Аранђеловдан 2014. године: Долазим код једног пријатеља на славу и ушавши у кућу чујем жамор који се мешао са звуцима ТВ-а. Седам за богату трпезу и поздрављам се са гостима, док домаћин износи пред нас славски колач и вино. Телевизор се гаси, јер домаћин почиње да ,,диже славу“. Све у свему владала је једна права домаћинска атмосфера. Но, након дизања славе, морао сам као студент теологије да питам свог пријатеља домаћина зашто на трпези нема славског жита. На то питање одговорила ми је његова мајка: ,,Сине, какво жито за светог Аранђела?! То је жив светац! Жито иде само за оне свеце који су умрли. Како ти студираш ,,Богословију,“ а то не знаш?!“
Овакав одговор и мишљење о славском житу се врло често може чути у нашем народу. Везујући кољиво за обред опела или парастоса, многи погрешно сматрају да се славско жито спрема за ,,покој душе светитеља“ који се тога дана прославља. Међутим, овакво мишљење било би апсурдно, с обзиром на то да се ми истом том светитељу молимо за помоћ и заступништво пред Господом.
Кување славског жита је један од многих обичаја које наш народ баштини у својој култури, а који собом носи дубоки хришћански смисао. Чини ми се да често приликом прослављања крсне славе дајемо превише на значају споредним стварима (као што су број званица или јела на трпези), запостављајући или чак изостављајући неке од најважнијих елемената крсне славе као што је славско жито или кољиво. Стога, ћемо овде покушати да у најкраћим цртама укажемо на његову важност и неизоставност.
У хришћанству се кувана пшеница користила још од првих векова. Сматра се да се са овом праксом отпочело још у прадавна времена када је Римска Империја прогонила Цркву и хришћане. Наиме, тада се десио један догађај који се везује за Светог Теодора Тирона. У његовом граду су челници полиције како би се подсмејали хришћанима тајно испрскали крв идолских жртава по разној храни која се продавала на пијаци јер су знали да се хришћани брижно чувају од било каквог поклањања идолима. Но Свети Теодор се јавио локалном Епископу, упозорио г на то и саветовао га да кувају обичну пшеницу како се не би оскрнавили. У знак сећања на ово установљен је празник у току године када хришћани у Црквама прекађују жито.
Али овај разлог свакако није ни једини ни најважнији. Други разлог је далеко значајнији и има много дубљи смисао. Он је везан за речи Господа нашега Исуса Христа о зрну пшенице. Уочи свога Страдања и Васкрсења Господ Исус Христос је, као и увек, својим ученицима говорио о тим спасоносним догађајима на сликовит начин:,, Дође час да се прослави Син Човечији. Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јн. 12:24). Зрно пшенично у речима Господњим символизује две ствари: жртву једног за многе и васкрсење из мртвих. Када се посеје у земљу, зрно пшенице разлажући се на простије елементе умире, али и клија – из њега се рађа нови живот који доноси много нових зрна. Христос Господ је први испунио ове речи. Он је добровољно предао Себе на жртву, а потом васкрсао да би сви људи могли имати живот вечни. Примеру Христове жртве следовали су и свети апостоли, затим мученици и исповедници, свети оци, преподобни – једном речју сви свети све до наших дана. Због тога зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети.
У све свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога(име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној“. Наши преци и светитељи које прослављамо као крсну славу нису умрли већ ,,само спавају“, како каже Господ наш, и чекају да Христос поново дође и пробуди их. Као што зрно пшенице најпре иструне у земљи, а касније устаје из ње и оживљава, тако ће исто бити са нама и нашим прецима: тела се полажу у земљу, где ће најпре сатрунути, али ће приликом Другог доласка Христовог, поново оживети – тј. васкрснути у Живот Вечни. Вино којим се прелива жито представља Крв Господа Христа, коју је пролио на Крсту ради нас и којом нас је све искупио из ропства греху, ђаволу и смрти.
Дакле, славско жито се, као и панаија коју припремамо за опело или парастос, кува и приноси у славу Божију, пресвете Богородице, у част светитеља који се тог дана прославља и у спомен свих светих, али и као знак вере да ће и наши преминули васкрснути са свима светима. Оно је израз наше вере да је Господ Исус Христос победио смрт својим Васкрсењем и да у Њему нема мртвих, већ да су ,,Њему сви живи“(Лк. 20,38). А вера у васкрсење Христово је основа хришћанства и без ње прослављање светитеља не би било могуће. По речима св. Владике Николаја без Васкрса светитељски празници би били само ,,празна имена у читуљи“, а календар светих ,,гробље пред којим се срце леди као у царству смрти.“
Из свега до сада реченог, да се закључити да је славско жито уз колач, вино и свећу неизоставни елемент сваке крсне славе. Оно није никакав принос ,,за покој душе свеца“, већ најдубљи израз онога на чему се темељи хришћанство – вере у Васкрсење, Други долазак Христов и Живот Вечни.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 10. септембар 2021. године