Ктиторска слава у Ариљу
Прослава ктиторске славе почела је свечаним вечерњем које је служио сабрат светоахилијевског храма и намесник пожешко- ариљски прота Драган Стевић, уз саслужење ђакона рашког Дукић Ненада и ђакона ариљског Јелић Александра. Поред свег народа присутан је био и са нама у радости учешће узео и председник Општине Ариље, Предраг Маслар. У дан Светога краља Драгутина испуни се срце наше радошћу преобилном јер се и на нама испунише речи Светог Игњатија Богоносца да пуноће цркве бива тамо где је њен Епископ присутан. И дође у Ариље отац наш Јустин, Епископ жички да у име све пуноће ариљске цркве принесе уздарје, бескрвну жртву, хлеба и вина, Богу нашему, Богу отаца наших, Богу потомака наших и да нас кроз Причешће Светим даровима сједини са Васкрслим Христом. Владици су саслуживали свештеници нашег храма, прота Мирчета Крупниковић, прота Драган Стевић, намесник пожешко-ариљски, и отац Бојан Милошевић, старешина храма, те мио и увек драги гост, прота Божо Главоњић, предстојатељ пожешки. Јектеније су произносили ђакони Стефан Симић, владичански ђакон и Александар Јелић – ариљски. На крају Свете Литургије, владика је осветио славско жито и колач које је ове године у славу ктитора Светог Драгутина принела цела литургијска заједница и у ове дане када светом хара страшна болест која изима свој данак како на телима тако још више на душама нашим обратио нам се очинском поуком, леком који излази из душе његове и из искуства свештенога. Указао нам је на светле примере отаца, које је познавао, међу њима и Светог Порфирија Кавсокаливита, а који су боловали од неизлечивих болести, а који су у њима сагледали сву лепоту бића Божијег, лежећи у постељи и славећи име Божије. Његове речи су деловале на нас као истински лек. Умириле душу оних у бризи, и осоколиле оне који су у радости. Позвао нас је да у љубави међусобној и у љубави према Богу издржимо искушења која нас сналазе, и да на њих одговарамо јеванђелским леком – смирењем и трпљењем. Богу нашем прослављеном у Светима његовим слава и хвала. Братство Храма Светог Ахилија
Свети краљ Милутин – слава параклиса на војном аеродрому “Морава“
Свети краљ српски Стефан Урош Други Милутин, велики светитељ и заштитник параклиса на војном аеродрому Морава, торжествено је прослављен великим бројем свештенства и монаштва жичке Епархије и војних свештеника. Светом Литургијом је началствовао Архијерејски заменик жичког Епископа протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење протојереја-ставрофора Милорада Ђорема, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоја Санде, протојереја Ивана Терзића, јереја Александра Пешића, капетана прве класе јереја Александра Затеза и поручника јереја Владана Вуковића. Молитвено су својим присуством Литургију украшавали игумани, игуманије, оци и матере наших манастира Каменац, Никоље, Вољавча и Вазнесење. Благодарни припадници свих родова и служби нашега аеродрома, на челу са замеником Команданта, потпуковником Драганом Мрдак и домаћином Славе мајором Сашом Ацић, изразили су велику захвалност Богу и свим гостима на прослави овог великог дана за наш војни аеродром. Отац Љубинко нас је својом богонадахнутом беседом подсетио житија нашег Светог краља, његове богобојажљивости, државништва, задужбинарства, војинствовања – врлинама које нам служе за пример и које ће нам помоћи да их и код себе остваримо ако му се будемо искрено молили и достојно прослављали. Нека би благи Бог дао нашој христољубивој Војсци и свему народу, молитвама Светог краља Милутина и свих Немањића, велику благодат и напредак у свему добром. Амин. Текст: поручник Владимир Благојевић, јереј Фото: војни службеник Радослав Вељковић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Чега се душа моја није хтјела дотакнути, то ми је јело у невољи (Јов 6,7)“
Свети праведни Јов живео је у земљи Узу у Арабији. Био је толико добар, истинољубив, праведан, благочестив да је сам Господ рекао да нема таквог доброг и праведног човека који се Бога боји и уклања се од зла. Јов је био највећи човек Истока не само због тога, већ и због седморо синова и три кћери које је такође васпитао да верују и љубе Господа свим срцем, али и због богатства које је стекао – имао је бројне слуге, хиљаде оваца, волова, магарица, камила… Деца су се толико волела да су сваке недеље састајала и правила гозбе, уредне и тихе, без пијанства и нереда. Праведни Јов молио се и за њих да случајно нешто не сагреше. У једном дану, по Божијем допуштењу, Сатана Јову узима скоро све што има – гину му слуге, побијена му је сва стока, деца су му погинула. Након тога, Господ допушта да Сатана дирне и њега самог, само да му душу не дира. Јов је добио велики број рана по телу које су заударале, из којих је цурео гној, готово да није било здравог места на кожи. Јов се тада, у жалости, посуо пепелом и црепом стругао ране своје. Сатанина претпоставка да је Јов веран Господу зато што га је Господ наградио земаљским благом пала је у воду када је Јов поред свих мука узвикнуо чувене речи: ,,Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов 1, 13-22)“. У том тренутку, Јову долази његова супруга која га саветује да окрене лице своје од Господа, али Јов и њој одговара да као што добро примамо са захвалношћу, исто тако треба да примимо и зло које нас задеси. Затим долазе Јовови пријатељи који седам дана седе поред њега и ћуте. Када проговоре покушавају да рационализују његову патњу – воде се логиком да мора бити да је згрешио и да су муке просто заслужене. Јер, за њих је немогуће да страда праведник. Знајући да ништа није згрешио, праведни Јов се донекле са њима слаже, али увиђа да не може бити да су његова логика и логика његових пријатеља исправне, већ постоји нешто њима недокучиво. Полемишући са пријатељима, Јов поставља бројна питања која се тичу смисла живота, патњи праведника, жели да сазна тајне људима несхватљиве, преплављују га различита осећања – жалост, туга, очајање, проклиње чак и дан када се родио. Колико је Јов искрено љубио Господа видимо и по томе што ни у једном моменту не помиње погибију своје деце, материјални губитак, али ни своје здравље. Њега муче метафизичка питања, жели да се очи у очи сусретне са Њим, не из жеље да Га осуди, већ да му разреши недоумице и открије своје тајне. На крају, Господ се заиста јавља праведном Јову. Не открива му разлоге патње, али му путем питања јасно ставља до знања да је Jовов поглед на свет, као уосталом и поглед сваког од нас узак те да њим не можемо спознати бескрајне божанске тајне: ,,Где си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? (Јов 38, 4-5)… Ловиш ли ти лаву лов? И лавићима трбух ли пуниш кад леже у пећинама и вребају у заклону свом? Ко готови гаврану храну његову кад птићи његови вичу к Богу и лутају немајући шта јести?“ (Јов. 39, 2-3). Сусревши се са Богом, праведни Јов пада пред Њим и каје се у праху и пепелу, а Господ му враћа све дупло, даје му и нових седам синова и три кћери, док његове пријатеље укорева. Књига о Јову која иначе припада мудрословној старозаветној књижевности препуна је метафора, парабола, дивних поука и речи које свакоме од нас могу послужити да очврснемо у вери, посебно у ситуацијама када патимо. Важна порука ове приче је да Господ све види и да је Сатана подређен Богу и немоћан пред лицем Божијим. Дакле и када нас сусретну тешки ударци треба да знати да Господ све види и никад не треба окретати лице од Њега. Патњу Господ по Својим недокучивим помислима некада допушта (не жели већ допушта), али и тада треба имати поверења у Њега и у Његову љубав. Лоше ствари, болести, губици, трагедије дешавају се и добрим и лошим људима. Прича о Јову је значајна јер говори о томе отворено и тиме слути да се одговори не налазе у оквирима овога живота (јер заиста некада се деси да у оквирима овога живота не буде правде). Она, тврдећи љубав Божију према Јову чак и у тренуцима патњи заправо слути утеху Царства Божијег без кога ови животи често не би имали икаквог смисла. Уколико смо православни треба да знамо да је овоземаљски живот само један тренутак у вечности и да нам је Господ наменио Царство Небеско. Такво сазнање треба да обоји нашу животну философију и помогне нам да одредимо приоритете: чување душе уместо згртања материјалних блага, смирење насупрот гордости, топла осећања испред хладног разума, молитва за пријатеље уместо саветовања и паметовања, у болестима и недаћама поверење у љубав Божију. Потребно је да се уз Господа привијемо као детенце уз своју мајку и будемо спремни за будући сусрет. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. октобар 2021. године
Вечно сећање на јунаке Великог рата – у Краљеву обележен Дан примирја у Првом светском рату
…У даљини на мукама неће српско цвеће нићи, поручите мојој деци, да им нећу никад стићи. Михајло. Б. Лазовић, војник Прве чете, Првог батаљона, Четвртог пука, Шеснаестог позива, ко’и поживе 34 године као частан и умиљат човек. Учествовао у борбама у турском, бугарском и светском рату, погибе 14. јула 1914. године као херој борац на Вишеграду, од проклетог Германа, за спас вере миле отаџбине… – „поручује“ један од бројних споменика крајпуташа широм наше земље, које су, нарочито после балканских и Првог светског рата, крај путева, сродници подизали за душу најближима. Управо крај крајпуташа у парку код Духовног центра „Свети владика Николај Велимировић“, Краљево је обележило 11. новембар, у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је потписана капитулација Немачке, у вагону маршала Фердинанда Фоша, у шуми код француског града Компјења, близу Париза, чиме су завршене ратне операције односно завршен Први светски рат. Помоћник градоначелника за културна дешавања Милош Милишић, приликом обележавања Дана примирја у нашем граду први пут крај споменика крајпуташа, истакао је: „Ово место је одабрано зато што су ови крајпуташи, које је обновио Завод за заштиту споменика културе, иначе везани за Први светски рат. Родбина је подизала крај путева камене обелиске рођацима који су незнано где остали на ратишту и њихови посмртни остаци никада нису пронађени, а верује се у српском народу да душа погинулог обитава у камену. Због тога смо и програм поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату назвали ‘Душа у камену’“. Цвеће и венце, уз тактове „Посмртног марша“ у изведби Ватрогасног оркестра „27. септембар“, положили су представници Града, Рашког управног округа, Друге бригаде Копнене војске, Полицијске управе Краљево, бројна борачка и друга удружења и организације… Свештеници Епархије жичке протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког, и јереј Владимир Јовановић, одржали су помен крај споменика посвећених младим људима из краљевачког краја који су током балканских и Првог светског рата уткали своје животе у слободу отаџбине. На платоу испред Духовног центра обратио се градоначелник Краљева др Предраг Терзић, а кустос историчар Народног музеја Kраљево Немања Трифуновић се осврнуо на то какав је рат био, колика је страдања претрпела Србија, ратујући на страни победника, са освртом на страдање Краљева и околине. Трифуновић је подсетио да је рат почео 28. јула 1914. године, када је Аустроугарска објавила рат Kраљевини Србији и касније се, укључивањем осталих великих европских сила, претворио у европски, касније у светски рат. Рат су водила два супротстављена савеза – Антанта и Централне силе. Србија је, као једна мала држава, везала своју судбину за силе Антанте, међу којима су биле Русија, Француска и Велика Британија. „Рат је у Србији оставио тешке последице. Српска војска је учествовала од првог до последњег дана, вођене су чувене битке на Церу, Колубари, а 1915. је уследила офанзива после које су се српска војска, врховна команда и влада повукли преко Албаније у Грчку односно на Крф… опоравак, реорганизација војске, формирање Солунског фронта и од 1918. године у септембру кренуло се у пробој Солунског фронта. Најпре је српска војска успела да пробије Солунски фронт и уследила је незадржива офанзива односно повратак српских војника у отаџбину, коју су морали да напусте три године пре тога. Србија је на тај начин дала велики допринос победи савезника односно силе Антанте у Првом светском рату“, казао је Трифуновић истичући да је у Србији највећа последица рата био демографски колапс – око 845.000 погинулих цивила, 402.435 погинулих војника, више од 500.000 трајних инвалида – готово 35 одсто целокупне популације. Поздрављајући окупљене на платоу испред Духовног центра, градоначелник Краљева др Предраг Терзић је истакао да не смемо заборавити колику је жртву Србија поднела кроз велики број погинулих и оних који су на други начин страдали за време Првог светског рата. „Не заборавимо велики број људи који су страдали од епидемије тифуса, као и оне који су, док им очеви, носиоци домаћинстава, нису били код кућа, страдали од глади, немаштине и зулума непријатељских војника. Треба тај број да умножимо бројем нерођене деце. Оставши без великог броја младих људи који нису имали потомство или оних који би имали још више деце, треба те бројеве да саберемо и да схватимо да би нас данас било неупоредиво више“, нагласио је Терзић. „Треба да будемо захвални свима који су оставили животе на олтару отаџбине. Треба да памтимо погинуле, оне који су се јуначки борили, и да не заборавимо да нашу војску и безбедносне снаге јачамо, али да се боримо на другим плановима, кроз економске успехе, већи бруто друштвени производ, веће зараде и да тиме покажемо да снажна Србија значи економски јаку државу која ће се борити за свој државне и националне интересе“, поручио је градоначелник Краљева др Предраг Терзић. У краћем културно-уметничком програму „Душа у камену“, поводом обележавању Дана примирја у Првом светском рату, учествовали су глумци Краљевачког позоришта Зоран Церовина и Миломир Недељковић, као и вокални солиста, професорка Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Драгана Манојловић. Текст: Весна Јовичић Фото: Владимир Васић
Помен над земним остацима похрањеним у порти Храма Светог Ахилија у Ариљу
Благословена земља ариљска, која нас од богатих Божијих дарова милује и храни, у недрима својим крије и многе тајне из наше славне, али и мученичке и свете историје. У доба археолошких радова осамдесетих и деведесетих година прошлог века установљено је постојање многих гробова око Храма Светог Ахилија, укупно 236. Како су њихови блажени остаци ископавани, то је свештенство ариљског храма саградило на северној страни храма једну гробницу у коју су положене све тада пронађене кости. Са истом праксом смо наставили и ми , јер приликом сваког копања у порти, макар за садњу цвећа, пронађемо неки остатак. У ове дане започели смо са благословом Божијим изградњу палионице свећа и продавницу сувенира. Копајући за темеље, пронашли смо мноштво, насумично покопаних на том месту, светих костију, миришљавих, жућкасте боје. Правећи гробницу за њихове свете кости наишли смо и на три лобање светих мученика који су по изворима и народном предању пострадали 1806. године. Наиме Орди-ага је те године код ариљске цркве побио и на копље натакнуо главе 72 устаника. Тачних података о њиховом укопу немамо, али знамо да су копља била са северне стране храма, како би их видео свако ко пролази путем Ивањица-Пожега Сада све те мошти почивају заједно у гробници чекајући Васкрсење мртвих. Помен у дан уочи ктиторске славе храма, Светога краља Драгутина, поред њиховог новог гроба обавили су садашњи свештеници ариљски. Молитвама Светитеља ариљских, Светога Ахилија, Светога краља Драгутина, Светога принца Урошице и Светих мученика ариљских и свих наших преподобних отаца, Господе помилуј и спаси нас. Братство Храма Светог Ахилија
Освећење Храма Светог великомученика Димитрија на Копаонику у Викенд насељу
Данас, 08. новембра 2021. када Света, Саборна и Апостолска Црква торжествено празнује Светог великомученика Димитрија служена је Света Архијерејска Литургија у Викенд насељу на Копаонику. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су Архијерејски намесник новопазарски протојереј Сава Шмигић и парох у Лешку јереј Милан Јакић (Епархија рашко-призренска), Архијерејски намесник студенички Данило Петровић, парох руднички јереј Предраг Радојевић, као и ђакон Стефан Симић. Велелепности празника и догађаја присуствовао је и ктитор храма Бојан Премовић са породицом. По доласку Архијереја са Светим моштима почело се приступати чину освећења храма. Владика је положио у Часни престо мошти. Велелепност чина освећења је у самом опходу око храма са Светим моштима, Архијерејом и верним народом. Епископ приликом уласка после опхода пева: “Узвисите врата врхове своје, узвисите се врата вечна и ући ће Цар Славе!“ На данашњи дан улази Цар Славе и освећује овај велелепни храм. По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај храм по жељи и труду самога ктитора Бојана Премовића и његове породице.“ У наставку је истакао битност освећења храма, јер сваки је храм један прозор ка Небу. Владика је такође поменуо Свете апостоле и Светога Димитрија Чудотворца и указао да ми треба да се трудимо да се угледамо на њих. Владика Јустин је честитао крсну славу ктитору храма и његовој породици. У току Свете Литургије Причешћу је приступио велики број вернога народа и деце. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је пререзао славски колач и крстио Димитрија Премовића, сина ктитора храма. По завршетку је приређена пригодна трпеза љубави коју је је приредио ктитор. Парох руднички Предраг Радојевић
Епископ Јустин богослужио у Светолазаревском храму у Матарушкој Бањи
У недељу 20. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, уз салужење старешине храма протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, протојереја Влада Величковића, протојереја Дејана Радмилца, протођакона Милутина Балтића и ђакона Стефана Симића. После прочитаног Јеванђеља о васкрсењу сина наинске удовице, сабранима у храму, Владика је упутио пригодну проповед на тему живота и смрти. Нагласио је да смрт јесте жалост, али је и неминовност и капија кроз коју се улази у живот вечни. Живот на земљи је краткотрајан. Журимо и стварамо. Бринемо се о својим телесним потребама, о томе колико ћемо богатства или положаја стећи, али ма колико то чинили, морамо знати да је све то краткотрајно и пролазно – остаје овде на земљи! То што Господ жели од нас јесте да бринемо о спасењу своје душе. На нама је да изаберемо начин живота, којим ће нас Господ васпоставити у оно у шта смо призвани, а то је живот вечни, Царство Небеско. Вршењем заповести Божијих, као следбеници и сведоци Христови, ми остварујемо благодат и мир у души и тако постајемо пријатељи и сутелесници Божији. Зато је старање за спасење душе претежније од старања за тело. Док је времена на земљи треба се потрудити на спасењу душе. У храму Божијем сазнајемо шта Бог жели од нас. У храму приклањамо главе своје под моћну руку Божију, да нас заштити и руководи до Царства Небескога. Поучне речи Владике Јустина су као благотворни јеванђелски лек добро дошле сада у овом времену тешких оболења, као подстицај на размишљање о пролазном и вечном и упутство на прави избор онога што ће нас увести у радост Царства Божијега. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У суботу, 6. новембра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима. На овај дан молитвено се сећамо свих у Господу уснулих чланова Цркве. Молимо се за све од века уснуле: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана. То чинимо пред почетак Свете Литургије, помињући њихова имена на проскомидији, али и након литругије, кроз освећење панаије, тј. жита. ,, Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди (Јн. 12:24)“- каже Господ Исус Христос својим ученицима. Зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор Светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети. У све Свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној.“ (Мали Требник, САС СПЦ, 2016.) Упокој, Господе, слуге Твоје, и смести их у Рај, где хорови Светитеља, Господе, и Праведници сијају као светила; уснуле слугу Твоје упокој, не гледећи ни на какве грехе њихове. (Тропар за упокојене) Вероучитељ Филип Зеленовић
Снимак предавања у Г. Милановцу: протонамесник Александар Р. Јевтић, “Достојевски о Богу и човеку“
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Праведни Јосиф – трпељиви страдалник и Божија промисао“
Свето Писмо нам на многе начине показује да је Господ присутан у нашим животима и да Својим Промислом брине о свима и о свему. У библијској повести некада нам се чини као да је Господ одсутан и као да не гледа на патње и страдања праведника али се убрзо покаже да Господ не оставља Своје верне слуге и да само Њему знаним путевима заправо брине о онима Који Га љубе. Вероватно једна од најлепших библијских прича која нас подстиче да имамо поверење у Промишљање Божије о нама и о свету је прича о страдалном Јосифу – Јаковљевом сину. Он је био дванаести син у породици свога оца. Будући да је био најмлађи, остарели отац се о њему дирљиво бринуо и доживљавао га као свога мезимца. Међутим, такав однос оца према Јосифу је код старије браће довео до зависти, па чак и до мржње и презира. На све то дечкић Јосиф је често имао необичне снове у којима је видео себе у будућности на престолу и како му се остала браћа клањају, што је старију браћу тек доводило до гнева. Једном приликом када су далеко од свога дома чували стада и када је отац послао Јосифа да се придружи старијој браћи они су се решили да га убију и да кажу оцу како га је напала нека дивља звер. Јосифа је од смрти спасао један од браће који није дозволио да се пролије братска крв па су донели одлуку да га продају египатским трговцима који су откупљивали младе робове и одводили их на фараонов двор. Вративши се без Јосифа, браћа су оцу пренела лаж да су га звери појеле на путу приложивши као доказ његову одећу коју су претходно натопили јагњећом крвљу. Но, испоставља се да је млади Јосиф врло способан, разборит и мио младић тако да га његов господар поставља за надзорника свег свог имања и своје куће. Али, нажалост, што би рекао наш народ, ђаво никад не спава… Господарева жена видевши Јосифову лепоту и разборитост покушава да заведе Јосифа. Јосиф се у тој ситуацији, међутим, показује као верни слуга Божији и одбија грешни предлог господареве жене, јер је то нечасно и пред Богом и пред њеним мужем који му је толико доброг учинио. Жена је тада, у бесу, оптужила Јосифа да је он желео да је силом примора на телесни однос. Јосиф је тада бачен у тамницу међу најтеже осуђенике и убице. Дакле, по други пут, се чини да је готово са његовим животом, али се заправо испоставља да је Господ имао некакву другу замисао са њим… Оно што овде као пример нама треба споменути је чињеница да ни у овој животној катастрофи Јосиф не осуђује Бога за своја неправедна страдања већ све трпељиво подноси препустивши се поверењу у вољу Божију. У тамници су се између осталог налазила и два осуђеника из фараонове личне послуге. Они су сањали необичне снове и желели су да им их неко протумачи. Јосиф, који је толико поверење показао према Богу тада добија дар од Бога да им протумачи снове и када су се они обистинили један од тих слуга који је у међувремену ослобођен је обећао да ће Јосифу узвратити за услугу. То обећање се испунило онога тренутка када је египатски фараон уснио сан који га је ноћима прогањао, а који нико у Египту није знао шта значи. Сазнавши од овога човека који је службовао на његовом двору за Јосифов дар тумачења снова, фараон Јосифа позива из тамнице и наређује му да му да објашњење. Јосиф успева да објасни шта сан значи – да ће широм света наступити велика глад и помор и да Египћани треба да буду мудри и сакупе довољно хране како би преживели ту глад. Фараон видевши у Јосифовом тумачењу знак Божије наклоности према Јосифу њега поставља за управника свих житних поља у Египту како би Јосиф осмислио план како да се преживи та глад која предстоји. Од тог тренутка Јосиф практично постаје најзначајнија личност у читавом египатском царству. Испоставља се заправо да је тим необичним путем, тј. кроз те две страшне неправде коју су учињене према њему, Јосиф постао нешто што никада не би могао постати да је остао у дому свога оца или у дому свога господара. Ту се прича не завршава. Како је Јосиф рекао тако се и догодило. У читавом свету је наступила глад и само у Египту је било хране. Глад је стигла и до земље у којој су живели Јосифов отац и браћа и она их је приморала да оду у Египат како би преживели. Дошавши у Египат они нису препознали Јосифа (за ког су видели да је веома важна особа у Египту) али Јосиф њих јесте. И у том тренутку, када би по људском требало да следи освета над својом неправедном браћом, испоставља се да је Јосиф неко ко је пун љубави према њима, и опрашта им све. Штавише, када им је открио свој идентитет он им (њима – веома уплашенима) говори да не треба себе да криве јер је све то што се догодило заправо била Божија воља да би он дошао на место на којем је сада и како су заправо тако њихови животи спасени, јер да се то није десило сада би сви они помрли од глади. Кроз Јосифов живот ми у великој мери можемо и треба да осмотримо своје живот. Многе догађаје нисмо у стању да објаснимо и да разумемо, многе нас неправде боле. Но уколико је Господ Неко ко нас воли, а у то као православни хришћани верујемо, онда у свему томе треба показати макар мало поверења у Његову љубав и Његову благост. Боље од нас самих Он зна шта је нама потребно, а успут треба опраштати… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 05. новембар 2021. године
Ктиторска слава у Ариљу
Прослава ктиторске славе почела је свечаним вечерњем које је служио сабрат светоахилијевског храма и намесник пожешко- ариљски прота Драган Стевић, уз саслужење ђакона рашког Дукић Ненада и ђакона ариљског Јелић Александра. Поред свег народа присутан је био и са нама у радости учешће узео и председник Општине Ариље, Предраг Маслар. У дан Светога краља Драгутина испуни се срце наше радошћу преобилном јер се и на нама испунише речи Светог Игњатија Богоносца да пуноће цркве бива тамо где је њен Епископ присутан. И дође у Ариље отац наш Јустин, Епископ жички да у име све пуноће ариљске цркве принесе уздарје, бескрвну жртву, хлеба и вина, Богу нашему, Богу отаца наших, Богу потомака наших и да нас кроз Причешће Светим даровима сједини са Васкрслим Христом. Владици су саслуживали свештеници нашег храма, прота Мирчета Крупниковић, прота Драган Стевић, намесник пожешко-ариљски, и отац Бојан Милошевић, старешина храма, те мио и увек драги гост, прота Божо Главоњић, предстојатељ пожешки. Јектеније су произносили ђакони Стефан Симић, владичански ђакон и Александар Јелић – ариљски. На крају Свете Литургије, владика је осветио славско жито и колач које је ове године у славу ктитора Светог Драгутина принела цела литургијска заједница и у ове дане када светом хара страшна болест која изима свој данак како на телима тако још више на душама нашим обратио нам се очинском поуком, леком који излази из душе његове и из искуства свештенога. Указао нам је на светле примере отаца, које је познавао, међу њима и Светог Порфирија Кавсокаливита, а који су боловали од неизлечивих болести, а који су у њима сагледали сву лепоту бића Божијег, лежећи у постељи и славећи име Божије. Његове речи су деловале на нас као истински лек. Умириле душу оних у бризи, и осоколиле оне који су у радости. Позвао нас је да у љубави међусобној и у љубави према Богу издржимо искушења која нас сналазе, и да на њих одговарамо јеванђелским леком – смирењем и трпљењем. Богу нашем прослављеном у Светима његовим слава и хвала. Братство Храма Светог Ахилија
Свети краљ Милутин – слава параклиса на војном аеродрому “Морава“
Свети краљ српски Стефан Урош Други Милутин, велики светитељ и заштитник параклиса на војном аеродрому Морава, торжествено је прослављен великим бројем свештенства и монаштва жичке Епархије и војних свештеника. Светом Литургијом је началствовао Архијерејски заменик жичког Епископа протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење протојереја-ставрофора Милорада Ђорема, протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоја Санде, протојереја Ивана Терзића, јереја Александра Пешића, капетана прве класе јереја Александра Затеза и поручника јереја Владана Вуковића. Молитвено су својим присуством Литургију украшавали игумани, игуманије, оци и матере наших манастира Каменац, Никоље, Вољавча и Вазнесење. Благодарни припадници свих родова и служби нашега аеродрома, на челу са замеником Команданта, потпуковником Драганом Мрдак и домаћином Славе мајором Сашом Ацић, изразили су велику захвалност Богу и свим гостима на прослави овог великог дана за наш војни аеродром. Отац Љубинко нас је својом богонадахнутом беседом подсетио житија нашег Светог краља, његове богобојажљивости, државништва, задужбинарства, војинствовања – врлинама које нам служе за пример и које ће нам помоћи да их и код себе остваримо ако му се будемо искрено молили и достојно прослављали. Нека би благи Бог дао нашој христољубивој Војсци и свему народу, молитвама Светог краља Милутина и свих Немањића, велику благодат и напредак у свему добром. Амин. Текст: поручник Владимир Благојевић, јереј Фото: војни службеник Радослав Вељковић
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Чега се душа моја није хтјела дотакнути, то ми је јело у невољи (Јов 6,7)“
Свети праведни Јов живео је у земљи Узу у Арабији. Био је толико добар, истинољубив, праведан, благочестив да је сам Господ рекао да нема таквог доброг и праведног човека који се Бога боји и уклања се од зла. Јов је био највећи човек Истока не само због тога, већ и због седморо синова и три кћери које је такође васпитао да верују и љубе Господа свим срцем, али и због богатства које је стекао – имао је бројне слуге, хиљаде оваца, волова, магарица, камила… Деца су се толико волела да су сваке недеље састајала и правила гозбе, уредне и тихе, без пијанства и нереда. Праведни Јов молио се и за њих да случајно нешто не сагреше. У једном дану, по Божијем допуштењу, Сатана Јову узима скоро све што има – гину му слуге, побијена му је сва стока, деца су му погинула. Након тога, Господ допушта да Сатана дирне и њега самог, само да му душу не дира. Јов је добио велики број рана по телу које су заударале, из којих је цурео гној, готово да није било здравог места на кожи. Јов се тада, у жалости, посуо пепелом и црепом стругао ране своје. Сатанина претпоставка да је Јов веран Господу зато што га је Господ наградио земаљским благом пала је у воду када је Јов поред свих мука узвикнуо чувене речи: ,,Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов 1, 13-22)“. У том тренутку, Јову долази његова супруга која га саветује да окрене лице своје од Господа, али Јов и њој одговара да као што добро примамо са захвалношћу, исто тако треба да примимо и зло које нас задеси. Затим долазе Јовови пријатељи који седам дана седе поред њега и ћуте. Када проговоре покушавају да рационализују његову патњу – воде се логиком да мора бити да је згрешио и да су муке просто заслужене. Јер, за њих је немогуће да страда праведник. Знајући да ништа није згрешио, праведни Јов се донекле са њима слаже, али увиђа да не може бити да су његова логика и логика његових пријатеља исправне, већ постоји нешто њима недокучиво. Полемишући са пријатељима, Јов поставља бројна питања која се тичу смисла живота, патњи праведника, жели да сазна тајне људима несхватљиве, преплављују га различита осећања – жалост, туга, очајање, проклиње чак и дан када се родио. Колико је Јов искрено љубио Господа видимо и по томе што ни у једном моменту не помиње погибију своје деце, материјални губитак, али ни своје здравље. Њега муче метафизичка питања, жели да се очи у очи сусретне са Њим, не из жеље да Га осуди, већ да му разреши недоумице и открије своје тајне. На крају, Господ се заиста јавља праведном Јову. Не открива му разлоге патње, али му путем питања јасно ставља до знања да је Jовов поглед на свет, као уосталом и поглед сваког од нас узак те да њим не можемо спознати бескрајне божанске тајне: ,,Где си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? (Јов 38, 4-5)… Ловиш ли ти лаву лов? И лавићима трбух ли пуниш кад леже у пећинама и вребају у заклону свом? Ко готови гаврану храну његову кад птићи његови вичу к Богу и лутају немајући шта јести?“ (Јов. 39, 2-3). Сусревши се са Богом, праведни Јов пада пред Њим и каје се у праху и пепелу, а Господ му враћа све дупло, даје му и нових седам синова и три кћери, док његове пријатеље укорева. Књига о Јову која иначе припада мудрословној старозаветној књижевности препуна је метафора, парабола, дивних поука и речи које свакоме од нас могу послужити да очврснемо у вери, посебно у ситуацијама када патимо. Важна порука ове приче је да Господ све види и да је Сатана подређен Богу и немоћан пред лицем Божијим. Дакле и када нас сусретну тешки ударци треба да знати да Господ све види и никад не треба окретати лице од Њега. Патњу Господ по Својим недокучивим помислима некада допушта (не жели већ допушта), али и тада треба имати поверења у Њега и у Његову љубав. Лоше ствари, болести, губици, трагедије дешавају се и добрим и лошим људима. Прича о Јову је значајна јер говори о томе отворено и тиме слути да се одговори не налазе у оквирима овога живота (јер заиста некада се деси да у оквирима овога живота не буде правде). Она, тврдећи љубав Божију према Јову чак и у тренуцима патњи заправо слути утеху Царства Божијег без кога ови животи често не би имали икаквог смисла. Уколико смо православни треба да знамо да је овоземаљски живот само један тренутак у вечности и да нам је Господ наменио Царство Небеско. Такво сазнање треба да обоји нашу животну философију и помогне нам да одредимо приоритете: чување душе уместо згртања материјалних блага, смирење насупрот гордости, топла осећања испред хладног разума, молитва за пријатеље уместо саветовања и паметовања, у болестима и недаћама поверење у љубав Божију. Потребно је да се уз Господа привијемо као детенце уз своју мајку и будемо спремни за будући сусрет. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. октобар 2021. године
Вечно сећање на јунаке Великог рата – у Краљеву обележен Дан примирја у Првом светском рату
…У даљини на мукама неће српско цвеће нићи, поручите мојој деци, да им нећу никад стићи. Михајло. Б. Лазовић, војник Прве чете, Првог батаљона, Четвртог пука, Шеснаестог позива, ко’и поживе 34 године као частан и умиљат човек. Учествовао у борбама у турском, бугарском и светском рату, погибе 14. јула 1914. године као херој борац на Вишеграду, од проклетог Германа, за спас вере миле отаџбине… – „поручује“ један од бројних споменика крајпуташа широм наше земље, које су, нарочито после балканских и Првог светског рата, крај путева, сродници подизали за душу најближима. Управо крај крајпуташа у парку код Духовног центра „Свети владика Николај Велимировић“, Краљево је обележило 11. новембар, у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је потписана капитулација Немачке, у вагону маршала Фердинанда Фоша, у шуми код француског града Компјења, близу Париза, чиме су завршене ратне операције односно завршен Први светски рат. Помоћник градоначелника за културна дешавања Милош Милишић, приликом обележавања Дана примирја у нашем граду први пут крај споменика крајпуташа, истакао је: „Ово место је одабрано зато што су ови крајпуташи, које је обновио Завод за заштиту споменика културе, иначе везани за Први светски рат. Родбина је подизала крај путева камене обелиске рођацима који су незнано где остали на ратишту и њихови посмртни остаци никада нису пронађени, а верује се у српском народу да душа погинулог обитава у камену. Због тога смо и програм поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату назвали ‘Душа у камену’“. Цвеће и венце, уз тактове „Посмртног марша“ у изведби Ватрогасног оркестра „27. септембар“, положили су представници Града, Рашког управног округа, Друге бригаде Копнене војске, Полицијске управе Краљево, бројна борачка и друга удружења и организације… Свештеници Епархије жичке протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког, и јереј Владимир Јовановић, одржали су помен крај споменика посвећених младим људима из краљевачког краја који су током балканских и Првог светског рата уткали своје животе у слободу отаџбине. На платоу испред Духовног центра обратио се градоначелник Краљева др Предраг Терзић, а кустос историчар Народног музеја Kраљево Немања Трифуновић се осврнуо на то какав је рат био, колика је страдања претрпела Србија, ратујући на страни победника, са освртом на страдање Краљева и околине. Трифуновић је подсетио да је рат почео 28. јула 1914. године, када је Аустроугарска објавила рат Kраљевини Србији и касније се, укључивањем осталих великих европских сила, претворио у европски, касније у светски рат. Рат су водила два супротстављена савеза – Антанта и Централне силе. Србија је, као једна мала држава, везала своју судбину за силе Антанте, међу којима су биле Русија, Француска и Велика Британија. „Рат је у Србији оставио тешке последице. Српска војска је учествовала од првог до последњег дана, вођене су чувене битке на Церу, Колубари, а 1915. је уследила офанзива после које су се српска војска, врховна команда и влада повукли преко Албаније у Грчку односно на Крф… опоравак, реорганизација војске, формирање Солунског фронта и од 1918. године у септембру кренуло се у пробој Солунског фронта. Најпре је српска војска успела да пробије Солунски фронт и уследила је незадржива офанзива односно повратак српских војника у отаџбину, коју су морали да напусте три године пре тога. Србија је на тај начин дала велики допринос победи савезника односно силе Антанте у Првом светском рату“, казао је Трифуновић истичући да је у Србији највећа последица рата био демографски колапс – око 845.000 погинулих цивила, 402.435 погинулих војника, више од 500.000 трајних инвалида – готово 35 одсто целокупне популације. Поздрављајући окупљене на платоу испред Духовног центра, градоначелник Краљева др Предраг Терзић је истакао да не смемо заборавити колику је жртву Србија поднела кроз велики број погинулих и оних који су на други начин страдали за време Првог светског рата. „Не заборавимо велики број људи који су страдали од епидемије тифуса, као и оне који су, док им очеви, носиоци домаћинстава, нису били код кућа, страдали од глади, немаштине и зулума непријатељских војника. Треба тај број да умножимо бројем нерођене деце. Оставши без великог броја младих људи који нису имали потомство или оних који би имали још више деце, треба те бројеве да саберемо и да схватимо да би нас данас било неупоредиво више“, нагласио је Терзић. „Треба да будемо захвални свима који су оставили животе на олтару отаџбине. Треба да памтимо погинуле, оне који су се јуначки борили, и да не заборавимо да нашу војску и безбедносне снаге јачамо, али да се боримо на другим плановима, кроз економске успехе, већи бруто друштвени производ, веће зараде и да тиме покажемо да снажна Србија значи економски јаку државу која ће се борити за свој државне и националне интересе“, поручио је градоначелник Краљева др Предраг Терзић. У краћем културно-уметничком програму „Душа у камену“, поводом обележавању Дана примирја у Првом светском рату, учествовали су глумци Краљевачког позоришта Зоран Церовина и Миломир Недељковић, као и вокални солиста, професорка Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Драгана Манојловић. Текст: Весна Јовичић Фото: Владимир Васић
Помен над земним остацима похрањеним у порти Храма Светог Ахилија у Ариљу
Благословена земља ариљска, која нас од богатих Божијих дарова милује и храни, у недрима својим крије и многе тајне из наше славне, али и мученичке и свете историје. У доба археолошких радова осамдесетих и деведесетих година прошлог века установљено је постојање многих гробова око Храма Светог Ахилија, укупно 236. Како су њихови блажени остаци ископавани, то је свештенство ариљског храма саградило на северној страни храма једну гробницу у коју су положене све тада пронађене кости. Са истом праксом смо наставили и ми , јер приликом сваког копања у порти, макар за садњу цвећа, пронађемо неки остатак. У ове дане започели смо са благословом Божијим изградњу палионице свећа и продавницу сувенира. Копајући за темеље, пронашли смо мноштво, насумично покопаних на том месту, светих костију, миришљавих, жућкасте боје. Правећи гробницу за њихове свете кости наишли смо и на три лобање светих мученика који су по изворима и народном предању пострадали 1806. године. Наиме Орди-ага је те године код ариљске цркве побио и на копље натакнуо главе 72 устаника. Тачних података о њиховом укопу немамо, али знамо да су копља била са северне стране храма, како би их видео свако ко пролази путем Ивањица-Пожега Сада све те мошти почивају заједно у гробници чекајући Васкрсење мртвих. Помен у дан уочи ктиторске славе храма, Светога краља Драгутина, поред њиховог новог гроба обавили су садашњи свештеници ариљски. Молитвама Светитеља ариљских, Светога Ахилија, Светога краља Драгутина, Светога принца Урошице и Светих мученика ариљских и свих наших преподобних отаца, Господе помилуј и спаси нас. Братство Храма Светог Ахилија
Освећење Храма Светог великомученика Димитрија на Копаонику у Викенд насељу
Данас, 08. новембра 2021. када Света, Саборна и Апостолска Црква торжествено празнује Светог великомученика Димитрија служена је Света Архијерејска Литургија у Викенд насељу на Копаонику. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су Архијерејски намесник новопазарски протојереј Сава Шмигић и парох у Лешку јереј Милан Јакић (Епархија рашко-призренска), Архијерејски намесник студенички Данило Петровић, парох руднички јереј Предраг Радојевић, као и ђакон Стефан Симић. Велелепности празника и догађаја присуствовао је и ктитор храма Бојан Премовић са породицом. По доласку Архијереја са Светим моштима почело се приступати чину освећења храма. Владика је положио у Часни престо мошти. Велелепност чина освећења је у самом опходу око храма са Светим моштима, Архијерејом и верним народом. Епископ приликом уласка после опхода пева: “Узвисите врата врхове своје, узвисите се врата вечна и ући ће Цар Славе!“ На данашњи дан улази Цар Славе и освећује овај велелепни храм. По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај храм по жељи и труду самога ктитора Бојана Премовића и његове породице.“ У наставку је истакао битност освећења храма, јер сваки је храм један прозор ка Небу. Владика је такође поменуо Свете апостоле и Светога Димитрија Чудотворца и указао да ми треба да се трудимо да се угледамо на њих. Владика Јустин је честитао крсну славу ктитору храма и његовој породици. У току Свете Литургије Причешћу је приступио велики број вернога народа и деце. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је пререзао славски колач и крстио Димитрија Премовића, сина ктитора храма. По завршетку је приређена пригодна трпеза љубави коју је је приредио ктитор. Парох руднички Предраг Радојевић
Епископ Јустин богослужио у Светолазаревском храму у Матарушкој Бањи
У недељу 20. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, уз салужење старешине храма протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, протојереја Влада Величковића, протојереја Дејана Радмилца, протођакона Милутина Балтића и ђакона Стефана Симића. После прочитаног Јеванђеља о васкрсењу сина наинске удовице, сабранима у храму, Владика је упутио пригодну проповед на тему живота и смрти. Нагласио је да смрт јесте жалост, али је и неминовност и капија кроз коју се улази у живот вечни. Живот на земљи је краткотрајан. Журимо и стварамо. Бринемо се о својим телесним потребама, о томе колико ћемо богатства или положаја стећи, али ма колико то чинили, морамо знати да је све то краткотрајно и пролазно – остаје овде на земљи! То што Господ жели од нас јесте да бринемо о спасењу своје душе. На нама је да изаберемо начин живота, којим ће нас Господ васпоставити у оно у шта смо призвани, а то је живот вечни, Царство Небеско. Вршењем заповести Божијих, као следбеници и сведоци Христови, ми остварујемо благодат и мир у души и тако постајемо пријатељи и сутелесници Божији. Зато је старање за спасење душе претежније од старања за тело. Док је времена на земљи треба се потрудити на спасењу душе. У храму Божијем сазнајемо шта Бог жели од нас. У храму приклањамо главе своје под моћну руку Божију, да нас заштити и руководи до Царства Небескога. Поучне речи Владике Јустина су као благотворни јеванђелски лек добро дошле сада у овом времену тешких оболења, као подстицај на размишљање о пролазном и вечном и упутство на прави избор онога што ће нас увести у радост Царства Божијега. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У суботу, 6. новембра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима. На овај дан молитвено се сећамо свих у Господу уснулих чланова Цркве. Молимо се за све од века уснуле: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана. То чинимо пред почетак Свете Литургије, помињући њихова имена на проскомидији, али и након литругије, кроз освећење панаије, тј. жита. ,, Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди (Јн. 12:24)“- каже Господ Исус Христос својим ученицима. Зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор Светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети. У све Свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној.“ (Мали Требник, САС СПЦ, 2016.) Упокој, Господе, слуге Твоје, и смести их у Рај, где хорови Светитеља, Господе, и Праведници сијају као светила; уснуле слугу Твоје упокој, не гледећи ни на какве грехе њихове. (Тропар за упокојене) Вероучитељ Филип Зеленовић
Снимак предавања у Г. Милановцу: протонамесник Александар Р. Јевтић, “Достојевски о Богу и човеку“
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Праведни Јосиф – трпељиви страдалник и Божија промисао“
Свето Писмо нам на многе начине показује да је Господ присутан у нашим животима и да Својим Промислом брине о свима и о свему. У библијској повести некада нам се чини као да је Господ одсутан и као да не гледа на патње и страдања праведника али се убрзо покаже да Господ не оставља Своје верне слуге и да само Њему знаним путевима заправо брине о онима Који Га љубе. Вероватно једна од најлепших библијских прича која нас подстиче да имамо поверење у Промишљање Божије о нама и о свету је прича о страдалном Јосифу – Јаковљевом сину. Он је био дванаести син у породици свога оца. Будући да је био најмлађи, остарели отац се о њему дирљиво бринуо и доживљавао га као свога мезимца. Међутим, такав однос оца према Јосифу је код старије браће довео до зависти, па чак и до мржње и презира. На све то дечкић Јосиф је често имао необичне снове у којима је видео себе у будућности на престолу и како му се остала браћа клањају, што је старију браћу тек доводило до гнева. Једном приликом када су далеко од свога дома чували стада и када је отац послао Јосифа да се придружи старијој браћи они су се решили да га убију и да кажу оцу како га је напала нека дивља звер. Јосифа је од смрти спасао један од браће који није дозволио да се пролије братска крв па су донели одлуку да га продају египатским трговцима који су откупљивали младе робове и одводили их на фараонов двор. Вративши се без Јосифа, браћа су оцу пренела лаж да су га звери појеле на путу приложивши као доказ његову одећу коју су претходно натопили јагњећом крвљу. Но, испоставља се да је млади Јосиф врло способан, разборит и мио младић тако да га његов господар поставља за надзорника свег свог имања и своје куће. Али, нажалост, што би рекао наш народ, ђаво никад не спава… Господарева жена видевши Јосифову лепоту и разборитост покушава да заведе Јосифа. Јосиф се у тој ситуацији, међутим, показује као верни слуга Божији и одбија грешни предлог господареве жене, јер је то нечасно и пред Богом и пред њеним мужем који му је толико доброг учинио. Жена је тада, у бесу, оптужила Јосифа да је он желео да је силом примора на телесни однос. Јосиф је тада бачен у тамницу међу најтеже осуђенике и убице. Дакле, по други пут, се чини да је готово са његовим животом, али се заправо испоставља да је Господ имао некакву другу замисао са њим… Оно што овде као пример нама треба споменути је чињеница да ни у овој животној катастрофи Јосиф не осуђује Бога за своја неправедна страдања већ све трпељиво подноси препустивши се поверењу у вољу Божију. У тамници су се између осталог налазила и два осуђеника из фараонове личне послуге. Они су сањали необичне снове и желели су да им их неко протумачи. Јосиф, који је толико поверење показао према Богу тада добија дар од Бога да им протумачи снове и када су се они обистинили један од тих слуга који је у међувремену ослобођен је обећао да ће Јосифу узвратити за услугу. То обећање се испунило онога тренутка када је египатски фараон уснио сан који га је ноћима прогањао, а који нико у Египту није знао шта значи. Сазнавши од овога човека који је службовао на његовом двору за Јосифов дар тумачења снова, фараон Јосифа позива из тамнице и наређује му да му да објашњење. Јосиф успева да објасни шта сан значи – да ће широм света наступити велика глад и помор и да Египћани треба да буду мудри и сакупе довољно хране како би преживели ту глад. Фараон видевши у Јосифовом тумачењу знак Божије наклоности према Јосифу њега поставља за управника свих житних поља у Египту како би Јосиф осмислио план како да се преживи та глад која предстоји. Од тог тренутка Јосиф практично постаје најзначајнија личност у читавом египатском царству. Испоставља се заправо да је тим необичним путем, тј. кроз те две страшне неправде коју су учињене према њему, Јосиф постао нешто што никада не би могао постати да је остао у дому свога оца или у дому свога господара. Ту се прича не завршава. Како је Јосиф рекао тако се и догодило. У читавом свету је наступила глад и само у Египту је било хране. Глад је стигла и до земље у којој су живели Јосифов отац и браћа и она их је приморала да оду у Египат како би преживели. Дошавши у Египат они нису препознали Јосифа (за ког су видели да је веома важна особа у Египту) али Јосиф њих јесте. И у том тренутку, када би по људском требало да следи освета над својом неправедном браћом, испоставља се да је Јосиф неко ко је пун љубави према њима, и опрашта им све. Штавише, када им је открио свој идентитет он им (њима – веома уплашенима) говори да не треба себе да криве јер је све то што се догодило заправо била Божија воља да би он дошао на место на којем је сада и како су заправо тако њихови животи спасени, јер да се то није десило сада би сви они помрли од глади. Кроз Јосифов живот ми у великој мери можемо и треба да осмотримо своје живот. Многе догађаје нисмо у стању да објаснимо и да разумемо, многе нас неправде боле. Но уколико је Господ Неко ко нас воли, а у то као православни хришћани верујемо, онда у свему томе треба показати макар мало поверења у Његову љубав и Његову благост. Боље од нас самих Он зна шта је нама потребно, а успут треба опраштати… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 05. новембар 2021. године