуканац у име братства је поздравио Епископа и заблагодарио на молитви и принетим Даровима. Управа храма
Освећење звона за храм на Белој земљи код Ужица
На дан када наша Црква слави Сабор српских светитеља, у месту Бела Земља прослављена је храмовна слава и освештана су црквена звона. У прекрасном дану, обасјаном сунцем, сабрало се готово хиљаду људи који су са радошћу дочекали свога архипастира, Владику Јустина. Након освећења звона, Владика Јустин се сабраном народу обратио надахнутом беседом у којој је истакао да треба из љубави и слободном вољом творити заповести Божије: “Све ово што радимо је наша добра и слободна воља. И некада је то тешко. Постимо кад други не посте, чинимо добра дела, градимо храмове, али све то радимо ради будућег века.“ Владика је посебно истакао да: “долази кончина овог нашег живота, а тада остављамо све што смо стекли. И немамо где да одемо, него пред лице Господње. А иза нас остају дела по којима ће нас познати и по којима ћемо бити награђени. Зато треба да личимо на наше претке, Светог Саву, Симеона Мироточивог и све наше српске светитеље који су прославили Бога и српски род. Данас одајемо хвалу њима са надом да ћемо ово благоугодно дело ускоро завршити. А онда уз славопој Богу, у овом храму, многи ће се причешћивати Богом, крштавати, венчавати и спасавати своје душе.“ Срца верујућег народа су била испуњена радошћу, пажњом и љубављу због присуства Владике, озарена благодаћу Духа Светога, а све са надом да ће у овом храму ускоро бити служена најсветија служба – Света Литургија. Протонамесник Љубан Петровић
Храмовна слава у Каони
Дана 11. септембра 2021. године, када наша Света Црква литургијски прославља празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, храм у Каони је прославио свог заштитника. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење намесника драгачевског протојереја-ставрофора Милуна Ивановића, војног свештеника јереја Владана Вуковића из Краљева и ђакона Стефана Симића. Велики број људи из Драгачева и шире околине, сабрао се данас са својим Епископом да прослави празник и храмовну славу каонске Цркве. То су и потврдили учешћем у заједничкој Чаши, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, за живот вечни. По завршетку Свете Литургије, у порти храма освештан је славски колач. Након овог молитвеног чина, сабраном народу се обратио Владика Јустин, истакавши да је веома срећан што је опет у Каони, у његовом крају, јер је по мајци и он Дргачевац, из породице Танкосића. Такође, једна од првих његових служби, када је постао Епископ жички, била је у каонском храму. У даљој беседи, Преосвештени се осврнуо на живот и дело Светог Јована Крститеља. Указао је на крај живота оних који су неправедно убили овога Светитеља, објашњавајући да Господ Бог види грешна дела, али их не кажњава одмах, зато што чека да се грешници врати на прави пут. Нама људима су неке животне ситуације необјашњиве и неправедне, али наше је призвање да се трудимо и живимо у складу са Божјим речима. По завршетку Владикине беседе старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац је свима присутнима представио духовно-историјски програм. Главна тема програма било је сећање на личности које су пострадале на Косову и Метохији у ратовима деведесетих. Својим трудом, љубављу и уз помоћ својих парохијана и других добротвора, прота је успео да ослика једну до сада непознату композицију са неколико личности и сцена из тог тешког времена рата на Косову и Метохији. Ова фреска ће многима бити мотивација да се боље и свестраније баве овом тематиком. Програм је водила госпођа Весна Стамболић, а отворио га је мајстор трубе Гвозден Росић из Ртију. Након звука драгачевске трубе, уследио је гуслар из Ужица Данило Томић. Генерал Љубиша Диковић, који је и сам био учесник рата на Косову и Метохији, обратио се и подсетио све присутне о догађајима и невиним жртвама тога рата. Песник Јован Радовић из Виче је изнео ауторску песму о реци Бјелици. Драмски уметник Томислав Кнежевић из Новог Сада је својом песмом „Старац Милија на Косову“ пробудио емоције о Косову, које сваки Србин има и гаји у свом срцу. На ту поему, својим певачким умећем Јасмина Корићанац песмом Јунаци са Кошара, изазвала је сузе у очима многим присутнима. Говор о своме брату Станку Корићанцу, добровољцу, који је погинуо 1993.године, произнео је Бранко Корићанац. По мишљењу многих, највећи утисак је оставила госпођа Софија Урошевић, мајка Душана Урошевића, која је својим говором о своме сину расплакала готово све присутне. На самом крају програма наступила је певачка група „Сновалица“ из Доњег Дубца, која је својим певачким умећем допринела радости данашње храмовне славе. По завршетку програма, обратио се и парох каонски протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, који је поделио икону потомцима и родбини оних људи који су пострадали на Косову и Метохији у ратовима деведесетих. Након овог веома емотивног програма, који није оставио никог равнодушним, у порти храма уприличена је и трпеза љубави. Парох вички јереј Немања Матејић
Духовна свечаност “Николајевим жичким стазама“ у Светосавском храму у Краљеву
У Акатисту Исусу Христу Победитељу смрти који је Свети Николај Жички посветио оцу Јустину Поповићу, потписујући се смерно као “монах Николај“, међу многим молитвеним бисерним нискама изведеним вештим поетским захватима, налази се и она која говори да је Господ Своју победу над смрћу у потпуности пројавио хором светитеља који су му последовали сведочећи својим нетљеним моштима истинитост вере у Васкрсење. У тој вери, вече уочи празника Усековања часне главе Светог Јована Крститеља, око моштију Светог владике Николаја Жичког одвијало се и сабрање у Светосавском храму у Краљеву, месту столовања Епископа жичког Г. Јустина, наследника светосавског и светониколајевског трона жичког. Богожедни људи, богомољна војска Христова, препознали су призив којим их је Свети Владика Николај позвао да дођу и чују предивне речи Акатиста у којима је пред Господа излио најискреније уздахе и радовања душе своје. Уследило је целивање часних моштију, где река верног народа није престајала да смерно и у молитви притиче Светом храму. Ово вече је у знак прослављања јубилеја 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја, обогаћено првом у низу планираних свечаности под називом “Николајевим жичким стазама“. Програм који је водила мр Ана Гвозденовић отпочео је обраћањем старешине храма протојереја Радоја Санде који је поздравио Епископа жичког Г. Јустина, свештенство, монаштво и верни народ који су дошли да заједно учествујемо у овој духовној радости. У наставу је хор при нашем храму који води Драгана Манојловић отпевао тропар Светом Владики Николају, а затим је уследила Светониколајвеска беседа коју је произнео протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког. У њој је поред складно изнете биографије Николајеве, учињен и широк захват у његово дубоко богословско дело. Слушаоци су имали прилику да се упознају са изузетним даровима које је Николај кроз живљење и дела пројављивао. Вокално-инструментални анасамбл “Херувими“ учинили су да струне наших душа дотакне традиционална музика, коју је радо слушао и на разним инструментима свирао и Свети Владика Николај. Они су извели песму Молитва благом Христу (текст Свети Владика Николај, музика Марио Гламазић) и Пред иконом (текст и музика Биљана Миљковић). Изводе из једног од најлепших дела Владике Николаја – Молитве на језеру, присутни су могли да чују у казивању драмског уметника Небојше Дугалића. Са својственом му посвећеношћу духовном штиву, оживео је пред нама оне побожне изливе српске душе, за које је Свети Јустин Ћелијски рекао да су пре Николаја били само муцања. Након одјаве програма, народ је наставио да у миру целива часне мошти светитељеве, а духовна радост се пренела и у порту храма где су се и даље чули звуци музичких инструмената и гласова који славе Господа и његовог великог угодника Николаја. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Нови издавачки подухват Епархије жичке: Искушана мисао Достојевског (зборник радова поводом 200 година од рођења и 140 година од упокојења Ф. М. Достојевског)
Искушана мисао Достојевског, уредник презвитер Александар Р. Јевтић, издавач ЕУО Епархије жичке, Краљево 2021. штампарија Интерклима-графика, – 252 стр. 21 цм, тираж 1.000 Повод за настанак овог зборника лежи у чињеници да текућа 2021. година представља јубиларну када је реч о Фјодору Михаиловичу Достојевском – у њој се навршава 200 година од пишчевог рођења и 140 година од његовог упокојења. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз подршку ЕУО-а Епархије жичке, идеја о објављивању зборника кренула је пут свог остварења. Лектуру и коректуру је извршила мр Ана Гвозденовић, а око дизајна се потрудила Лидија Стојановић. Предговор је написао драмски уметник Небојша Дугалић. Сви текстови (укупно њих 11) су укључени у стручни систем класификације, тј. означени УДК бројевима. Данас, када је слободно време уједно благослов и проклетство, када најчешће прелази у досаду или забаву, потрудили смо се да пронађемо људе који су спремни да своје драгоцено време посвете ономе кога је Свети Јустин Ћелијски у Философији и религији Ф. М. Достојевског називао „својим учитељем и мучитељем“. У овом зборнику сабрали смо гласове савремених љубитеља стваралаштва Достојевског. Различитост професионалних позива ауторȃ учинила је да зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова. Једино такав приступ је и примерен када је у питању овакав изазов. Захвални смо свим ауторима текстова што су показали да своје драгоцено обично свакодневно време желе и могу да посвете необичним мислима Достојевског. Верујем да су у овом подухвату доживели духовну и стваралачку радост, а да ће њу кроз текстове успети да пренесу читаоцима. Сви аутори текстова су уједно и сабеседници Достојевског, јер се са њим другачије не може дружити. Он никада не саопштава, већ примећује и позива на заједничко промишљање. То је етос којим тајна личности и заједнице живи у његовим делима, позивајући ка хришћанским изворима постојања и разобличујући прошле, садашње и будуће тоталитарне системе. Теме су различите, али увек од пресудног значаја за осмишљавање сопствене егзистенције. Оне су уједно вечне и проклете, у зависности од тога како се према њима односимо. Велико књижевно и мисаоно наслеђе руског писца нас обавезује да покушамо да му се делимично одужимо. Тиме за њега нећемо учинити много, али за саме себе хоћемо. Разлог за то је, на првом месту, што његове речи можда никада нису биле актуелније него данас. За сопствене романе, скромно је изражавао наду да ће га надживети тридесет година. Десило се не само да су они ушли у 20. век, већ својим увидима не престају да буде интересовање читалаца ни у 21. веку. Иако култура читања квалитетне литературе доживљава велику кризу, ипак остаје чињеница да се реч великог словенског пророка и даље чује широм света. И о њој се размишља и поново пише. У делу под насловом Заблуда о Богу Ричард Докинс, уз цитирање речи Ивана Карамазова, износи тезу да је вероватније да ће атеиста хуманистичких настројења волети на делу људе, јер религија није извор морала. То поткрепљује примером да Тексас, као једна од најрелигиознијих савезних држава у Америци, има највише кривичних преступа. Ипак, Докинс не указује на то шта би био извор морала. Помиње интелигенцију, али нигде не доказује њену повезаност са моралом. Покушава да побије тезу да је религија извор морала, али не нуди ништа више од тога – само рушење, без изградње. Управо на то је Достојевски и упозоравао када је говорио да је без вере у Бога и бесмртност душе све дозвољено. Теме покајања и уздржања које Достојевски суптилно излаже, за Докинса су изгледа потпуно нејасне и недокучиве да би их могао узети у разматрање. Иако би данас питања „смрти Бога“ и „човекобога“ код многих имала призвук застарелости, њихов садржај одевен у друго, „овчије“ рухо, можда никада није био присутнији у животу људи. Ова учесталост и уједно прикривеност сведоче о модификацијама које је зло доживело и о суптилности са којом наступа. Зато су многи неспремни за суочавање са темама постојања Бога и бесмртности душе. Тачније, губе шансу да се баве оним што је најпретежније. Новији економски трендови који полако истискују могућност говора о класичном социјализму или капитализму, све су ближи оценама које је давао Николај Берђајев. Он је на површини историјских светских дешавања, видео трагове дубоких вулканских дејстава историје мисли. Зато је Достојевског назвао „пневматологом, генијалним дијалектичарем и највећим руским метафизичарем“ (Нова религијска свест и друштвена реалност). Речи које је Берђајев тим поводом исписао делују као да су данас написане: „Светско значење социјализма ја видим у томе, што он ставља човештво пред дилему: Или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу. Све остало је прелазно спољашње, те се разара и распада. Дело је већ тако далеко зашло и важно је да се то сазна. То је знао Достојевски, знао је и Вл. Соловјев. То морамо и ми разумети до дубине.“ Владета Јеротић, као врсни познавалац стваралаштва Достојевског, износи упозоравајуће увиде засноване на преиспитивању кретања савременог света: „У тренутку несумњиве и видљиве кризе, духовне и материјалне, еколошке и економске, како православних народа Русије и Балкана, тако и сличних криза у Европи и Америци – кризе коју је Достојевски тачно предвидео још у XIX веку, када је написао: ’Ко би могао да прихвати комедију буржоаске хармоније, коју видимо у Европи за нормалну формулу људског јединства на земљи?’ – без стварне сам унутарње потребе да управо данас, на крају још једног миленијума, мирим православље са модерним и постмодерним европским духом, постављајући тако несигурне, па и лажне компромисе. Стојим само забринут, заједно са многим људима на Западу и на Истоку, пред будућим збивањима у свету који никога, ни као појединца ни као народ неће оставити поштеђеним од избора између Великог Инквизитора и Христа“ („Православље и модерна уметност – на примеру Достојевски – Кафка“). Да ли се данас хришћанство, па и наше Православље, довољно бави будућношћу човека, геополитичким позицијама и плановима великих светских сила и њиховим утицајем на свакодневни живот људи, остаје отворено питање. Сигурно је да се ми будућношћу најизворније бавимо онда када искрено очекујемо Парусију – Христов други Долазак. Ипак, ово чекање не сме бити пасивно. Јеванђеље нас позива да поред творења добра, направимо разлику између добра и зла. Због тога је
Ибарске новости: Филип Зеленовић, Смисао спремања славског жита – „Бог није Бог мртвих него Бог живих“
Аранђеловдан 2014. године: Долазим код једног пријатеља на славу и ушавши у кућу чујем жамор који се мешао са звуцима ТВ-а. Седам за богату трпезу и поздрављам се са гостима, док домаћин износи пред нас славски колач и вино. Телевизор се гаси, јер домаћин почиње да ,,диже славу“. Све у свему владала је једна права домаћинска атмосфера. Но, након дизања славе, морао сам као студент теологије да питам свог пријатеља домаћина зашто на трпези нема славског жита. На то питање одговорила ми је његова мајка: ,,Сине, какво жито за светог Аранђела?! То је жив светац! Жито иде само за оне свеце који су умрли. Како ти студираш ,,Богословију,“ а то не знаш?!“ Овакав одговор и мишљење о славском житу се врло често може чути у нашем народу. Везујући кољиво за обред опела или парастоса, многи погрешно сматрају да се славско жито спрема за ,,покој душе светитеља“ који се тога дана прославља. Међутим, овакво мишљење било би апсурдно, с обзиром на то да се ми истом том светитељу молимо за помоћ и заступништво пред Господом. Кување славског жита је један од многих обичаја које наш народ баштини у својој култури, а који собом носи дубоки хришћански смисао. Чини ми се да често приликом прослављања крсне славе дајемо превише на значају споредним стварима (као што су број званица или јела на трпези), запостављајући или чак изостављајући неке од најважнијих елемената крсне славе као што је славско жито или кољиво. Стога, ћемо овде покушати да у најкраћим цртама укажемо на његову важност и неизоставност. У хришћанству се кувана пшеница користила још од првих векова. Сматра се да се са овом праксом отпочело још у прадавна времена када је Римска Империја прогонила Цркву и хришћане. Наиме, тада се десио један догађај који се везује за Светог Теодора Тирона. У његовом граду су челници полиције како би се подсмејали хришћанима тајно испрскали крв идолских жртава по разној храни која се продавала на пијаци јер су знали да се хришћани брижно чувају од било каквог поклањања идолима. Но Свети Теодор се јавио локалном Епископу, упозорио г на то и саветовао га да кувају обичну пшеницу како се не би оскрнавили. У знак сећања на ово установљен је празник у току године када хришћани у Црквама прекађују жито. Али овај разлог свакако није ни једини ни најважнији. Други разлог је далеко значајнији и има много дубљи смисао. Он је везан за речи Господа нашега Исуса Христа о зрну пшенице. Уочи свога Страдања и Васкрсења Господ Исус Христос је, као и увек, својим ученицима говорио о тим спасоносним догађајима на сликовит начин:,, Дође час да се прослави Син Човечији. Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јн. 12:24). Зрно пшенично у речима Господњим символизује две ствари: жртву једног за многе и васкрсење из мртвих. Када се посеје у земљу, зрно пшенице разлажући се на простије елементе умире, али и клија – из њега се рађа нови живот који доноси много нових зрна. Христос Господ је први испунио ове речи. Он је добровољно предао Себе на жртву, а потом васкрсао да би сви људи могли имати живот вечни. Примеру Христове жртве следовали су и свети апостоли, затим мученици и исповедници, свети оци, преподобни – једном речју сви свети све до наших дана. Због тога зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети. У све свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога(име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној“. Наши преци и светитељи које прослављамо као крсну славу нису умрли већ ,,само спавају“, како каже Господ наш, и чекају да Христос поново дође и пробуди их. Као што зрно пшенице најпре иструне у земљи, а касније устаје из ње и оживљава, тако ће исто бити са нама и нашим прецима: тела се полажу у земљу, где ће најпре сатрунути, али ће приликом Другог доласка Христовог, поново оживети – тј. васкрснути у Живот Вечни. Вино којим се прелива жито представља Крв Господа Христа, коју је пролио на Крсту ради нас и којом нас је све искупио из ропства греху, ђаволу и смрти. Дакле, славско жито се, као и панаија коју припремамо за опело или парастос, кува и приноси у славу Божију, пресвете Богородице, у част светитеља који се тог дана прославља и у спомен свих светих, али и као знак вере да ће и наши преминули васкрснути са свима светима. Оно је израз наше вере да је Господ Исус Христос победио смрт својим Васкрсењем и да у Њему нема мртвих, већ да су ,,Њему сви живи“(Лк. 20,38). А вера у васкрсење Христово је основа хришћанства и без ње прослављање светитеља не би било могуће. По речима св. Владике Николаја без Васкрса светитељски празници би били само ,,празна имена у читуљи“, а календар светих ,,гробље пред којим се срце леди као у царству смрти.“ Из свега до сада реченог, да се закључити да је славско жито уз колач, вино и свећу неизоставни елемент сваке крсне славе. Оно није никакав принос ,,за покој душе свеца“, већ најдубљи израз онога на чему се темељи хришћанство – вере у Васкрсење, Други долазак Христов и Живот Вечни. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. септембар 2021. године
Најава: Светосавски храм у Краљеву, 10. 09. 2021. – Духовна свечаност у част јубилеја Светог Николаја Жичког
При Храму Светог Саве у Краљеву организована психолошка подршка породицама зависника
Породице које међу члановима имају зависнике од алкохола или наркотика могу се до 15. септембра пријавити за бесплатан програм психолошке подршке При Храму Светог Саве у Краљеву крајем септембра почеће бесплатан програм групне психолошке подршке породицама зависника од алкохола или дроге, који ће водити психолог Милош Благојевић. За овај програм се могу пријавити они којима је таква врста помоћи потребна, без обзира којој парохији припадају. Старешина Храма протојереј Радоја Сандо каже да су наркоманија и алкохолизам све већи проблем: – Нама као свештеницима обраћа се значајан број парохијана који у породици имају алкохоличаре или наркомане и у жељи да им помогнемо организоваћемо овај програм. Одвијаће се у нашим просторијама и за кориснике ће бити бесплатан. Јављају се људи који су свесни проблема, али нажалост има много оних који не признају да као породица имају проблем. Програм ће водити стручна особа, психолог Милош Благојевић, а ми ћемо бити духовна подршка. У разговору са Милошем Благојевићем сазнајемо да је овај програм првенствено за породице зависника, а не и за саме зависнике, јер су за рад са њима потребни посебни услови. Један од крајњих циљева овог програма јесте да породица помогне зависнику да постане свестан проблема и да почне са лечењем. Ако се то и не постигне, постоји простор у коме породица може напредовати: – Први циљ је да најпре помогнемо породици да се суочи са проблемом и да чланови породице зависника схвате односе међу собом. У тој борби са алкохолизмом или наркоманијом чланови породице губе снагу, долази до умарања, презасићења и до мноштва негативних емоција. Знамо да често породица несвесно, неадекватним реаговањем, потискује свог члана ка зависности. Циљ је да породице ојачају, али и да чланови породице науче нове, здраве обрасце понашања. Не могу очекивати другачији резултат ако се увек исто понашају. За то је потребна промена уверења, све су то болни и тешки кораци и искуство је показало да је рад у групи стимулативан. Милош Благојевић нам појашњава да ће радити по програму рехабилитационог центра „Зебра“, који у Русији већ дуго и врло успешно води Јекатерина Савина. То је у Русији један од најуспешнијих центара за лечење болести зависности. Каже да ће комбиновати знања из више психотерапијских праваца (гешталт, когнитивно-бихејвиорална, системска породична терапија), а да је најважнија – православна психотерапија. У основи је тзв. „Минесота модел 12 корака“. Заинтересовани могу да се јаве Милошу Благојевићу до 15. септембра на телефон 060 66 255 77 после 16 часова Он захваљује на благослову Његовом Преосвештенству Епископу жичком господину Јустину Јустину и старешини храма оцу Радоју Санду на поверењу и подршци. „Минесота модел 12 корака“ проистекао је из „Програма 12 корака Анонимних алкохоличара“, који је настао крајем тридесетих година прошлог века и чије је полазиште да „као алкохоличар патиш од болести коју само духовно искуство може победити“. У једном писму и Карл Густав Јунг пише: „Једини лек за алкохолизам је спиритуална сила која је јача од самог алкохола (спиритуса)“. Р. Весковић Преузето са: https://www.krug.rs/projekti/hram-svetog-save-psiholoska-podrska-porodicama-zavisnika/
Митрополит Јоаникије свечано устоличен у трон Светог Петра Цетињског: Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је данас увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је Светом архијерејском литургијом коју је служио Свјатјејши Патријарх српски уз саслужење архијереја, свештенства и свештеномонаштва. По завршетку Свете патријаршијске литургије, а по благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Јоаникија за митрополита црногорско-приморског прочитао је Преосвећени владика Давид, члан Светог синода. Обраћајући се Митрополиту Јоаникију, Патријарх је казао да је служба митрополита црногорско-приморског узвишена те да је велика и велика част, али и велика одговорност доћи на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља до данас и послије великог оца блаженопочившег Митрополита Амфилохија. “Нисмо дошли овдје да било шта отмемо и угрозимо или не дај Боже украдемо, дошли смо да обавимо свети чин Вашег устоличења”, поручио је предстојатељ Српске цркве и додао да је “мир овдје потребнији него ишта”. “Ви сте овдје да не питате ко је ко и ком народу припада, Ви сте овдје да отупљујете оштрице и спајате мостове”, нагласио је Патријарх српски Порфирије, уручивши жезал Митрополиту Јоаникију. У приступној бесједи Митрополит Јоаникије је заблагодарио Патријараху и Светом архијерејском сабору на изабору “у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморскога”. “Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град.” “Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење”, поручио је у приступној бесједи Митрополит Јоаникије и додао: “Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори”, . Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. ДОСТОЈАН! Весна Девић Извор: mitropolija.com
Поклоничко путовање вичких парохијана
Црквена општина Вича, дана 12. и 13. септембра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, организовала је поклоничко путовање у Црну Гору и Западну Србију. На иницијативу јереја Немање Матејића, и задовољство вичких парохијана организовано је дводневно ходочашће, у ком је учествовао и верни народ из целе околине. Пут је започео обиласком Манастира Куманице у Епархији милешевској, где је узето учешће у Светој Литургији и благослов за срећан наставак пута. Следећи на реду био је Манастир Морача поред истоимене реке, где је начињен предах у предивном крајолику кањона, и целивана рука Светог Харалампија који је живео у 2. веку. У наставку је уследио обилазак Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, где је одслужен парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, чијем се гробу поклонио верни народ. Лепота саборног храма у Подгорици не би сигурно дошла до изражаја да у њему нама локалног становништва чија је вера, како сами кажу „Васкрсло“ – окупљено око гроба свог вољеног митрополита. У вечерњим сатима ходочасници су стигли на главно одредиште свог путовања – Манастир Острог, где су се поклонили чудотворним моштима Светог Василија Острошког. О дубини утиска који је духовност овог места оставила на све, сведочи и чињеница да је већина поклоника одлучила да пут узбрдо до горњег манастира пређе пешице, у чему су учествовали верници свих узраста. Након поклоњења моштима Светитеља пошли су на починак у манастирском конаку и на платоу испред конака. Не може се изоставити запажање да је ноћ проведена у манастиру била блага и пријатна, каква се само ту може наћи у ово доба године. Према бројним сведочанствима сан у манастиру је био леп „као никад у животу“ без обзира на његово трајање, тако да су сви били наспавани и орни још пре почетка службе. Јутрење и Свету Литургију одслужили су јереј Немања Матејић и острошко свештенство причестивши верни народ. Пут се наставио ка Манастиру Ждребаоник, где су се верници поклонили моштима Светог Арсенија Сремца и целивали честице моштију многих светитеља. Обилазак црногорских светиња завршен је у Манастиру Дајбабе чији историјат као и бројна сведочанства о чудима Светог Симеона Дајбабског, никог нису оставили равнодушним. На самом крају, у сумрак другог дана пута, посећен је и Манастир Милешева. Лепота фрескописа и целивање руке Светог Саве нашег незаменљивог заступника пред Светом Тројицом дали су пуноћу овом ходочашћу, па се при самом повратку јавила жеља за организовањем следећег излета. Студент теологије Алекса Ковачевић
Канонска посета Епископа Јустина Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу
У дванаесту недељу по Духовима а на празник Сабора Срба Светитеља, литургијска заједница при Храму Светог великомученика Георгија имала је велику радост да Свету Архијерејску Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Велики број верног народа је испред храма дочекао свог Првојерарха. Учешће на Светој Литургији су узели вероучитељи и велики број деце која похађају веронауку. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Ненад Тупеша (професор ПБФ у Фочи), протојереј-ставрофор Дарко Ђого (професор ПБФ у Фочи), архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, јереј Радмило Радовић, старешина храма протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка у Ужицу протојереј-ставрофор Милић Драговић, ђакон Стефан Симић и ђакон Милан Босић. Данас у овом Светом храму Црква је постала бројнија за још једног свештенослужитеља – Епископ Јустин је у чин ђакона рукоположио асистента Богословског факултета у Фочи г. Горана Вучковића. Верном народу се обратио професор Ненад Тупеша говорећи о новорукоположеном ђакону и честитајући му у име свих професора рукоположење. Епископ Јустин се обратио верном народу захваливши се свештенству при Храму Светог великомученика Георгија на митри коју су му поклонили. Тумачећи данашње Јеванђеље, Епископ је говорио о Царству Небеском и животу вечном. Живот вечни задобићемо живећи по заповестима које нам је Христос дао, а најважније међу њима су да љубимо Господа Бога свога и ближње своје. Евхаристијско сабрање је улепшало појање Ивана Трајковића и црквеног хора при Храму Светог великомученика Георгија. По завршетку Свете Литургије братство храма је уприличило трпезу љубави у хотелу Златиборска ноћ. Старешина храма протојереј Владимир Дуканац у име братства је поздравио Епископа и заблагодарио на молитви и принетим Даровима. Управа храма
Освећење звона за храм на Белој земљи код Ужица
На дан када наша Црква слави Сабор српских светитеља, у месту Бела Земља прослављена је храмовна слава и освештана су црквена звона. У прекрасном дану, обасјаном сунцем, сабрало се готово хиљаду људи који су са радошћу дочекали свога архипастира, Владику Јустина. Након освећења звона, Владика Јустин се сабраном народу обратио надахнутом беседом у којој је истакао да треба из љубави и слободном вољом творити заповести Божије: “Све ово што радимо је наша добра и слободна воља. И некада је то тешко. Постимо кад други не посте, чинимо добра дела, градимо храмове, али све то радимо ради будућег века.“ Владика је посебно истакао да: “долази кончина овог нашег живота, а тада остављамо све што смо стекли. И немамо где да одемо, него пред лице Господње. А иза нас остају дела по којима ће нас познати и по којима ћемо бити награђени. Зато треба да личимо на наше претке, Светог Саву, Симеона Мироточивог и све наше српске светитеље који су прославили Бога и српски род. Данас одајемо хвалу њима са надом да ћемо ово благоугодно дело ускоро завршити. А онда уз славопој Богу, у овом храму, многи ће се причешћивати Богом, крштавати, венчавати и спасавати своје душе.“ Срца верујућег народа су била испуњена радошћу, пажњом и љубављу због присуства Владике, озарена благодаћу Духа Светога, а све са надом да ће у овом храму ускоро бити служена најсветија служба – Света Литургија. Протонамесник Љубан Петровић
Храмовна слава у Каони
Дана 11. септембра 2021. године, када наша Света Црква литургијски прославља празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, храм у Каони је прославио свог заштитника. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење намесника драгачевског протојереја-ставрофора Милуна Ивановића, војног свештеника јереја Владана Вуковића из Краљева и ђакона Стефана Симића. Велики број људи из Драгачева и шире околине, сабрао се данас са својим Епископом да прослави празник и храмовну славу каонске Цркве. То су и потврдили учешћем у заједничкој Чаши, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, за живот вечни. По завршетку Свете Литургије, у порти храма освештан је славски колач. Након овог молитвеног чина, сабраном народу се обратио Владика Јустин, истакавши да је веома срећан што је опет у Каони, у његовом крају, јер је по мајци и он Дргачевац, из породице Танкосића. Такође, једна од првих његових служби, када је постао Епископ жички, била је у каонском храму. У даљој беседи, Преосвештени се осврнуо на живот и дело Светог Јована Крститеља. Указао је на крај живота оних који су неправедно убили овога Светитеља, објашњавајући да Господ Бог види грешна дела, али их не кажњава одмах, зато што чека да се грешници врати на прави пут. Нама људима су неке животне ситуације необјашњиве и неправедне, али наше је призвање да се трудимо и живимо у складу са Божјим речима. По завршетку Владикине беседе старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац је свима присутнима представио духовно-историјски програм. Главна тема програма било је сећање на личности које су пострадале на Косову и Метохији у ратовима деведесетих. Својим трудом, љубављу и уз помоћ својих парохијана и других добротвора, прота је успео да ослика једну до сада непознату композицију са неколико личности и сцена из тог тешког времена рата на Косову и Метохији. Ова фреска ће многима бити мотивација да се боље и свестраније баве овом тематиком. Програм је водила госпођа Весна Стамболић, а отворио га је мајстор трубе Гвозден Росић из Ртију. Након звука драгачевске трубе, уследио је гуслар из Ужица Данило Томић. Генерал Љубиша Диковић, који је и сам био учесник рата на Косову и Метохији, обратио се и подсетио све присутне о догађајима и невиним жртвама тога рата. Песник Јован Радовић из Виче је изнео ауторску песму о реци Бјелици. Драмски уметник Томислав Кнежевић из Новог Сада је својом песмом „Старац Милија на Косову“ пробудио емоције о Косову, које сваки Србин има и гаји у свом срцу. На ту поему, својим певачким умећем Јасмина Корићанац песмом Јунаци са Кошара, изазвала је сузе у очима многим присутнима. Говор о своме брату Станку Корићанцу, добровољцу, који је погинуо 1993.године, произнео је Бранко Корићанац. По мишљењу многих, највећи утисак је оставила госпођа Софија Урошевић, мајка Душана Урошевића, која је својим говором о своме сину расплакала готово све присутне. На самом крају програма наступила је певачка група „Сновалица“ из Доњег Дубца, која је својим певачким умећем допринела радости данашње храмовне славе. По завршетку програма, обратио се и парох каонски протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, који је поделио икону потомцима и родбини оних људи који су пострадали на Косову и Метохији у ратовима деведесетих. Након овог веома емотивног програма, који није оставио никог равнодушним, у порти храма уприличена је и трпеза љубави. Парох вички јереј Немања Матејић
Духовна свечаност “Николајевим жичким стазама“ у Светосавском храму у Краљеву
У Акатисту Исусу Христу Победитељу смрти који је Свети Николај Жички посветио оцу Јустину Поповићу, потписујући се смерно као “монах Николај“, међу многим молитвеним бисерним нискама изведеним вештим поетским захватима, налази се и она која говори да је Господ Своју победу над смрћу у потпуности пројавио хором светитеља који су му последовали сведочећи својим нетљеним моштима истинитост вере у Васкрсење. У тој вери, вече уочи празника Усековања часне главе Светог Јована Крститеља, око моштију Светог владике Николаја Жичког одвијало се и сабрање у Светосавском храму у Краљеву, месту столовања Епископа жичког Г. Јустина, наследника светосавског и светониколајевског трона жичког. Богожедни људи, богомољна војска Христова, препознали су призив којим их је Свети Владика Николај позвао да дођу и чују предивне речи Акатиста у којима је пред Господа излио најискреније уздахе и радовања душе своје. Уследило је целивање часних моштију, где река верног народа није престајала да смерно и у молитви притиче Светом храму. Ово вече је у знак прослављања јубилеја 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја, обогаћено првом у низу планираних свечаности под називом “Николајевим жичким стазама“. Програм који је водила мр Ана Гвозденовић отпочео је обраћањем старешине храма протојереја Радоја Санде који је поздравио Епископа жичког Г. Јустина, свештенство, монаштво и верни народ који су дошли да заједно учествујемо у овој духовној радости. У наставу је хор при нашем храму који води Драгана Манојловић отпевао тропар Светом Владики Николају, а затим је уследила Светониколајвеска беседа коју је произнео протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког. У њој је поред складно изнете биографије Николајеве, учињен и широк захват у његово дубоко богословско дело. Слушаоци су имали прилику да се упознају са изузетним даровима које је Николај кроз живљење и дела пројављивао. Вокално-инструментални анасамбл “Херувими“ учинили су да струне наших душа дотакне традиционална музика, коју је радо слушао и на разним инструментима свирао и Свети Владика Николај. Они су извели песму Молитва благом Христу (текст Свети Владика Николај, музика Марио Гламазић) и Пред иконом (текст и музика Биљана Миљковић). Изводе из једног од најлепших дела Владике Николаја – Молитве на језеру, присутни су могли да чују у казивању драмског уметника Небојше Дугалића. Са својственом му посвећеношћу духовном штиву, оживео је пред нама оне побожне изливе српске душе, за које је Свети Јустин Ћелијски рекао да су пре Николаја били само муцања. Након одјаве програма, народ је наставио да у миру целива часне мошти светитељеве, а духовна радост се пренела и у порту храма где су се и даље чули звуци музичких инструмената и гласова који славе Господа и његовог великог угодника Николаја. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Нови издавачки подухват Епархије жичке: Искушана мисао Достојевског (зборник радова поводом 200 година од рођења и 140 година од упокојења Ф. М. Достојевског)
Искушана мисао Достојевског, уредник презвитер Александар Р. Јевтић, издавач ЕУО Епархије жичке, Краљево 2021. штампарија Интерклима-графика, – 252 стр. 21 цм, тираж 1.000 Повод за настанак овог зборника лежи у чињеници да текућа 2021. година представља јубиларну када је реч о Фјодору Михаиловичу Достојевском – у њој се навршава 200 година од пишчевог рођења и 140 година од његовог упокојења. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз подршку ЕУО-а Епархије жичке, идеја о објављивању зборника кренула је пут свог остварења. Лектуру и коректуру је извршила мр Ана Гвозденовић, а око дизајна се потрудила Лидија Стојановић. Предговор је написао драмски уметник Небојша Дугалић. Сви текстови (укупно њих 11) су укључени у стручни систем класификације, тј. означени УДК бројевима. Данас, када је слободно време уједно благослов и проклетство, када најчешће прелази у досаду или забаву, потрудили смо се да пронађемо људе који су спремни да своје драгоцено време посвете ономе кога је Свети Јустин Ћелијски у Философији и религији Ф. М. Достојевског називао „својим учитељем и мучитељем“. У овом зборнику сабрали смо гласове савремених љубитеља стваралаштва Достојевског. Различитост професионалних позива ауторȃ учинила је да зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова. Једино такав приступ је и примерен када је у питању овакав изазов. Захвални смо свим ауторима текстова што су показали да своје драгоцено обично свакодневно време желе и могу да посвете необичним мислима Достојевског. Верујем да су у овом подухвату доживели духовну и стваралачку радост, а да ће њу кроз текстове успети да пренесу читаоцима. Сви аутори текстова су уједно и сабеседници Достојевског, јер се са њим другачије не може дружити. Он никада не саопштава, већ примећује и позива на заједничко промишљање. То је етос којим тајна личности и заједнице живи у његовим делима, позивајући ка хришћанским изворима постојања и разобличујући прошле, садашње и будуће тоталитарне системе. Теме су различите, али увек од пресудног значаја за осмишљавање сопствене егзистенције. Оне су уједно вечне и проклете, у зависности од тога како се према њима односимо. Велико књижевно и мисаоно наслеђе руског писца нас обавезује да покушамо да му се делимично одужимо. Тиме за њега нећемо учинити много, али за саме себе хоћемо. Разлог за то је, на првом месту, што његове речи можда никада нису биле актуелније него данас. За сопствене романе, скромно је изражавао наду да ће га надживети тридесет година. Десило се не само да су они ушли у 20. век, већ својим увидима не престају да буде интересовање читалаца ни у 21. веку. Иако култура читања квалитетне литературе доживљава велику кризу, ипак остаје чињеница да се реч великог словенског пророка и даље чује широм света. И о њој се размишља и поново пише. У делу под насловом Заблуда о Богу Ричард Докинс, уз цитирање речи Ивана Карамазова, износи тезу да је вероватније да ће атеиста хуманистичких настројења волети на делу људе, јер религија није извор морала. То поткрепљује примером да Тексас, као једна од најрелигиознијих савезних држава у Америци, има највише кривичних преступа. Ипак, Докинс не указује на то шта би био извор морала. Помиње интелигенцију, али нигде не доказује њену повезаност са моралом. Покушава да побије тезу да је религија извор морала, али не нуди ништа више од тога – само рушење, без изградње. Управо на то је Достојевски и упозоравао када је говорио да је без вере у Бога и бесмртност душе све дозвољено. Теме покајања и уздржања које Достојевски суптилно излаже, за Докинса су изгледа потпуно нејасне и недокучиве да би их могао узети у разматрање. Иако би данас питања „смрти Бога“ и „човекобога“ код многих имала призвук застарелости, њихов садржај одевен у друго, „овчије“ рухо, можда никада није био присутнији у животу људи. Ова учесталост и уједно прикривеност сведоче о модификацијама које је зло доживело и о суптилности са којом наступа. Зато су многи неспремни за суочавање са темама постојања Бога и бесмртности душе. Тачније, губе шансу да се баве оним што је најпретежније. Новији економски трендови који полако истискују могућност говора о класичном социјализму или капитализму, све су ближи оценама које је давао Николај Берђајев. Он је на површини историјских светских дешавања, видео трагове дубоких вулканских дејстава историје мисли. Зато је Достојевског назвао „пневматологом, генијалним дијалектичарем и највећим руским метафизичарем“ (Нова религијска свест и друштвена реалност). Речи које је Берђајев тим поводом исписао делују као да су данас написане: „Светско значење социјализма ја видим у томе, што он ставља човештво пред дилему: Или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу. Све остало је прелазно спољашње, те се разара и распада. Дело је већ тако далеко зашло и важно је да се то сазна. То је знао Достојевски, знао је и Вл. Соловјев. То морамо и ми разумети до дубине.“ Владета Јеротић, као врсни познавалац стваралаштва Достојевског, износи упозоравајуће увиде засноване на преиспитивању кретања савременог света: „У тренутку несумњиве и видљиве кризе, духовне и материјалне, еколошке и економске, како православних народа Русије и Балкана, тако и сличних криза у Европи и Америци – кризе коју је Достојевски тачно предвидео још у XIX веку, када је написао: ’Ко би могао да прихвати комедију буржоаске хармоније, коју видимо у Европи за нормалну формулу људског јединства на земљи?’ – без стварне сам унутарње потребе да управо данас, на крају још једног миленијума, мирим православље са модерним и постмодерним европским духом, постављајући тако несигурне, па и лажне компромисе. Стојим само забринут, заједно са многим људима на Западу и на Истоку, пред будућим збивањима у свету који никога, ни као појединца ни као народ неће оставити поштеђеним од избора између Великог Инквизитора и Христа“ („Православље и модерна уметност – на примеру Достојевски – Кафка“). Да ли се данас хришћанство, па и наше Православље, довољно бави будућношћу човека, геополитичким позицијама и плановима великих светских сила и њиховим утицајем на свакодневни живот људи, остаје отворено питање. Сигурно је да се ми будућношћу најизворније бавимо онда када искрено очекујемо Парусију – Христов други Долазак. Ипак, ово чекање не сме бити пасивно. Јеванђеље нас позива да поред творења добра, направимо разлику између добра и зла. Због тога је
Ибарске новости: Филип Зеленовић, Смисао спремања славског жита – „Бог није Бог мртвих него Бог живих“
Аранђеловдан 2014. године: Долазим код једног пријатеља на славу и ушавши у кућу чујем жамор који се мешао са звуцима ТВ-а. Седам за богату трпезу и поздрављам се са гостима, док домаћин износи пред нас славски колач и вино. Телевизор се гаси, јер домаћин почиње да ,,диже славу“. Све у свему владала је једна права домаћинска атмосфера. Но, након дизања славе, морао сам као студент теологије да питам свог пријатеља домаћина зашто на трпези нема славског жита. На то питање одговорила ми је његова мајка: ,,Сине, какво жито за светог Аранђела?! То је жив светац! Жито иде само за оне свеце који су умрли. Како ти студираш ,,Богословију,“ а то не знаш?!“ Овакав одговор и мишљење о славском житу се врло често може чути у нашем народу. Везујући кољиво за обред опела или парастоса, многи погрешно сматрају да се славско жито спрема за ,,покој душе светитеља“ који се тога дана прославља. Међутим, овакво мишљење било би апсурдно, с обзиром на то да се ми истом том светитељу молимо за помоћ и заступништво пред Господом. Кување славског жита је један од многих обичаја које наш народ баштини у својој култури, а који собом носи дубоки хришћански смисао. Чини ми се да често приликом прослављања крсне славе дајемо превише на значају споредним стварима (као што су број званица или јела на трпези), запостављајући или чак изостављајући неке од најважнијих елемената крсне славе као што је славско жито или кољиво. Стога, ћемо овде покушати да у најкраћим цртама укажемо на његову важност и неизоставност. У хришћанству се кувана пшеница користила још од првих векова. Сматра се да се са овом праксом отпочело још у прадавна времена када је Римска Империја прогонила Цркву и хришћане. Наиме, тада се десио један догађај који се везује за Светог Теодора Тирона. У његовом граду су челници полиције како би се подсмејали хришћанима тајно испрскали крв идолских жртава по разној храни која се продавала на пијаци јер су знали да се хришћани брижно чувају од било каквог поклањања идолима. Но Свети Теодор се јавио локалном Епископу, упозорио г на то и саветовао га да кувају обичну пшеницу како се не би оскрнавили. У знак сећања на ово установљен је празник у току године када хришћани у Црквама прекађују жито. Али овај разлог свакако није ни једини ни најважнији. Други разлог је далеко значајнији и има много дубљи смисао. Он је везан за речи Господа нашега Исуса Христа о зрну пшенице. Уочи свога Страдања и Васкрсења Господ Исус Христос је, као и увек, својим ученицима говорио о тим спасоносним догађајима на сликовит начин:,, Дође час да се прослави Син Човечији. Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јн. 12:24). Зрно пшенично у речима Господњим символизује две ствари: жртву једног за многе и васкрсење из мртвих. Када се посеје у земљу, зрно пшенице разлажући се на простије елементе умире, али и клија – из њега се рађа нови живот који доноси много нових зрна. Христос Господ је први испунио ове речи. Он је добровољно предао Себе на жртву, а потом васкрсао да би сви људи могли имати живот вечни. Примеру Христове жртве следовали су и свети апостоли, затим мученици и исповедници, свети оци, преподобни – једном речју сви свети све до наших дана. Због тога зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети. У све свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога(име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној“. Наши преци и светитељи које прослављамо као крсну славу нису умрли већ ,,само спавају“, како каже Господ наш, и чекају да Христос поново дође и пробуди их. Као што зрно пшенице најпре иструне у земљи, а касније устаје из ње и оживљава, тако ће исто бити са нама и нашим прецима: тела се полажу у земљу, где ће најпре сатрунути, али ће приликом Другог доласка Христовог, поново оживети – тј. васкрснути у Живот Вечни. Вино којим се прелива жито представља Крв Господа Христа, коју је пролио на Крсту ради нас и којом нас је све искупио из ропства греху, ђаволу и смрти. Дакле, славско жито се, као и панаија коју припремамо за опело или парастос, кува и приноси у славу Божију, пресвете Богородице, у част светитеља који се тог дана прославља и у спомен свих светих, али и као знак вере да ће и наши преминули васкрснути са свима светима. Оно је израз наше вере да је Господ Исус Христос победио смрт својим Васкрсењем и да у Њему нема мртвих, већ да су ,,Њему сви живи“(Лк. 20,38). А вера у васкрсење Христово је основа хришћанства и без ње прослављање светитеља не би било могуће. По речима св. Владике Николаја без Васкрса светитељски празници би били само ,,празна имена у читуљи“, а календар светих ,,гробље пред којим се срце леди као у царству смрти.“ Из свега до сада реченог, да се закључити да је славско жито уз колач, вино и свећу неизоставни елемент сваке крсне славе. Оно није никакав принос ,,за покој душе свеца“, већ најдубљи израз онога на чему се темељи хришћанство – вере у Васкрсење, Други долазак Христов и Живот Вечни. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. септембар 2021. године
Најава: Светосавски храм у Краљеву, 10. 09. 2021. – Духовна свечаност у част јубилеја Светог Николаја Жичког
При Храму Светог Саве у Краљеву организована психолошка подршка породицама зависника
Породице које међу члановима имају зависнике од алкохола или наркотика могу се до 15. септембра пријавити за бесплатан програм психолошке подршке При Храму Светог Саве у Краљеву крајем септембра почеће бесплатан програм групне психолошке подршке породицама зависника од алкохола или дроге, који ће водити психолог Милош Благојевић. За овај програм се могу пријавити они којима је таква врста помоћи потребна, без обзира којој парохији припадају. Старешина Храма протојереј Радоја Сандо каже да су наркоманија и алкохолизам све већи проблем: – Нама као свештеницима обраћа се значајан број парохијана који у породици имају алкохоличаре или наркомане и у жељи да им помогнемо организоваћемо овај програм. Одвијаће се у нашим просторијама и за кориснике ће бити бесплатан. Јављају се људи који су свесни проблема, али нажалост има много оних који не признају да као породица имају проблем. Програм ће водити стручна особа, психолог Милош Благојевић, а ми ћемо бити духовна подршка. У разговору са Милошем Благојевићем сазнајемо да је овај програм првенствено за породице зависника, а не и за саме зависнике, јер су за рад са њима потребни посебни услови. Један од крајњих циљева овог програма јесте да породица помогне зависнику да постане свестан проблема и да почне са лечењем. Ако се то и не постигне, постоји простор у коме породица може напредовати: – Први циљ је да најпре помогнемо породици да се суочи са проблемом и да чланови породице зависника схвате односе међу собом. У тој борби са алкохолизмом или наркоманијом чланови породице губе снагу, долази до умарања, презасићења и до мноштва негативних емоција. Знамо да често породица несвесно, неадекватним реаговањем, потискује свог члана ка зависности. Циљ је да породице ојачају, али и да чланови породице науче нове, здраве обрасце понашања. Не могу очекивати другачији резултат ако се увек исто понашају. За то је потребна промена уверења, све су то болни и тешки кораци и искуство је показало да је рад у групи стимулативан. Милош Благојевић нам појашњава да ће радити по програму рехабилитационог центра „Зебра“, који у Русији већ дуго и врло успешно води Јекатерина Савина. То је у Русији један од најуспешнијих центара за лечење болести зависности. Каже да ће комбиновати знања из више психотерапијских праваца (гешталт, когнитивно-бихејвиорална, системска породична терапија), а да је најважнија – православна психотерапија. У основи је тзв. „Минесота модел 12 корака“. Заинтересовани могу да се јаве Милошу Благојевићу до 15. септембра на телефон 060 66 255 77 после 16 часова Он захваљује на благослову Његовом Преосвештенству Епископу жичком господину Јустину Јустину и старешини храма оцу Радоју Санду на поверењу и подршци. „Минесота модел 12 корака“ проистекао је из „Програма 12 корака Анонимних алкохоличара“, који је настао крајем тридесетих година прошлог века и чије је полазиште да „као алкохоличар патиш од болести коју само духовно искуство може победити“. У једном писму и Карл Густав Јунг пише: „Једини лек за алкохолизам је спиритуална сила која је јача од самог алкохола (спиритуса)“. Р. Весковић Преузето са: https://www.krug.rs/projekti/hram-svetog-save-psiholoska-podrska-porodicama-zavisnika/
Митрополит Јоаникије свечано устоличен у трон Светог Петра Цетињског: Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је данас увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је Светом архијерејском литургијом коју је служио Свјатјејши Патријарх српски уз саслужење архијереја, свештенства и свештеномонаштва. По завршетку Свете патријаршијске литургије, а по благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Јоаникија за митрополита црногорско-приморског прочитао је Преосвећени владика Давид, члан Светог синода. Обраћајући се Митрополиту Јоаникију, Патријарх је казао да је служба митрополита црногорско-приморског узвишена те да је велика и велика част, али и велика одговорност доћи на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља до данас и послије великог оца блаженопочившег Митрополита Амфилохија. “Нисмо дошли овдје да било шта отмемо и угрозимо или не дај Боже украдемо, дошли смо да обавимо свети чин Вашег устоличења”, поручио је предстојатељ Српске цркве и додао да је “мир овдје потребнији него ишта”. “Ви сте овдје да не питате ко је ко и ком народу припада, Ви сте овдје да отупљујете оштрице и спајате мостове”, нагласио је Патријарх српски Порфирије, уручивши жезал Митрополиту Јоаникију. У приступној бесједи Митрополит Јоаникије је заблагодарио Патријараху и Светом архијерејском сабору на изабору “у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморскога”. “Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град.” “Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење”, поручио је у приступној бесједи Митрополит Јоаникије и додао: “Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори”, . Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. ДОСТОЈАН! Весна Девић Извор: mitropolija.com