Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Свети пророк Јона – бунтовник и прича о Божијој милости“
Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу. Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех. По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора. И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости. Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима. Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11). Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 22. октобар 2021. године
У Сарајеву литургијски обележено 30 година архијерејске службе Митрополита дабробосанског Хризостома
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. – Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Детаљније…
Нови број Жичког благовесника – видео прилози телевизија са територије Епархије жичке
Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2021) посвећен Светом Владики Николају представљен је претходних дана гледаоцима неколико медија и регионалних телевизија које делују на територији Епархије жичке. Смисао овог подухвата састоји се у покушају приближавања истина вере и поучних садржаја широј читалачкој публици, као и у упознавању већег броја људи са часописом наше Епархије.
Улазак у шесту годину постојања рубрике „Жички благовесник“ при Ибарским новостима
Почетком месеца октобра 2016. године, локални краљевачки лист ,,Ибарске новости“ упутио је позив Цркви у Краљеву да од тог тренутка у свом редовном издању има рубрику посвећену црквеним и духовним темама. По благослову Владике Јустина брзо је формиран тим на челу са ђаконом Стефаном Милошевским и неколико свештеника и вероучитеља из Краљева и почело се са писањем и објављивањем текстова у рубрици под називом ,,Жички благовесник“. Први текст „Заборав жртава и Божије сећање“ је написао др Ратко Хрваћанин, тадашњи парох жички и он је објављен 28. октобра 2016. године. Лист ,,Ибарске новости“ излази једном седмично, петком. До данас за претходних пет година непрекидног рада, писања и објављивања изашло је две стотине тридесет два текста који су се бавили разним духовним, црквеним, поучним, савременим темама иза којих се крије хришћански садржај и порука. Поред тема које су писане пером свештеника и вероучитеља објављивани су и текстови великих отаца и учитеља наше Православне Цркве како некадашњих тако и савремених особито поводом неког великог празника или пак значајног јубилеја. Па су се тако у зборнику текстова пронашле и мисли Св. Јована Златоустог, Св. Николаја Жичког, Св. Јустина Ћелијског, стараца Пајсија и Порфирија, архимандрита Емилијана, Георгија Капсаниса, Рафаила Карелина, оца Александра Шмемана, Илариона Алфејева, Матије Бећковића… Како су различите околности кроз време утицале на то да се тим који се бави писањем и објављивањем ових текстова мења услед различитих дужности, послушања, промена, селидби свештеника, он је ипак опстао захваљујући новим члановима спремним да наставе овај леп континуитет. Тренутни аутори ове рубрике су ђакон Стефан Милошевски, ђакон Михајло Живковић (ова двојица су од самог почетка чланови ове мисионарске рубрике), вероучитељи Филип Зеленовић и Клаудија Милошевски, и психолог Милош Благојевић. Овога месеца ће нам се придружити и вероучитељ Дејан Драмићанин. Овом приликом се захваљујемо свима који јесу и који су били део овог мисионарског пројекта. Вредно је пажње поменути њихова имена: јереј Ратко Хрваћанин, протојереј Миломир Радић, јереј Владимир Јовановић, јереј Младен Миливојевић, др Милица Станковић… Већ годину дана текстови ове рубрике излазе и на сајту наше епархије трудом протонамесника Александра Јевтића, уредника епархијског сајта. Ова рубрика, крајем овога месеца улази у своју шесту годину постојања. Не знамо да ли је дала некакав плод међу читаоцима овог часописа, али наше је да проповедамо. Ђакон Михајло Живковић
Најава: Предавање у Г. Милановцу 28.10.2021. у 18.30 – протонамесник Александар Р. Јевтић, “Достојевски о Богу и човеку“
Презвитер Дарко Ђого, Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза!
Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. „Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“ Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртио емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају наскровитији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити. До тада је све било. Та реченица је само илустрација, пречица у временском току. Њена једина функција је да нам каже да Гордана (чини ми се) жели да роди, а не да, претпостављамо, „овај пут“ прекине један живот. Ми је гутамо. Као што засићени емоцијама гутамо све. Не знамо да ли је Тома убио некога возећи пијан (претпостављамо да није?) Јер се у нашим емоцијама губимо, у сажаљењу над собом ми заборвљамо друге. Они нису важни у животу душе сабијене између „утјехе слабих пред смрћу“ и некакве афективне замјене за цјеловито људско биће. „Овај пут ћу да родим“ најтрагичнија је, можда, реченица, цјелокупног „Томе“: наша пропаст изречена и формулисана, непримјетна и естетизована. Илустрација неважности људског живота пред на пиједестал вриједности уздигнуте „патње“ и „страдања“. Југословенска метафизика гордости ума и чулности душе: обје се живе и смјењују само да се заборави истински Други, онај поред тебе, онај коме си дужан Поглед који јесте Живот. Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. У времену у коме би свако од нас могао заиста данима да плаче за све добро које нисмо учинили, за све зло које другима јесмо, за све промашаје, за сву дјецу која Гордана није одлучила да роди – ми ћемо плакати над тешким собом који не жели да се мијења, већ да га жалимо. Погријешио сам прошли пут. „Тома“ може да изгребе у нама много емоција, али засигурно ништа од тога нас не чини бољим људима – осим у оном свеопштем, необавезујућем смислу у коме свако од нас вјерује да заиста јесте „добар човјек“, ма шта осјећао и урадио. Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза. Презвитер Дарко Ђого Извор: www.in4s.net
Освећење нових Крстова за Храм Светог пророка Илије у Вичи
Дана 17. октобра, мештани парохије вичке са својим надлежним свештеником, имали су велики духовни догађај и радост, јер су том приликом освећени нови Крстови за храм Светог пророка Илије у Вичи. Молитвени чин освећења Крстова, извршио је архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, уз саслужење пароха гучког јереја Милуна Стефановића, и умировљених крстоносних прота Милисава Вујовића из Лучана и Бранка Керкезовића из Чачка. Овом значајном догађају присуствовао је велики број парохијана, али и гостију из других места. Својом беседом намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић подсетио је сабрани народ о значају Крста. Он је између осталог рекао да су свака среда и петак посвећени Часном Крсту, среда као сећање на Јудино издајство, петак када су Христа разапели. Једна седмица у Великом посту посвећена је Часном Крсту. Крст је неодвојив од Христа, Његовог страдања, али и васкрсења. Он има велики значај за све хришћане, и зато му се и обраћамо молитвом „О божанска сила, о непобедива сило славнога и животворнога Крста, сачувај нас грешне“. На крају своје беседе намесник је пожелео да све присутне и храм новоосвећени Крстови сачувају од свакога зла. Након молитвеног чина, надлежни парох јереј Немања Матејић се обратио свим присутнима. Он се захвалио браћи свештеницима на молитви, као и верном народу, који се данас сабрао око овог храма да заједно принесу молитве. Затим је свештеник у својој беседи одао захвалност своме парохијанину Младомиру Маричићу, који је био главни актер и иницијатор да се постојећи Крстови замене новим. Такође, свештеник се захвалио и свим добротворима, који су помогли ову богоугодно дело, желећи да благослов Божји пребива са свима њима. Временски услови су учинили да су се постојећи Крстови оштетили. Љубављу према Цркви и ажурношћу коју је показао брат Младомир, успели смо да заменимо старе новим Крстовима, који ће још више красити наш храм. Свештенство и верујући народ, целивао је нове Крстове и примио благослов. Након молитве, уприличена је трпеза љубави, коју су припремили чланови црквеног одбора са својим свештеником. Парох вички, јереј Немања Матејић.
Епископ Јустин служио парастос поводом 80 година од стрељања више хиљада Краљевчана
Дана 14. октобра 2021. на празник Покрова Пресвете Богородице, у спомен парку, у месту нацистичког стрељања неколико хиљада невиних житеља града Краљева, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је парастос. Саслуживало је свештенство намесништва жичког, у присуству представника општинских власти, делегације братског града Марибора, потомака пострадалих и грађана Краљева. ДЕТАЉНИЈЕ
Празник у Савиним испосницама
Верни народ из краљевачког, студеничког и чачанског краја, радосно је ишчекивао да се и ове године на празник Покрова Пресвете Богородице окупи у Доњој Савиној испосници. У четвртак 14. октобра, Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирољуб Маринковића. После заједничке молитве у испосници са живописом хиландарског зографа Георгија Митрофановића, једног од најбољих сликара прве половине 17. века и познатог сликара с почетка 19. века Алексија Лазовића, лепота јесењег крајолика учинила је још радоснијим дружење уз послужење, а затим и пешачење уском планинском стазом, која се на крају сужава у стазицу између високе литице и дубоке провалије, до Горње Савине испоснице, места осмовековног молитвеног тиховања, триста метара изнад тла, на вертикалној каменој литици над кањоном Студенице. У повратку, пут је водио поклоњењу моштима Светих Немањића у манастиру Студеница и вечерњем предаху у Манастиру Придворица, окруженог нетакнутом природом и жубором реке Студенице. Марина Луковић, наставник верске наставе
У Горњем Милановцу премијера представе ,,Кроз тамнички прозор“- поруке српском народу из логора Дахау- Свети Владика Николај Велимировић
Уз одобрење Светог Синода СПЦ-. и благослов Епископа жичког Господина Јустина у четрвтак 14. октобра на дан када наша Света црква прославља празник Покрова Пресвете Богородице у великој сали културног центра – милановачког позоришта премијерно је изведена монодрама од Светог Владике Николаја Велимировића: ,,Кроз тамнички прозор – поуке српском народу из логора Дахау“. У испуњеној сали милановачког културног центра учешће у премијери је узело и свештенство при храму Свете Тројице у Горњем Милановцу на челу с намесником таковским – протонамесником Драганом Ђоремом. Представу је на сцену поставио редитељ милановачког позоришта Бранко Михајло Кнежевић, који и иначе и тумачи улогу Светог Владике. Свети Владика Николај кроз поруке и поуке размишља о судбини српског народа на основу онога што нас је кроз историју снашло и што нас очекује. Кроз хришћанско учење Свети Владика размишља и о односу европских народа према српском: ,,Ако нестане кућаника, ко ће обновити порушену кућу“?, размишља надвијен над судбином српског народа, Свети Владика из сужањског ропства у логору Дахау у време Другог Светског рата. И одговара: ,,Докле има кућаника, биће и куће“. Из жрвња, између питања и стрепње над којим Владикин ум надлеће духовни простор европског човечанства на чијем ободу се сместила Србија, рађа се и одговор – да кад све пропадне, остаје народ. ,,Чија кућа може да опстане сазидана само на чврстом непорушивом хришћанском темељу на којем је и заветована пре 700. Година. Без обзира на пролазна, краткотрајна искушења и ветрометине у којима је била и биће изложена, нека се свако врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама, са лепим именом и шареном одећом“. Глумац је веродостојно, изврсно и емотивно говорио о паду човека, Србији, власти, Богу, љубави, духовности и одпадништву српског народа, европском поретку и њеној култури. Стиче се утисак да су текстови Светог Владике Николаја Жичког својеврсно јеванђеље на српском. Чини се да је у овом делу Владика Николај на специфичан начин показао своју ширину и дубину своје теолошке мисли и своје људске топлине. Из разговора који је након премијере отац – протонамесник Здравко Николић водио са редитељем и глумцем Бранком Михајлом Кнежевићем, сазнали смо како је настала идеја за представу. ,,Како сте дошли на идеју да приредите позоришну монодраму – Кроз тамнички прозор? Пошто наше позориште слави Светог Владику Николаја, а и лично гајим велику љубав према личности и делу Светог Владике, идеја се сама јавила као жеља да један од Владикиних текстова приредимо у позоришту као једну монодраму. Текст је врло брзо одабран, јер се односи на савремени тренутак у коме живимо. Владика је пре 70. година нама предочавао шта ће нам се догодити.“ Утисак је био да сваки гледалац има доживљај да је то писано ових дана. Делo је савремено и свевремено где Владика врши озбиљну анализу узрока и последица свега што се догађало кроз историју српскога народа. Дело кроз тамнички прозор је једно умно дело које се налази у самом врху наше књижевности. ,,Какав је ваш лични доживљај био док сте припремали монодраму? –Док сам читао и учио текстове, толико сам сазнавао и потврђивао све оно у шта сам веровао, али сада на један врло прецизан начин. Где Владика врло сложене детаље и податке о животу човечанства и односа према вери врло јасно, разложно и разумљиво објаснио на једноставан начин разумљив сваком човеку. Када говори о лажи и истини он каже да лаж не постоји без истине и да је лаж увек у сенци истине. Када говори и европској култури он каже: Култура је мртва направа и дело је човечије, а човек је живо биће и делује Божије. Мртва култура није Бог, само је један једини Бог. Сва култура свих векова и народа мања је вредност од једног и јединог живог човека. Нису за то криви европски народи, криви су они који су их водили. Као што каже Свети Владика: Кад год смо скренули са хришћанског пута и ишли туђим путем, пострадали би као нико и никад, а заветовани смо Христу пре 700. Година. Громогласан аплауз на крају представе сведочи да сте остварили снажну интеракцију са гледаоцима, какви су ваши утисци после премијере? –Један момак ми је пришао од двадесетак година и рекао ми: Од сада Ја верујем у Бога! Ово је највећи комплимент који сам икада добио, што сматрам и највећим својим успехом. Какви су ваши планови везани за монодраму у будућности? – Моје жеље су да монодраму изводим и у парохијским домовима и манастирима, а преведени текст је послат у Русију за добијање благослова, и ако добијем благослов, следеће године наступићу и у руској федерацији. “ Дивна тишина је говорила да постоји тајна веза измећу уметника и гледаоца. Сигурно је једно да је уметник дубоким својим хришћанским етосом, разумео, доживео и проживео истине Светог Владике Николаја да их је веродостојно пренео, што сведочи снажна реакција публике. Сигурно је да ће ова монодрама остати дубоко урезана у срцу сваког гледаоца, и ако Бог да да је гледамо у будућности чешће и на више места. Протонамесник Здравко Николић и ђакон Миладин Милуновић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Свети пророк Јона – бунтовник и прича о Божијој милости“
Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу. Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех. По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора. И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости. Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима. Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11). Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 22. октобар 2021. године
У Сарајеву литургијски обележено 30 година архијерејске службе Митрополита дабробосанског Хризостома
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. – Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Детаљније…
Нови број Жичког благовесника – видео прилози телевизија са територије Епархије жичке
Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2021) посвећен Светом Владики Николају представљен је претходних дана гледаоцима неколико медија и регионалних телевизија које делују на територији Епархије жичке. Смисао овог подухвата састоји се у покушају приближавања истина вере и поучних садржаја широј читалачкој публици, као и у упознавању већег броја људи са часописом наше Епархије.
Улазак у шесту годину постојања рубрике „Жички благовесник“ при Ибарским новостима
Почетком месеца октобра 2016. године, локални краљевачки лист ,,Ибарске новости“ упутио је позив Цркви у Краљеву да од тог тренутка у свом редовном издању има рубрику посвећену црквеним и духовним темама. По благослову Владике Јустина брзо је формиран тим на челу са ђаконом Стефаном Милошевским и неколико свештеника и вероучитеља из Краљева и почело се са писањем и објављивањем текстова у рубрици под називом ,,Жички благовесник“. Први текст „Заборав жртава и Божије сећање“ је написао др Ратко Хрваћанин, тадашњи парох жички и он је објављен 28. октобра 2016. године. Лист ,,Ибарске новости“ излази једном седмично, петком. До данас за претходних пет година непрекидног рада, писања и објављивања изашло је две стотине тридесет два текста који су се бавили разним духовним, црквеним, поучним, савременим темама иза којих се крије хришћански садржај и порука. Поред тема које су писане пером свештеника и вероучитеља објављивани су и текстови великих отаца и учитеља наше Православне Цркве како некадашњих тако и савремених особито поводом неког великог празника или пак значајног јубилеја. Па су се тако у зборнику текстова пронашле и мисли Св. Јована Златоустог, Св. Николаја Жичког, Св. Јустина Ћелијског, стараца Пајсија и Порфирија, архимандрита Емилијана, Георгија Капсаниса, Рафаила Карелина, оца Александра Шмемана, Илариона Алфејева, Матије Бећковића… Како су различите околности кроз време утицале на то да се тим који се бави писањем и објављивањем ових текстова мења услед различитих дужности, послушања, промена, селидби свештеника, он је ипак опстао захваљујући новим члановима спремним да наставе овај леп континуитет. Тренутни аутори ове рубрике су ђакон Стефан Милошевски, ђакон Михајло Живковић (ова двојица су од самог почетка чланови ове мисионарске рубрике), вероучитељи Филип Зеленовић и Клаудија Милошевски, и психолог Милош Благојевић. Овога месеца ће нам се придружити и вероучитељ Дејан Драмићанин. Овом приликом се захваљујемо свима који јесу и који су били део овог мисионарског пројекта. Вредно је пажње поменути њихова имена: јереј Ратко Хрваћанин, протојереј Миломир Радић, јереј Владимир Јовановић, јереј Младен Миливојевић, др Милица Станковић… Већ годину дана текстови ове рубрике излазе и на сајту наше епархије трудом протонамесника Александра Јевтића, уредника епархијског сајта. Ова рубрика, крајем овога месеца улази у своју шесту годину постојања. Не знамо да ли је дала некакав плод међу читаоцима овог часописа, али наше је да проповедамо. Ђакон Михајло Живковић
Најава: Предавање у Г. Милановцу 28.10.2021. у 18.30 – протонамесник Александар Р. Јевтић, “Достојевски о Богу и човеку“
Презвитер Дарко Ђого, Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза!
Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. „Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“ Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртио емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају наскровитији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити. До тада је све било. Та реченица је само илустрација, пречица у временском току. Њена једина функција је да нам каже да Гордана (чини ми се) жели да роди, а не да, претпостављамо, „овај пут“ прекине један живот. Ми је гутамо. Као што засићени емоцијама гутамо све. Не знамо да ли је Тома убио некога возећи пијан (претпостављамо да није?) Јер се у нашим емоцијама губимо, у сажаљењу над собом ми заборвљамо друге. Они нису важни у животу душе сабијене између „утјехе слабих пред смрћу“ и некакве афективне замјене за цјеловито људско биће. „Овај пут ћу да родим“ најтрагичнија је, можда, реченица, цјелокупног „Томе“: наша пропаст изречена и формулисана, непримјетна и естетизована. Илустрација неважности људског живота пред на пиједестал вриједности уздигнуте „патње“ и „страдања“. Југословенска метафизика гордости ума и чулности душе: обје се живе и смјењују само да се заборави истински Други, онај поред тебе, онај коме си дужан Поглед који јесте Живот. Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. У времену у коме би свако од нас могао заиста данима да плаче за све добро које нисмо учинили, за све зло које другима јесмо, за све промашаје, за сву дјецу која Гордана није одлучила да роди – ми ћемо плакати над тешким собом који не жели да се мијења, већ да га жалимо. Погријешио сам прошли пут. „Тома“ може да изгребе у нама много емоција, али засигурно ништа од тога нас не чини бољим људима – осим у оном свеопштем, необавезујућем смислу у коме свако од нас вјерује да заиста јесте „добар човјек“, ма шта осјећао и урадио. Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза. Презвитер Дарко Ђого Извор: www.in4s.net
Освећење нових Крстова за Храм Светог пророка Илије у Вичи
Дана 17. октобра, мештани парохије вичке са својим надлежним свештеником, имали су велики духовни догађај и радост, јер су том приликом освећени нови Крстови за храм Светог пророка Илије у Вичи. Молитвени чин освећења Крстова, извршио је архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, уз саслужење пароха гучког јереја Милуна Стефановића, и умировљених крстоносних прота Милисава Вујовића из Лучана и Бранка Керкезовића из Чачка. Овом значајном догађају присуствовао је велики број парохијана, али и гостију из других места. Својом беседом намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић подсетио је сабрани народ о значају Крста. Он је између осталог рекао да су свака среда и петак посвећени Часном Крсту, среда као сећање на Јудино издајство, петак када су Христа разапели. Једна седмица у Великом посту посвећена је Часном Крсту. Крст је неодвојив од Христа, Његовог страдања, али и васкрсења. Он има велики значај за све хришћане, и зато му се и обраћамо молитвом „О божанска сила, о непобедива сило славнога и животворнога Крста, сачувај нас грешне“. На крају своје беседе намесник је пожелео да све присутне и храм новоосвећени Крстови сачувају од свакога зла. Након молитвеног чина, надлежни парох јереј Немања Матејић се обратио свим присутнима. Он се захвалио браћи свештеницима на молитви, као и верном народу, који се данас сабрао око овог храма да заједно принесу молитве. Затим је свештеник у својој беседи одао захвалност своме парохијанину Младомиру Маричићу, који је био главни актер и иницијатор да се постојећи Крстови замене новим. Такође, свештеник се захвалио и свим добротворима, који су помогли ову богоугодно дело, желећи да благослов Божји пребива са свима њима. Временски услови су учинили да су се постојећи Крстови оштетили. Љубављу према Цркви и ажурношћу коју је показао брат Младомир, успели смо да заменимо старе новим Крстовима, који ће још више красити наш храм. Свештенство и верујући народ, целивао је нове Крстове и примио благослов. Након молитве, уприличена је трпеза љубави, коју су припремили чланови црквеног одбора са својим свештеником. Парох вички, јереј Немања Матејић.
Епископ Јустин служио парастос поводом 80 година од стрељања више хиљада Краљевчана
Дана 14. октобра 2021. на празник Покрова Пресвете Богородице, у спомен парку, у месту нацистичког стрељања неколико хиљада невиних житеља града Краљева, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је парастос. Саслуживало је свештенство намесништва жичког, у присуству представника општинских власти, делегације братског града Марибора, потомака пострадалих и грађана Краљева. ДЕТАЉНИЈЕ
Празник у Савиним испосницама
Верни народ из краљевачког, студеничког и чачанског краја, радосно је ишчекивао да се и ове године на празник Покрова Пресвете Богородице окупи у Доњој Савиној испосници. У четвртак 14. октобра, Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирољуб Маринковића. После заједничке молитве у испосници са живописом хиландарског зографа Георгија Митрофановића, једног од најбољих сликара прве половине 17. века и познатог сликара с почетка 19. века Алексија Лазовића, лепота јесењег крајолика учинила је још радоснијим дружење уз послужење, а затим и пешачење уском планинском стазом, која се на крају сужава у стазицу између високе литице и дубоке провалије, до Горње Савине испоснице, места осмовековног молитвеног тиховања, триста метара изнад тла, на вертикалној каменој литици над кањоном Студенице. У повратку, пут је водио поклоњењу моштима Светих Немањића у манастиру Студеница и вечерњем предаху у Манастиру Придворица, окруженог нетакнутом природом и жубором реке Студенице. Марина Луковић, наставник верске наставе
У Горњем Милановцу премијера представе ,,Кроз тамнички прозор“- поруке српском народу из логора Дахау- Свети Владика Николај Велимировић
Уз одобрење Светог Синода СПЦ-. и благослов Епископа жичког Господина Јустина у четрвтак 14. октобра на дан када наша Света црква прославља празник Покрова Пресвете Богородице у великој сали културног центра – милановачког позоришта премијерно је изведена монодрама од Светог Владике Николаја Велимировића: ,,Кроз тамнички прозор – поуке српском народу из логора Дахау“. У испуњеној сали милановачког културног центра учешће у премијери је узело и свештенство при храму Свете Тројице у Горњем Милановцу на челу с намесником таковским – протонамесником Драганом Ђоремом. Представу је на сцену поставио редитељ милановачког позоришта Бранко Михајло Кнежевић, који и иначе и тумачи улогу Светог Владике. Свети Владика Николај кроз поруке и поуке размишља о судбини српског народа на основу онога што нас је кроз историју снашло и што нас очекује. Кроз хришћанско учење Свети Владика размишља и о односу европских народа према српском: ,,Ако нестане кућаника, ко ће обновити порушену кућу“?, размишља надвијен над судбином српског народа, Свети Владика из сужањског ропства у логору Дахау у време Другог Светског рата. И одговара: ,,Докле има кућаника, биће и куће“. Из жрвња, између питања и стрепње над којим Владикин ум надлеће духовни простор европског човечанства на чијем ободу се сместила Србија, рађа се и одговор – да кад све пропадне, остаје народ. ,,Чија кућа може да опстане сазидана само на чврстом непорушивом хришћанском темељу на којем је и заветована пре 700. Година. Без обзира на пролазна, краткотрајна искушења и ветрометине у којима је била и биће изложена, нека се свако врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама, са лепим именом и шареном одећом“. Глумац је веродостојно, изврсно и емотивно говорио о паду човека, Србији, власти, Богу, љубави, духовности и одпадништву српског народа, европском поретку и њеној култури. Стиче се утисак да су текстови Светог Владике Николаја Жичког својеврсно јеванђеље на српском. Чини се да је у овом делу Владика Николај на специфичан начин показао своју ширину и дубину своје теолошке мисли и своје људске топлине. Из разговора који је након премијере отац – протонамесник Здравко Николић водио са редитељем и глумцем Бранком Михајлом Кнежевићем, сазнали смо како је настала идеја за представу. ,,Како сте дошли на идеју да приредите позоришну монодраму – Кроз тамнички прозор? Пошто наше позориште слави Светог Владику Николаја, а и лично гајим велику љубав према личности и делу Светог Владике, идеја се сама јавила као жеља да један од Владикиних текстова приредимо у позоришту као једну монодраму. Текст је врло брзо одабран, јер се односи на савремени тренутак у коме живимо. Владика је пре 70. година нама предочавао шта ће нам се догодити.“ Утисак је био да сваки гледалац има доживљај да је то писано ових дана. Делo је савремено и свевремено где Владика врши озбиљну анализу узрока и последица свега што се догађало кроз историју српскога народа. Дело кроз тамнички прозор је једно умно дело које се налази у самом врху наше књижевности. ,,Какав је ваш лични доживљај био док сте припремали монодраму? –Док сам читао и учио текстове, толико сам сазнавао и потврђивао све оно у шта сам веровао, али сада на један врло прецизан начин. Где Владика врло сложене детаље и податке о животу човечанства и односа према вери врло јасно, разложно и разумљиво објаснио на једноставан начин разумљив сваком човеку. Када говори о лажи и истини он каже да лаж не постоји без истине и да је лаж увек у сенци истине. Када говори и европској култури он каже: Култура је мртва направа и дело је човечије, а човек је живо биће и делује Божије. Мртва култура није Бог, само је један једини Бог. Сва култура свих векова и народа мања је вредност од једног и јединог живог човека. Нису за то криви европски народи, криви су они који су их водили. Као што каже Свети Владика: Кад год смо скренули са хришћанског пута и ишли туђим путем, пострадали би као нико и никад, а заветовани смо Христу пре 700. Година. Громогласан аплауз на крају представе сведочи да сте остварили снажну интеракцију са гледаоцима, какви су ваши утисци после премијере? –Један момак ми је пришао од двадесетак година и рекао ми: Од сада Ја верујем у Бога! Ово је највећи комплимент који сам икада добио, што сматрам и највећим својим успехом. Какви су ваши планови везани за монодраму у будућности? – Моје жеље су да монодраму изводим и у парохијским домовима и манастирима, а преведени текст је послат у Русију за добијање благослова, и ако добијем благослов, следеће године наступићу и у руској федерацији. “ Дивна тишина је говорила да постоји тајна веза измећу уметника и гледаоца. Сигурно је једно да је уметник дубоким својим хришћанским етосом, разумео, доживео и проживео истине Светог Владике Николаја да их је веродостојно пренео, што сведочи снажна реакција публике. Сигурно је да ће ова монодрама остати дубоко урезана у срцу сваког гледаоца, и ако Бог да да је гледамо у будућности чешће и на више места. Протонамесник Здравко Николић и ђакон Миладин Милуновић