Слава Успењског храма у Чачку
Рађањем си девство сачувала, а по смрти свет ниси оставила, Пресвета Богородице, прешла си у живот, Мати правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. Дана 28. августа 2022. године, кад наша Света Црква прославља Успење Пресвете Богородице, Успењски храм у Чачку прославио је своју храмовну славу. Прослава је почела вечерњим богослужењем којим је началствовао протојереј Небојша Дабић, парох при Вазнесењском храму, а за певницом је било братство овога Светога храма, старешина јереј Никола Вукобрат и јереј Живко Дамјановић. Светом Литургијом је началствовао архијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, уз саслуживање: старешине Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереја Радише Сеочанца, пароха вазнесењског јереја Слободана Јаковљевића, старешине храма Светог Великомученика Лазара на Љубићу, јереја Бојана Сујића, пароха другог успењског, јереја Живка Дамјановића и ђакона чачанског Стефана Медара. У својој беседи отац Мирослав је поучио верни народ о данашњој јеванђелској перикопи, да је Марија изабрала онај део да саслуша реч Господњу, док се Марта заузела да услужи Господа и све који су се задесили у њиховом дому. Тако и ми у животу, колико год били честити и верујући, често се понашамо као Марта, заборавимо да застанемо од свих наших послова, брига, проблема и да саслушамо реч Господњу. Прота Мирослав је истакао како се овај храм све више украшава, а тако и ми требамо да узрастамо и у духовном смислу. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач. Братство овог храма је заједно са верним народом уготовило послужење за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Успење Пресвете Богородице – храмовна слава у Лучанима
Дана 28. августа 2022. године, на дан када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, нови храм у Лучанима посвећен овом празнику прославио је своју славу. Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић) – игуман Манастира Вазнесења, уз саслужење јереја Саве Величковића, пароха пожешког, и јереја Рада Марића, пароха лучанског. Литургији је присуствовао велики број верника, а скоро сви су приступили Чаши Господњој, укључујући и велики број деце – полазника верске наставе ОШ ,,Милан Благојевић“. Након Литургије, уприличена је трпеза љубави за све присутне. У својој надахнутој беседи, отац Тимотеј говорио је прво о значају празника и молитава које упућујемо Мајци Божијој, а потом је описао сам догађај представљења Пресвете Богородице. Након тога је говорио о важности поштовања хришћанских вредности – пре свега основних заповести о љубави. Дарко Стевановић, вероучитељ
Успење Пресвете Богородице – храмовна слава у селу Кушићи
Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служиo је јереј Зоран Стевлић, парох миланџански и парохијски свештеник у селу Кушићима, уз саслужење ђакона ивањичког Тихомира Костића. У обраћању после читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир честитао је верном народу завршетак поста, који учвршћује и даје моћ нашим молитвама, и поздравио све који су дошли да приме плату за труд, благослов Богородице на њен велики празник. Још је упутио народ да у икони Успења Пресвете Богородице може да се види сва тајна спасења људског рода и сагледа лично спасење, али и кончина живота, за коју Црква непрестано моли да буде хришћанска, без бола, непостидна, мирна, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду. Иза заамвоне молитве уследило је сечење колача, на којем се молило за Преосвештеног Епископа нашега Јустина, верни народ и ову парохију. После причешћа народа и завршетка Свете Литургије, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти. Ову свечану прилику парохијски свештеник Зоран Стевлић је искористио да би указао нарочиту захвалност и почаст парохијанима и приложницима који су уложили свој труд, средства, а пре свега љубав према овоме храму и празнику. Њима је отац Зоран поделио захвалнице, пожелевши свима да им Господ подари сваког добра, и изразивши уверење да ће храмовна слава села Кушићи догодине бити још многољуднија и свечанија. Ђакон ивањички Тихомир Костић
Поклоничко путовање у Свету Земљу (други део)
Света земља-дан пети (ноћ суботе на недељу) почео је јутрењем и поноћном Литургијом на Гробу Господњем, причешћем Светим Тајнама… Драга моја Звончица је записала: „Поноћна литургија, субота на недељу на Гробу Господњем. Саслужују наши …нестварно лепо и близу Господа.“ Док још траје јутрење 1:30 дешава се терористички напад код Зида плача. Ништа нисмо чули. Под кровом цркве у којој је мала црква са Гробом налази се ризница (неко рече највећа) где су мошти многих светитеља. Била је отворена те ноћи. А ево и једне анегдоте: Једна жена снима читаву Литургију. Видно озарена и поносна. Ми је не знамо. На крају она се обраћа некоме од наших и каже да је српског порекла, живи у Бечу. Овде је на пословном путовању. Неко јој је рекао да ће те ноћи бити служба на Гробу. Она гласно размишља и каже: „Како ћу сама?“ Кажу јој можеш сама, није опасно. И она дође и затекне све нас из Србије тамо. Срели смо је и јуче пред полазак на Сион… Света земља-наставак дана петог. Звончица нам је са групом кренула пут Сиона. Хоћемо ли са њом? Знам да хоћете, зато кренимо одмах. У својим записима, које нам шаље, Звончица каже: „Сион је брдо које је саставни део Јерусалима. Дом Зеведејев – Горња соба. Место где се одржала Тајна вечера, као и Силазак Светог Духа на Апостоле. Свети Сава када је посетио била је џамија. Хтео је да откупи од Сарацена. „Простри златом овај под тако да не падне зрак сунца на под“, рекао је Сарацен. Откупио је горњу собу и читав Сион и предао све то Јерусалимском патријарху. Само је задржао малу цркву Св. Сион за Србе. Крсташи је 1267. одузимају. Касније, муслимани је претварају у џамију. Данас само римокатолици једном у години имају право да врше службу. Православни не. Иначе у граду Јерусалиму важи правни документ под називом „Status quo“. Издала га је Отоманска Порта 1757. г. а касније је потврђен на Берлинском конгресу 1878. г. и њиме је регулисано место и време богослужења између Православних, Римокатолика и Јермена. Кивот цара Давида је у доњој соби, дакле Тајна вечера је била над Давидовим гробом. Следе фотографије уласка у простор одакле се иде ка кивоту цара Давида. Ту се не смеш крстити. Овај простор држе Јевреји, љути на хришћане. Иначе, мушки и женски се деле и не улазе заједно. Покушали смо, затим да посетимо цркву Св. Сион коју је Св. Сава наменио свом народу, али врата су била закључана. Даље идемо кроз Јерусалим. Крећемо се ка Зиду плача, тада још не знајући да је претходне ноћи био терористички напад. Зид плача је подељен у мушки – леви део и женски – десни део. Постоји библиотека на отвореном коју користе верници док су тамо. „Знаш ли колико само прескачем и опет не могу да стигнем ни пола дана да пошаљем.“, каже ми Звончица. „Звонце наше драго“, поручујем јој, „знам да не можеш стићи ни половину да напишеш, али ти хвала и на оволиком труду.“ Дошли смо и до дана шестог ходочашћа у Свету земљу. Тај дан је био јуче, али је због умора, Звончица делове записа послала данас. Ми и даље затварамо очи и летимо до ње. „Витанија – дом сиромашних (вит-аниа). Прошли смо поред места где је била кућа Марте и Марије. Сада је ту лепа црква. Нисмо свраћали. У близини у једној стрмој улици је Гроб Лазарев. До гроба у пећини у коју је било положено тело Лазарево спуштамо се са нивоа улице стрмим каменим степеницама кроз уски ходник-тунел. На самом дну су четири најужа последња степеника непосредно испред хоризонталне камене плоче испод које се треба провући- ,,заронити”, да би се ,, изронило” у пећини Лазаревог погребења. Јерихонска пустиња, права пустиња, али другачија од Јудејске. Црвенија је и пут до манастира се спушта ка кањону чије стране ту и тамо праве сенке и блаже нам пут. Манастир Св. Јована и Георгија Хозевита направљен над пећином у којој се молио Св. пророк Илија и касније Св. Јоаким, који је ту измолио од Бога да Св. Ана затрудни. У дубини пећине је олтар, а сама пећина има облик црквице. Манастир је прелеп, у стенама, са великом пажњом изграђен и одржаван. Имали смо прилику да видимо два висока млада монаха. О светитељима који су се овде подвизавали не знам ништа до сада, али им се молим за све нас. Затим поподне одлазимо на Гроб Мајке Божије. Док се крећемо ка месту где је гробница породице Маријине и Јосифове, а били су имућни судећи по величини гробнице, сазнајемо о још пуно важних чињеница, а то све захваљујући нашем монаху из манастира Успења Пресвете Богородице. Господ је живео са апостолима последње године пред Распеће у Гетсиманијском врту, јер је Мајка Божија ту имала неколико породичних гробница. Богородица је сахрањена по јеврејским обичајима. Из манастира се види место где је каменован Свети Првомученик и Архиђакон Стефан. Каменован и остављен да га звери растргну. Богородица га два месеца касније преноси у једну од пећина која је била породична гробница. Касније га односе негде на запад. Богородица Јерусалимска се налази у овом манастиру. Нерукотворена икона Пресвете Богородице: монахиња Татијана је сликала икону, али није могла лице. У сну је видела Богородицу како слика своје лице. Ујутру је икона била цела насликала. Икона је стара само 120 година. Чудотворна је. Старац Пајсије је неколико пута имао виђење Богородице и каже да највише личи на Богородицу Јерусалимску. У овој гробници која је заиста велика док силазимо низ степенице прво на половини дубине наилазимо са десне стране на гробницу светих родитеља Јоакима и Ане, а са леве стране степеништа је гробница Јосифова. Овде испред народа је улаз у Богородичину гробницу, а иза гробнице је простор у коме је икона Богородице Јерусалимске. Стена на којој се Господ молио 40 дана и ноћи у врту у Гетсиманији, наткриљена је католичким храмом. У дворишту је маслина за коју се оправдано верује да је сведок ових догађаја. Одлазак у руски манастир Св. Марије Магдалине у којој су кивоти са моштима Св. Јелисавете и Св. Варваре. Црква је на много лепом месту. Узвишење наспрам града Јерусалима. Док смо напуштали
Промоција књиге „Беседе и речи – о стогодишњици рођења протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића“ у Грачацу
Храм Светог Саве у Грачацу у претпразништво празника Успења Пресвете Богородице, у петак 26.8.2022, био је домаћин промоцији књиге „Беседе и речи – о стогодишњици рођења протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића“. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г.Г. Јустина и трудом и залагањем Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Г.Г. Андреја и пароха грачачког јереја Милана Костића, дочекали смо да након две године одлагања због свима познате ситуације, ова за нас значајна књига-споменица једном врлом човеку, свештенику и пастиру наше цркве, а пореклом Грачанцу буде и шире обнародована. Вече је започело вечерњом службом, коју је служио протојереј Милан Мионић, парох горњемилановачки. Изузетну радост и част учинио нам је својим присуством Његова екселенција Амбасадор Србије у Аустрији, г. Небојша Родић, са супругом Јаном. Након службе почела је промоција књиге, химном призренских богослова. Присутне је поздравио јереј Милан Костић, захваливши се Епископу Јустину на благослову за ово вече и Епископу Андреју који је обезбедио да ова књига дође до великог броја домова у Грачацу. Домаћин је истакао да је то јако важно, јер се тек открива личност проте Добривоја у његовом родном селу и да је ова промоција у том смислу тек почетак. Истакао је да му је једна реченица посебно привукла пажњу, а то је сведочење једног од свештеника који су дали свој допринос књизи – да је прота Добривоје Ћилерџић волео све људе, јер је волео Христа. Управо на такву љубав нас Јеванђеље позива, а прота Добривоје је јеванђелски живео и зато је наша дужност да га не заборавимо, најпре у својим молитвама, а затим и на оваквим скуповима. О личности проте Добривоја затим су говорили протојереј-ставрофор Милун Костић, пензионисани дугогодишњи парох у Лондону, а пријатељ дома Ћилерџића, затим протонамесник Владимир Петковић, рецензент овог издања, протојереј Радош Младеновић, парох врњачки и добри познавалац прилика у Грачацу које су изнедриле свестрану и даровиту личност проте Добривоја и на крају Епископ Андреј. Свако је на свој начин говорио и откривао црте свестране, аутентичне, широког знања и велике љубави личности оца, пастира, сарадника, прегаоца, утемељитеља, чувара јединства и слоге српског народа у дијспори, ученика и сарадника Светог владике Николаја и блаженопочившег владике Лаврентија, градитеља духовног живота, али и више цркава на подручју Немачке. Отац Милун говорио је о породичној црти, љубави која је владала у дому Ћилерџића, протиници Маријани, која је свом супругу била десна рука, о проти као добром сараднику и саветодавцу, старијем и искуснијем брату, помоћнику на радовима на „њиви Господњој“ у тешким условима послератне емиграције. Отац Владимир осврнуо се на протине изванредне беседе, које је он оставио иза себе у писаном облику. Осврнуо се на његово широко теолошко и академско образовање, богатство тема, али и утицај који су на њега оставиле речи, речи које су га натерале да даље истражује, чита и открива то о чему је прота говорио. Протојереј Радош Младеновић говорио је веома исцрпно о приликама које су владале у Грачацу током 19. века, од обнове цркве 1812, до 40-их година 20. века, о кући Аћимовића из које је била протина мајка Станица, породици која је у Грачацу давала свештенике читав један век, о људима и догађајима који су одређивали у многоме судбину читавог овог краја и шире, па самим тим нису остали без утицаја на светосавско и јеванђелско утемељење потоњег проте Добривоја Ћилерџића. На крају, окупљенима се обратио кратко протин син, Епископ Андреј, најпре се од срца захваливши Епископу Јустину за његову братску љубав и благослов да увек може да дође у место свог порекла. Он је истакао да је књига настала као његово уздарје свом родитељу и као дар грачачком народу. Говорећи о неколико приватних догађаја, јаких сведочанстава о емотивној патњи и тешкоћи са којом је прота Добривоје у емиграцији живео, упркос бројних успеха и постигнућа које је имао као свештеник и „добри пастир повереног му стада Божијег.“ Патио је за својим родним Грачацом и породицом коју није видео пуних 50 година, за Призренском богословијом која је обликовала његов духовни живот и потоње службовање, патио је због дешавања у својој земљи како после Другог светског рата, тако и током рата у Хрватској и БиХ, а посебно због стигматирања српског народа у немачким медијима, којима је улагао протесне ноте. У тој борби, пуне животне и пастирске остварености, са једне стране и немогућности да довољно помогне свом народу, са друге стране уснуо је у Господу 11. маја 1995. Године, у Дизелдорфу, где и почива. И након свих излагања, опет је остало много тога што се није поменуло. Изванредне личности не могу се обухватити једном вечерју, једним текстом, једним сведочанством, али ако реч још нешто значи, а у наслову је ове књиге, онда нека ово вече буде вече наше живе речи упућене помало закаснело, али не и прекасно, потомцима који, како рече отац Владимир, треба да трагају и да изучавају своју прошлост, људе који су живели на нама данас невероватан начин, који су заиста, у сваком смислу, сведочили Бога, као свој једини Пут, Истину и Живот. модератор промоције Вишња Костић, проф. српског језика
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Највиши степен мудрости“
Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих. На дан смрти сви ћемо постати веома „паметни“: није требало овако живети, требало је дугачије. И кад би се све могло почети испочетка, ја бих… И остале речи које се изговарају у погрешно време. А монах је на неки начин све то схватио раније и пожелео је да умре за грех и за свет пре своје физичке смрти. И шта је онда то с тачке гледишта дужности коју нећемо моћи да избегнемо? То је највиши степен мудрости. Смисао сваке појаве превазилази своје границе и осмишљава се само споља. Односно, човек не иде у школу да би ишао у школу. Иде у први разред, а већ у свести има далеку, али неминовну годину матуре како би као одрастао и научен човек кренуо даље. У санаторијум човек иде да би се опоравио и вратио. У болницу леже да би оздравио и отишао да ради. Свуда где човек „улази“ претпоставља се неминовни „излаз“ и циљ је само тамо. Ми смо ушли у овај свет. Међутим, смисао нашег боравка уопште није овде. Смисао је у излазу из света и у оном својству које ће овај излазак бити радостан и исправан. „Каја житејскаја сладост бивајет печали непричастна? („Која овоземаљска сласт није помешана с тугом?) Која слава стоји непоколебљиво? Све је попут сенке. Све је привидно као сан.“ Међутим, постоји непоколебљиво Царство и тамо је циљ и место упокојења. „Какав ћу изаћи из овог света? Где ћу се уселити? Шта ће Бог питати и шта ћу Му одговорити?“ – ово је непрестана зујалица у души човека који није од овога света. Ако у друштву, у народу има истинских монаха, то значи да у том народу и друштву има људи истински мудрог срца. Има оних који иза шарене површине виде непокретни смисао. А ако су сви обузети таштином и ако срамну мишју трку називају животом, онда је то земља будала и живот у њој је казна. Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи, како на Истоку, тако и на Западу. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоје други свет и истински живот, да постоји излаз из садашње мишоловке. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Ибарске новости – рубрика “Жички благовесник“ петак, 27. август 2022. године
Поклоничко путовање у Свету Земљу (Први део)
„А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.“ Мт. 28, 5-6 У уторак, 9. августа 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 52 ходочасника кренуло је пут Јерусалима да виде „место где је лежао Господ“. Међу поклоницима се налазило и 18 монаха и монахиња и два свештеника. Морамо напоменути да је за 17 монаха и монахиња цео пут платио брачни пар Радован и Зорица Маринковић из Краљева/Сиднеја, на чему им благодаримо. До сада укупно у четири наврата они су о свом трошку водили у Свету Земљу 34 монаха и монахиња. Господ да им дарује Царство небеско. Посебну захвалност и препоруку упућујемо агенцији „Халотравел“ из Ниша и водичу хаџи Миодрагу, који су се здушно бринули о свему и учинили ово поклоничко путовање непоновљивим. Опис поклоничког путовања које следи је из пера наше сестре из Чачка Неле Мечанин, која није била у Светој Земљи. Њој је сваки дан слат извештај где смо били и која смо света места походили, а она је све то са нама проживљавала и стављала на папир. Дан први-Софија – Тел Авив. Јутрос су неки моји красотни људи стигли у Свету земљу. А летели су у два различита авиона и у два различита термина. Али у истом правцу. А кад су слетели, једна од њих, налик Звончици, послала ми је фотографије из авиона, са аеродрома и из Манастира Светог Георгија, који је заштитник моје породице, фотографије његовог гроба, иконе на којој је он са својим Светим родитељима. А ја све то гледам са одушевљењем и размишљам о томе како је човеку мало потребно да му буде лепо. Довољно је да има пријатеље које воли, да ужива у сваком њиховом дивном тренутку и да му се чини као да се све то њему догађа. И када на трен затворим очи, имам утисак да сам и ја заједно са њима у Светој земљи. А ја са нестрпљењем чекам нове фотографије у наредних шест дана. Дан други-Јерусалим. Звончица ми је и овог пута послала фотографије, снимке, запажања. А ми само да затворимо очи и кренемо ка њима исто као јуче. Група је имала благослов и част да их прими јерусалимски Патријарх, а Звончицу овога пута цитирам: „Патријарх нам је поклонио и пажњу и време и себе. Говорио је о суштини наше вере, о месту најважнијих догађаја у човековом постојању. Рекао је како би сви да буду ту: и Јевреји, и Арапи, и Хришћани, али да је то потпуно природно и да сви и треба да буду ту, као прави истинољубитељи. Захвалио се што смо дошли и рекао како дајемо велики подстрек православнима у Светој земљи и све нас благословио понаособ.“ Након тога, кренули су ка Гробу Господњем и ка Голготи. На првој фотографији се види мала црква за коју Звончица каже: „Ово је та мала црква. Унутра је један невелики предпростор у коме се налази део камена на месту престоне иконе, који је затварао Христов гроб пре Васкрсења. Из те назови припрате на коленима се улази у још мањи простор у коме је десно Гроб, а лево исто толики простор као за гроб у који упуже човек који ако се скупи може да направи место за још једну или две душе. Сада када ово пишем схватам да можда звучи тесно, али се то апсолутно не осећа, јер када прођеш кроз тај ниски отвор на коленима, перспектива се обрне и ти си у безграничном простору у који је стао читав Бог и сви твоји греси. Ту не можеш остати ни приближно колико би желео. Свештеник који дежура као да броји откуцаје наших срца… и каже: готово, следећи…“. Даље се нижу фотографије Голготе, плоче Миропомазања… И за крај данашњег ходочашћа, снимак наших који певају Ирмос Васкрсења: „Ангел вопијаше, Благодатњеј…. Свјетисја, Свјетисја, Нови Јерусалиме…“ Дан трећи. Вечерас нам се Звончица много, много уморила. Без обзира на то, захваљујући својој великој љубави, успела је да нам пошаље још један део јучерашњег путописа и делић данашњег. А ми, опет и опет сви заједно затворимо очи и ослушнимо шта нам прича. „Наспрам мале цркве која чува Гроб Христов, налази се велики православни храм у коме се служе православне службе. Дакле, на десет корака од уласка у малу цркву. Овај православни храм који је грчки има централно место, док се са сваке његове стране налазе јерменски и коптски храмови. Тамо даље постоји и мали католички храм. Затим ту су и места на којима су се одиграли кључни догађаји на Велики Петак, па су сва та места наткриљена капелама посвећеним Мироносицама, капетану Лонгину (капетан који је пробио копљем Христова ребра, како би се уверио да је заиста мртав, да би потом био први официр који је скинуо војну униформу и удаљио се од света Христа ради и који за новац није желео да слаже и каже да Христос није васкрсао. Крстио се и живот провео у посту и молитви). Испод овог места Голготе је капела која обележава место на коме је била Адамова лобања. Сматра се да је кости Адамове Господ сакрио да се не би скрнавиле за врачање. И све ово и још понешто је под истим кровом. Повезано степеништем ту и тамо. Један верски лавиринт. Лепо се ту изгубиш у метрици, трајању, поимању…“ Јутрос смо кренули за Галилеју, до Галилејског језера. Света земља – дан четврти. Синоћ, наша преуморна Звончица, вечерас се баш расписала. Враћамо се са њом у јучерашњи дан, да га допунимо, јер је остао недовршен, а онда ћемо наставити данашњи, четврти дан. Па, кренимо… „Манастир Свадба у Кани Галилејској се налази недалеко од Цркве Благовести. Уласком у црквени ,,круг” доживљава се нека специфична лепота. Црква слави Св. Георгија. У цркви су два преостала крчага у којима се налазила вода коју је Христос чудом претворио у вино. Обишли смо Гору Тавор. Пут до тамо је јединствен. Постепено, пењући се видимо борове, али и медитеранско јарко обојено биље. Неко рече личи на Херцеговину. Има и тога, а има и онога из нашег замишљања Тавора. Ваљда нема душе која
Из штампе изашао нови број часописа “Николајеве студије“
Из штампе је недавно изашла четврта свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Претходно, у јануару ове године објављена је трећа свеска овог часописа. У трећој свесци Николајевих студија објављен је рад Марцела Черног са Института за славистику Чешке академије наука из Прага, на тему питања како су Чеси и Словаци упознавали личност Св. Николаја Српског, и то кроз преглед чешке и словачке литературе о Св. Николају, као и преводе његових дела на чешки и словачки од 1912. до 2018. године. Чланак свештеника Николаја Костура из Чикага посвећен је питању односа Српске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве 1920–1941. године, уз помен доприноса Еп. Николаја. За овим чланком следи истраживање Гордане Штасни, професора Филозофског факултета у Новом Саду, на тему слике дивљих животиња у Молитвама на језеру Владике Николаја Велимировића. Зоран Матић, кроз свој одзив на објављивање књиге Црква — ка заједничкој визији реферише на учешће Владике Николаја у екуменском покрету, а Снежана Љ. Адамовић бави се местом Петра II Петровића Његоша у мисли Св. Николаја. У трећој свесци часописа објављена је и изабрана библиографија Николе Велимировића (Св. Николаја Српског) на чешком и словачком језику (1912–2018), из пера Марцела Черног. У четвртој свесци објављен је рад Ружице Левушкине са Института за српски језик Српске академије наука и уметности, на тему могућности (тео)лингвистичких истраживања на материјалу Словесника Еп. Николаја Велимировића. Чланак ђакона Будимира Кокотовића из Библиотеке Српске патријаршије бави се улогом Св. Владике Николаја у историји Битољске богословије. Проф. др Ксенија Кончаревић са Филолошког факултета Универзитета у Београду пише на тему славословљења Бога у Молитвама на језеру Св. Владике Николаја. Горан М. Јанићијевић из Православног центра за младе „Свети Петар Сарајевски“ из Источног Новог Сарајева у свом чланку осврће се на Св. Николаја Велимировића из личног угла, водећи се стиховима из тропара Св. Николају. Свештеник Едвард Пеханич из Семинарије Христа Спаса из Џонстауна у Пенсилванији (Америчка карпато-руска православна епархија) у свом осврту пише о Николају Велимировићу као савременом Златоустом и значају његовог духовног наслеђа данас, док Анастасија Лимбергер из Минхена пише о преводу Речи о Свечовеку Николаја Велимировића на немачки језик. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Трећа свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/3, а четврта на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/4. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јануару 2023. године. Срећко Петровић, уредник часописа
Упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер)
Дана 11/24. августа 2022. године, у 88. години живота упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер), један од најугледнијих православних богослова данашњице. Новопрестављени Митрополит диоклијски Калист је рођен као Тимоти Вер у Бату, у Сомерсету, у Енглеској. Митрополит Калист се школовао у Вестминстерској школи (за коју је добио краљевску стипендију) и на Магдалинином колеџу у Оксфорду, где је изучавао класичне науке и богословље. Априла 14. 1958. године, у својој 24 години живота, прихватио је православље (одгајен је као англикан). Своје контакте се православљем и одушевљење Православном црквом описао је у аутобиографском тексту „Моје путовање у Православну цркву“. Док је још био нерукоположен провео је шест месеци у Канади у једном манастиру Руске заграничне цркве. Много пута је одлазио у Грчку, где је провео дуго времена у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу, а походио је и друге велике центре православља као што су Јерусалим и Света Гора. Након што је одлично савладао новогрчки језик, замонашен је 1966. г. добивши име Калист, у част Светог Калиста Ксантопула. Истовремено је рукоположен у свештеномонаха. Исте године, 1966, постао је професор на Оксфордском универзитету, где је држао предавања из Источних православних студија, и на том положају је остао 35 година, све до до одласка у мировину. Године 1979. постављен је за предавача на Пембрук колеџу у Оксфорду, а 1982. хиротонисан је за титуларног епископа диоклијског (Диоклија у Фригији) и постао викарни епископ у Тијатирској и великобританској архиепископији Цариградске патријаршије. И поред овог високог положаја, Епископ Калист је остао у Оксфорду и обављао је своје професорске дужности на Универзитету, а био је и парох оксфордске грчке православне парохије. Свети и свештени Синод Васељенске патријаршије је 30. марта 2007. г. уздигао Епархију диоклијску у митрополију, а Епископа Калиста произвео у титуларног митрополита диоклијског. Све од свог одласка у мировину 2001. године Митрополит Калист је наставио да објављује студије и књиге и држи предавања о православном хришћанству, путујући много. Био је и један од учесника Сабора на Криту 2016. године, а много је допринео у припремама пре његовог одржавања. Донедавно је био председник Управног одбора Института за православне хришћанске студије у Кембриџу. Он је председник групе Пријатељи православља на Ијони. Члан је Саветодавног одбора Православног мира године 2017. Кентерберијски архиепископ одликовао је Митрополита Калиста Ламбетским крстом, „за његов изузетан допринос англиканско-православном теолошком дијалогу“. Митрополит Калист је био плодан писац и изванредан предавач. Написао је или уредио преко десетак књига, многобројне чланке у широком спектру периодичних публикација, студије у књигама о многим темама, као и предговоре или уводне текстове, рецензије многим другим књигама. Можда је најпознатији као писац књиге Православна црква, објављене када је био лаик 1963. године, а потом ју је неколико пута редиговао, а публикована је у чувеној серији лондонског издавача Пенгвин. Ова књига је преведна и на српски језик им објављена 2001. г. у преводу Љиљане Благојевић, а рецензију је дао блаженопочивши Епископ Атанасије (Јевтић), док је редакцију превода извршио протођакон Радомир Ракић. Епископ марчански Данило је превео његово познато дело о умној молитви и објавио га у Теолошким погледима. Године 1979. издао је књигу Православни пут, коју је на српски језик одлично превео др Богдан Лубардић, професор Богословског факултета (манастир Хиландар 1997). Сарађивао је у превођењу и издавању значајних православних подвижничких и литургијских текстова. Заједно са G. E. H. Palmer-ом и Philip-ом Sherrard превео је Добротољубље (Philokalia) (четири од пет томова објављених до 2018.г. и то 1979, 1981, 1984. и 1995), а с матером Маријом превео је Празнични минеј (1969), Посни триод (1978) и Празнични триод. Раније је објавио историјско дело под насловом Eustratios Asrgenti. A Study of the Greek Church under Turkish Rule (1964). Православна академија Светог Владимира у Њујорку објавила је Митрополиту у част зборник радова под насловом: Abba, The Tradition of Orthodoxy in the West, Festschrift for Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, eds. John Behr, Andrew Louth, Dimitri Conomos (New York: SVS Press, 2003). Митрополит диоклијски Калист био је почасни доктор богословских наука и других богословских факултета, не само православних, као што су Атински и Букурештански. Био је почасни доктор богословских наука и Православног богословског факултета у Београду. На свечаном чину промовисања у Dr. h.c. Митрополит је држао запажено предавање о прожимању Лица Свете Тројице на енглеском језику у препуном амфитеатру факултета. Иначе, блаженопочивши је неколико пута посетио Србију, углавном предводећи поклонике из Уједињеног краљевства у посети нашим манастирима. При таквом једном путовању у свету Србију удесио да је он лично приказао превод своје књиге на српском језику Православна црква у свечаној читаоници Градске библиотеке на Калемегдану. Поред њега као аутора, говорили су Митрополит црногорско-приморски Амфилофије, професор Богословског факултета Радомир Поповић и рецензент превода протођакон Радомир Ракић. Митрополит диоклијски Калист (Вер) био је велики пријатељ наше помесне Цркве и народа. Вјечнаја памјат достоблаженом митрополиту Калисту! Превела и приредила: проф. Сања Симић де Граф Извор: Информативно-катихетски портал “Ризница”
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 10. по Духовима када прослављамо туманске светитеље Зосима и Јакова, евхаристијска заједница Светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и Чаши спасења и живота вечног. Епископу је саслуживало братство храма, као и протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог Георгија у Ужицу. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста око свог Епископа који се свима обратио речима поуке износећи широку лепезу начина човековог богопознања и општења са Богом. Преосвећени Владика осврнуо се и на огроман значај Светог Писма и његовог деловања на човека. У вези са данашњом причом из Светог Јеванђеља, Владика Јустин је говорио о значају вере, о њеном снажењу и превазилажењу искушења. Нагласио је да како нам вера расте, тако су нам и искушења већа. Ипак, захваљујући Ономе који нам је рекао: „Не бојте се, јер Ја победих свет“, имамо наду да јачањем своје вере победимо сва искушења. Имајући вере као зрна горушичиног, моћи ћемо и чуда да чинимо. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: „Најважније је да упознамо себе, да упознамо Бога, а онда Он зна како ће да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Беседу Епископа Јустина преносимо у целости: Душан Дуњић, дипл. теолог
Слава Успењског храма у Чачку
Рађањем си девство сачувала, а по смрти свет ниси оставила, Пресвета Богородице, прешла си у живот, Мати правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. Дана 28. августа 2022. године, кад наша Света Црква прославља Успење Пресвете Богородице, Успењски храм у Чачку прославио је своју храмовну славу. Прослава је почела вечерњим богослужењем којим је началствовао протојереј Небојша Дабић, парох при Вазнесењском храму, а за певницом је било братство овога Светога храма, старешина јереј Никола Вукобрат и јереј Живко Дамјановић. Светом Литургијом је началствовао архијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, уз саслуживање: старешине Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереја Радише Сеочанца, пароха вазнесењског јереја Слободана Јаковљевића, старешине храма Светог Великомученика Лазара на Љубићу, јереја Бојана Сујића, пароха другог успењског, јереја Живка Дамјановића и ђакона чачанског Стефана Медара. У својој беседи отац Мирослав је поучио верни народ о данашњој јеванђелској перикопи, да је Марија изабрала онај део да саслуша реч Господњу, док се Марта заузела да услужи Господа и све који су се задесили у њиховом дому. Тако и ми у животу, колико год били честити и верујући, често се понашамо као Марта, заборавимо да застанемо од свих наших послова, брига, проблема и да саслушамо реч Господњу. Прота Мирослав је истакао како се овај храм све више украшава, а тако и ми требамо да узрастамо и у духовном смислу. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач. Братство овог храма је заједно са верним народом уготовило послужење за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Успење Пресвете Богородице – храмовна слава у Лучанима
Дана 28. августа 2022. године, на дан када наша Света Црква слави Успење Пресвете Богородице, нови храм у Лучанима посвећен овом празнику прославио је своју славу. Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић) – игуман Манастира Вазнесења, уз саслужење јереја Саве Величковића, пароха пожешког, и јереја Рада Марића, пароха лучанског. Литургији је присуствовао велики број верника, а скоро сви су приступили Чаши Господњој, укључујући и велики број деце – полазника верске наставе ОШ ,,Милан Благојевић“. Након Литургије, уприличена је трпеза љубави за све присутне. У својој надахнутој беседи, отац Тимотеј говорио је прво о значају празника и молитава које упућујемо Мајци Божијој, а потом је описао сам догађај представљења Пресвете Богородице. Након тога је говорио о важности поштовања хришћанских вредности – пре свега основних заповести о љубави. Дарко Стевановић, вероучитељ
Успење Пресвете Богородице – храмовна слава у селу Кушићи
Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Кушићима служиo је јереј Зоран Стевлић, парох миланџански и парохијски свештеник у селу Кушићима, уз саслужење ђакона ивањичког Тихомира Костића. У обраћању после читања Светог Јеванђеља, ђакон Тихомир честитао је верном народу завршетак поста, који учвршћује и даје моћ нашим молитвама, и поздравио све који су дошли да приме плату за труд, благослов Богородице на њен велики празник. Још је упутио народ да у икони Успења Пресвете Богородице може да се види сва тајна спасења људског рода и сагледа лично спасење, али и кончина живота, за коју Црква непрестано моли да буде хришћанска, без бола, непостидна, мирна, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду. Иза заамвоне молитве уследило је сечење колача, на којем се молило за Преосвештеног Епископа нашега Јустина, верни народ и ову парохију. После причешћа народа и завршетка Свете Литургије, свечано сабрање је настављено ручком у храмовној порти. Ову свечану прилику парохијски свештеник Зоран Стевлић је искористио да би указао нарочиту захвалност и почаст парохијанима и приложницима који су уложили свој труд, средства, а пре свега љубав према овоме храму и празнику. Њима је отац Зоран поделио захвалнице, пожелевши свима да им Господ подари сваког добра, и изразивши уверење да ће храмовна слава села Кушићи догодине бити још многољуднија и свечанија. Ђакон ивањички Тихомир Костић
Поклоничко путовање у Свету Земљу (други део)
Света земља-дан пети (ноћ суботе на недељу) почео је јутрењем и поноћном Литургијом на Гробу Господњем, причешћем Светим Тајнама… Драга моја Звончица је записала: „Поноћна литургија, субота на недељу на Гробу Господњем. Саслужују наши …нестварно лепо и близу Господа.“ Док још траје јутрење 1:30 дешава се терористички напад код Зида плача. Ништа нисмо чули. Под кровом цркве у којој је мала црква са Гробом налази се ризница (неко рече највећа) где су мошти многих светитеља. Била је отворена те ноћи. А ево и једне анегдоте: Једна жена снима читаву Литургију. Видно озарена и поносна. Ми је не знамо. На крају она се обраћа некоме од наших и каже да је српског порекла, живи у Бечу. Овде је на пословном путовању. Неко јој је рекао да ће те ноћи бити служба на Гробу. Она гласно размишља и каже: „Како ћу сама?“ Кажу јој можеш сама, није опасно. И она дође и затекне све нас из Србије тамо. Срели смо је и јуче пред полазак на Сион… Света земља-наставак дана петог. Звончица нам је са групом кренула пут Сиона. Хоћемо ли са њом? Знам да хоћете, зато кренимо одмах. У својим записима, које нам шаље, Звончица каже: „Сион је брдо које је саставни део Јерусалима. Дом Зеведејев – Горња соба. Место где се одржала Тајна вечера, као и Силазак Светог Духа на Апостоле. Свети Сава када је посетио била је џамија. Хтео је да откупи од Сарацена. „Простри златом овај под тако да не падне зрак сунца на под“, рекао је Сарацен. Откупио је горњу собу и читав Сион и предао све то Јерусалимском патријарху. Само је задржао малу цркву Св. Сион за Србе. Крсташи је 1267. одузимају. Касније, муслимани је претварају у џамију. Данас само римокатолици једном у години имају право да врше службу. Православни не. Иначе у граду Јерусалиму важи правни документ под називом „Status quo“. Издала га је Отоманска Порта 1757. г. а касније је потврђен на Берлинском конгресу 1878. г. и њиме је регулисано место и време богослужења између Православних, Римокатолика и Јермена. Кивот цара Давида је у доњој соби, дакле Тајна вечера је била над Давидовим гробом. Следе фотографије уласка у простор одакле се иде ка кивоту цара Давида. Ту се не смеш крстити. Овај простор држе Јевреји, љути на хришћане. Иначе, мушки и женски се деле и не улазе заједно. Покушали смо, затим да посетимо цркву Св. Сион коју је Св. Сава наменио свом народу, али врата су била закључана. Даље идемо кроз Јерусалим. Крећемо се ка Зиду плача, тада још не знајући да је претходне ноћи био терористички напад. Зид плача је подељен у мушки – леви део и женски – десни део. Постоји библиотека на отвореном коју користе верници док су тамо. „Знаш ли колико само прескачем и опет не могу да стигнем ни пола дана да пошаљем.“, каже ми Звончица. „Звонце наше драго“, поручујем јој, „знам да не можеш стићи ни половину да напишеш, али ти хвала и на оволиком труду.“ Дошли смо и до дана шестог ходочашћа у Свету земљу. Тај дан је био јуче, али је због умора, Звончица делове записа послала данас. Ми и даље затварамо очи и летимо до ње. „Витанија – дом сиромашних (вит-аниа). Прошли смо поред места где је била кућа Марте и Марије. Сада је ту лепа црква. Нисмо свраћали. У близини у једној стрмој улици је Гроб Лазарев. До гроба у пећини у коју је било положено тело Лазарево спуштамо се са нивоа улице стрмим каменим степеницама кроз уски ходник-тунел. На самом дну су четири најужа последња степеника непосредно испред хоризонталне камене плоче испод које се треба провући- ,,заронити”, да би се ,, изронило” у пећини Лазаревог погребења. Јерихонска пустиња, права пустиња, али другачија од Јудејске. Црвенија је и пут до манастира се спушта ка кањону чије стране ту и тамо праве сенке и блаже нам пут. Манастир Св. Јована и Георгија Хозевита направљен над пећином у којој се молио Св. пророк Илија и касније Св. Јоаким, који је ту измолио од Бога да Св. Ана затрудни. У дубини пећине је олтар, а сама пећина има облик црквице. Манастир је прелеп, у стенама, са великом пажњом изграђен и одржаван. Имали смо прилику да видимо два висока млада монаха. О светитељима који су се овде подвизавали не знам ништа до сада, али им се молим за све нас. Затим поподне одлазимо на Гроб Мајке Божије. Док се крећемо ка месту где је гробница породице Маријине и Јосифове, а били су имућни судећи по величини гробнице, сазнајемо о још пуно важних чињеница, а то све захваљујући нашем монаху из манастира Успења Пресвете Богородице. Господ је живео са апостолима последње године пред Распеће у Гетсиманијском врту, јер је Мајка Божија ту имала неколико породичних гробница. Богородица је сахрањена по јеврејским обичајима. Из манастира се види место где је каменован Свети Првомученик и Архиђакон Стефан. Каменован и остављен да га звери растргну. Богородица га два месеца касније преноси у једну од пећина која је била породична гробница. Касније га односе негде на запад. Богородица Јерусалимска се налази у овом манастиру. Нерукотворена икона Пресвете Богородице: монахиња Татијана је сликала икону, али није могла лице. У сну је видела Богородицу како слика своје лице. Ујутру је икона била цела насликала. Икона је стара само 120 година. Чудотворна је. Старац Пајсије је неколико пута имао виђење Богородице и каже да највише личи на Богородицу Јерусалимску. У овој гробници која је заиста велика док силазимо низ степенице прво на половини дубине наилазимо са десне стране на гробницу светих родитеља Јоакима и Ане, а са леве стране степеништа је гробница Јосифова. Овде испред народа је улаз у Богородичину гробницу, а иза гробнице је простор у коме је икона Богородице Јерусалимске. Стена на којој се Господ молио 40 дана и ноћи у врту у Гетсиманији, наткриљена је католичким храмом. У дворишту је маслина за коју се оправдано верује да је сведок ових догађаја. Одлазак у руски манастир Св. Марије Магдалине у којој су кивоти са моштима Св. Јелисавете и Св. Варваре. Црква је на много лепом месту. Узвишење наспрам града Јерусалима. Док смо напуштали
Промоција књиге „Беседе и речи – о стогодишњици рођења протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића“ у Грачацу
Храм Светог Саве у Грачацу у претпразништво празника Успења Пресвете Богородице, у петак 26.8.2022, био је домаћин промоцији књиге „Беседе и речи – о стогодишњици рођења протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића“. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г.Г. Јустина и трудом и залагањем Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Г.Г. Андреја и пароха грачачког јереја Милана Костића, дочекали смо да након две године одлагања због свима познате ситуације, ова за нас значајна књига-споменица једном врлом човеку, свештенику и пастиру наше цркве, а пореклом Грачанцу буде и шире обнародована. Вече је започело вечерњом службом, коју је служио протојереј Милан Мионић, парох горњемилановачки. Изузетну радост и част учинио нам је својим присуством Његова екселенција Амбасадор Србије у Аустрији, г. Небојша Родић, са супругом Јаном. Након службе почела је промоција књиге, химном призренских богослова. Присутне је поздравио јереј Милан Костић, захваливши се Епископу Јустину на благослову за ово вече и Епископу Андреју који је обезбедио да ова књига дође до великог броја домова у Грачацу. Домаћин је истакао да је то јако важно, јер се тек открива личност проте Добривоја у његовом родном селу и да је ова промоција у том смислу тек почетак. Истакао је да му је једна реченица посебно привукла пажњу, а то је сведочење једног од свештеника који су дали свој допринос књизи – да је прота Добривоје Ћилерџић волео све људе, јер је волео Христа. Управо на такву љубав нас Јеванђеље позива, а прота Добривоје је јеванђелски живео и зато је наша дужност да га не заборавимо, најпре у својим молитвама, а затим и на оваквим скуповима. О личности проте Добривоја затим су говорили протојереј-ставрофор Милун Костић, пензионисани дугогодишњи парох у Лондону, а пријатељ дома Ћилерџића, затим протонамесник Владимир Петковић, рецензент овог издања, протојереј Радош Младеновић, парох врњачки и добри познавалац прилика у Грачацу које су изнедриле свестрану и даровиту личност проте Добривоја и на крају Епископ Андреј. Свако је на свој начин говорио и откривао црте свестране, аутентичне, широког знања и велике љубави личности оца, пастира, сарадника, прегаоца, утемељитеља, чувара јединства и слоге српског народа у дијспори, ученика и сарадника Светог владике Николаја и блаженопочившег владике Лаврентија, градитеља духовног живота, али и више цркава на подручју Немачке. Отац Милун говорио је о породичној црти, љубави која је владала у дому Ћилерџића, протиници Маријани, која је свом супругу била десна рука, о проти као добром сараднику и саветодавцу, старијем и искуснијем брату, помоћнику на радовима на „њиви Господњој“ у тешким условима послератне емиграције. Отац Владимир осврнуо се на протине изванредне беседе, које је он оставио иза себе у писаном облику. Осврнуо се на његово широко теолошко и академско образовање, богатство тема, али и утицај који су на њега оставиле речи, речи које су га натерале да даље истражује, чита и открива то о чему је прота говорио. Протојереј Радош Младеновић говорио је веома исцрпно о приликама које су владале у Грачацу током 19. века, од обнове цркве 1812, до 40-их година 20. века, о кући Аћимовића из које је била протина мајка Станица, породици која је у Грачацу давала свештенике читав један век, о људима и догађајима који су одређивали у многоме судбину читавог овог краја и шире, па самим тим нису остали без утицаја на светосавско и јеванђелско утемељење потоњег проте Добривоја Ћилерџића. На крају, окупљенима се обратио кратко протин син, Епископ Андреј, најпре се од срца захваливши Епископу Јустину за његову братску љубав и благослов да увек може да дође у место свог порекла. Он је истакао да је књига настала као његово уздарје свом родитељу и као дар грачачком народу. Говорећи о неколико приватних догађаја, јаких сведочанстава о емотивној патњи и тешкоћи са којом је прота Добривоје у емиграцији живео, упркос бројних успеха и постигнућа које је имао као свештеник и „добри пастир повереног му стада Божијег.“ Патио је за својим родним Грачацом и породицом коју није видео пуних 50 година, за Призренском богословијом која је обликовала његов духовни живот и потоње службовање, патио је због дешавања у својој земљи како после Другог светског рата, тако и током рата у Хрватској и БиХ, а посебно због стигматирања српског народа у немачким медијима, којима је улагао протесне ноте. У тој борби, пуне животне и пастирске остварености, са једне стране и немогућности да довољно помогне свом народу, са друге стране уснуо је у Господу 11. маја 1995. Године, у Дизелдорфу, где и почива. И након свих излагања, опет је остало много тога што се није поменуло. Изванредне личности не могу се обухватити једном вечерју, једним текстом, једним сведочанством, али ако реч још нешто значи, а у наслову је ове књиге, онда нека ово вече буде вече наше живе речи упућене помало закаснело, али не и прекасно, потомцима који, како рече отац Владимир, треба да трагају и да изучавају своју прошлост, људе који су живели на нама данас невероватан начин, који су заиста, у сваком смислу, сведочили Бога, као свој једини Пут, Истину и Живот. модератор промоције Вишња Костић, проф. српског језика
Ибарске новости: Протојереј Андреј Ткачов, “Највиши степен мудрости“
Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих. На дан смрти сви ћемо постати веома „паметни“: није требало овако живети, требало је дугачије. И кад би се све могло почети испочетка, ја бих… И остале речи које се изговарају у погрешно време. А монах је на неки начин све то схватио раније и пожелео је да умре за грех и за свет пре своје физичке смрти. И шта је онда то с тачке гледишта дужности коју нећемо моћи да избегнемо? То је највиши степен мудрости. Смисао сваке појаве превазилази своје границе и осмишљава се само споља. Односно, човек не иде у школу да би ишао у школу. Иде у први разред, а већ у свести има далеку, али неминовну годину матуре како би као одрастао и научен човек кренуо даље. У санаторијум човек иде да би се опоравио и вратио. У болницу леже да би оздравио и отишао да ради. Свуда где човек „улази“ претпоставља се неминовни „излаз“ и циљ је само тамо. Ми смо ушли у овај свет. Међутим, смисао нашег боравка уопште није овде. Смисао је у излазу из света и у оном својству које ће овај излазак бити радостан и исправан. „Каја житејскаја сладост бивајет печали непричастна? („Која овоземаљска сласт није помешана с тугом?) Која слава стоји непоколебљиво? Све је попут сенке. Све је привидно као сан.“ Међутим, постоји непоколебљиво Царство и тамо је циљ и место упокојења. „Какав ћу изаћи из овог света? Где ћу се уселити? Шта ће Бог питати и шта ћу Му одговорити?“ – ово је непрестана зујалица у души човека који није од овога света. Ако у друштву, у народу има истинских монаха, то значи да у том народу и друштву има људи истински мудрог срца. Има оних који иза шарене површине виде непокретни смисао. А ако су сви обузети таштином и ако срамну мишју трку називају животом, онда је то земља будала и живот у њој је казна. Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи, како на Истоку, тако и на Западу. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоје други свет и истински живот, да постоји излаз из садашње мишоловке. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Ибарске новости – рубрика “Жички благовесник“ петак, 27. август 2022. године
Поклоничко путовање у Свету Земљу (Први део)
„А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.“ Мт. 28, 5-6 У уторак, 9. августа 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 52 ходочасника кренуло је пут Јерусалима да виде „место где је лежао Господ“. Међу поклоницима се налазило и 18 монаха и монахиња и два свештеника. Морамо напоменути да је за 17 монаха и монахиња цео пут платио брачни пар Радован и Зорица Маринковић из Краљева/Сиднеја, на чему им благодаримо. До сада укупно у четири наврата они су о свом трошку водили у Свету Земљу 34 монаха и монахиња. Господ да им дарује Царство небеско. Посебну захвалност и препоруку упућујемо агенцији „Халотравел“ из Ниша и водичу хаџи Миодрагу, који су се здушно бринули о свему и учинили ово поклоничко путовање непоновљивим. Опис поклоничког путовања које следи је из пера наше сестре из Чачка Неле Мечанин, која није била у Светој Земљи. Њој је сваки дан слат извештај где смо били и која смо света места походили, а она је све то са нама проживљавала и стављала на папир. Дан први-Софија – Тел Авив. Јутрос су неки моји красотни људи стигли у Свету земљу. А летели су у два различита авиона и у два различита термина. Али у истом правцу. А кад су слетели, једна од њих, налик Звончици, послала ми је фотографије из авиона, са аеродрома и из Манастира Светог Георгија, који је заштитник моје породице, фотографије његовог гроба, иконе на којој је он са својим Светим родитељима. А ја све то гледам са одушевљењем и размишљам о томе како је човеку мало потребно да му буде лепо. Довољно је да има пријатеље које воли, да ужива у сваком њиховом дивном тренутку и да му се чини као да се све то њему догађа. И када на трен затворим очи, имам утисак да сам и ја заједно са њима у Светој земљи. А ја са нестрпљењем чекам нове фотографије у наредних шест дана. Дан други-Јерусалим. Звончица ми је и овог пута послала фотографије, снимке, запажања. А ми само да затворимо очи и кренемо ка њима исто као јуче. Група је имала благослов и част да их прими јерусалимски Патријарх, а Звончицу овога пута цитирам: „Патријарх нам је поклонио и пажњу и време и себе. Говорио је о суштини наше вере, о месту најважнијих догађаја у човековом постојању. Рекао је како би сви да буду ту: и Јевреји, и Арапи, и Хришћани, али да је то потпуно природно и да сви и треба да буду ту, као прави истинољубитељи. Захвалио се што смо дошли и рекао како дајемо велики подстрек православнима у Светој земљи и све нас благословио понаособ.“ Након тога, кренули су ка Гробу Господњем и ка Голготи. На првој фотографији се види мала црква за коју Звончица каже: „Ово је та мала црква. Унутра је један невелики предпростор у коме се налази део камена на месту престоне иконе, који је затварао Христов гроб пре Васкрсења. Из те назови припрате на коленима се улази у још мањи простор у коме је десно Гроб, а лево исто толики простор као за гроб у који упуже човек који ако се скупи може да направи место за још једну или две душе. Сада када ово пишем схватам да можда звучи тесно, али се то апсолутно не осећа, јер када прођеш кроз тај ниски отвор на коленима, перспектива се обрне и ти си у безграничном простору у који је стао читав Бог и сви твоји греси. Ту не можеш остати ни приближно колико би желео. Свештеник који дежура као да броји откуцаје наших срца… и каже: готово, следећи…“. Даље се нижу фотографије Голготе, плоче Миропомазања… И за крај данашњег ходочашћа, снимак наших који певају Ирмос Васкрсења: „Ангел вопијаше, Благодатњеј…. Свјетисја, Свјетисја, Нови Јерусалиме…“ Дан трећи. Вечерас нам се Звончица много, много уморила. Без обзира на то, захваљујући својој великој љубави, успела је да нам пошаље још један део јучерашњег путописа и делић данашњег. А ми, опет и опет сви заједно затворимо очи и ослушнимо шта нам прича. „Наспрам мале цркве која чува Гроб Христов, налази се велики православни храм у коме се служе православне службе. Дакле, на десет корака од уласка у малу цркву. Овај православни храм који је грчки има централно место, док се са сваке његове стране налазе јерменски и коптски храмови. Тамо даље постоји и мали католички храм. Затим ту су и места на којима су се одиграли кључни догађаји на Велики Петак, па су сва та места наткриљена капелама посвећеним Мироносицама, капетану Лонгину (капетан који је пробио копљем Христова ребра, како би се уверио да је заиста мртав, да би потом био први официр који је скинуо војну униформу и удаљио се од света Христа ради и који за новац није желео да слаже и каже да Христос није васкрсао. Крстио се и живот провео у посту и молитви). Испод овог места Голготе је капела која обележава место на коме је била Адамова лобања. Сматра се да је кости Адамове Господ сакрио да се не би скрнавиле за врачање. И све ово и још понешто је под истим кровом. Повезано степеништем ту и тамо. Један верски лавиринт. Лепо се ту изгубиш у метрици, трајању, поимању…“ Јутрос смо кренули за Галилеју, до Галилејског језера. Света земља – дан четврти. Синоћ, наша преуморна Звончица, вечерас се баш расписала. Враћамо се са њом у јучерашњи дан, да га допунимо, јер је остао недовршен, а онда ћемо наставити данашњи, четврти дан. Па, кренимо… „Манастир Свадба у Кани Галилејској се налази недалеко од Цркве Благовести. Уласком у црквени ,,круг” доживљава се нека специфична лепота. Црква слави Св. Георгија. У цркви су два преостала крчага у којима се налазила вода коју је Христос чудом претворио у вино. Обишли смо Гору Тавор. Пут до тамо је јединствен. Постепено, пењући се видимо борове, али и медитеранско јарко обојено биље. Неко рече личи на Херцеговину. Има и тога, а има и онога из нашег замишљања Тавора. Ваљда нема душе која
Из штампе изашао нови број часописа “Николајеве студије“
Из штампе је недавно изашла четврта свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Претходно, у јануару ове године објављена је трећа свеска овог часописа. У трећој свесци Николајевих студија објављен је рад Марцела Черног са Института за славистику Чешке академије наука из Прага, на тему питања како су Чеси и Словаци упознавали личност Св. Николаја Српског, и то кроз преглед чешке и словачке литературе о Св. Николају, као и преводе његових дела на чешки и словачки од 1912. до 2018. године. Чланак свештеника Николаја Костура из Чикага посвећен је питању односа Српске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве 1920–1941. године, уз помен доприноса Еп. Николаја. За овим чланком следи истраживање Гордане Штасни, професора Филозофског факултета у Новом Саду, на тему слике дивљих животиња у Молитвама на језеру Владике Николаја Велимировића. Зоран Матић, кроз свој одзив на објављивање књиге Црква — ка заједничкој визији реферише на учешће Владике Николаја у екуменском покрету, а Снежана Љ. Адамовић бави се местом Петра II Петровића Његоша у мисли Св. Николаја. У трећој свесци часописа објављена је и изабрана библиографија Николе Велимировића (Св. Николаја Српског) на чешком и словачком језику (1912–2018), из пера Марцела Черног. У четвртој свесци објављен је рад Ружице Левушкине са Института за српски језик Српске академије наука и уметности, на тему могућности (тео)лингвистичких истраживања на материјалу Словесника Еп. Николаја Велимировића. Чланак ђакона Будимира Кокотовића из Библиотеке Српске патријаршије бави се улогом Св. Владике Николаја у историји Битољске богословије. Проф. др Ксенија Кончаревић са Филолошког факултета Универзитета у Београду пише на тему славословљења Бога у Молитвама на језеру Св. Владике Николаја. Горан М. Јанићијевић из Православног центра за младе „Свети Петар Сарајевски“ из Источног Новог Сарајева у свом чланку осврће се на Св. Николаја Велимировића из личног угла, водећи се стиховима из тропара Св. Николају. Свештеник Едвард Пеханич из Семинарије Христа Спаса из Џонстауна у Пенсилванији (Америчка карпато-руска православна епархија) у свом осврту пише о Николају Велимировићу као савременом Златоустом и значају његовог духовног наслеђа данас, док Анастасија Лимбергер из Минхена пише о преводу Речи о Свечовеку Николаја Велимировића на немачки језик. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Трећа свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/3, а четврта на адреси https://nicholaistudies.org/2022/II/4. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јануару 2023. године. Срећко Петровић, уредник часописа
Упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер)
Дана 11/24. августа 2022. године, у 88. години живота упокојио се у Господу Митрополит диоклијски Калист (Вер), један од најугледнијих православних богослова данашњице. Новопрестављени Митрополит диоклијски Калист је рођен као Тимоти Вер у Бату, у Сомерсету, у Енглеској. Митрополит Калист се школовао у Вестминстерској школи (за коју је добио краљевску стипендију) и на Магдалинином колеџу у Оксфорду, где је изучавао класичне науке и богословље. Априла 14. 1958. године, у својој 24 години живота, прихватио је православље (одгајен је као англикан). Своје контакте се православљем и одушевљење Православном црквом описао је у аутобиографском тексту „Моје путовање у Православну цркву“. Док је још био нерукоположен провео је шест месеци у Канади у једном манастиру Руске заграничне цркве. Много пута је одлазио у Грчку, где је провео дуго времена у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу, а походио је и друге велике центре православља као што су Јерусалим и Света Гора. Након што је одлично савладао новогрчки језик, замонашен је 1966. г. добивши име Калист, у част Светог Калиста Ксантопула. Истовремено је рукоположен у свештеномонаха. Исте године, 1966, постао је професор на Оксфордском универзитету, где је држао предавања из Источних православних студија, и на том положају је остао 35 година, све до до одласка у мировину. Године 1979. постављен је за предавача на Пембрук колеџу у Оксфорду, а 1982. хиротонисан је за титуларног епископа диоклијског (Диоклија у Фригији) и постао викарни епископ у Тијатирској и великобританској архиепископији Цариградске патријаршије. И поред овог високог положаја, Епископ Калист је остао у Оксфорду и обављао је своје професорске дужности на Универзитету, а био је и парох оксфордске грчке православне парохије. Свети и свештени Синод Васељенске патријаршије је 30. марта 2007. г. уздигао Епархију диоклијску у митрополију, а Епископа Калиста произвео у титуларног митрополита диоклијског. Све од свог одласка у мировину 2001. године Митрополит Калист је наставио да објављује студије и књиге и држи предавања о православном хришћанству, путујући много. Био је и један од учесника Сабора на Криту 2016. године, а много је допринео у припремама пре његовог одржавања. Донедавно је био председник Управног одбора Института за православне хришћанске студије у Кембриџу. Он је председник групе Пријатељи православља на Ијони. Члан је Саветодавног одбора Православног мира године 2017. Кентерберијски архиепископ одликовао је Митрополита Калиста Ламбетским крстом, „за његов изузетан допринос англиканско-православном теолошком дијалогу“. Митрополит Калист је био плодан писац и изванредан предавач. Написао је или уредио преко десетак књига, многобројне чланке у широком спектру периодичних публикација, студије у књигама о многим темама, као и предговоре или уводне текстове, рецензије многим другим књигама. Можда је најпознатији као писац књиге Православна црква, објављене када је био лаик 1963. године, а потом ју је неколико пута редиговао, а публикована је у чувеној серији лондонског издавача Пенгвин. Ова књига је преведна и на српски језик им објављена 2001. г. у преводу Љиљане Благојевић, а рецензију је дао блаженопочивши Епископ Атанасије (Јевтић), док је редакцију превода извршио протођакон Радомир Ракић. Епископ марчански Данило је превео његово познато дело о умној молитви и објавио га у Теолошким погледима. Године 1979. издао је књигу Православни пут, коју је на српски језик одлично превео др Богдан Лубардић, професор Богословског факултета (манастир Хиландар 1997). Сарађивао је у превођењу и издавању значајних православних подвижничких и литургијских текстова. Заједно са G. E. H. Palmer-ом и Philip-ом Sherrard превео је Добротољубље (Philokalia) (четири од пет томова објављених до 2018.г. и то 1979, 1981, 1984. и 1995), а с матером Маријом превео је Празнични минеј (1969), Посни триод (1978) и Празнични триод. Раније је објавио историјско дело под насловом Eustratios Asrgenti. A Study of the Greek Church under Turkish Rule (1964). Православна академија Светог Владимира у Њујорку објавила је Митрополиту у част зборник радова под насловом: Abba, The Tradition of Orthodoxy in the West, Festschrift for Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, eds. John Behr, Andrew Louth, Dimitri Conomos (New York: SVS Press, 2003). Митрополит диоклијски Калист био је почасни доктор богословских наука и других богословских факултета, не само православних, као што су Атински и Букурештански. Био је почасни доктор богословских наука и Православног богословског факултета у Београду. На свечаном чину промовисања у Dr. h.c. Митрополит је држао запажено предавање о прожимању Лица Свете Тројице на енглеском језику у препуном амфитеатру факултета. Иначе, блаженопочивши је неколико пута посетио Србију, углавном предводећи поклонике из Уједињеног краљевства у посети нашим манастирима. При таквом једном путовању у свету Србију удесио да је он лично приказао превод своје књиге на српском језику Православна црква у свечаној читаоници Градске библиотеке на Калемегдану. Поред њега као аутора, говорили су Митрополит црногорско-приморски Амфилофије, професор Богословског факултета Радомир Поповић и рецензент превода протођакон Радомир Ракић. Митрополит диоклијски Калист (Вер) био је велики пријатељ наше помесне Цркве и народа. Вјечнаја памјат достоблаженом митрополиту Калисту! Превела и приредила: проф. Сања Симић де Граф Извор: Информативно-катихетски портал “Ризница”
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 10. по Духовима када прослављамо туманске светитеље Зосима и Јакова, евхаристијска заједница Светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и Чаши спасења и живота вечног. Епископу је саслуживало братство храма, као и протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог Георгија у Ужицу. Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста око свог Епископа који се свима обратио речима поуке износећи широку лепезу начина човековог богопознања и општења са Богом. Преосвећени Владика осврнуо се и на огроман значај Светог Писма и његовог деловања на човека. У вези са данашњом причом из Светог Јеванђеља, Владика Јустин је говорио о значају вере, о њеном снажењу и превазилажењу искушења. Нагласио је да како нам вера расте, тако су нам и искушења већа. Ипак, захваљујући Ономе који нам је рекао: „Не бојте се, јер Ја победих свет“, имамо наду да јачањем своје вере победимо сва искушења. Имајући вере као зрна горушичиног, моћи ћемо и чуда да чинимо. Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: „Најважније је да упознамо себе, да упознамо Бога, а онда Он зна како ће да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Беседу Епископа Јустина преносимо у целости: Душан Дуњић, дипл. теолог