Дана 24. новембра 2021. године у Основној школи ,,Академик Миленко Шушић“ одржана је комеморација упокојеној слушкињи Господњој, вероучитељици Марини Луковић. Комеморацији су присуствовали чланови колектива ове школе у којој је наша драга Марина сејала Реч Господњу и поруку љубави Божије, као и чланови најуже породице.
Док се у позадини чуло умилно византијско појање које је Марина свим срцем волела, потресне говоре су одржали директорка школе Драгица Дојчиновић, педагог Јелена Вукашиновић и вероучитељ Дарко Стевановић. Педагог је изнела њену биографију, где је навела основне податке из њеног живота. Наиме, Марина Луковић рођена је 28. фебруара 1969. године, од оца Косте и мајке Љубице. Основну школу је завршила у Гучи, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет је уписала у Београду, школске 1988/89. године. Године 2007. је дипломирала том факултету, након чега се запошљава као педагог у основној школи у Горачићима, где је радила до 2014, када је добила решење о постављењу на место вероучитеља Епархије Жичке у основној школи ,,Академик Миленко Шушић“. Након излагања Маринине биографије, вероучитељ Дарко Стевановић је свој говор започео цитатом из Посланице Јаковљеве: ,,Тако и вера, ако нема дела мртва је по себи“. Навео је да је управо овај цитат прва асоцијација на ову увек живахну вероучитељицу, пуну енергије и чисте вере у Христа, Цркву Његову и вечни живот у заједници са Богом. Марина се свим срцем трудила да деци пренесе оно што је суштина наставе православног катихизиса, а то је сагледавање иконе Божије у сваком човеку, као и развијање љубави према Цркви, Светој Литургији и жеље за ступање у заједницу са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Такође, вероучитељ је говорио и о свом личном односу са Марином, коју је упознао приликом ходочасничког путовања на манастир Острог, када је схватио колико је продуховљену душу она поседовала. Навео је да је она доста утицала на то да и сам заволи Христа и Цркву Његову. Телесно у свету, али срцем у манастиру, Марина је последње дане свог живота провела у својој вољеној Жичи.
На крају, вероучитељ ј цитирао архимандрита Тимотеја, који је у својој беседи на Маринином опелу нагласио да ћемо тек у наредним недељама, месецима и годинама схватити колико велики губитак подносимо. Директорка Драгица Дојчиновић је на веома потресан начин говорила о Маринином детињству, с обзиром на то да су биле заједно у школској клупи. Наиме, одувек пуна енергије и ентузијазма, била је најбоља у одељењу из свих области. Волела је кошарку, тренирала рукомет, слушала музику, а у исто време била најуспешнија и из природних и друштвених наука. Када је била студент, волела је да посећује позориште, те је и након што се вратила у Гучу имала обичај да стопира до Београда, како би одгледала неку позоришну представу. Када је почела да ради као вероучитељица, била је препуна идеја и константно покретала различите пројекте са ученицима. Директорка је нагласила да је Маринино упокојење велики губитак за школу, али и за Цркву, с обзиром на труд који је уложила у катихизацију првенствено ученика млађих разреда, чиме је поставила чврст темељ за развој љубави према Христу у каснијем периоду живота.
На крају, сви присутни су се помолили за вечан помен нашој драгој сестри у Христу, недостижној у узрастању у љубави Божијој, Марини Луковић.
Дарко Стевановић, дипл. теолог
