
Литургијски почетак Божићног поста у Светосавском храму у Краљеву
У 23. недељу по Духовима, 28. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакон Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседу започео речима о Господу Исусу Христу као једином ослободитељу од демона и страсти. Владика је истакао да је човек једно чудесно биће које ,,може бити више од анђела, али које може пасти и дубље од пакла.“ С обзиром на то да је данас почео Божићни пост, Владика је у наставку беседе говорио о посту као средству за очишћење и борбу против ђавола и његових анђела. Владика је посебно похвалио хор нашега храма под диригентском палицом Драгане Манојловић и благословио њихов даљи рад. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крви Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић

Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве на Светог Јована Златоустог
На празник Светог Јована Златоустог, Владика Јустин је, уз саслужење братства овога храма, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву. Господин Дејан Камиџорац, вишедеценијски чтец и ипођакон (ове јесени се навршава тридесет година његовог помагања на Архијерејским Литургија Епископâ жичких) је прислуживао Владики. Појање је предводио г-дин Иван Трајковић, уз помоћ протонамесника Дејана Марковића. Служили смо Литургију у спомен на Светог Јована, великог светитеља Цркве Христове, који је читав свој живот посветио објављивању речи Божије верним људима. У својој беседи, Владика нас је подсетио на његове трудове и напоре који су пример који и ми треба да следимо. Позвао нас је да читамо Житије Светог Јована у преводу Светог Јустина Ћелијског јер ћемо у њему видети колика је љубав којом је овај светитељ горео према Христу Спаситељу. Његов живот са свим прогонствима кроз која је прошао је у ствари утеха, јер је он ушао у радост Господа свога. Завршавајући своје обраћање Владика нас је – своју паству – поверио топлим молитвама Светога Јована, чију Литургију служимо током читаве године. Хвала Светом Јовану Златоустом који нам је пружио дивне литургијске речи којима благосиљамо доброту Божију према нама. Ђакон Стефан Милошевски

Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Бог је помоћник у невољама нашим – зато се нећемо уплашити (Свети цар Давид)
Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази. Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету. Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње. Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли… Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију. Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине… Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. новембар 2021. године

Празник Светог Стефана Дечанског у Краљеву
Дана 24. новембра 2021. године, када Мајка Црква прославља свештени спомен Светог краља Стефана Дечанског, у народу познатијег као Мратиндан, у Храму Светог Саве у Краљеву литургијски принос извршио је Архипастир Епархије жичке Г. Јустин. Епископу је саслуживало братство храма уз пратњу појаца овога Светога храма и верног народа који је препознао важност молитвеног заступања овог угодника Божијег од нашега рода. Међу њима је било и свечара који су упркос домаћинским обавезама које их чекају у дому, нашли времена да присуствују Светој Литургији као Извору светости и објашњењу светитељства. У пригодној празничној беседи Епископ Јустин је честитао свечарима крсну славу, подсећајући да је данас посебно свечано у лаври дечанској која се краси моштима Светог Стефана. Указао је на нашу радост што имамо светитеље из свог рода, што нас не раздваја, већ још више учвршћује у заједници са осталим светородним народима православним у Христу. Изразио је и сопствену радост и успомену на овај дан, јер је 1984. у Манастиру Дечанима произведен за јеромонаха. Позвао је све присутне да рајско осећање, мир и радост буде наш заједнички циљ, а не само празна реч. У том смислу је као поуку цитирао и речи Светог Силуана Атанског: “Молим се, Господе, да Те свет заволи Духом Светим.“ Литургијско сабрање је као што и доликује крунисано сједињењем са Христом и међу собом у Чаши Живота вечнога. Протонамесник Александар Р. Јевтић

Комеморација Марини Луковић у О.Ш. “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 24. новембра 2021. године у Основној школи ,,Академик Миленко Шушић“ одржана је комеморација упокојеној слушкињи Господњој, вероучитељици Марини Луковић. Комеморацији су присуствовали чланови колектива ове школе у којој је наша драга Марина сејала Реч Господњу и поруку љубави Божије, као и чланови најуже породице. Док се у позадини чуло умилно византијско појање које је Марина свим срцем волела, потресне говоре су одржали директорка школе Драгица Дојчиновић, педагог Јелена Вукашиновић и вероучитељ Дарко Стевановић. Педагог је изнела њену биографију, где је навела основне податке из њеног живота. Наиме, Марина Луковић рођена је 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет је уписала у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала том факултету, након чега се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Након излагања Маринине биографије, вероучитељ Дарко Стевановић је свој говор започео цитатом из Посланице Јаковљеве: ,,Тако и вера, ако нема дела мртва је по себи“. Навео је да је управо овај цитат прва асоцијација на ову увек живахну вероучитељицу, пуну енергије и чисте вере у Христа, Цркву Његову и вечни живот у заједници са Богом. Марина се свим срцем трудила да деци пренесе оно што је суштина наставе православног катихизиса, а то је сагледавање иконе Божије у сваком човеку, као и развијање љубави према Цркви, Светој Литургији и жеље за ступање у заједницу са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Такође, вероучитељ је говорио и о свом личном односу са Марином, коју је упознао приликом ходочасничког путовања на манастир Острог, када је схватио колико је продуховљену душу она поседовала. Навео је да је она доста утицала на то да и сам заволи Христа и Цркву Његову. Телесно у свету, али срцем у манастиру, Марина је последње дане свог живота провела у својој вољеној Жичи. На крају, вероучитељ ј цитирао архимандрита Тимотеја, који је у својој беседи на Маринином опелу нагласио да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Директорка Драгица Дојчиновић је на веома потресан начин говорила о Маринином детињству, с обзиром на то да су биле заједно у школској клупи. Наиме, одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Волела је кошарку, тренирала рукомет, слушала музику, а у исто време била најуспешнија и из природних и друштвених наука. Када је била студент, волела је да посећује позориште, те је и након што се вратила у Гучу имала обичај да стопира до Београда, како би одгледала неку позоришну представу. Када је почела да ради као вероучитељица, била је препуна идеја и константно покретала различите пројекте са ученицима. Директорка је нагласила да је Маринино упокојење велики губитак за школу, али и за Цркву, с обзиром на труд који је уложила у катихизацију првенствено ученика млађих разреда, чиме је поставила чврст темељ за развој љубави према Христу у каснијем периоду живота. На крају, сви присутни су се помолили за вечан помен нашој драгој сестри у Христу, недостижној у узрастању у љубави Божијој, Марини Луковић. Дарко Стевановић, дипл. теолог

Аранђеловдан – крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
На дан када наша Света Црква прославља спомен на Сабор Светог архангела Михаила и осталих небеских сила, литургијска заједница Саборног храма Епархије жичке празник је прославила Светом Архијерејском Литургијом коју је служио данашњи свечар Епископ жички Г. Јустин. Велики број људи сабрао се данас под сводовима Цркве Светог Саве у Краљеву да закриљени молитвом свога заштитника архистратига Михаила приме Тело и Крв Оног којем анђели руковођени непрестано певају „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!“ Како наша Црква пројављује себе у светлости и будућем времену, данашњи светоархангелски дан испуњен је обиљем благодати Божије, која је зрачила из извора наше вере, Свете Евхаристије. Разлога за наше придруживање песмама анђела поред највећег Лека за спасење којег примамо било је више. Светог архангела Михаила као свога небеског заштитника и молитвеника пред престолом Бога Живога прославља и наш Архипастир и путовођа Владика Јустин, како је рекао архимандрит вазнесењски Тимотеј у својој беседи. Сабрању и свештенодејству поред великог броја свештенства и монаштва из читаве Епархије, присуствовали су још двојица данашњих свечара – игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Радост овога дана обележило је и произвођење на Малом входу пароха атеничког јереја Александра Грујовића, у чин протојереја. Заједница озaрена радошћу данашњих догађаја пројавила је сагласност клицањем „Аксиос“, препознајући труд и посвећеност вишегодишњег протођакона Епископа жичког Јустина, сада свештеника Александра који својим живљењем и служењем у Цркви Божијој сведочи. По благослову Епископа Јустина сабранима се беседом обратио архимандрит Тимотеј који је својом снажном беседом огрејао наша сећања и мисли на подвиге Архистратига Михаила упоредивши га са чином Епископа. У то име рекао је да као што је Архистратиг био први, вођа у рату против отпалих анђела тако и је Епископ онај који припрема план и води духовну борбу на овоземаљском терену. Тиме је указао на повезаност Небеске и Земaљске Цркве и то не као одвојене већ једне исте у Христу Господу. Из тог разлога велика је благодат испред Епископа жичког Г. Јустина, који aрхaнгела Михаила слави као свога заштитника. У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У поподневним часовима Владика Јустин приредио је славску трпезу угостивши браћу Aрхијереје, Игнатија браничевског и Теодосија рашко-призренског, као и остале драге званице. Текст и фото: Душан Дуњић, студент теологије

Достојевски као изазов – представљање зборника “Искушана мисао Достојевског“ у чачанској библиотеци
Представљање зборника радова „Искушана мисао Достојевског” у издању Епархије жичке, одржано је у Градској библиотеци Чачак у петак, 19. новембра. Публикација је објављена ове године, поводом два велика јубилеја – 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, једног од најзначајнијих руских писаца чије је дело постало образац светске књижевности. О Зборнику су говорили мр Ана Гвозденовић и презвитер Александар Р. Јевтић, уредник издања. Зборник је резултат написаних текстова књижевних критичара, свештених лица, драмских уметника, историчара. Радове треба схватити као разговор јер су аутори на неки начин сабеседници великог књижевника. Рукописи су тако ткани да по садржају и форми представљају замишљени дијалог идеја и мисли које се међусобно сусрећу, претичу и укрштају. Предговор потписује драмски уметник Небојша Дугалић, док је лектуру и коректуру извршила мр Ана Гвозденовић. Она је на промоцији говорила из угла филолога и тумача књижевности, дајући кратак осврт на једанаест радова који су заступљени у Зборнику. Она је осветлила специфичност сваког рада и истакла да у овој публикацији аутори износе и неке нове погледе, промишљају о најразличитијим темама из живота који су чврсто увезани са темама који је обрађивао Достојевски, иако на први поглед не делује тако. Мр Ана Гвозденовић је указала и на важност истраживачког рада и ту сталну запитаност која кореспондира са делом Достојевског. Излагање је завршила стиховима песника Живорада Недељковића: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује светˮ. Уредник издања, отац Александар Р. Јевтић се на почетку обраћања осврнуо на наслов зборника „Искушана мисао Достојевскогˮ. Он је између осталог казао: „Наслов је настао у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу.ˮ О. Јевтић је говорио и о великом књижевном и мисаоном наслеђу руског писца и о актуелности речи Достојевског у првим деценијама 21. века и нашој обавези да му се делимично одужимо читањем, промишљањем и писањем о његовом делу. Домишљатим питањима госте је кроз разговор водио библиотекар Никола Пеулић. Извор: cacak-dis.rs

Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. Дана 23. новембра другу годину како Хрaм Светог великомученика Георгија прославља своју храмовну славу, сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, старешине Храма Свветог Цара Константина и Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу јереја Бојана Сујића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору јереја Ненада Ивановића, протонамесника Дејан Марковића, старешине Храма Светог великомученика Георгија протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Михајло Живковић и ђакона ужичког Милана Босића. Светој Литургији су присуствовали представници градских власти, ђаци Основне школе Душан Јерковић са својим вероучитељем Бојаном Михаиловићем, као и мноштво верног народа. Сабраном народу се обратио отац Милић Драговић, приповедајући о животу и мучеништву Светог Георгија за веру православну. Честитао је славу братству овога храма и свим парохијанима. Старешина храма отац Владимир је доделио захвалницу заменику градоначелника господину Драгољубу Стојадиновићу за неизмерну љубав и помоћ Цркви. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави. Отац Владимир се захвалио званицама и пожелео да им се врати у здрављу и весељу. Ђакон ужички Милан Босић

Молитвени испраћај протојереја Војка Михајиловића
У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен упокојени парох пожешки протојереј Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење 12 свештеника и 2 ђакона из епархија Жичке и Милешевске. Након Божанске Литургије Епископ Атанасије служио је опело почившем проти Војку, а саслуживало је преко 50 свештеника из више Епархија Српске Православне Цркве. Поред супруге и ћерки, родитеља, браће, многобројне родбине, ту су били његови школски другови из Призренске богословије, свештенослужитељи из Пријепоља, Пљеваља, Ариља и Пожеге као и многи његови парохијани из места у којима је служио Богу и своме роду. Речима утехе Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима присутнима: – Данас смо сви на губитку, сви који смо овде, а и многи други који са нама нису овде физички. На губитку су сви они који су упознали уснулога служитеља Божијег протојереја Војка, јер ми га испраћамо са ове позорнице живота. И нису на губитку само његове ћерке и његова часна супруга. На губитку су његови саслужитељи који су се њим учили у Призренској богословији а и ја који сам имао част да будем његов учитељ, тамо у Богословији. На губитку су сви парохијани, они из Милешевске епархије и они из Жичке епархије, где је служио протојереј Војко. – У овом тренутку бола ми се трудимо да разборито и реално сагледавамо ово што се догодило и кроз шта пролазимо. И кад реално сагледавамо долазе нам зраци радости и утехе. Јер, ево пре свега видимо да је протојереј Војко уснуо борећи се и трудећи се на њиви Господњој, као слуга Христов, служитељ Божији. И ми се одмах сећамо како је Господ наш Христос изабрао себи служитеље да проповедају Његову реч, да говоре о Њему и Његовом делу, најпре Апостоле а касније кроз сва времена, Господ је бирао себи служитеље, настављаче дела Светих Апостола. И сви су били задовољни зато што су на делу Божијем. Међу тим настављачима јесте и брат наш, саслужитељ, протојереј Војко. Радећи на Њиви Господњој исто то дело првих Христових ученика он је своју душу предао Богу. – Иако је наш брат Војко прерано отишао можемо рећи да је то један достојанствен, чак привилегован, начин одласка. Јер је уснуо радећи дело Господње, трудећи се да испуни оно на шта га је Бог изабрао. – Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп, који испраћа протојереја Војка, сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате. – Господ наш Исус Христос има одговор за све ово што се догодило, за ово испраћање са животне позорнице уснулога. Господ је надјачао оно што поражава нас, надјачао све људске слабости, све тешкоће живота, надјачао и највећег човековог непријатеља – смрт. Васкрсао је и чини живим свакога ко је у животној заједници са Њиме, ко је у Његовој близини, ко живот проводи са Њиме. Господ наш, у данас прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, каже да је дошао да испуни вољу Оца Свога Небескога овде на земљи, међу нама. А воља Оца Његовога јесте да све људе које му је Он дао и који верују у Њега сачува, да нико ко верује у Њега не пропадне него да има Живот Вечни. Господ нас чини јакима у овом животу и потпуним победницима о Васкрсењу мртвих када ће све дозвати поново у пуноћу Живота и вечно настанити у Царству Своме. – Поносни смо што смо познавали оца Војка. Жао нам је што тако рано одлази, али, испунио је своје дело на које га је Бог изабрао. Нека је вечан покој блаженоупокојеном брату и саслужитељу нашем протојереју Војку, додао је на крају Епископ Атанасије. У име Епископа жичког г. Јустина изјаву саучешћа породици уснулог протојереја Војка прочитао је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић: – У тренуцима жалости за њим и губитком за његове ближње, утеха нам је то да смо сигурни да се достојно припремио за одлазак из овог привременог у вечни живот, достојанствено и часно послуживши Цркви Христовој, као истинити пастир словесног стада и оставивши за собом своје најмилије. Његовој породици изражавамо наше најдубље саучешће, са молитвом да га Господ настани тамо где нема болести ни жалости него где је бесконачни живот са свима светима. Протојереј Драган је потом кратко додао: – Драги оче Војко, нећемо те пуно задржавати јер ти журиш Господу твоме и нашем. После три дана туге и жалости, ове Свете Тајне и молитвословља нас отрежњују у казују нам да нема туге ни жалости. Из твоје Сјенице си пошао, преко Призрена, врлетног Јавора, до жупног Пријепоља, плаховите Таре, потом до најузвишенијих села ариљске општине и до питоме пожешке котлине. И опет, ево данас у твојој Сјеници телом, а надамо се, духом са Господом и Свима Светима. Моли се за нас а ми остајемо дужни, твоји многи пријатељи, парохијани, твоја браћа свештеници, да се свако на свој начин одужи теби према твојој породици која је остала иза тебе. Вечан ти спомен и Царство Божије. У име генерације Призренске богословије, са којом је отац Војко провео најлепше школске године живота, од свог школског друга опростио се протојереј Горан Стојановић: – Тежак и крстоносан је био пут оца Војка. То најбоље зна његова породица која је данас ожалошћена. Али исто тако његов пут је био и спасоносан јер је млад грабио блага на небу а не на земљи. Са својом породицом, браћом и родитељима, изграђивао је малу Цркву а сада је у Небеској Цркви заједно са анђелима. Радовао се доласку свога још нерођеног сина али је остао у уверењу да ће бити бољи и часнији од њега. Након опела и опроштаја, испред храма Светих Апостола формирана је колона у којој су земни остаци протојереја Војка Михајиловића пренети до сјеничког православног градског гробља. Ту на месту где је његово тело предато земљи, од свог љубљеног тате опростила се Војкова млађа ћерка Кристина речима пуним

Опело и сахрана вероучитељице Марине Луковић у Гучи
Дана 22. новембра 2021. године на гробљу у Гучи је сахрањена новоупокојена слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Читав свој живот посветила је Господу и Цркви Божијој, те се у складу са тим на самом опелу и спроводу осетила огромна благодат Духа Светога. Опело су служили архимандрит Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење, протонамесник Новица Благојевић – координатор за Верску наставу Епархије жичке, јереј Немања Матејић – парох вички и јереј Мирослав Миленковић – парох лучански. У својој беседи, отац Тимотеј је на потресан начин говорио о чистој вери и љубави коју је наша сестра Марина носила у срцу. Енергија којом је зрачила је свима нама била недостижна, те нам је и овај пут умакла, остављајући нас да промишљамо о путу ка Царству Небеском, са кога она никада није скренула. Отац Тимотеј је говорио и о свом познанству са нашом Марином, те је наводио примере манастира које је походила. Она је телесно живела у свету, али срце јој је припадало манастиру, те је у складу са тим и последње дане провела у својој вољеној Жичи. Отац Новица је пренео изразе саучешћа Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, након чега је говорио о Марининој неугасивој енергији приликом усађивања љубави својим ученицима према Богу и Цркви Његовој. Била је омиљена међу ученицима, обављајући посао вероучитеља са пуно љубави и пажње. Вечан помен и Царство Божије нашој драгој Марини, уз наду да ће нас својим молитвама заступати пред Престолом Творца. Дарко Стевановић, дипл. теолог

Литургијски почетак Божићног поста у Светосавском храму у Краљеву
У 23. недељу по Духовима, 28. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакон Стефан Милошевски, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је у складу са данашњим Јеванђељем, беседу започео речима о Господу Исусу Христу као једином ослободитељу од демона и страсти. Владика је истакао да је човек једно чудесно биће које ,,може бити више од анђела, али које може пасти и дубље од пакла.“ С обзиром на то да је данас почео Божићни пост, Владика је у наставку беседе говорио о посту као средству за очишћење и борбу против ђавола и његових анђела. Владика је посебно похвалио хор нашега храма под диригентском палицом Драгане Манојловић и благословио њихов даљи рад. У наставку Литургије уследило је причешћивање Телом и Крви Господа Исуса Христа. Беседу Владике Јустина преносимо у целости: Вероучитељ Филип Зеленовић

Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве на Светог Јована Златоустог
На празник Светог Јована Златоустог, Владика Јустин је, уз саслужење братства овога храма, служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Краљеву. Господин Дејан Камиџорац, вишедеценијски чтец и ипођакон (ове јесени се навршава тридесет година његовог помагања на Архијерејским Литургија Епископâ жичких) је прислуживао Владики. Појање је предводио г-дин Иван Трајковић, уз помоћ протонамесника Дејана Марковића. Служили смо Литургију у спомен на Светог Јована, великог светитеља Цркве Христове, који је читав свој живот посветио објављивању речи Божије верним људима. У својој беседи, Владика нас је подсетио на његове трудове и напоре који су пример који и ми треба да следимо. Позвао нас је да читамо Житије Светог Јована у преводу Светог Јустина Ћелијског јер ћемо у њему видети колика је љубав којом је овај светитељ горео према Христу Спаситељу. Његов живот са свим прогонствима кроз која је прошао је у ствари утеха, јер је он ушао у радост Господа свога. Завршавајући своје обраћање Владика нас је – своју паству – поверио топлим молитвама Светога Јована, чију Литургију служимо током читаве године. Хвала Светом Јовану Златоустом који нам је пружио дивне литургијске речи којима благосиљамо доброту Божију према нама. Ђакон Стефан Милошевски

Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Бог је помоћник у невољама нашим – зато се нећемо уплашити (Свети цар Давид)
Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази. Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету. Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње. Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли… Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију. Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине… Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. новембар 2021. године

Празник Светог Стефана Дечанског у Краљеву
Дана 24. новембра 2021. године, када Мајка Црква прославља свештени спомен Светог краља Стефана Дечанског, у народу познатијег као Мратиндан, у Храму Светог Саве у Краљеву литургијски принос извршио је Архипастир Епархије жичке Г. Јустин. Епископу је саслуживало братство храма уз пратњу појаца овога Светога храма и верног народа који је препознао важност молитвеног заступања овог угодника Божијег од нашега рода. Међу њима је било и свечара који су упркос домаћинским обавезама које их чекају у дому, нашли времена да присуствују Светој Литургији као Извору светости и објашњењу светитељства. У пригодној празничној беседи Епископ Јустин је честитао свечарима крсну славу, подсећајући да је данас посебно свечано у лаври дечанској која се краси моштима Светог Стефана. Указао је на нашу радост што имамо светитеље из свог рода, што нас не раздваја, већ још више учвршћује у заједници са осталим светородним народима православним у Христу. Изразио је и сопствену радост и успомену на овај дан, јер је 1984. у Манастиру Дечанима произведен за јеромонаха. Позвао је све присутне да рајско осећање, мир и радост буде наш заједнички циљ, а не само празна реч. У том смислу је као поуку цитирао и речи Светог Силуана Атанског: “Молим се, Господе, да Те свет заволи Духом Светим.“ Литургијско сабрање је као што и доликује крунисано сједињењем са Христом и међу собом у Чаши Живота вечнога. Протонамесник Александар Р. Јевтић

Комеморација Марини Луковић у О.Ш. “Академик Миленко Шушић“ у Гучи
Дана 24. новембра 2021. године у Основној школи ,,Академик Миленко Шушић“ одржана је комеморација упокојеној слушкињи Господњој, вероучитељици Марини Луковић. Комеморацији су присуствовали чланови колектива ове школе у којој је наша драга Марина сејала Реч Господњу и поруку љубави Божије, као и чланови најуже породице. Док се у позадини чуло умилно византијско појање које је Марина свим срцем волела, потресне говоре су одржали директорка школе Драгица Дојчиновић, педагог Јелена Вукашиновић и вероучитељ Дарко Стевановић. Педагог је изнела њену биографију, где је навела основне податке из њеног живота. Наиме, Марина Луковић рођена је 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет је уписала у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала том факултету, након чега се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Након излагања Маринине биографије, вероучитељ Дарко Стевановић је свој говор започео цитатом из Посланице Јаковљеве: ,,Тако и вера, ако нема дела мртва је по себи“. Навео је да је управо овај цитат прва асоцијација на ову увек живахну вероучитељицу, пуну енергије и чисте вере у Христа, Цркву Његову и вечни живот у заједници са Богом. Марина се свим срцем трудила да деци пренесе оно што је суштина наставе православног катихизиса, а то је сагледавање иконе Божије у сваком човеку, као и развијање љубави према Цркви, Светој Литургији и жеље за ступање у заједницу са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Такође, вероучитељ је говорио и о свом личном односу са Марином, коју је упознао приликом ходочасничког путовања на манастир Острог, када је схватио колико је продуховљену душу она поседовала. Навео је да је она доста утицала на то да и сам заволи Христа и Цркву Његову. Телесно у свету, али срцем у манастиру, Марина је последње дане свог живота провела у својој вољеној Жичи. На крају, вероучитељ ј цитирао архимандрита Тимотеја, који је у својој беседи на Маринином опелу нагласио да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Директорка Драгица Дојчиновић је на веома потресан начин говорила о Маринином детињству, с обзиром на то да су биле заједно у школској клупи. Наиме, одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Волела је кошарку, тренирала рукомет, слушала музику, а у исто време била најуспешнија и из природних и друштвених наука. Када је била студент, волела је да посећује позориште, те је и након што се вратила у Гучу имала обичај да стопира до Београда, како би одгледала неку позоришну представу. Када је почела да ради као вероучитељица, била је препуна идеја и константно покретала различите пројекте са ученицима. Директорка је нагласила да је Маринино упокојење велики губитак за школу, али и за Цркву, с обзиром на труд који је уложила у катихизацију првенствено ученика млађих разреда, чиме је поставила чврст темељ за развој љубави према Христу у каснијем периоду живота. На крају, сви присутни су се помолили за вечан помен нашој драгој сестри у Христу, недостижној у узрастању у љубави Божијој, Марини Луковић. Дарко Стевановић, дипл. теолог

Аранђеловдан – крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
На дан када наша Света Црква прославља спомен на Сабор Светог архангела Михаила и осталих небеских сила, литургијска заједница Саборног храма Епархије жичке празник је прославила Светом Архијерејском Литургијом коју је служио данашњи свечар Епископ жички Г. Јустин. Велики број људи сабрао се данас под сводовима Цркве Светог Саве у Краљеву да закриљени молитвом свога заштитника архистратига Михаила приме Тело и Крв Оног којем анђели руковођени непрестано певају „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!“ Како наша Црква пројављује себе у светлости и будућем времену, данашњи светоархангелски дан испуњен је обиљем благодати Божије, која је зрачила из извора наше вере, Свете Евхаристије. Разлога за наше придруживање песмама анђела поред највећег Лека за спасење којег примамо било је више. Светог архангела Михаила као свога небеског заштитника и молитвеника пред престолом Бога Живога прославља и наш Архипастир и путовођа Владика Јустин, како је рекао архимандрит вазнесењски Тимотеј у својој беседи. Сабрању и свештенодејству поред великог броја свештенства и монаштва из читаве Епархије, присуствовали су још двојица данашњих свечара – игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Радост овога дана обележило је и произвођење на Малом входу пароха атеничког јереја Александра Грујовића, у чин протојереја. Заједница озaрена радошћу данашњих догађаја пројавила је сагласност клицањем „Аксиос“, препознајући труд и посвећеност вишегодишњег протођакона Епископа жичког Јустина, сада свештеника Александра који својим живљењем и служењем у Цркви Божијој сведочи. По благослову Епископа Јустина сабранима се беседом обратио архимандрит Тимотеј који је својом снажном беседом огрејао наша сећања и мисли на подвиге Архистратига Михаила упоредивши га са чином Епископа. У то име рекао је да као што је Архистратиг био први, вођа у рату против отпалих анђела тако и је Епископ онај који припрема план и води духовну борбу на овоземаљском терену. Тиме је указао на повезаност Небеске и Земaљске Цркве и то не као одвојене већ једне исте у Христу Господу. Из тог разлога велика је благодат испред Епископа жичког Г. Јустина, који aрхaнгела Михаила слави као свога заштитника. У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У поподневним часовима Владика Јустин приредио је славску трпезу угостивши браћу Aрхијереје, Игнатија браничевског и Теодосија рашко-призренског, као и остале драге званице. Текст и фото: Душан Дуњић, студент теологије

Достојевски као изазов – представљање зборника “Искушана мисао Достојевског“ у чачанској библиотеци
Представљање зборника радова „Искушана мисао Достојевског” у издању Епархије жичке, одржано је у Градској библиотеци Чачак у петак, 19. новембра. Публикација је објављена ове године, поводом два велика јубилеја – 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, једног од најзначајнијих руских писаца чије је дело постало образац светске књижевности. О Зборнику су говорили мр Ана Гвозденовић и презвитер Александар Р. Јевтић, уредник издања. Зборник је резултат написаних текстова књижевних критичара, свештених лица, драмских уметника, историчара. Радове треба схватити као разговор јер су аутори на неки начин сабеседници великог књижевника. Рукописи су тако ткани да по садржају и форми представљају замишљени дијалог идеја и мисли које се међусобно сусрећу, претичу и укрштају. Предговор потписује драмски уметник Небојша Дугалић, док је лектуру и коректуру извршила мр Ана Гвозденовић. Она је на промоцији говорила из угла филолога и тумача књижевности, дајући кратак осврт на једанаест радова који су заступљени у Зборнику. Она је осветлила специфичност сваког рада и истакла да у овој публикацији аутори износе и неке нове погледе, промишљају о најразличитијим темама из живота који су чврсто увезани са темама који је обрађивао Достојевски, иако на први поглед не делује тако. Мр Ана Гвозденовић је указала и на важност истраживачког рада и ту сталну запитаност која кореспондира са делом Достојевског. Излагање је завршила стиховима песника Живорада Недељковића: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује светˮ. Уредник издања, отац Александар Р. Јевтић се на почетку обраћања осврнуо на наслов зборника „Искушана мисао Достојевскогˮ. Он је између осталог казао: „Наслов је настао у тренутку созерцања о томе да се Достојевски не сме идеализовати као безгрешни писац и човек, што је чест случај код многих искрених љубитеља његовог узвишеног стваралаштва. Писац је у свом животу прошао кроз велика искушења, из којих је произишла Осана Христу.ˮ О. Јевтић је говорио и о великом књижевном и мисаоном наслеђу руског писца и о актуелности речи Достојевског у првим деценијама 21. века и нашој обавези да му се делимично одужимо читањем, промишљањем и писањем о његовом делу. Домишљатим питањима госте је кроз разговор водио библиотекар Никола Пеулић. Извор: cacak-dis.rs

Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. Дана 23. новембра другу годину како Хрaм Светог великомученика Георгија прославља своју храмовну славу, сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, старешине Храма Свветог Цара Константина и Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу јереја Бојана Сујића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору јереја Ненада Ивановића, протонамесника Дејан Марковића, старешине Храма Светог великомученика Георгија протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Михајло Живковић и ђакона ужичког Милана Босића. Светој Литургији су присуствовали представници градских власти, ђаци Основне школе Душан Јерковић са својим вероучитељем Бојаном Михаиловићем, као и мноштво верног народа. Сабраном народу се обратио отац Милић Драговић, приповедајући о животу и мучеништву Светог Георгија за веру православну. Честитао је славу братству овога храма и свим парохијанима. Старешина храма отац Владимир је доделио захвалницу заменику градоначелника господину Драгољубу Стојадиновићу за неизмерну љубав и помоћ Цркви. После Свете Литургије братство храма је припремило трпезу љубави. Отац Владимир се захвалио званицама и пожелео да им се врати у здрављу и весељу. Ђакон ужички Милан Босић

Молитвени испраћај протојереја Војка Михајиловића
У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен упокојени парох пожешки протојереј Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење 12 свештеника и 2 ђакона из епархија Жичке и Милешевске. Након Божанске Литургије Епископ Атанасије служио је опело почившем проти Војку, а саслуживало је преко 50 свештеника из више Епархија Српске Православне Цркве. Поред супруге и ћерки, родитеља, браће, многобројне родбине, ту су били његови школски другови из Призренске богословије, свештенослужитељи из Пријепоља, Пљеваља, Ариља и Пожеге као и многи његови парохијани из места у којима је служио Богу и своме роду. Речима утехе Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима присутнима: – Данас смо сви на губитку, сви који смо овде, а и многи други који са нама нису овде физички. На губитку су сви они који су упознали уснулога служитеља Божијег протојереја Војка, јер ми га испраћамо са ове позорнице живота. И нису на губитку само његове ћерке и његова часна супруга. На губитку су његови саслужитељи који су се њим учили у Призренској богословији а и ја који сам имао част да будем његов учитељ, тамо у Богословији. На губитку су сви парохијани, они из Милешевске епархије и они из Жичке епархије, где је служио протојереј Војко. – У овом тренутку бола ми се трудимо да разборито и реално сагледавамо ово што се догодило и кроз шта пролазимо. И кад реално сагледавамо долазе нам зраци радости и утехе. Јер, ево пре свега видимо да је протојереј Војко уснуо борећи се и трудећи се на њиви Господњој, као слуга Христов, служитељ Божији. И ми се одмах сећамо како је Господ наш Христос изабрао себи служитеље да проповедају Његову реч, да говоре о Њему и Његовом делу, најпре Апостоле а касније кроз сва времена, Господ је бирао себи служитеље, настављаче дела Светих Апостола. И сви су били задовољни зато што су на делу Божијем. Међу тим настављачима јесте и брат наш, саслужитељ, протојереј Војко. Радећи на Њиви Господњој исто то дело првих Христових ученика он је своју душу предао Богу. – Иако је наш брат Војко прерано отишао можемо рећи да је то један достојанствен, чак привилегован, начин одласка. Јер је уснуо радећи дело Господње, трудећи се да испуни оно на шта га је Бог изабрао. – Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп, који испраћа протојереја Војка, сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате. – Господ наш Исус Христос има одговор за све ово што се догодило, за ово испраћање са животне позорнице уснулога. Господ је надјачао оно што поражава нас, надјачао све људске слабости, све тешкоће живота, надјачао и највећег човековог непријатеља – смрт. Васкрсао је и чини живим свакога ко је у животној заједници са Њиме, ко је у Његовој близини, ко живот проводи са Њиме. Господ наш, у данас прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, каже да је дошао да испуни вољу Оца Свога Небескога овде на земљи, међу нама. А воља Оца Његовога јесте да све људе које му је Он дао и који верују у Њега сачува, да нико ко верује у Њега не пропадне него да има Живот Вечни. Господ нас чини јакима у овом животу и потпуним победницима о Васкрсењу мртвих када ће све дозвати поново у пуноћу Живота и вечно настанити у Царству Своме. – Поносни смо што смо познавали оца Војка. Жао нам је што тако рано одлази, али, испунио је своје дело на које га је Бог изабрао. Нека је вечан покој блаженоупокојеном брату и саслужитељу нашем протојереју Војку, додао је на крају Епископ Атанасије. У име Епископа жичког г. Јустина изјаву саучешћа породици уснулог протојереја Војка прочитао је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић: – У тренуцима жалости за њим и губитком за његове ближње, утеха нам је то да смо сигурни да се достојно припремио за одлазак из овог привременог у вечни живот, достојанствено и часно послуживши Цркви Христовој, као истинити пастир словесног стада и оставивши за собом своје најмилије. Његовој породици изражавамо наше најдубље саучешће, са молитвом да га Господ настани тамо где нема болести ни жалости него где је бесконачни живот са свима светима. Протојереј Драган је потом кратко додао: – Драги оче Војко, нећемо те пуно задржавати јер ти журиш Господу твоме и нашем. После три дана туге и жалости, ове Свете Тајне и молитвословља нас отрежњују у казују нам да нема туге ни жалости. Из твоје Сјенице си пошао, преко Призрена, врлетног Јавора, до жупног Пријепоља, плаховите Таре, потом до најузвишенијих села ариљске општине и до питоме пожешке котлине. И опет, ево данас у твојој Сјеници телом, а надамо се, духом са Господом и Свима Светима. Моли се за нас а ми остајемо дужни, твоји многи пријатељи, парохијани, твоја браћа свештеници, да се свако на свој начин одужи теби према твојој породици која је остала иза тебе. Вечан ти спомен и Царство Божије. У име генерације Призренске богословије, са којом је отац Војко провео најлепше школске године живота, од свог школског друга опростио се протојереј Горан Стојановић: – Тежак и крстоносан је био пут оца Војка. То најбоље зна његова породица која је данас ожалошћена. Али исто тако његов пут је био и спасоносан јер је млад грабио блага на небу а не на земљи. Са својом породицом, браћом и родитељима, изграђивао је малу Цркву а сада је у Небеској Цркви заједно са анђелима. Радовао се доласку свога још нерођеног сина али је остао у уверењу да ће бити бољи и часнији од њега. Након опела и опроштаја, испред храма Светих Апостола формирана је колона у којој су земни остаци протојереја Војка Михајиловића пренети до сјеничког православног градског гробља. Ту на месту где је његово тело предато земљи, од свог љубљеног тате опростила се Војкова млађа ћерка Кристина речима пуним

Опело и сахрана вероучитељице Марине Луковић у Гучи
Дана 22. новембра 2021. године на гробљу у Гучи је сахрањена новоупокојена слушкиња Господња, вероучитељица Марина Луковић. Читав свој живот посветила је Господу и Цркви Божијој, те се у складу са тим на самом опелу и спроводу осетила огромна благодат Духа Светога. Опело су служили архимандрит Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење, протонамесник Новица Благојевић – координатор за Верску наставу Епархије жичке, јереј Немања Матејић – парох вички и јереј Мирослав Миленковић – парох лучански. У својој беседи, отац Тимотеј је на потресан начин говорио о чистој вери и љубави коју је наша сестра Марина носила у срцу. Енергија којом је зрачила је свима нама била недостижна, те нам је и овај пут умакла, остављајући нас да промишљамо о путу ка Царству Небеском, са кога она никада није скренула. Отац Тимотеј је говорио и о свом познанству са нашом Марином, те је наводио примере манастира које је походила. Она је телесно живела у свету, али срце јој је припадало манастиру, те је у складу са тим и последње дане провела у својој вољеној Жичи. Отац Новица је пренео изразе саучешћа Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, након чега је говорио о Марининој неугасивој енергији приликом усађивања љубави својим ученицима према Богу и Цркви Његовој. Била је омиљена међу ученицима, обављајући посао вероучитеља са пуно љубави и пажње. Вечан помен и Царство Божије нашој драгој Марини, уз наду да ће нас својим молитвама заступати пред Престолом Творца. Дарко Стевановић, дипл. теолог