Author: Filip

Последњих година пажњу верника, али и критичара изазива манастир Тумане. Једно је сигурно – ОВА СВЕТИЊА НИКОГА НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ. Отворено о Туману, збивањима у њему, разговарамо са игуманом манастира архимандритом Димитријем (Плећевић).  Пре седам година дошли сте у овај манастир, како је све изгледало? Заправо 16. октобра 2021. навршава се пуних седам година од нашег доласка у Тумане. Сусрет са самом Светињом био је дирљив, али и потресан. Све је било у лошем стању, манастир је био буквално празан и сем старе игуманије у дотрајалој кући није било ничега. Почели смо од нуле. Међутим, већи проблем од тих животних неуслова био је тај што је живот манастира замро и што је људским немаром доведен пред само гашење. Стање је практично било такво да смо се покајали што смо прихватили ту одговорност да ревитализујемо тај манастир. Али уз помоћ Божију нисмо се предавали и обнова је почела својим током. Дефинитивно из тадашње перспективе нисмо могли да замислимо да ће након само пар година слика и ситуација бити дијаметрално другачија. Опишите нам Ваше прве импресије када сте дошли у Тумане! Искрено говорећи, први утисак био је запањујући. Тумане је увек био манастир за који се у народу знало и нисам могао да верујем да је био у толико лошем стању. Али, са друге стране, сусрет са Св. Зосимом, али и са дивном мати Серафимом, био је укрепљујући и заиста је уливао наду да ће све бити добро. О томе сам детаљно писао у књизи „Манастир Тумане чудо љубави Божије“. Свакако, од првог тренутка било је јасно да је долазак у Тумане у том тренутку обострано определио путању и наших живота, али и самог манастира. Прича за себе јесте обретење моштију и прослављење Св. Јакова. Тај догађај је означио нову наду у мисији ове Светиње. Постоји мишљење да је прича о чудима светитеља у Вашем манастиру исфорсирана и поставља се питање да ли је тих чуда у том интензитету било и раније? Будући да смо у Браничевској епархији били и пре Тумана слушали смо о чудима Св. Зосима. Када смо примили управу у Туману био сам зачуђен народним причама о томе. Локални житељи су најприродније говорили о случајевима где су људи после молитве проходали, проговорили, добили пород и тако редом. Лично сам био скептик слушајући те примере и гледајући стање у којем је манастир био. Чак сам једном и прокоментарисао братији: „Ако је Св. Зосим толики чудотворац, зашто дозвољава да му се манастир распада?” . Да ли сам тиме побудио реакцију Светитеља или је просто наступила пуноћа времена не знам, али је чињеница да је народ све чешће долазио из разних крајева, чак и других вера, сведочећи благодатну помоћ од моштију Преподобних. Тако је до данас. Мислим да нема континента до кога о томе није допро глас. У почетку ми нисмо то бележили. Видевши да се сведочења умножавају и да народ свакодневно долази са својим искуствима, почели смо најпре да записујемо, а потом и да снимамо сведочанства, ради аутентичности. Важно је напоменути да су и у старини сви путописци бележили управо чињеницу да је Св. Зосим чудотворац и да му народ због тога у великом броју долази. Према томе од када је Тумана, Бог га је благословио да буде ходочасничко место, а његове је Светитеље украсио даром чудотворства. Примедба је и зашто објављујете чуда? За нас који живимо у Туману та примедба је нешто неосновано и апсолутно неприхватљиво. Посебно из разлога што се не можемо оглушити о вољу и слободу онога који сведочи. Са друге стране, ко смо ми да сакривамо и гушимо јасно изливање благодати Божије? Ругачи туманских чуда требало би да виде са којом љубављу и радошћу они који су доживели благодатну помоћ Светитеља долазе да благодаре. Они нас буквално вуку за рукав да испричају шта имају. Њихова сведочења неретко буду дубоко потресна. На лицима тих људи видите огромну захвалност. Клеветници иду толико далеко, да шире причу како ми људима плаћамо да сведоче. То говори о ономе што они носе у срцу. Вероватно би они то радили! Уосталом, исцељујући Товију арханђел Рафаило је рекао „Тајну цареву добро је чувати, дела Божија славно је објављивати„. Туманска чуда израз су Божије воље и немају никакве везе са нама, већ су плод вере народа и слободе Светитеља пред Господом. Примедбе бивају и на рачун медијске експонираности манастира и коришћењу друштвених мрежа. Шта о томе кажете? По мени је то изузетно поље за мисионарење и ширење Јеванђељске истине. Човек у 21. веку функционише на другачији начин у односу на пређашње време. Ми смо медијски и интернет простор искористили за Црквену мисију, као и за представљање духовног богатства које манастир Тумане поседује. Нама је од изузетне важности то да међу братијом не постоји неговање култа личности. У центру живота манастира је Св. Литургија и уређен богослужбени живот. Вест је данас новост која траје пар минута. У медијима је заступљено све, а најмање Црква и њена мисија. То је наш проблем, односно наша грешка. И нема разлога да се љутимо на оне који говоре, када ми ћутимо. Што се тиче друштвених мрежа, то је данас простор у којем су људи непрекидно. У мору садржаја један импулс о Господу, Цркви може преобратити човека и навести га на стазу хришћанске истине. Чини ми се да смо ми са ове стране Црквене службе (свештенослужитељи, предавачи, вероучитељи) тотално неспремни за тај вид мисионарења. Народ Вам долази са свих страна. Молитве се читају свакодневно. Какве им поуке упућујете? Заиста народ долази од свуда у Тумане. Али они не долазе због нас или код нас, већ долазе код Св. Зосима и Св. Јакова, молећи их да их они заступају пред Богом. Дан почиње Св. Литургијом и предивно је видети на стотине људи који се у Светој тајни Причешћа сједињују са Христом. То је слика живе Цркве. Трудимо се да људе упутимо да буду црквени и да не заборављају своје парохијске цркве. Из тог разлога код нас нема крштења, венчања, исповести, то је на свештеницима. Подсећамо их на тај начин да је хришћански живот неодвојив од заједнице и да он сам није индивидуалан. У томе се састоји и разлог зашто увек молитве читамо групно. Покушавамо колико то можемо да те људе утешимо. У Туману се доста полаже и

Црква у Прељини на територији града Чачка, подигнута је 1930. године и освећена од стране  блаженопочившег Епископа жичког Јефрема (Бојовића). Храм је посвећен Јоакиму и Ани родитељима Пресвете Богородице, подигнут је на месту где је током турског ропства било гробље. Данас када Света Саборна и апостолска Црква слави праведне Јоакима и Ану удостојени смо канонске посете Епископа жичког господина Јустина. Епископу Јустину који је предводио евхаристијско славље саслуживали су: архијерејски намесник качерски Светолик Марковић, протојереј Милорад Величковић, парох мојсињски, протојереј Милан Филиповић, умировљени парох ужички, протојереј Миодраг Тодоровић, парох коњевички, Радоња Мирковић, парох чачански, надлежни парох старешина храма намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, као и ђакон Стефан Симић. Пратња Епископа Јустина увеличала је литургијско славље на челу са појцем Иваном Трајковићем и ипођаконом фрескописцем Дејаном Камиџорцем. У току Свете Литургије верни народ је узео учешће у Светој Евхаристији. Епископ Јустин  обратио се у пригодној беседи сабраном народу и честитао храмовну славу, Свeте Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Кога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила  Несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Епископ Јустин се осврнуо на прочитано зачало из Јеванђеља и нагласио да нема ништа што је тајно а да неће бити јавно. Такође, Владика је у својој беседи говорио о значају задобијања Духа Светога осврнувши се на монашки опит Светогораца: – Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељем Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота. На крају Свете Литургије Епископ Јустин пререзао је славски колач и честитао славу старешини храма протојереју Николи Вучетићу и верном народу. Затим је приређена пригодна трпеза љубави при којој се отац Никола захвалио Епископу Јустину на канонској посети, љубави и бризи, а такође захвалио се и добротворима храма и верном народу. Чтец Петар Ђерковић

Твоје рођење, Богородице дјево, објави радост целој Васељени, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот вечни. (Тропар, глас. 4) На празник Рождества Пресвете Богородице, када наша света обитељ прославља своју крсну славу, указана нам је посебна част и благослов у виду посете Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина. Владика је предводио литургијско сабрање, освештавши притом мозаик на коме је изображен ктитор нашег  манастира, Свети деспот Стефан Лазаревић.     Епископу жичком саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, архимандрит Јаков (Лазовић), духовник Манастира Каменац, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћски, као и ђакон Стефан Симић. Након резања славског колача, сабраним верницима обратио се Епископ Јустин. Говорећи о значају беседништва у животу Цркве, Владика Јустин је у наставку истакао колико је важно да хришћанин са сваким обзиром и пијететом говори о Господу и Богородици, као и то да је за верника веома важно молитвено обраћање Богородици. Присутне је поучио и о начинима на који молитва Пресветој Богородици благотворно утиче на живот монаха и мирјана. На крају, Владика је игуманији и сестринству честитао славу изразивши жељу да непрестано тежимо ка Царству Небеском не би ли нас Господ удостојио те милости. Током трпезе љубави, Епископу, свештенству, монаштву и верном народу, обратио се духовник нашег манастира, архимандрит жички Јаков (Лазовић), захваливши се притом Епископу на посети, служењу и поуци. Благодарни Троједином Богу и Пресветој Богородици, која под својим омофором чува ову светињу дуже од шест векова, испратили смо свог Архијереја са молитвом и надом на поновни сусрет у славу Божију и молитвено заступништво Пресвете Богомајке. Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Кондак глас. 4) Сестринство манастира

Дана 19. септембра по новом, а 06. септембра  по старом календару, 2021. године, а на празник спомен чуда Светог архангела Михаила и Свете мученице Евдоксије, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин освештао је Храм Свете Тројице у Међуречју код Ивањице. На освећењу храма, Владика је положио у Часни престо мошти. Саслуживали су: намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, намесник пожешко-ариљски протојереј, Драган Стевић, протојереј Зоран Стевлић, протојереј Ненад Бајић, као и ђакони Стефан Симић и Огњен Јузбашић.   По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај Свети храм, посвећен Светој, Животворној и Живоначалној Тројици. Овај храм од данас биће место вашег окупљања, да долазите да се причешћујете Телом и Крвљу Господа Христа, за венчања, крштења и за све оно што Вам је потребно и спасоносно. Господ је нама подарио Себе, да верујемо у Њега, да видимо да је Он истинити Бог и Човекољубац Који нас води и узводи до Царства Небеског. Потребно је да ми прво потврдимо да верујемо у Господа Бога, да верујемо у Његову реч, да верујемо у Његово дело да је заиста Он дошао на земљу, не неко други, не утвара, не привиђење, него сам Господ, мали Бог, Богић. Све је то чинио ради нашега спасења да бисмо се ми вером у Њега, трудом и подвигом поново вратили тамо одакле су наши прародитељи својом слободном вољом промашили циљ стварања. Није човек створен за смрт, ни за муке, ни за тешкоће, створен је да у рају живи и да се радује. Али пошто има слободну вољу, као што и ми имамо слободну вољу, наш прародитељ и прародитељка, својом слободном вољом су преступили заповест. Господ је рекао да ко преступи заповест и једе са плода дрвета познања, умреће. Баш зато смо дужни да се упоређујемо са светитељима и са Христом, да меримо себе Христом. Многи ће рећи тешко је данас испунити све заповести Христове. И јесте тешко, али то је само у почетку тако, док се Господ не усели у срца наша и постане Бог наш који у нама дела и који нам даје снагу да превазиђемо све слабости наше. Данас се опомињемо приче о злим виноградарима. Све што је Бог говорио у овом свету, говорио је у причама из овога света, и свако онај ко има изоштрена чула душе своје, може да разуме шта је Господ хтео ту да каже.“ Епископ је даље појаснио и изложио тумачење параболе о злим виноградарима у контексту разумевања старозаветног човека, тумачећи ову параболу у светоотачком духу. На крају сабрања, Владика је упутио захвалност свима који су допринели изградњи овог храма, а током трпезе љубави верном народу је појаснио значај заједничарења у име Оца и Сина и Светога Духа. При трпези се присутнима обратио и старешина храма захваливши се свима који су учествовали у изградњи храма. Ђакон ивањички Огњен Јузбашић

Годину у којој прослављамо јубилеје два великана: 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, као и 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја у Србију, Епархија жичка обележила је на својствен начин: зборником радова и манифестацијом. Тако је у оквиру свечаности Николајевим жичким стазама, која се одржава под сводовима Храма Светог Саве у Краљеву, синоћ била одржана промоција Зборника радова Искушана мисао Достојевског у издању Епархије жичке. Након добродошлице коју је сабранима пожелео старешина храма, презвитер Радоја Сандо, поздравно слово Епископа Јустина, који је због епархијских обавеза био одсутан, прочитао је архимандрит Дамјан (Цветковић). Осврнувши се на значај и смисао зборника, Владика је у свом обраћању нагласио да „очување (наслеђа) и узрастање у Цркви Божијој никада није и не може бити дело само једног човека, оно је пројава заједништва и саборности у делу и слободи на коју смо позвани.“ Затим је похвалио иницијативу и труд уредника часописа Благовесника у чијем је окриљу и настао овај зборник, свештеника Александра Јевтића и свих сарадника на овом делу, молитвено пожелевши свима даље узрастање и уобличење духовног израза. Захваливши се Епископу на речима и благословима, уредник зборника, отац Александар Јевтић је у свом свеобухватном обраћању присутнима најпре представио идеју водиљу настанка овог својеврсног подухвата, а затим је кроз биографске сцене и по коју анегдоту описао књижевни опус Достојевског, портретишући писца као човека за кога имамо осећај да је наш савременик и саговорник, кога познајемо посредно или непосредно. Затим нас је у наставку, кроз питања која г. Небојша Дугалић поставља у свом предговору: има ли у данашњем времену места за питања Достојевског и да ли смо и колико за њих дорасли, отац Александар провео и кроз читаво стваралаштво и његов смисао како за тадашње време, тако можда још више и данас. Обрађујући све најважније теме из дела Достојевског, тумачећи ликове и уводећи у смисао, повремено се кроз глас уредника чуо и „ехо свих гласова“ сабраних у овом зборнику. Реч је затим припала историчару др Драгољубу Даниловићу који је и сам писац једног од радова у оквиру зборника. Он је са присутнима најпре поделио радост учешћа у оваквом једном подухвату, посебно нагласивши слободу и ширину која му је дата како по питању теме, тако и по питању израза. Затим је својим професорским даром за приповедање слушаоце упознао са историјским и друштвеним околностима у којима је Достојевски рођен, одрастао и стварао, нагласивши да се ниједно дело не може разумети без познавања контекста у коме је настајало. После г. Даниловића, кроз предговор и радове свих једанаест аутора провела нас је мр Ана Гвозденовић, која је била задужена за лектуру и коректуру зборника. Пажљивим ишчитавањем и приступом, брижљивом презентацијом и повременим читањем одломака гђа Ана је била својеврсни гласноговорник овог зборника. Личним печатом којим је одисало њено излагање инспирисала је присутне на промишљање и враћање Достојевском, будући да је акценат њеног предавања био на актуелним савременим питањима, чије се невероватне дефиниције и увек нови одговори могу наћи у стваралаштву овог петог јеванђелисте, како га је назвао отац Јустин Поповић. Оно што овај зборник посебно чини вредним пажње јесте то што је различитост професионалних позива аутора учинила да овај зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова. Зборник се може набавити путем интернет продавнице Епархије жичке, а ускоро ће се наћи и у свим продавницама при градским храмовима на простору Епархије жичке. Монахиња Христина (Стојановић)

Након дуже пазе настале као последица пандемије, љишка црква је у суботу 11. септембра, на празник Усекованије главе Св. Јована Крститеља, а уочи Сабора српских светитеља, организовала предавање на тему: Звездобројци-Пупин, Тесла, Миланковић. По благослову Епископа Жичког Г. Јустина, предавање на ову тему одржала је Александра Нинковић Ташић, историчар књижевности и науке  из Београда. После вечерње службе на платоу испред храма присутни су имали прилику да чују веома занимљиво излагање о мање познатим детаљима и биографским подацима из живота ове три значајне  личности, које не само да су велики и генијални као научници, већ и патриоте, родољуби  и православни хришћани.   Александра Нинковић Ташић, годинама уназад бави се проучавањем архивске грађе у  земљи и иностранству о овим великим умовима из нашег рода. До сада је објавила неколико  запажених наслова о нашим великим научницима и одржала мноштво предавања у земљи и иностранству. На отварању њене изложбе о Тесли и Пупину пре неку годину у Београду, новинар Предраг Поповић је рекао: „Александра Нинковић Ташић, више је од водича кроз живот и дело Пупина и Тесле и Миланковића. Својим надахнућем, енергијом и љубављу она шири заразу за науком. Притом спремно улази у сукоб са многим предрасудама уз које смо остарили. За њу су важни документи, а не успешно потурана предања… Она успева оно што држави не полази за руком. Доказала је како сва наметнута и брза задовољства која буде неукус, апатију и тупост немају никакве шансе ако поред њих ставимо праве примере врлине и части. Ако у правом светлу покажемо оне према којима би требало да осетимо захвалност и понос, протераћемо глупост и примитивизам којим нас руше и понижавају.“ Сви присутни, међу којима је било доста ученика, су са великом пажњом саслушали предавање, а на крају било је и пар питања упућених предавачу. Поред верника из Љига, било је и оних који су дошли из суседних места, као и игуманија Гликерија са сестрама из Mанастира Ћелије код Ваљева. Ово празнично вече било је посвећено причи о светлости и тријумфу знања, али и борби против заборава и кратког памћења. Протојереј Светолик Марковић