Божићна посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41,
Најава: Представљање часописа Жички благовесник на регионалним телевизијама широм Епархије жичке
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина божићни број часописа Жички благовесник (јануар-март 2022) представљен је на пет регионалних телевизија које делују на простору Епархије жичке и шире. Циљ је да се реч вере чује што даље и да побуди љубав верног народа према јеванђелском животу. Са том намером је пре више од сто година Свети Владика Николај покренуо епархијски часопис, који је тада био најсавременије средство мисије. Уз помоћ технолошког развоја који се десио у међувремену, покушавамо да у сарадњи са медијима семе речи Божије посејемо у што више срца, са надом да ће оно падати на плодну земљу и плод достојан принети на радост Господу Христу и Светој Цркви. Након емитовања у тв програмима у време божићних празника, садржаји ће бити доступни и на јутјуб програмима телевизија, са којих ће ускоро бити преузети и понуђени пажњи посетилаца сајта наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Недеља Отаца у Манастиру Вољавчи
Дана 02. јануара 2022. године, на празник Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила II Архиепископа српског, а у Недељу Отаца – Оце, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вољавчи, у селу Бресници у близини Мрчајеваца. На Светој Литургији читано је Јеванђеље о родослову Господа Исуса Христа. Владика жички Г. Јустин се у беседи обратио сабраном народу говорећи о данашњем празнику. Подсетио је на значај овог празника, као и на улогу Светог Игњатија Богоносца у нашој Православној Цркви, говорећи о њему као узору који је целог себе предао Господу и у срцу Га носио, због чега се и назива „Богоносац”. Долазак Епископа је донео велику радост сестринству манастира и сабраном народу који упркос многим искушењима истрајава у својој вери. Посебну срећу долазак Епископа изазвао је код деце која су га, поштујући обичаје везане за празник Оци, везала, након чега их је Владика даривао. Петар Петровић
Божићно рухо новог броја часописа Жички благовесник (јануар-март 2022)
У сусрет Рождеству Христовом – Божићу, великом загрљају Неба и земље, у Коме Бог постаје човек, а човек бог по благодати, изашао је из штампе нови број часописа Жички благовесник (јануар-март 2022). И овога пута, кроз текстове, избор илустрација и ликовна решења гђе Јелене Нешковић, часопис шири празничну радост међу читаоцима – и речју и сликом. Празнична рубрика је испуњена са три текста посвећена разумевању тајне празника Божића, а један текст је посвећен празнику Богојављење – који је од почетка повезан са Божићем. Божићна посланица из 1935. писана пером Светог Владике Николаја, а упућена пастви Епархије жичке којом је тада администрирао, тумачи јеванђелску причу о Сејачу и семену. На први поглед, ово се може учинити као промашена тема, али далековидост Светога Владике и познавање политичких прилика тога времена, указују на опасност семена разних светских наука које се супротстављају Христовој науци као семену које је Реч Божија Оваплоћена. Ово је својеврсна актуализација празничног догађаја у конкретном времену, што говори не само о изузетним ерминевтичким способностима писца, већ и о његовој пророчкој личности. Јеромонах Исидор (Јагодић), професор Богословије у Призрену, пише текст под насловом „Да се Христос роди у нама”, у коме указује на основни смисао празника, као и на примесе које су се временом на њега надовезале али које не смеју заузети прворазредно место како не би бациле сенку на живо учешће народа Божијег у овом великом догађају из историје спасење човека и света. Ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије у Београду, у тексту под насловом „Божић – време је за славље” указује да је суштина Божића у радосној вести о рођењу Бога међу нама. Ова радост је различита од овосветских радости, па се само кроз њу може доћи до истинског начина учествовања у историји као простору преплета радости и туге. Позивајући се на Светог Григорија Богослова, прави паралелу по којој је Христос сличан гладијатору који у арени изазива противнике да му изађу на мегдан, а на крају и саму смрт – коју побеђује кроз Васкрсење. Ђакон Далибор Ђорђевић пише о празнику Богојављења Господњег указујући на сложену историју овога празника, који је поред многих других мотива укључивао најпре Крштење Христово. Кроз наше крштење ми учествујемо у тајни овога празника који препорађа из смрти у живот. Зато се поштовање овога празника не сме свести на долазак у храм по освештану водицу, већ Чин водоосвећења има свој смисао управо кроз наш преображај у води живота и учешће у светотајинском бићу Цркве које и јесте првобитни контекст Чина водоосвећења (крштење катихумена). Архимандрит Дамјан (Цветковић) пише о Историјско-црквеним аспектима Богомољачког покрета. Овде се могу пронаћи многи важни увиди који појашњавају околности у којима настаје овај покрет верног народа који је одиграо одлучујућу улогу у очувању побожности кроз веома тешка времена. Ако се у обзир узме чињеница да је Богомољачки покрет несхватљив без повезивања са ликом и делом Светог Владике Николаја, онда је наш часопис посебно обогаћен расветљавањем још једне од врлина које је он пројавио кроз организацију овога покрета. Протојереј Милан Филиповић је приредио текст протојереја-ставрофора Алексе Тодоровића под насловом „Помени, Владико Человјекољубче”. Овај текст импресионира побожношћу са којом је овај велики сатрудник Светог Владике Николаја вршио Свету Литургију помињући кроз Проскомидију преко 6.000 имена. Чудесни догађаји који су се у вези са овим дешавали крепе веру и позивају сваког свештеника на ревност, а народ на посвећеност молитвеном помињању кроз Литургију. Текст презвитера Василија Термоса, у преводу са енглеског који је начинио г. Јовица Стефановић, посвећен је теми опраштања. Широком ерудицијом аутора спајају се увиди теологије и психологије, кроз које се добијају важне поуке за свакодневни живот. Јереј Љубодраг Стојковић пише о древном Храму Светог Николаја Чудотворца у селу Брезови. Зоран Матић и др Вања Ковић у заједничком тексту „Логосно срце” пишу о везама срца и мозга кроз проверу најновијих неуролошких и кардиолошких истраживања. Она указују да су древни философи имали многе добре увиде о овој теми, али посебно се истиче да исихастичко предање Цркве може да се похвали увидима до којих је дошло много пре савремене науке потпомогнуте високо развијеном технологијом. Тиме се јавља простор са плодоносан интердисциплинарни дијалог. Др Драган Хамовић пише о тридесетогодишњој традицији жичког духовног сабора Преображење, на коме су учествовали и награђивани многи значајни песници нашега рода. У наставку пише о овогодишњем добитнику Жичке хрисовуље, песнику Николи Вујчићу. Братство пожешке Цркве се пригодним текстом опростило од новоупокојеног пароха пожешког протојереја Војка Михајловића (1978-2021). Следи приказ зборника Искушана мисао Достојевског, који је 2021. године издала Епархија жичка, док је уредник био протонамесник Александар Р. Јевтић. У рубрици Веронаука, наилазимо на текстове посвећене одржавању часова Веронауке у чачанском округу. Вероучитељ Милош Живановић пише о извођењу часа на енглеском језику, вероучитељ Ђорђе Радојковић о труду ученика Музичке школе у Чачку да кроз песме из Духовне лире Владике Николаја учествују у животу Цркве, а ученица Гимназије Јована Иванковић пише о Светосављу као позиву за децу нашег времена. Часопис се закључује Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам сада, по први пут, долази из пера новог владичанског ђакона Стефана Симића. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Најава: Божићни распоред богослужења у Светосавском храму у Краљеву
Предавање у Љигу на тему: “Шта је важно да знамо о унутрашњем свету наше деце?“
На дан када Света Црква слави Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила II Архиепископа српског, а у Недељу Светих Отаца – Оци, 2. јануара 2022. г. у парохијској сали љишке цркве одржано је предавање на тему: Шта је важно да знамо о унутрашњем свету наше деце? Уз благослов Епископа жичког Г. Јустина на ову значајну и веома важну тему говорила је др Биљана Пиргић, дечији психијатар и психотерапеут из Београда. Рођена и одрасла у Ваљеву, после завршетка студија и специјализације из области психијатрије почела да ради у Ваљевској болници, да би убрзо прешла у Београд и запослила се у болници Драгиша Мишовић. Данас ради у приватној психијатријској ординацији у Београду. Учествује на трибинама и предавањима које организује Црква, гостује у бројним радио и телевизијским емисијама. По устаљеном обичају, а следујући древној хришћанској пракси, у љишкој парохијској заједници при Храму Светог Јована Крститеља, после Свете Литургије, следи послужење и разговор у парохијској сали. Ове године на празник Отаца посебно је било свечано због предавања које је одржала уважена гошћа Др Биљана Пиргић. Након молитве и уводне речи старешине цркве др Биљана Пиргић је започела своје излагање. Област психијатрије којом се она бави више од две деценије обухвата период од рођења детета па до адолесценције. Говорећи о рађању и доласку на свет новог човека, истакла је да она заступа став у психијатрији по којем формирање карактера и личности сваког човека почиње и пре рођења, од тренутка зачећа.Затим је на веома занимљив и свима разумљив начин објаснила и протумачила све најважније моменте који утичу на развој детета, тј човека, све до узраста од двадесет две или двадесет три године. За правилан развој детета у прве две -три године најважнија је мајка, а касније од треће године на значају добија улога оца. Љубав и нежност које мајка пружа детету су неопходни како би се дете правилно развијало и расло, у супротном доћи ће до формирања личности која ће у животу имати пуно тегоба и проблема. Много тога је речено у току предавања које је трајало пуна два часа. Присутни су пажљиво саслушали сваку реч др Биљане Пиргић, и затражили организовање новог предавања за пролеће или почетак лета. У овом празничном дану пред најрадоснији празник, Рођење Богомладенца Христа, учесници предавања су имали прилику да чују како је велика тајна рођење сваког човека и колико је важно да родитељи својој деци пре свега пруже довољно љубави, а све остало што је потребно доћи ће као дар Божији. Протојереј Светолик Марковић
Уметничка радионица у Врби – „Што народи чекаше”
Непрегледна ризница са непресушном инспирацијом која вековима надахњује уметнике, песнике па и сваког лаика назива се „Божић”. Сваки народ и свака земља дала је свој лични допринос у прослави и доживљају овог најрадоснијег догађаја на земљи. Тако је и наш српски народ захваљујући посебним људима који су у различитим временима били инспирисани догађајем у Витлејему, ту истину преточио у божићне песме или нестварне иконографске представе Рождества. Свети Владика Николај, у несагледивом доприносу духовне баштине кроз његова дела, остављене као завет Српском роду, написао је и неколико божићних песама. Оне су постале национални симбол кроз све генерације које славе и дочекују Божић њиховим испевањем. Песма владике Николаја „Анђели певају“ је била узор ученицима основне школе „Доситеј Обрадовић“ у Врби, по којој су израдили велики и раскошан вертеп. Сви актери у овом догађају Рождества које наводи и песма, израђени су ручно уз помоћ вероучитеља. Остале делове ове сцене осмислили су и идејно поставили скице ученици седмог и осмог разреда. Посебно су били подстакнути стихом „Што народи чекаше“ , који теолошки тачно изражава истину о народима и цивилизацијама старог света у ишчекивању доласка Спаситеља света. Тако су приказали период праисторије и борбе човека са природом у облику праисторијског мамута. Затим су наставили са приказом насеља старчевачке културе, а насупрот тим сценама цивилизације древног истока и Медитерана. Стари Египат са сфингом, пирамидом и египатским народом су пример несталог идолопоклонства као потребе човека да тражи и спозна живог и истинитог Бога. Хеленизам су приказали са античким стубовима и филозофима који мислима стреме према спознаји истине. Симболично разрушеном тврђавом над пећином где се рађа Богомладенац Исус, приказали су смисао по коме стари свет и древне религије нестају и урушавају се пред испуњеним обећањем Бога роду људском кроз векове. Како би у овој сцени уградили и себе односно народ Светосавља, приказали су и део типичног шумадијског села и Србина са Српкињом у традиционалној ношњи који поздрављају новорођеног Христа. Пред сценом заустављају се многа деца, родитељи и мештани овог села, свесно или не они постају наставак ове већ јако дуге приче. Сведочећи ову сцену, ученици трећег и четвртог разреда су припремили хорско извођење песме „Анђели певају“ која употпуњује комплетну слику приказа. Вероучитељ Милан Милутиновић
Из штампе изашао Типик за 2022. годину
Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је, у издању Светог Архијерејског Синода, из штампе изашао Типик (богослужбене напомене) за 2022. годину. „Спаситељу и Владару наш Господе… да добротом својом благословиш годину која настаје, и да учиниш међу нама крај свима непријатељствима, немирима и међусобним борбама; и да нам подариш мир, јаку и нелицемерну љубав, долично уређење, и добродетељни живот…“[1] Општечовечанско настојање да, што је могуће потпуније, разуме границе времена и простора овоземаљског начина постојања, исказано је веома упечатљиво следећим псаламским стиховима: „Замишљах дане старе, и година вечних сетих се и проучавах; ноћу се срцем својим удубљивах, и дух мој истраживаше. Еда ли ће у векове одбацити Господ, и неће ли настојати још да благоволи? Или ће до краја милост Своју да прекрати; реч (Своју) скрати из нараштаја у нараштај? Хоће ли Бог заборавити да се смилује; или ће у љутњи Својој суздржати милосрђе Своје?“ (Пс 76, 6-10). Следствено, усмереност људскога рода на природна мерила времена, бивајући праћена обликовањем религијског тумачења истога, имала је за последицу формирање бројних календара кроз историју. Насупрот томе, поимање улоге времена и његовог освећења у оквиру богослужбеног живота Православне Цркве подразумева једно сасвим другачије богословско промишљање. Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа од Духа Светога и Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, које се збило када дође „пуноћа времена“ (видети: Гал 4, 4), предвечни Господ векова и Емануил постаје савремен човеку, како би човек постао савечан Тројичном Богу. Савршавањем „велике Тајне побожности“ (видети: 1Тим 3, 16) у личности Истока са висине, време овога живота се кроз Христа, са Христом и у Христу богочовечански и спасоносно преиначује у благословено, освећено и од Бога примљено време. Управо такву свештену стварност пројављује и сведочи Црква као Тело Христово, која благодаћу Духа Утешитеља претвара календар у свепразнични венац милости Господње, а целокупни живот православних хришћана у небески, непрестани и вечити празник. Поврх свега, благодатно увечностњење времена које се освећује, бива остварено по превасходству на Светој Литургији. Уистину, у оквиру божанствене Евхаристије која је извор и печат свих светих тајни, молитвословља и празника, бива искуствено доживљено божанско надилажење времена и улазак ванвременог у пропадљиво време свега створеног, што је „већ сада“ и „овде“ предукус обожења свих и свега у Господу Сведржитељу и Прворођеном из мртвих. Отуда, да би предочено благодатно искуство могло бити умножавано, чланови Цркве Христове позвани су да се сваком молитвом и прозбом непрестано моле „у Духу у свако доба и уз то да бдију са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“ (Еф 6, 18). Богослужбени оријентир за такво молитвено изграђивање Цркве Божије јесте Типик. Наиме, литургијски Устав или богослужбено Кормило Цркве Божије као Лађе спасења, представља изузетно драгоцени збир историјских, обредословних и богословских смерница ради што веродостојнијег и тачнијег савршавања „слова и Духа“ хришћанског богослужења. Стога не треба да нас чуди што већина помесних православних Цркава приређује и објављује целогодишње календаре који садрже рубрике владајућег Типика и низ бројних одлика богослужбеног живота православних хришћана одређеног поднебља. Типик – богослужбене напомене за календарску 2022. годину, јесте заправо дело наставка издавања типика за целокупну литургијску годину, започетог још 2014. године. Темељ актуелног издања је владајући Типик у Православној Цркви Лавре Преподобног Саве Освећеног, уз његово извесно прилагођавање богослужбеним особеностима владајуће праксе Српске Православне Цркве. Приликом приреме овога Типика, која се одвијала под будним оком Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани су Никодимов и Романов типик, као и помоћна издања познијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха Павла. Такође, треба навести да су рубрике Типика које се тичу избора и распореда стихира, тропара и химнографских елемената у целини, изложене одговорно и уредно, при чему су извесне грешке мањег обима констатоване у ранијим издањима Типика исправљене, док су досадашњи недостаци допуњени а сувишни подаци изостављени. Напослетку, подухват израде и штампања Типика – богослужбених напомена за календарску 2022. годину треба разумети као израз литургијске чежње и настројења наше помесне Цркве да свакога дана и у свако време богослужбено узраста „у Храм Свети у Господу“ (Еф 2, 21) и уграђује се „у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 22). У Београду, На дан спомена Обновљења Храма Светог Великомученика Георгија 2021. године јереј проф. др Србољуб Убипариповић Извор: spc.rs [1] „Молепствије на Нову Годину“, у: Велики требник, превео са грчког и црквенословенског архимандрит др Јустин Поповић (Призрен, 1993), 349. 350.
Празник Светих преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума у Манастиру Трнави
Дана 30. 12. 2021. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј Милан Тодорић, парох трнавски, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар уз прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Душана Арсенијевића, Филипа Нешковића и Душана Ивановића, ученика Богословије у Крагујевцу. Лепоти богослужења допринело је и појање господина Ивана Трајковића. Епископ Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу поучивши нас да је Господ ове велике подвижнике игумана Пајсија и ђакона Авакума, који су се подвизавала на овом светом месту, позвао на пут подвига, којим су пре њих ишли Свети архиђакон Стефан и многи други. Светитељи које данас прослављамо страдали су после Хаџи Проданове буне 1814. године од Агарјана. Сећамо се данас и речи ђакона Авакума, када га је мајка одговарала од страдања да би сачувао своју младост, који јој се захваљује на храни и на млеку којим га је дојила, али не и на савету – јер ако и читав свет задобијемо а души наудимо каква нам је корист? Христос је рекао да није дошао да донесе мир него мач, којим ће раздвојити лаж од истине, мржњу од љубави. Тако раздор настаје свуда где год неко Христа признаје, а неко не. Ми смо данас дошли на ово свето место да се напојимо истином и Духом, да се ободримо, да победимо све замке нечастивога, који хоће нашу душу да узме. Свети Јустин Мученик и Философ каже: „Ви нас можете убијати, али нам не можете наудити!” Господ нам даје да живимо слободно у Христу. Али ако нам је све слободно није нам све на корист, по речима Светог апостола Павла. Ми смо слободни али и одговорни људи, који имамо своју савест. У Христу нам је све слободно – Христос нас је ослободио од греха, смрти и ђавола. За Христа треба живети али и страдати када треба. То су показали данашњи Свети преподобномученици, наши преци. Подсећамо се да за нас хришћане увек траје борба, ако не спољашња онда унутрашња борба са грешним мислима и делима. Молимо се Господу да нас молитвама ових Светих мученика окрепи и дарује нам снаге да препливамо ово узбуркано море живота, да нас Он позна и прими у Царство Небеско, рекао је Владика. Након заамвоне молитве, Епископ Јустин је благословио славске дарове и пререзао славски колач. У наставку, отац Милан је са верним народом ове парохије уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Пред читалачком публиком је нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ
У данима Божићног поста и наше молитвене припреме за празник Рождества Христова, изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић. Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер. О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем. Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину. Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“. На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: branislavilic.blogspot.com
Божићна посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41,
Најава: Представљање часописа Жички благовесник на регионалним телевизијама широм Епархије жичке
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина божићни број часописа Жички благовесник (јануар-март 2022) представљен је на пет регионалних телевизија које делују на простору Епархије жичке и шире. Циљ је да се реч вере чује што даље и да побуди љубав верног народа према јеванђелском животу. Са том намером је пре више од сто година Свети Владика Николај покренуо епархијски часопис, који је тада био најсавременије средство мисије. Уз помоћ технолошког развоја који се десио у међувремену, покушавамо да у сарадњи са медијима семе речи Божије посејемо у што више срца, са надом да ће оно падати на плодну земљу и плод достојан принети на радост Господу Христу и Светој Цркви. Након емитовања у тв програмима у време божићних празника, садржаји ће бити доступни и на јутјуб програмима телевизија, са којих ће ускоро бити преузети и понуђени пажњи посетилаца сајта наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Недеља Отаца у Манастиру Вољавчи
Дана 02. јануара 2022. године, на празник Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила II Архиепископа српског, а у Недељу Отаца – Оце, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вољавчи, у селу Бресници у близини Мрчајеваца. На Светој Литургији читано је Јеванђеље о родослову Господа Исуса Христа. Владика жички Г. Јустин се у беседи обратио сабраном народу говорећи о данашњем празнику. Подсетио је на значај овог празника, као и на улогу Светог Игњатија Богоносца у нашој Православној Цркви, говорећи о њему као узору који је целог себе предао Господу и у срцу Га носио, због чега се и назива „Богоносац”. Долазак Епископа је донео велику радост сестринству манастира и сабраном народу који упркос многим искушењима истрајава у својој вери. Посебну срећу долазак Епископа изазвао је код деце која су га, поштујући обичаје везане за празник Оци, везала, након чега их је Владика даривао. Петар Петровић
Божићно рухо новог броја часописа Жички благовесник (јануар-март 2022)
У сусрет Рождеству Христовом – Божићу, великом загрљају Неба и земље, у Коме Бог постаје човек, а човек бог по благодати, изашао је из штампе нови број часописа Жички благовесник (јануар-март 2022). И овога пута, кроз текстове, избор илустрација и ликовна решења гђе Јелене Нешковић, часопис шири празничну радост међу читаоцима – и речју и сликом. Празнична рубрика је испуњена са три текста посвећена разумевању тајне празника Божића, а један текст је посвећен празнику Богојављење – који је од почетка повезан са Божићем. Божићна посланица из 1935. писана пером Светог Владике Николаја, а упућена пастви Епархије жичке којом је тада администрирао, тумачи јеванђелску причу о Сејачу и семену. На први поглед, ово се може учинити као промашена тема, али далековидост Светога Владике и познавање политичких прилика тога времена, указују на опасност семена разних светских наука које се супротстављају Христовој науци као семену које је Реч Божија Оваплоћена. Ово је својеврсна актуализација празничног догађаја у конкретном времену, што говори не само о изузетним ерминевтичким способностима писца, већ и о његовој пророчкој личности. Јеромонах Исидор (Јагодић), професор Богословије у Призрену, пише текст под насловом „Да се Христос роди у нама”, у коме указује на основни смисао празника, као и на примесе које су се временом на њега надовезале али које не смеју заузети прворазредно место како не би бациле сенку на живо учешће народа Божијег у овом великом догађају из историје спасење човека и света. Ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије у Београду, у тексту под насловом „Божић – време је за славље” указује да је суштина Божића у радосној вести о рођењу Бога међу нама. Ова радост је различита од овосветских радости, па се само кроз њу може доћи до истинског начина учествовања у историји као простору преплета радости и туге. Позивајући се на Светог Григорија Богослова, прави паралелу по којој је Христос сличан гладијатору који у арени изазива противнике да му изађу на мегдан, а на крају и саму смрт – коју побеђује кроз Васкрсење. Ђакон Далибор Ђорђевић пише о празнику Богојављења Господњег указујући на сложену историју овога празника, који је поред многих других мотива укључивао најпре Крштење Христово. Кроз наше крштење ми учествујемо у тајни овога празника који препорађа из смрти у живот. Зато се поштовање овога празника не сме свести на долазак у храм по освештану водицу, већ Чин водоосвећења има свој смисао управо кроз наш преображај у води живота и учешће у светотајинском бићу Цркве које и јесте првобитни контекст Чина водоосвећења (крштење катихумена). Архимандрит Дамјан (Цветковић) пише о Историјско-црквеним аспектима Богомољачког покрета. Овде се могу пронаћи многи важни увиди који појашњавају околности у којима настаје овај покрет верног народа који је одиграо одлучујућу улогу у очувању побожности кроз веома тешка времена. Ако се у обзир узме чињеница да је Богомољачки покрет несхватљив без повезивања са ликом и делом Светог Владике Николаја, онда је наш часопис посебно обогаћен расветљавањем још једне од врлина које је он пројавио кроз организацију овога покрета. Протојереј Милан Филиповић је приредио текст протојереја-ставрофора Алексе Тодоровића под насловом „Помени, Владико Человјекољубче”. Овај текст импресионира побожношћу са којом је овај велики сатрудник Светог Владике Николаја вршио Свету Литургију помињући кроз Проскомидију преко 6.000 имена. Чудесни догађаји који су се у вези са овим дешавали крепе веру и позивају сваког свештеника на ревност, а народ на посвећеност молитвеном помињању кроз Литургију. Текст презвитера Василија Термоса, у преводу са енглеског који је начинио г. Јовица Стефановић, посвећен је теми опраштања. Широком ерудицијом аутора спајају се увиди теологије и психологије, кроз које се добијају важне поуке за свакодневни живот. Јереј Љубодраг Стојковић пише о древном Храму Светог Николаја Чудотворца у селу Брезови. Зоран Матић и др Вања Ковић у заједничком тексту „Логосно срце” пишу о везама срца и мозга кроз проверу најновијих неуролошких и кардиолошких истраживања. Она указују да су древни философи имали многе добре увиде о овој теми, али посебно се истиче да исихастичко предање Цркве може да се похвали увидима до којих је дошло много пре савремене науке потпомогнуте високо развијеном технологијом. Тиме се јавља простор са плодоносан интердисциплинарни дијалог. Др Драган Хамовић пише о тридесетогодишњој традицији жичког духовног сабора Преображење, на коме су учествовали и награђивани многи значајни песници нашега рода. У наставку пише о овогодишњем добитнику Жичке хрисовуље, песнику Николи Вујчићу. Братство пожешке Цркве се пригодним текстом опростило од новоупокојеног пароха пожешког протојереја Војка Михајловића (1978-2021). Следи приказ зборника Искушана мисао Достојевског, који је 2021. године издала Епархија жичка, док је уредник био протонамесник Александар Р. Јевтић. У рубрици Веронаука, наилазимо на текстове посвећене одржавању часова Веронауке у чачанском округу. Вероучитељ Милош Живановић пише о извођењу часа на енглеском језику, вероучитељ Ђорђе Радојковић о труду ученика Музичке школе у Чачку да кроз песме из Духовне лире Владике Николаја учествују у животу Цркве, а ученица Гимназије Јована Иванковић пише о Светосављу као позиву за децу нашег времена. Часопис се закључује Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам сада, по први пут, долази из пера новог владичанског ђакона Стефана Симића. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Најава: Божићни распоред богослужења у Светосавском храму у Краљеву
Предавање у Љигу на тему: “Шта је важно да знамо о унутрашњем свету наше деце?“
На дан када Света Црква слави Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила II Архиепископа српског, а у Недељу Светих Отаца – Оци, 2. јануара 2022. г. у парохијској сали љишке цркве одржано је предавање на тему: Шта је важно да знамо о унутрашњем свету наше деце? Уз благослов Епископа жичког Г. Јустина на ову значајну и веома важну тему говорила је др Биљана Пиргић, дечији психијатар и психотерапеут из Београда. Рођена и одрасла у Ваљеву, после завршетка студија и специјализације из области психијатрије почела да ради у Ваљевској болници, да би убрзо прешла у Београд и запослила се у болници Драгиша Мишовић. Данас ради у приватној психијатријској ординацији у Београду. Учествује на трибинама и предавањима које организује Црква, гостује у бројним радио и телевизијским емисијама. По устаљеном обичају, а следујући древној хришћанској пракси, у љишкој парохијској заједници при Храму Светог Јована Крститеља, после Свете Литургије, следи послужење и разговор у парохијској сали. Ове године на празник Отаца посебно је било свечано због предавања које је одржала уважена гошћа Др Биљана Пиргић. Након молитве и уводне речи старешине цркве др Биљана Пиргић је започела своје излагање. Област психијатрије којом се она бави више од две деценије обухвата период од рођења детета па до адолесценције. Говорећи о рађању и доласку на свет новог човека, истакла је да она заступа став у психијатрији по којем формирање карактера и личности сваког човека почиње и пре рођења, од тренутка зачећа.Затим је на веома занимљив и свима разумљив начин објаснила и протумачила све најважније моменте који утичу на развој детета, тј човека, све до узраста од двадесет две или двадесет три године. За правилан развој детета у прве две -три године најважнија је мајка, а касније од треће године на значају добија улога оца. Љубав и нежност које мајка пружа детету су неопходни како би се дете правилно развијало и расло, у супротном доћи ће до формирања личности која ће у животу имати пуно тегоба и проблема. Много тога је речено у току предавања које је трајало пуна два часа. Присутни су пажљиво саслушали сваку реч др Биљане Пиргић, и затражили организовање новог предавања за пролеће или почетак лета. У овом празничном дану пред најрадоснији празник, Рођење Богомладенца Христа, учесници предавања су имали прилику да чују како је велика тајна рођење сваког човека и колико је важно да родитељи својој деци пре свега пруже довољно љубави, а све остало што је потребно доћи ће као дар Божији. Протојереј Светолик Марковић
Уметничка радионица у Врби – „Што народи чекаше”
Непрегледна ризница са непресушном инспирацијом која вековима надахњује уметнике, песнике па и сваког лаика назива се „Божић”. Сваки народ и свака земља дала је свој лични допринос у прослави и доживљају овог најрадоснијег догађаја на земљи. Тако је и наш српски народ захваљујући посебним људима који су у различитим временима били инспирисани догађајем у Витлејему, ту истину преточио у божићне песме или нестварне иконографске представе Рождества. Свети Владика Николај, у несагледивом доприносу духовне баштине кроз његова дела, остављене као завет Српском роду, написао је и неколико божићних песама. Оне су постале национални симбол кроз све генерације које славе и дочекују Божић њиховим испевањем. Песма владике Николаја „Анђели певају“ је била узор ученицима основне школе „Доситеј Обрадовић“ у Врби, по којој су израдили велики и раскошан вертеп. Сви актери у овом догађају Рождества које наводи и песма, израђени су ручно уз помоћ вероучитеља. Остале делове ове сцене осмислили су и идејно поставили скице ученици седмог и осмог разреда. Посебно су били подстакнути стихом „Што народи чекаше“ , који теолошки тачно изражава истину о народима и цивилизацијама старог света у ишчекивању доласка Спаситеља света. Тако су приказали период праисторије и борбе човека са природом у облику праисторијског мамута. Затим су наставили са приказом насеља старчевачке културе, а насупрот тим сценама цивилизације древног истока и Медитерана. Стари Египат са сфингом, пирамидом и египатским народом су пример несталог идолопоклонства као потребе човека да тражи и спозна живог и истинитог Бога. Хеленизам су приказали са античким стубовима и филозофима који мислима стреме према спознаји истине. Симболично разрушеном тврђавом над пећином где се рађа Богомладенац Исус, приказали су смисао по коме стари свет и древне религије нестају и урушавају се пред испуњеним обећањем Бога роду људском кроз векове. Како би у овој сцени уградили и себе односно народ Светосавља, приказали су и део типичног шумадијског села и Србина са Српкињом у традиционалној ношњи који поздрављају новорођеног Христа. Пред сценом заустављају се многа деца, родитељи и мештани овог села, свесно или не они постају наставак ове већ јако дуге приче. Сведочећи ову сцену, ученици трећег и четвртог разреда су припремили хорско извођење песме „Анђели певају“ која употпуњује комплетну слику приказа. Вероучитељ Милан Милутиновић
Из штампе изашао Типик за 2022. годину
Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је, у издању Светог Архијерејског Синода, из штампе изашао Типик (богослужбене напомене) за 2022. годину. „Спаситељу и Владару наш Господе… да добротом својом благословиш годину која настаје, и да учиниш међу нама крај свима непријатељствима, немирима и међусобним борбама; и да нам подариш мир, јаку и нелицемерну љубав, долично уређење, и добродетељни живот…“[1] Општечовечанско настојање да, што је могуће потпуније, разуме границе времена и простора овоземаљског начина постојања, исказано је веома упечатљиво следећим псаламским стиховима: „Замишљах дане старе, и година вечних сетих се и проучавах; ноћу се срцем својим удубљивах, и дух мој истраживаше. Еда ли ће у векове одбацити Господ, и неће ли настојати још да благоволи? Или ће до краја милост Своју да прекрати; реч (Своју) скрати из нараштаја у нараштај? Хоће ли Бог заборавити да се смилује; или ће у љутњи Својој суздржати милосрђе Своје?“ (Пс 76, 6-10). Следствено, усмереност људскога рода на природна мерила времена, бивајући праћена обликовањем религијског тумачења истога, имала је за последицу формирање бројних календара кроз историју. Насупрот томе, поимање улоге времена и његовог освећења у оквиру богослужбеног живота Православне Цркве подразумева једно сасвим другачије богословско промишљање. Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа од Духа Светога и Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, које се збило када дође „пуноћа времена“ (видети: Гал 4, 4), предвечни Господ векова и Емануил постаје савремен човеку, како би човек постао савечан Тројичном Богу. Савршавањем „велике Тајне побожности“ (видети: 1Тим 3, 16) у личности Истока са висине, време овога живота се кроз Христа, са Христом и у Христу богочовечански и спасоносно преиначује у благословено, освећено и од Бога примљено време. Управо такву свештену стварност пројављује и сведочи Црква као Тело Христово, која благодаћу Духа Утешитеља претвара календар у свепразнични венац милости Господње, а целокупни живот православних хришћана у небески, непрестани и вечити празник. Поврх свега, благодатно увечностњење времена које се освећује, бива остварено по превасходству на Светој Литургији. Уистину, у оквиру божанствене Евхаристије која је извор и печат свих светих тајни, молитвословља и празника, бива искуствено доживљено божанско надилажење времена и улазак ванвременог у пропадљиво време свега створеног, што је „већ сада“ и „овде“ предукус обожења свих и свега у Господу Сведржитељу и Прворођеном из мртвих. Отуда, да би предочено благодатно искуство могло бити умножавано, чланови Цркве Христове позвани су да се сваком молитвом и прозбом непрестано моле „у Духу у свако доба и уз то да бдију са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“ (Еф 6, 18). Богослужбени оријентир за такво молитвено изграђивање Цркве Божије јесте Типик. Наиме, литургијски Устав или богослужбено Кормило Цркве Божије као Лађе спасења, представља изузетно драгоцени збир историјских, обредословних и богословских смерница ради што веродостојнијег и тачнијег савршавања „слова и Духа“ хришћанског богослужења. Стога не треба да нас чуди што већина помесних православних Цркава приређује и објављује целогодишње календаре који садрже рубрике владајућег Типика и низ бројних одлика богослужбеног живота православних хришћана одређеног поднебља. Типик – богослужбене напомене за календарску 2022. годину, јесте заправо дело наставка издавања типика за целокупну литургијску годину, започетог још 2014. године. Темељ актуелног издања је владајући Типик у Православној Цркви Лавре Преподобног Саве Освећеног, уз његово извесно прилагођавање богослужбеним особеностима владајуће праксе Српске Православне Цркве. Приликом приреме овога Типика, која се одвијала под будним оком Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани су Никодимов и Романов типик, као и помоћна издања познијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха Павла. Такође, треба навести да су рубрике Типика које се тичу избора и распореда стихира, тропара и химнографских елемената у целини, изложене одговорно и уредно, при чему су извесне грешке мањег обима констатоване у ранијим издањима Типика исправљене, док су досадашњи недостаци допуњени а сувишни подаци изостављени. Напослетку, подухват израде и штампања Типика – богослужбених напомена за календарску 2022. годину треба разумети као израз литургијске чежње и настројења наше помесне Цркве да свакога дана и у свако време богослужбено узраста „у Храм Свети у Господу“ (Еф 2, 21) и уграђује се „у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 22). У Београду, На дан спомена Обновљења Храма Светог Великомученика Георгија 2021. године јереј проф. др Србољуб Убипариповић Извор: spc.rs [1] „Молепствије на Нову Годину“, у: Велики требник, превео са грчког и црквенословенског архимандрит др Јустин Поповић (Призрен, 1993), 349. 350.
Празник Светих преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума у Манастиру Трнави
Дана 30. 12. 2021. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски, протојереј Милан Тодорић, парох трнавски, протојереј Радиша Сеочанац, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар уз прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Душана Арсенијевића, Филипа Нешковића и Душана Ивановића, ученика Богословије у Крагујевцу. Лепоти богослужења допринело је и појање господина Ивана Трајковића. Епископ Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу поучивши нас да је Господ ове велике подвижнике игумана Пајсија и ђакона Авакума, који су се подвизавала на овом светом месту, позвао на пут подвига, којим су пре њих ишли Свети архиђакон Стефан и многи други. Светитељи које данас прослављамо страдали су после Хаџи Проданове буне 1814. године од Агарјана. Сећамо се данас и речи ђакона Авакума, када га је мајка одговарала од страдања да би сачувао своју младост, који јој се захваљује на храни и на млеку којим га је дојила, али не и на савету – јер ако и читав свет задобијемо а души наудимо каква нам је корист? Христос је рекао да није дошао да донесе мир него мач, којим ће раздвојити лаж од истине, мржњу од љубави. Тако раздор настаје свуда где год неко Христа признаје, а неко не. Ми смо данас дошли на ово свето место да се напојимо истином и Духом, да се ободримо, да победимо све замке нечастивога, који хоће нашу душу да узме. Свети Јустин Мученик и Философ каже: „Ви нас можете убијати, али нам не можете наудити!” Господ нам даје да живимо слободно у Христу. Али ако нам је све слободно није нам све на корист, по речима Светог апостола Павла. Ми смо слободни али и одговорни људи, који имамо своју савест. У Христу нам је све слободно – Христос нас је ослободио од греха, смрти и ђавола. За Христа треба живети али и страдати када треба. То су показали данашњи Свети преподобномученици, наши преци. Подсећамо се да за нас хришћане увек траје борба, ако не спољашња онда унутрашња борба са грешним мислима и делима. Молимо се Господу да нас молитвама ових Светих мученика окрепи и дарује нам снаге да препливамо ово узбуркано море живота, да нас Он позна и прими у Царство Небеско, рекао је Владика. Након заамвоне молитве, Епископ Јустин је благословио славске дарове и пререзао славски колач. У наставку, отац Милан је са верним народом ове парохије уготовио трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Пред читалачком публиком је нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ
У данима Божићног поста и наше молитвене припреме за празник Рождества Христова, изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић. Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер. О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем. Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину. Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“. На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: branislavilic.blogspot.com