Угледни час у Дому војске у Краљеву: “Древна религија Словена; покрштавање и почеци писмености код Словена“
Посебан значај на основ и улогу у утемељењу писмености и светлости живога Бога код Светих словенских просветитеља Кирила и Методија исказали су ученици средње Шумарске школе и ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе 23. маја у сусрет Дану словенске писмености. Њихов програмски део био је у облику јавног часа који је у Дому војске у Краљеву био отворен за све посетиоце. Поред истицања идеје смисла да Света браћа мисионаре кроз словенски род, направљен је осврт и на древну религију Старих словена. Уз сарадњу професора српског језика Славице Лекић, вероучитеља Милана Милутиновића као и уз помоћ других наставника обједињен је јединствен и несвакидашњи сценски, драмски и казивачки део. Древни словенски богови као основни пантеон представљени су од стране ученика кроз њихов истраживачки део. Истакнут је допринос у даљем деловању ученика Светог Кирила и Методија и оснивању Охридске и Преславске школе. Кореографија Ладарице и песме Десанке Максимовић из збирке „Перунови летописи“ употпунили су целокупан доживљај. Наредних дана може се погледати едукативна изложба у Дому војске до 2. јуна. Ово је био мали допринос две школе у очувању свести, духовног и националног словенске бити. Вероучитељ Милан Милутиновић
Настава у природи – ученици СШ ,,Драгачево“ из Гуче у посети манастирима Никоље и Благовештење
Дана 21. маја 2022. године ученици Средње школе ,,Драгачево“ у Гучи посетили су манастире Никоље и Благовештење у оквиру наставе у природи предвиђене планом наставе и учења православног Катихизиса. Посете су реализоване захваљујући сарадњи вероучитеља Дарка Стевановића и директора школе Драгана Тановића, који је омогућио да овај поход драгуљима Овчарско-кабларске клисуре ученицима и професорима буде бесплатан. Ученици, заједно са вероучитељем и професором рачунарства и информатике Милошем Маринковићем су прво посетили Манастир Никоље, где су срдачно дочекани од стране сестринства и игуманије Јелисавете. Испуњени благодаћу ове светиње и надахнути предавањем о богатој и садржајној историји манастира у коме се пламен молитве никада није гасио, кренули су пут Благовештења. Вероучитељ је подсетио ученике на значај празника коме је овај манастир посвећен, а потом је изнео историју поменуте светиње. Оно што је ученицима било посебно занимљиво јесте податак да је управо у том манастиру монашки постриг примио блаженопочивши патријарх Павле, чије биографије су се ученици подсетили уз помоћ вероучитеља. Након окрепљења припремљеног од стране сестринства, ученици су кратко прошетали улицама Овчар Бање, а потом кренули пут Лучана и Гуче. Надамо се да ће Господ укрепити срца наших ученика да и у будуће са радошћу походе наше светиње и испуњавају се благодаћу Духа Светога, као и да редовно приступају Светој Чаши. Вероучитељ Дарко Стевановић
Недеља Самарјанке у Светосавском храму у Краљеву
У дану који је наша Света Црква по триодском богослужбеном поретку посветила догађају сусрета Господа Христа са женом Самарјанком – Недеља Самарјанке, а када празнујемо по минејском поретку Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, литургијска заједница при Храму Светог Саве имала је радост да свештеним Приносом предстоји Епископ жички Г. Јустин. У овом дану када поједине породице прослављају своју крсну славу, у народу познату као „Млади“ или „Летњи“ Свети Никола, храм је од јутарњих часова био отворен за оне који су дошли да се помоле Васкрслом Господу и Светом Николи. Испред девет часова дочекали смо нашег Архијереја, док је хор са галерије певао празничну песму „Ангел вопијашче“. Уз саслужење братства храма и учествовање верног народа по службама призива Божијег, узнели смо хвалу Богу молећи Га да силаском Духа Светога освешта предложене Дарове, а преко њих и нас. По прочитаном јеванђелском одељку, Епископ Јустин је произнео надахнуту беседу. У њој је појаснио смисао догађаја који Јеванђеље описује, указујући на историјске моменте који су битни за разумевање односа Јевреја и Самарјана, а потом на новозаветну благовест којом је проткан овај догађај из историје спасења. – Црква Божија је отворена за све појединце и народе који Христа исповедају као Сина Божијег и који имају учешће у заједници са Њим која се најприсније остварује у Светој Евхаристији – Тајној Вечери која никада не престаје да нас освећује и чини наследницима Царства Божијега. Заједно са Светим Николајем ми се налазимо у Лађи спасења која нас води у сигурну луку Божију кроз узбуркане воде на пучини овога света, рекао је Епископ Јустин. У наставку смо узели учешћа у заједници Светих који се спасавају кроз чашу спасења која нам Живот вечни дарује. По заамвоној молитви одслужен је помен презвитери Ивани, супруги нашег сабрата протонамесника Дејана Марковића. Царство јој Небеско са свима Светима! Протонамесник Александар Р. Јевтић
Предавање др Ненада Божовића у Храму Светога Саве у Краљеву
У суботу, 21. маја, након вечерње службе, у склопу циклуса предавања која се у Светосавском храму у Краљеву одржавају са благословом Епископа жичког Јустина, доцент Богословског факултета у Београду на катедри за библистику, др Ненад Божовић је одржао предавање на тему „Псалтир – књига молитве“. Професор Ненад је након најаве протонамесника Александра Јевтића, говорио о Псалтиру и Псалмима. Сазнали смо, врло интересантно, да је Псалтир најцитиранији старозаветни спис у Новом Завету. Уједно, од најранијих времена Цркве, псаламски стихови су непрекидно и врло често присутни на свим богослужењима дневног круга. Свети Сава, у свом Типику Карејске испоснице, увиђајући значај и поштовање које Црква показује према појању псалама, заповедио је да Псалтир никада не престаје, док је Свети Јован Златоусти много пре њега, врло смело, говорио како је боље и да сунце зраке своје скрије неголи да се изгубе речи Давидове. Псалтир се често доживљава као речи Давидове јер је цар Израиљски Давид написао најбројнију групу Псалама. Међутим, осим њега, Псалме су писали и Мојсије и Соломон, синови Корејеви и началници појачки, и Ездра, који је у седмом веку пре Христа објединио Псалме у зборник псалама који ће касније постати Псалтир. Узгред, Псалтир се може поделити на неколико различитих целина: на пет књига Псалама, на двадесет катизми и на стотину педесет псалама. По свом садржају се може поделити на: Јеврејски мудросно-моралне Псалме, у којима се псаламски осликава трагедија човека отпалог од Бога. Псалтир је дирљива слика истинског најдубљег покајања, али и рекапитулација целокупне историје Спасења. Пророчке Псалме, јер се у неким Псалмима прилично верно осликава најава доласка Христа. Молбене псалме – који су мољење наше из дубине душе за помоћ (нпр. 3. Псалам и 90. Псалам). Господин Божовић нас је, између осталог, упознао са разним преводима Псалама на српски језик и са њиховим особеностима – са Даничићевим преводом који је настао на основу латинског језика и који одише високим поетским доживљајем живота, са савременим преводом Епископа Иринеја Ћирића, преводом блаженопочившег Епископа Атанасија, као и најновијим преводом на наш језик који је учинио проф. Драган Милин.. У богослужењима се најчешће користи превод Владике Атанасија. На самом крају, драги предавач нас је позвао да у својим животима, на својим путевима спасења, почнемо да макар у малој мери читамо чудесне речи Давидове које благодаћу Божијом пружају утеху у срцима нашим. Након предавања уследила је жива дискусија у оквиру које смо чули неколико значајних напомена о разним псаламским темама. Посебно упечатљиво је било тумачење стихова покајног Педесетог Псалма који је настао као покајни уздах Светог цара Давида након што је починио страшан грех убиства и прељубе. После предавања, пријатељски разговор у пријатној атмосфери је настављен у просторијама Црквене општине Свети Сава… Ђакон Стефан Милошевски
Храмовна слава у Ивановцима
Песник Милован Данојлић подигао је пре двадесет две године храм у свом родном селу у Ивановцима посвећен Светом оцу Николају Мирликијском. Ове године у недељу Самарјанке 22/9. маја прослављен је свечано празник Пренос моштију Светог оца Николаја који је храмовна слава цркве на Камаљу. Сваке године на овај дан после Свете Литургије и ломљења славског колача одржава се и програм под називом „Сусрет са песником“. По благослову Епископа жичког Г. Јустина ове године у Ивановцима је био гост песник Ђорђо Сладоје из Новог Сада, главни и одговорни уредник Летописа Матице српске. Ђорђо Сладоје је рођен у Клињи код Улога у Горњој Херцеговини 1954. године, до сада је објавио око петнаест књига песама и неколико књига изабраних песама; Дневник несанице (1976), Велики пост (1984), Свакодневни уторник (1989), Трепетник (1992), Плач Светога Саве (1995), Петозарни мученици (1998), далеко је Хиландар (2000), Огледалце српско (2003), Мала васкрсења (2006), Манастирски баштован (2008), Златне олупине (2012), Силазак у самоћу (2015), Певач у магли (2017), Одлагање одласка (2019), Занатски дом (2019)… Добитник је бројних песничких награда: Змајева награда, Дучићева награда, Жичка хрисовуља, Дисова награда, Рачанска повеља, итд. У програму су поред песника Ђорђа Сладоја учествовали и ученици ОШ у Љигу, гуслар Вукомир Шћекић, КУД „Љиг“ и певачка група „Горња Јасеница“ из Јарменоваца. Уочи славе из Француске је са својом супругом допутовао и ктитор храма Милован Данојлић. Заједно са њима програм су пратили и Војислав Коштуница са супругом и позоришни редитељ Младен Матерић који живи и ради у Француској. Након програма сабрање је настављено за трпезом љубави коју су ове године припремили домаћини славе Радован Марјановић и Предраг Николић из Ивановаца. За време ручка старешина цркве је поздравио све присутне и посебно захвалио песнику Ђорђу Сладоју што је и поред већ заказаних обавеза издвојио време за долазак у Ивановце. Протојереј Светолик Марковић
Славе храма у Брекову код Ариља
У недељу Самарјанке, 22. маја 2022. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мираликијског, парохија у селу Бреково код Ариља, прославила је црквену славу. У Храму Светог Николаја евхаристијско сабрање у молитви предводио је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслуживање пароха пожешког протојереја Милорада Козодера, пароха ариљског јереја Бојана Милошевића и пароха брековачког јереја Александра Каранца. За благољепије богослужења постарао се и свештеник у пензији протојереј-ставрофор Милан Луковић који је заједно са делом црквеног хора из Ариља предводио верни народ у песми и молитви. Обраћајући се, на крају богослужења, мноштву верника отац Драган изразио је захвалност Богу што се после двогодишњег периода искушења наш народ поново враћа у храмове да утоли духовну жеђ и пронађе „извор воде која тече у живот вечни“. Указао је и на то да је Бреково село угледних домаћина и вредних људи који су одувек Храм Светог Николаја доживљавали као свој дом и о њему се старали. Та позитивна синергија свештенства и народа видљива је за сваког ко посети Бреково. Напослетку, изражена је захвалност овогодишњем домаћину Здравку Ковачевићу и његовој породици што су имали жељу и љубав да припреме славски ручак за све присутне. Дужности домаћина за следећу годину прихватили су се браћа Драгиша и Милојко Јовановић из Брекова. Јереј Александар Каранац
Основци у посети ужичким храмовима
Ученици верске наставе и грађанског васпитање трећег разреда ОШ „Прве основне школе краља Петра II“ из Ужица, су искористили време радне суботе у разгледању града и упознавању важних места и историјских споменика који чине језгро овог града. Град на Ђетињи, познат као „Мали Цариград,“ данас је у очима малишана постао туристичко место. На самом почетку интегративног часа са ученицима смо посетили Цркву Светог Ђорђа, у центру града; Ужичанима позната као нова црква. Уз пријатан разговор са оцем Добрицом, ученици су могли да посматрају и запажају лепоту ове светиње. Црква Светог Ђорђа заузима централно место унутар просветних и културних знамења града која га окружују. Гимназија, педагошка академија, ГКЦ (градски културни центар), музеј Јокановића кућа и друго окружују храм и са њим чине важно културно и духовно језгро града. Ученици су се упознали детаљније са самом архитектуром храма, историјом градње, као и важним празницима које прослављамо у данима месеца маја. После краћег предаха упутили смо се у Цркву Светог Марка која с налази недалеко од нове цркве. Дрвена црквица је ученицима била подстицај да поставе неизмеран број питања, почев о значају црквеног песништва, иконопису, значају полијелеја, царских двери… Уочили су да сваки детаљ у храму има своју причу, а пре свега и практичну намену, нарочито у временима развоја хришћанства. Дечији хор је за певницом отпевао своју омиљену песмицу „Кажи мени ђаче,“ након чега је уследило освежење код прве чесме на Ракијској пијаци. Позната камена чесма је задужбина пекарско – механског еснафа. Подигнута је 1896 године, а о самој њеној историји могли смо чути много података од учитељица Миреле Лазић и Биљане Богдановић. У нашој едукативној тури обећали смо ученицима посету Историјског архива који се налази у близини. Полице овог знамења чувају историју града, као и документа која описују зидање Аљове чесме на Тргу Светог Саве. Чесму је подигао Алекса Аљо Поповић у спомен свом брату проти Гаврилу Поповићу. Уследило је сликање ученика; затим кратак предах уз звуке виолине уличних свирача и повратак у школске клупе са жељом да се већи број часова организује и реализује на овакав начин. Вероучитељ Ненад Вукајловић
Дан школе у Стублу
На дан када се молитвено сећамо Преноса моштију Светог Саве, првог архиепископа српског, 19. маја, основна школа у Витановцу са својим истуреним одељењима у Стублу, Чукојевцу, Шумарицама и Милавчићима слави свој дан школе. Школа носи назив Милунке Савић, хероине Великог рата. Овај радни, а не наставни дан у школи, ученици истуреног одељења у Стублу, обележили су излетом у манастир Свете Петке, заједно са својим учитељицама и вероучитељом. Након одгледаног филма посвећеног Милунки Савић, деца су у пратњи својих учитеља посетили манастир и поклонили се светињи. Вероучитељ је одржао час где је ученике упознао на практичан начин оним лекцијама из веронауке о којима су причали и учили на часовима. Деца су се вратила својим домовима срећна и задовољна, имајући у виду да су ученици нижих разреда и да до сада нису имали прилике да са школом имају излете и екскурзије због пандемије. Изразили су жељу да се настави са оваквим активностима и да се убудуће планира још нека посета светињама које имамо, како би стечено знање у школи обновили и утврдили у пракси. Вероучитељ Ненад Петровић
Патријарх Порфирије: Наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и Васкрсењем својим нама дарова пуноћу радости, лепоте и сваког добра; штавише, дарова нам живот, живот у изобиљу, живот вечни, онај који се не завршава бесмислом. У тој васкршњој радости Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре, радосно можемо да кличемо речима оног који је писао псалме: Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа Цркве Христове! Радује се небо и земља! Радују се сви свети! Радује се светитељ Сава и сви они који су засађени у њему, из његовог корена никли и развијали се кроз векове и чије плодове и ми данас окушамо. Радујмо се, јер баш и искључиво њиховим молитвама данас смо се сабрали у овом заветном храму српског народа који је посвећен Светом Сави да пројавимо оно што је заповест Божја, да спознамо да, сећајући се речи: Ево дана који створи Господ, да је не само дан, дан овај, него читав свет Господ створио. Створио је оно што се види, али и оно што се не види. Све је створио да буде један огромни заветни храм иконе Божје, тј. човеков, нас људи. Другим речима, свет је створен да буде храм Божји, да слави Бога, а ми људи смо створени као припадници царског свештенства да свако од нас тамо где се налази и у ономе у чему се бави буде свештенослужитељ, да на основу својих дарова ствара и стварајући слави име Божје. Још је Господ, који је све створио, подсетио нас људе и заповедио да сви једно буду. Све је створено да буде једно, а да би могло бити једно људи међусобно морају бити једно. Морају бити заједница љубави која је утемељена на Речи Божјој, која је утемељена на самом Богу, на живом Христу. Тада ће сви једно бити! То Господ од нас хоће! Ако смо ми људи међусобно једно, онда је све једно, онда је Једна Црква, а Једна је зато што је Господ Један као Глава Цркве. Једном вером ми изграђујемо јединство, а чувајући један јединствени поредак чувамо веру и кроз тај поредак пројављујемо своју у веру у Једног у Тројици Бога. Дакле, нема јединства без вере у Једног у Тројици Бога, али исто тако и без учествовања у истом поретку, а ми то кажемо – у Цркви, у канонима. То важи за сваку парохију, то важи за сваку помесну Цркву, то важи за свеукупно православље, јер ми исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Најпре, Црква је Једна, јер је Један Господ. Иако није Једна и све остало не може бити: ни Света, ни Саборна. Јединство у вери, у предању и у поретку Цркве извире из свете Литургије. Оно се манифестује у Њој, потврђује се у Њој. Једно смо у Христу без остатка онда када се од истог путира, из исте чаше, причешћујемо. Дакле, браћо и сестре, у јединство заједнице, у јединству је светиња. Зато не треба да нас чуди што силе овог света – кад кажем силе овог света мислим умом апостола Павла и језиком Новог Завета, мислим на оне силе које се противе Богу, које не воле Христа, јер Христос у најмању руку ремети њихов поредак, а то се модерно каже: ремети им бизнис, јер је Христос огледало, у Њему се све види ко смо и шта смо – дакле, силе овог света, браћо и сестре – а ми који говоримо језиком Светог Писма кажемо: демонске силе – све ће прихватити осим јединства. Њима треба поларизација, њима треба расцеп, најпре у појединцу – хоће да поцепају и разбуију у нама, у једном човеку, на делове јединствену психосоматску и духовну целину, како би рекли научници – а даље хоће да разбију јединство у породици. Шта све не чини кроз своја правила и законе који најчешће нису у складу са законом Христовим?! И ево, без обзира што силе овог света имају своје циљеве, наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо! И може бити да паднемо, као што бива у животу појединца и у животу породице и народа – а и ту хоће силе овог света да деле народ један у себи и да дели народе од народа – и може бити да понекад промашимо, када нити чујемо нити испуњавамо Реч Христову, али пред Богом ми знамо, већ од Светог Јована Крститеља, а онда и из уста самог Господа, да је пасти људски, да је погрешити људски, да је промашити људски. Међутим, ако останемо у паду и у промашају, онда потврђујемо да се претварамо у нешто што није човек. Људски је пасти, али велика је слава ако устанемо. Ево данас, браћо и сестре, дана који створи Господ! Ево чуда пред нашим очима! Имали смо раскол који је трајао 55 година са нашом браћом из Македоније. Та рана је била дубока и болела је. Са том раном смо легали и устајали у ишчекивању и тежњи да се она зацели. Као што не постоји ништа што ми људи сами собом, као и себе, можемо исцелити, тако и нарочито у Телу Христовом не може рана само нашим силама и моћима да буде исцељена. Зато и кажем да је рана исцељена, а да је то чудо – чудо Божје. То је дар Божји, браћо и сестре! Све што имамо од Бога смо добили, а кад трпимо, поред тога што то може бити израз промисла Божјег, најчешће је последица нашег избора и погрешних корака. Онда рана бива као педагошка могућност. Ми смо ту педагошку могућност искористили. Разумели смо да је рана нанета нашим поступањима и зато смо се обратили Господу, Светом Сави и свим светима наше Цркве да учине оно што нама не полази за руком. И оног тренутка када смо само помислили, тако се десило чудо неочекивано! Блажењејши, браћо архијереји, браћо и сестре, наша радост је данас неизмерна, изобилна, јер је то радост љубави Божје, јер је то радост благодати Божје! Ми смо у Христу једно, у Цркви једно! Ево, овај одзив браће и сестара из Београда, из Србије, али из Македоније, овде данас показује да срце верног,
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Милунка Савић – светао пример војника Божијег и страдалника Христовог“
Истинском хришћанском духу, сваки сукоб je стран, али се у тешким тренуцима, чак и у сукобу мора узети учешће, и на неки начин покушати да се хришћанском врлином осветли то тамно време страдања и Голгόта. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања. Крила је своје груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама је исте те груди окитила орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања ,,Ратни крст са златном палмином граном“. Ова девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и под именом Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат, у коме је била поносни члан легендарног гвозденог пука – најелитнијег одреда наше војске. Милунка се добровољно пријавила за борбу за ослобођење, жртвујући себе уместо свог брата, не би ли спасила не само физички опстанак своје породице, већ и образ отачаства и народа светосавског. Она је истинско чедо нашег народа који се вековима напајао православном вером и православном етиком жртве за другога. Генерације наших људи ходили су путем који нам је пропутио Свети Кнез Лазар – мученик Косовски – који је одабрао пут жртве ради вечног Царства Божијег, а не овог овоземаљског и пролазног. Тај снажан светосавски и светолазаревски дух је у претходним столећима красио биће овог рода православног и само захваљујући њему смо прошли кроз вековно турско ропство, али и кроз недаће које су нас сачекале на почетку двадесетог века. Милунка је била плод тог стабла укорењеног у вери у Христа Господа… Живот испуњен страдањем, жртвом и борбом се није прекинуо и завршио у вихору Првог Светског рата. Током Другог Светског рата, организовала је амбуланту која је помагала људима који су рањени у току сукоба. Немачки окупатор ју је из освете одвео у логор на Бањици, тако да је ни та чаша страдања није мимоишла. Скромност хришћанску и љубав, она је пројављивала у временима мира јер је осим своје кћерке одгајила још тридесет петоро деце која су била ратна сирочад радећи као чистачица у хипотекарној банци. Ова слика из Милункиног живота је, по мени, још и узвишенија од невероватних ратних заслуга ове хероине – у одгајању те деце се види истински пример христолике љубави на коју нас Господ и Јеванђеље позивају. Заиста, како каже Јеванђеље, таквих је Царство Божиje. Нажалост, оваква жена, највећа јунакиња Првог Светског рата, и особа изузетне љубави и пожртвованости за своју Отаџбину је, своје највеће понижење доживела управо од власти државе за коју је све дала. Комунистичке власти су Милунку одвеле у такво сиромаштво да је у извесним периодима морала да се храни у народним кухињама да би преживела. И тада је показала своју хришћанску величину јер јој је Француска држава, која је сматра и својим херојем, нудила гостопримство, али она је одбила ту понуду и остала да живи на својој родној груди, да својом жртвом сведочи истинске вредности и да буде пример макар нашем времену, јер се о њој у времену комунизма није смело говорити. Сматрам, да у временима попут ових Милунка може нама послужити као пример. Јер нашем народу је неопходан опоравак и преображај, а до њега се може доћи само уколико у срцима наших људи поново заструји онаква вера каква је породила Милунку и милионе других. Без окретања светлости православне вере и православног живота, нама нема спасења колико год били вешти у политичким играма које овај свет намеће. Неопходно нам је окретање ка Христу, шта год неки мислили о томе – јер до истинске правде, мира и љубави не може доћи без и мимо Христа Господа. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. мај 2022. године
Угледни час у Дому војске у Краљеву: “Древна религија Словена; покрштавање и почеци писмености код Словена“
Посебан значај на основ и улогу у утемељењу писмености и светлости живога Бога код Светих словенских просветитеља Кирила и Методија исказали су ученици средње Шумарске школе и ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе 23. маја у сусрет Дану словенске писмености. Њихов програмски део био је у облику јавног часа који је у Дому војске у Краљеву био отворен за све посетиоце. Поред истицања идеје смисла да Света браћа мисионаре кроз словенски род, направљен је осврт и на древну религију Старих словена. Уз сарадњу професора српског језика Славице Лекић, вероучитеља Милана Милутиновића као и уз помоћ других наставника обједињен је јединствен и несвакидашњи сценски, драмски и казивачки део. Древни словенски богови као основни пантеон представљени су од стране ученика кроз њихов истраживачки део. Истакнут је допринос у даљем деловању ученика Светог Кирила и Методија и оснивању Охридске и Преславске школе. Кореографија Ладарице и песме Десанке Максимовић из збирке „Перунови летописи“ употпунили су целокупан доживљај. Наредних дана може се погледати едукативна изложба у Дому војске до 2. јуна. Ово је био мали допринос две школе у очувању свести, духовног и националног словенске бити. Вероучитељ Милан Милутиновић
Настава у природи – ученици СШ ,,Драгачево“ из Гуче у посети манастирима Никоље и Благовештење
Дана 21. маја 2022. године ученици Средње школе ,,Драгачево“ у Гучи посетили су манастире Никоље и Благовештење у оквиру наставе у природи предвиђене планом наставе и учења православног Катихизиса. Посете су реализоване захваљујући сарадњи вероучитеља Дарка Стевановића и директора школе Драгана Тановића, који је омогућио да овај поход драгуљима Овчарско-кабларске клисуре ученицима и професорима буде бесплатан. Ученици, заједно са вероучитељем и професором рачунарства и информатике Милошем Маринковићем су прво посетили Манастир Никоље, где су срдачно дочекани од стране сестринства и игуманије Јелисавете. Испуњени благодаћу ове светиње и надахнути предавањем о богатој и садржајној историји манастира у коме се пламен молитве никада није гасио, кренули су пут Благовештења. Вероучитељ је подсетио ученике на значај празника коме је овај манастир посвећен, а потом је изнео историју поменуте светиње. Оно што је ученицима било посебно занимљиво јесте податак да је управо у том манастиру монашки постриг примио блаженопочивши патријарх Павле, чије биографије су се ученици подсетили уз помоћ вероучитеља. Након окрепљења припремљеног од стране сестринства, ученици су кратко прошетали улицама Овчар Бање, а потом кренули пут Лучана и Гуче. Надамо се да ће Господ укрепити срца наших ученика да и у будуће са радошћу походе наше светиње и испуњавају се благодаћу Духа Светога, као и да редовно приступају Светој Чаши. Вероучитељ Дарко Стевановић
Недеља Самарјанке у Светосавском храму у Краљеву
У дану који је наша Света Црква по триодском богослужбеном поретку посветила догађају сусрета Господа Христа са женом Самарјанком – Недеља Самарјанке, а када празнујемо по минејском поретку Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, литургијска заједница при Храму Светог Саве имала је радост да свештеним Приносом предстоји Епископ жички Г. Јустин. У овом дану када поједине породице прослављају своју крсну славу, у народу познату као „Млади“ или „Летњи“ Свети Никола, храм је од јутарњих часова био отворен за оне који су дошли да се помоле Васкрслом Господу и Светом Николи. Испред девет часова дочекали смо нашег Архијереја, док је хор са галерије певао празничну песму „Ангел вопијашче“. Уз саслужење братства храма и учествовање верног народа по службама призива Божијег, узнели смо хвалу Богу молећи Га да силаском Духа Светога освешта предложене Дарове, а преко њих и нас. По прочитаном јеванђелском одељку, Епископ Јустин је произнео надахнуту беседу. У њој је појаснио смисао догађаја који Јеванђеље описује, указујући на историјске моменте који су битни за разумевање односа Јевреја и Самарјана, а потом на новозаветну благовест којом је проткан овај догађај из историје спасења. – Црква Божија је отворена за све појединце и народе који Христа исповедају као Сина Божијег и који имају учешће у заједници са Њим која се најприсније остварује у Светој Евхаристији – Тајној Вечери која никада не престаје да нас освећује и чини наследницима Царства Божијега. Заједно са Светим Николајем ми се налазимо у Лађи спасења која нас води у сигурну луку Божију кроз узбуркане воде на пучини овога света, рекао је Епископ Јустин. У наставку смо узели учешћа у заједници Светих који се спасавају кроз чашу спасења која нам Живот вечни дарује. По заамвоној молитви одслужен је помен презвитери Ивани, супруги нашег сабрата протонамесника Дејана Марковића. Царство јој Небеско са свима Светима! Протонамесник Александар Р. Јевтић
Предавање др Ненада Божовића у Храму Светога Саве у Краљеву
У суботу, 21. маја, након вечерње службе, у склопу циклуса предавања која се у Светосавском храму у Краљеву одржавају са благословом Епископа жичког Јустина, доцент Богословског факултета у Београду на катедри за библистику, др Ненад Божовић је одржао предавање на тему „Псалтир – књига молитве“. Професор Ненад је након најаве протонамесника Александра Јевтића, говорио о Псалтиру и Псалмима. Сазнали смо, врло интересантно, да је Псалтир најцитиранији старозаветни спис у Новом Завету. Уједно, од најранијих времена Цркве, псаламски стихови су непрекидно и врло често присутни на свим богослужењима дневног круга. Свети Сава, у свом Типику Карејске испоснице, увиђајући значај и поштовање које Црква показује према појању псалама, заповедио је да Псалтир никада не престаје, док је Свети Јован Златоусти много пре њега, врло смело, говорио како је боље и да сунце зраке своје скрије неголи да се изгубе речи Давидове. Псалтир се често доживљава као речи Давидове јер је цар Израиљски Давид написао најбројнију групу Псалама. Међутим, осим њега, Псалме су писали и Мојсије и Соломон, синови Корејеви и началници појачки, и Ездра, који је у седмом веку пре Христа објединио Псалме у зборник псалама који ће касније постати Псалтир. Узгред, Псалтир се може поделити на неколико различитих целина: на пет књига Псалама, на двадесет катизми и на стотину педесет псалама. По свом садржају се може поделити на: Јеврејски мудросно-моралне Псалме, у којима се псаламски осликава трагедија човека отпалог од Бога. Псалтир је дирљива слика истинског најдубљег покајања, али и рекапитулација целокупне историје Спасења. Пророчке Псалме, јер се у неким Псалмима прилично верно осликава најава доласка Христа. Молбене псалме – који су мољење наше из дубине душе за помоћ (нпр. 3. Псалам и 90. Псалам). Господин Божовић нас је, између осталог, упознао са разним преводима Псалама на српски језик и са њиховим особеностима – са Даничићевим преводом који је настао на основу латинског језика и који одише високим поетским доживљајем живота, са савременим преводом Епископа Иринеја Ћирића, преводом блаженопочившег Епископа Атанасија, као и најновијим преводом на наш језик који је учинио проф. Драган Милин.. У богослужењима се најчешће користи превод Владике Атанасија. На самом крају, драги предавач нас је позвао да у својим животима, на својим путевима спасења, почнемо да макар у малој мери читамо чудесне речи Давидове које благодаћу Божијом пружају утеху у срцима нашим. Након предавања уследила је жива дискусија у оквиру које смо чули неколико значајних напомена о разним псаламским темама. Посебно упечатљиво је било тумачење стихова покајног Педесетог Псалма који је настао као покајни уздах Светог цара Давида након што је починио страшан грех убиства и прељубе. После предавања, пријатељски разговор у пријатној атмосфери је настављен у просторијама Црквене општине Свети Сава… Ђакон Стефан Милошевски
Храмовна слава у Ивановцима
Песник Милован Данојлић подигао је пре двадесет две године храм у свом родном селу у Ивановцима посвећен Светом оцу Николају Мирликијском. Ове године у недељу Самарјанке 22/9. маја прослављен је свечано празник Пренос моштију Светог оца Николаја који је храмовна слава цркве на Камаљу. Сваке године на овај дан после Свете Литургије и ломљења славског колача одржава се и програм под називом „Сусрет са песником“. По благослову Епископа жичког Г. Јустина ове године у Ивановцима је био гост песник Ђорђо Сладоје из Новог Сада, главни и одговорни уредник Летописа Матице српске. Ђорђо Сладоје је рођен у Клињи код Улога у Горњој Херцеговини 1954. године, до сада је објавио око петнаест књига песама и неколико књига изабраних песама; Дневник несанице (1976), Велики пост (1984), Свакодневни уторник (1989), Трепетник (1992), Плач Светога Саве (1995), Петозарни мученици (1998), далеко је Хиландар (2000), Огледалце српско (2003), Мала васкрсења (2006), Манастирски баштован (2008), Златне олупине (2012), Силазак у самоћу (2015), Певач у магли (2017), Одлагање одласка (2019), Занатски дом (2019)… Добитник је бројних песничких награда: Змајева награда, Дучићева награда, Жичка хрисовуља, Дисова награда, Рачанска повеља, итд. У програму су поред песника Ђорђа Сладоја учествовали и ученици ОШ у Љигу, гуслар Вукомир Шћекић, КУД „Љиг“ и певачка група „Горња Јасеница“ из Јарменоваца. Уочи славе из Француске је са својом супругом допутовао и ктитор храма Милован Данојлић. Заједно са њима програм су пратили и Војислав Коштуница са супругом и позоришни редитељ Младен Матерић који живи и ради у Француској. Након програма сабрање је настављено за трпезом љубави коју су ове године припремили домаћини славе Радован Марјановић и Предраг Николић из Ивановаца. За време ручка старешина цркве је поздравио све присутне и посебно захвалио песнику Ђорђу Сладоју што је и поред већ заказаних обавеза издвојио време за долазак у Ивановце. Протојереј Светолик Марковић
Славе храма у Брекову код Ариља
У недељу Самарјанке, 22. маја 2022. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мираликијског, парохија у селу Бреково код Ариља, прославила је црквену славу. У Храму Светог Николаја евхаристијско сабрање у молитви предводио је архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслуживање пароха пожешког протојереја Милорада Козодера, пароха ариљског јереја Бојана Милошевића и пароха брековачког јереја Александра Каранца. За благољепије богослужења постарао се и свештеник у пензији протојереј-ставрофор Милан Луковић који је заједно са делом црквеног хора из Ариља предводио верни народ у песми и молитви. Обраћајући се, на крају богослужења, мноштву верника отац Драган изразио је захвалност Богу што се после двогодишњег периода искушења наш народ поново враћа у храмове да утоли духовну жеђ и пронађе „извор воде која тече у живот вечни“. Указао је и на то да је Бреково село угледних домаћина и вредних људи који су одувек Храм Светог Николаја доживљавали као свој дом и о њему се старали. Та позитивна синергија свештенства и народа видљива је за сваког ко посети Бреково. Напослетку, изражена је захвалност овогодишњем домаћину Здравку Ковачевићу и његовој породици што су имали жељу и љубав да припреме славски ручак за све присутне. Дужности домаћина за следећу годину прихватили су се браћа Драгиша и Милојко Јовановић из Брекова. Јереј Александар Каранац
Основци у посети ужичким храмовима
Ученици верске наставе и грађанског васпитање трећег разреда ОШ „Прве основне школе краља Петра II“ из Ужица, су искористили време радне суботе у разгледању града и упознавању важних места и историјских споменика који чине језгро овог града. Град на Ђетињи, познат као „Мали Цариград,“ данас је у очима малишана постао туристичко место. На самом почетку интегративног часа са ученицима смо посетили Цркву Светог Ђорђа, у центру града; Ужичанима позната као нова црква. Уз пријатан разговор са оцем Добрицом, ученици су могли да посматрају и запажају лепоту ове светиње. Црква Светог Ђорђа заузима централно место унутар просветних и културних знамења града која га окружују. Гимназија, педагошка академија, ГКЦ (градски културни центар), музеј Јокановића кућа и друго окружују храм и са њим чине важно културно и духовно језгро града. Ученици су се упознали детаљније са самом архитектуром храма, историјом градње, као и важним празницима које прослављамо у данима месеца маја. После краћег предаха упутили смо се у Цркву Светог Марка која с налази недалеко од нове цркве. Дрвена црквица је ученицима била подстицај да поставе неизмеран број питања, почев о значају црквеног песништва, иконопису, значају полијелеја, царских двери… Уочили су да сваки детаљ у храму има своју причу, а пре свега и практичну намену, нарочито у временима развоја хришћанства. Дечији хор је за певницом отпевао своју омиљену песмицу „Кажи мени ђаче,“ након чега је уследило освежење код прве чесме на Ракијској пијаци. Позната камена чесма је задужбина пекарско – механског еснафа. Подигнута је 1896 године, а о самој њеној историји могли смо чути много података од учитељица Миреле Лазић и Биљане Богдановић. У нашој едукативној тури обећали смо ученицима посету Историјског архива који се налази у близини. Полице овог знамења чувају историју града, као и документа која описују зидање Аљове чесме на Тргу Светог Саве. Чесму је подигао Алекса Аљо Поповић у спомен свом брату проти Гаврилу Поповићу. Уследило је сликање ученика; затим кратак предах уз звуке виолине уличних свирача и повратак у школске клупе са жељом да се већи број часова организује и реализује на овакав начин. Вероучитељ Ненад Вукајловић
Дан школе у Стублу
На дан када се молитвено сећамо Преноса моштију Светог Саве, првог архиепископа српског, 19. маја, основна школа у Витановцу са својим истуреним одељењима у Стублу, Чукојевцу, Шумарицама и Милавчићима слави свој дан школе. Школа носи назив Милунке Савић, хероине Великог рата. Овај радни, а не наставни дан у школи, ученици истуреног одељења у Стублу, обележили су излетом у манастир Свете Петке, заједно са својим учитељицама и вероучитељом. Након одгледаног филма посвећеног Милунки Савић, деца су у пратњи својих учитеља посетили манастир и поклонили се светињи. Вероучитељ је одржао час где је ученике упознао на практичан начин оним лекцијама из веронауке о којима су причали и учили на часовима. Деца су се вратила својим домовима срећна и задовољна, имајући у виду да су ученици нижих разреда и да до сада нису имали прилике да са школом имају излете и екскурзије због пандемије. Изразили су жељу да се настави са оваквим активностима и да се убудуће планира још нека посета светињама које имамо, како би стечено знање у школи обновили и утврдили у пракси. Вероучитељ Ненад Петровић
Патријарх Порфирије: Наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и Васкрсењем својим нама дарова пуноћу радости, лепоте и сваког добра; штавише, дарова нам живот, живот у изобиљу, живот вечни, онај који се не завршава бесмислом. У тој васкршњој радости Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре, радосно можемо да кличемо речима оног који је писао псалме: Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа Цркве Христове! Радује се небо и земља! Радују се сви свети! Радује се светитељ Сава и сви они који су засађени у њему, из његовог корена никли и развијали се кроз векове и чије плодове и ми данас окушамо. Радујмо се, јер баш и искључиво њиховим молитвама данас смо се сабрали у овом заветном храму српског народа који је посвећен Светом Сави да пројавимо оно што је заповест Божја, да спознамо да, сећајући се речи: Ево дана који створи Господ, да је не само дан, дан овај, него читав свет Господ створио. Створио је оно што се види, али и оно што се не види. Све је створио да буде један огромни заветни храм иконе Божје, тј. човеков, нас људи. Другим речима, свет је створен да буде храм Божји, да слави Бога, а ми људи смо створени као припадници царског свештенства да свако од нас тамо где се налази и у ономе у чему се бави буде свештенослужитељ, да на основу својих дарова ствара и стварајући слави име Божје. Још је Господ, који је све створио, подсетио нас људе и заповедио да сви једно буду. Све је створено да буде једно, а да би могло бити једно људи међусобно морају бити једно. Морају бити заједница љубави која је утемељена на Речи Божјој, која је утемељена на самом Богу, на живом Христу. Тада ће сви једно бити! То Господ од нас хоће! Ако смо ми људи међусобно једно, онда је све једно, онда је Једна Црква, а Једна је зато што је Господ Један као Глава Цркве. Једном вером ми изграђујемо јединство, а чувајући један јединствени поредак чувамо веру и кроз тај поредак пројављујемо своју у веру у Једног у Тројици Бога. Дакле, нема јединства без вере у Једног у Тројици Бога, али исто тако и без учествовања у истом поретку, а ми то кажемо – у Цркви, у канонима. То важи за сваку парохију, то важи за сваку помесну Цркву, то важи за свеукупно православље, јер ми исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Најпре, Црква је Једна, јер је Један Господ. Иако није Једна и све остало не може бити: ни Света, ни Саборна. Јединство у вери, у предању и у поретку Цркве извире из свете Литургије. Оно се манифестује у Њој, потврђује се у Њој. Једно смо у Христу без остатка онда када се од истог путира, из исте чаше, причешћујемо. Дакле, браћо и сестре, у јединство заједнице, у јединству је светиња. Зато не треба да нас чуди што силе овог света – кад кажем силе овог света мислим умом апостола Павла и језиком Новог Завета, мислим на оне силе које се противе Богу, које не воле Христа, јер Христос у најмању руку ремети њихов поредак, а то се модерно каже: ремети им бизнис, јер је Христос огледало, у Њему се све види ко смо и шта смо – дакле, силе овог света, браћо и сестре – а ми који говоримо језиком Светог Писма кажемо: демонске силе – све ће прихватити осим јединства. Њима треба поларизација, њима треба расцеп, најпре у појединцу – хоће да поцепају и разбуију у нама, у једном човеку, на делове јединствену психосоматску и духовну целину, како би рекли научници – а даље хоће да разбију јединство у породици. Шта све не чини кроз своја правила и законе који најчешће нису у складу са законом Христовим?! И ево, без обзира што силе овог света имају своје циљеве, наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо! И може бити да паднемо, као што бива у животу појединца и у животу породице и народа – а и ту хоће силе овог света да деле народ један у себи и да дели народе од народа – и може бити да понекад промашимо, када нити чујемо нити испуњавамо Реч Христову, али пред Богом ми знамо, већ од Светог Јована Крститеља, а онда и из уста самог Господа, да је пасти људски, да је погрешити људски, да је промашити људски. Међутим, ако останемо у паду и у промашају, онда потврђујемо да се претварамо у нешто што није човек. Људски је пасти, али велика је слава ако устанемо. Ево данас, браћо и сестре, дана који створи Господ! Ево чуда пред нашим очима! Имали смо раскол који је трајао 55 година са нашом браћом из Македоније. Та рана је била дубока и болела је. Са том раном смо легали и устајали у ишчекивању и тежњи да се она зацели. Као што не постоји ништа што ми људи сами собом, као и себе, можемо исцелити, тако и нарочито у Телу Христовом не може рана само нашим силама и моћима да буде исцељена. Зато и кажем да је рана исцељена, а да је то чудо – чудо Божје. То је дар Божји, браћо и сестре! Све што имамо од Бога смо добили, а кад трпимо, поред тога што то може бити израз промисла Божјег, најчешће је последица нашег избора и погрешних корака. Онда рана бива као педагошка могућност. Ми смо ту педагошку могућност искористили. Разумели смо да је рана нанета нашим поступањима и зато смо се обратили Господу, Светом Сави и свим светима наше Цркве да учине оно што нама не полази за руком. И оног тренутка када смо само помислили, тако се десило чудо неочекивано! Блажењејши, браћо архијереји, браћо и сестре, наша радост је данас неизмерна, изобилна, јер је то радост љубави Божје, јер је то радост благодати Божје! Ми смо у Христу једно, у Цркви једно! Ево, овај одзив браће и сестара из Београда, из Србије, али из Македоније, овде данас показује да срце верног,
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Милунка Савић – светао пример војника Божијег и страдалника Христовог“
Истинском хришћанском духу, сваки сукоб je стран, али се у тешким тренуцима, чак и у сукобу мора узети учешће, и на неки начин покушати да се хришћанском врлином осветли то тамно време страдања и Голгόта. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања. Крила је своје груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама је исте те груди окитила орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања ,,Ратни крст са златном палмином граном“. Ова девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и под именом Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат, у коме је била поносни члан легендарног гвозденог пука – најелитнијег одреда наше војске. Милунка се добровољно пријавила за борбу за ослобођење, жртвујући себе уместо свог брата, не би ли спасила не само физички опстанак своје породице, већ и образ отачаства и народа светосавског. Она је истинско чедо нашег народа који се вековима напајао православном вером и православном етиком жртве за другога. Генерације наших људи ходили су путем који нам је пропутио Свети Кнез Лазар – мученик Косовски – који је одабрао пут жртве ради вечног Царства Божијег, а не овог овоземаљског и пролазног. Тај снажан светосавски и светолазаревски дух је у претходним столећима красио биће овог рода православног и само захваљујући њему смо прошли кроз вековно турско ропство, али и кроз недаће које су нас сачекале на почетку двадесетог века. Милунка је била плод тог стабла укорењеног у вери у Христа Господа… Живот испуњен страдањем, жртвом и борбом се није прекинуо и завршио у вихору Првог Светског рата. Током Другог Светског рата, организовала је амбуланту која је помагала људима који су рањени у току сукоба. Немачки окупатор ју је из освете одвео у логор на Бањици, тако да је ни та чаша страдања није мимоишла. Скромност хришћанску и љубав, она је пројављивала у временима мира јер је осим своје кћерке одгајила још тридесет петоро деце која су била ратна сирочад радећи као чистачица у хипотекарној банци. Ова слика из Милункиног живота је, по мени, још и узвишенија од невероватних ратних заслуга ове хероине – у одгајању те деце се види истински пример христолике љубави на коју нас Господ и Јеванђеље позивају. Заиста, како каже Јеванђеље, таквих је Царство Божиje. Нажалост, оваква жена, највећа јунакиња Првог Светског рата, и особа изузетне љубави и пожртвованости за своју Отаџбину је, своје највеће понижење доживела управо од власти државе за коју је све дала. Комунистичке власти су Милунку одвеле у такво сиромаштво да је у извесним периодима морала да се храни у народним кухињама да би преживела. И тада је показала своју хришћанску величину јер јој је Француска држава, која је сматра и својим херојем, нудила гостопримство, али она је одбила ту понуду и остала да живи на својој родној груди, да својом жртвом сведочи истинске вредности и да буде пример макар нашем времену, јер се о њој у времену комунизма није смело говорити. Сматрам, да у временима попут ових Милунка може нама послужити као пример. Јер нашем народу је неопходан опоравак и преображај, а до њега се може доћи само уколико у срцима наших људи поново заструји онаква вера каква је породила Милунку и милионе других. Без окретања светлости православне вере и православног живота, нама нема спасења колико год били вешти у политичким играма које овај свет намеће. Неопходно нам је окретање ка Христу, шта год неки мислили о томе – јер до истинске правде, мира и љубави не може доћи без и мимо Христа Господа. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. мај 2022. године