Час практичне наставе веронауке и божићна изложба у Сирчи
У понедељак 14.12.2020. у основној школи ,,Јован Цвијић“ у Сирчи, традиционално је, уз поштовање свих мера против пандемије, организована и постављена новогодишња и божићна изложба. На изложби су представљени радови ученика од првог до четвртог разреда са божићним и новогодишњим мотивима, које су на часовима ликовне културе и верске наставе израдили ученици нижих разреда. Посебност ове године чини то што су ученици не само украсили већ и одабрали бадње дрво—бадњак. У раним јутарњим сатима, за време првог школског часа, ученици 3. разреда су заједно са вероучитељем и помоћним радницима, на узвишици недалеко од школе присуствовали сечи бадњег дрвета. Бадњак су усекли помоћни радници наше школе на традиционалан начин—окретањем ка истоку, целивањем и троструким ударцем секире. Њима и вероучитељу ученици су постављали питања у вези са овим обичајима. Након саслушаних одговора, ученицима је постало јасно да сеча и уношење бадњака у кућу своје упориште имају у хришћанској вери и еванђеоској причи о Рођењу богомладенца Христа. Након усецања, бадњак је постављен у хол школе, а ученици нижих разреда су га окитили разним украсима. Поред украса, ученици су од куће донели и поставили остале елементе: сламу, пшеницу и бомбоне. Украшавање бадњака представљало је посебну радост најмлађим ученицима, првацима и другацима, који су том приликом испољили највише креативности. Због актуелне ситуације са ковидом 19, ученици виших разреда, нажалост, нису могли традиционално да учествују и присуствују изложби. Бадње дрво остаће у холу школе до половине јануара 2021. године, символизујући Дрво Живота, Сина Божијег и употпуњујући у срцима нашим радост због Његовог доласка у овај свет. Нека нас Богомладенац Христос сачува од садашње и сваке друге болести, зла и греха. Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић
Николај Берђајев, Тоталитаризам – обећана срећа уместо слободе
“Свуда где има туторства над људима, свуда где се води тобожња брига о људској срећи и задовољству, брига која иде заједно са презрењем према људима и са сумњом у њихово узвишено порекло и њихово узвишено позвање – живи тај дух Великог инквизитора. Тамо где се срећа ставља испред слободе, где се пролазност ставља испред вечности, где човекољубље устаје против љубави према Богу – тамо живи Велики инквизитор. Тамо где се тврди да истина није потребна за људску срећу, тамо где се тврди да се и без истине о смислу живота може живети – тамо је опет он“. Николај Берђајев, Извод из Нова религијска свест и друштвена реалност
Свети Андреј Првозвани
Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Извор: spc.rs
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “О радости“
„Радујте се свагда у Господу“ (Фил 4, 4) Свети апостол Павле Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха. Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене? Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша. Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства. Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо… У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота. И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 11. децембар 2020. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Преподобномученик Стефан Нови – богословље као преплитање теорије и праксе“
Једна од древних хришћанских подвижничких изрека гласи: Дај крв и примићеш Дух. Подручје тумачења и значења овде је широко. Преподобномученик Стефан Нови је дословно последовао овој поуци. Често се посредно или непосредно кроз историју Цркве постављало питање односа праксе и теорије богословствовања. Постојали су различити одговори. У случајевима супротстављања праксе и теорије долазило је до промашаја. Када је давана искључива предност пракси као подвижничком живљењу долазило је до рађања умишљености. Она је заузимала место истините теорије. Гордост је помрачивала сазнајну службу ума, па је искључива пракса сама себи давала право да постане за себе истинита теорија. У случају када је давана искључива предност теорији као интелектуалном постигнућу долазило је до надмености. Без искуственог проживљавања подвига, теоретисање је остајало бесплодно. Оно што се рађало, била је поново умишљеност. Заузевши место праксе и прогласивши је непотребном, теорија је сама себи давала за право да постане истинита пракса. У Житију за 11⁄28. децембар дат је упечатљив пример православног доживљаја и схватања односа праксе и теорије. Преподобномученик Стефан је овде приказан како на своја плећа ставља крст на коме су хоризонтала и вертикала биле представљене као пракса и теорија. Узрастајући у подвижничком живљењу као пракси служења браћи у манастиру, био је у току тада актуелних питања око икона. Од малена, по речима Житија, „беше веома ревностан у читању светих књига“. Теоријска разматрања за и против иконопоштовања будно је пратио и исповеднички бранио позиције за поштовање светих икона. Украшен светим врлинама побожног живљења био је и учитељ браћи сабраној око себе. Пракса и теорија су овде ишле руку под руку. Спремност да се једна потврди другом најбоље се пројавила у речима: „Када у мени не би било више крви него за ову прегршт руке, ја је ни онда не бих поштедео пролити за икону Христову“ (у Житију за 11⁄28. децембар). Теоријска позиција одбране икона утврђена праксом подвига није штедела праксу. Последња кап крви била је залог снаге савеза праксе и теорије. Заиста, све до последње капи крви која се проливала по улицама Цариграда у 8. веку из многострадалног тела преподобномученика Стефана овај савез је потврђен. Ово житије је само једно од сведочанстава о односу праксе и теорије по учењу Православне Цркве. Као прилог историји догмата оно се издваја упечатљивом снагом спремности да разобличи свако изоловање било праксе било теорије као самог по себи аутентичног начина богословствовања. Вера без дела је мртва, али исто тако и теорија без праксе. Богословље као истинити живот чува важност како праксе, тако и теорије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, из књиге Господе, где станујеш?
Дипл. психолог Милош Благојевић, “Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“
Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх
Епископ Јустин у недељу 26. по Духовима богослужио у Краљеву
У недељу 26. по Духовима, дана 6. 12. 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), као и протођакона Александра Грујовића. У храму су у току опсежни радови на постављању новог иконостаса, па је и олтарски простор тренутно прилагођен истим. Протопсалт г. Иван Трајковић је предводио певницу за којом су појали свештеници из братства овога светог храма. Након прочитаног Јеванђеља о безумном богаташу (Лк. 12, 16–21), Владика је одржао беседу у којој је ставио акценат на то да се и ова као и све јеванђелске приче не односе само на један друштвени сталеж, већ на све људе. Богаташ у Јеванђељу назван је безумним, јер се богатио пролазним стварима. Истински богат је само онај који се ,,богати у Богу.“ Само такво богатство надживљује смрт и само уколико то богатство сабирамо можемо избећи вечну смрт и ући у живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Целокупну беседу преносимо у аудио запису: Вероучитељ Филип Зеленовић
Свети Григорије Палама о догађају увођења Пресвете Богородице у Храм
“Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици? Томе треба додати и оно што се дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда која су загонетно наговештавала будуће велико Чудо, промишљања Духа које су на различите начине предизображавала будућу Истину, смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу новог тајинства, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани да ће они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових чудесних супружника Богу да Даровану предају Дароватељу. Сагласно том достојном и праведном завету, извршено је усхођење према Божијем храму заједно са Обећаном и преславно Ваведење ове надземаљске Царице у Светињу над светињама, место предодређено само за Бога, где су само првосвештеници тога времена могли да уђу једном годишње. Ту је Девствена Мајка ушла као трогодишњакиња и у њему се ради нас подвизавала. 9. Ми због тога данас и празнујемо, будући да созерцавамо општекорисни подвиг њеног неупоредивог уздржања, натприродно снисхођење Бога на земљу, извршено њеним посредством, а затим и, захваљујући Њему, наше преславно усхођење на небо. Живећи тада у најпосвећенијем месту храма и положивши у срце усхођење (ка Богу) (Пс. 83;6 по Септуагинти), Богоотроковица је достигла само Небо и одатле к нама привукла небеског Владику. Будући да је, по Писму, сва слава кћери цареве изнутра (по Септуагинти, код Даничића: сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 45;13), она неизрецивом лепотом непорочности превазилази све људе и Бог изабра да је припреми као златом блистајуће подобије присно сједињено са Њим, творевине са Творцем, и будући у човечијем обличју – неизрециво је човекољубље Твоје, Владико! – створење си саобразио Свом достојанству Створитеља.“ Свети Григорије Палама, извод из Господе, просвети таму моју
Епископ Јустин свештенослужио на празник Ваведења у придворном параклису у Краљеву
Ваведење Пресвете Богородице
Када је Пресвета Дева напунила 3 године, њени родитељи Јоаким и Ана одвели су је у Јерусалим, да је предају Богу на службу, како су то били обећали. Напред су ишле девице са запаљеним свећама, па онда Пресвета Дева коју су водили отац и мајка, па многобројни сродници и пријатељи, сви са свећама. У храму је дочека првосвештеник Захарије, отац Јована Претече, и уведе је у – Светињу нас Светињама, где су само првосвештеници улазили, и то само једном годишње. Пресвета Дева је при храму остала 9 година. У међувремену су јој се упокојили родитељи и хтела је у храму да остане до краја живота, заветована Богу на девственост. То је било противно закону, па су је предали њеном сроднику Јосифу да је чува. Извор: svetigora.com
Час практичне наставе веронауке и божићна изложба у Сирчи
У понедељак 14.12.2020. у основној школи ,,Јован Цвијић“ у Сирчи, традиционално је, уз поштовање свих мера против пандемије, организована и постављена новогодишња и божићна изложба. На изложби су представљени радови ученика од првог до четвртог разреда са божићним и новогодишњим мотивима, које су на часовима ликовне културе и верске наставе израдили ученици нижих разреда. Посебност ове године чини то што су ученици не само украсили већ и одабрали бадње дрво—бадњак. У раним јутарњим сатима, за време првог школског часа, ученици 3. разреда су заједно са вероучитељем и помоћним радницима, на узвишици недалеко од школе присуствовали сечи бадњег дрвета. Бадњак су усекли помоћни радници наше школе на традиционалан начин—окретањем ка истоку, целивањем и троструким ударцем секире. Њима и вероучитељу ученици су постављали питања у вези са овим обичајима. Након саслушаних одговора, ученицима је постало јасно да сеча и уношење бадњака у кућу своје упориште имају у хришћанској вери и еванђеоској причи о Рођењу богомладенца Христа. Након усецања, бадњак је постављен у хол школе, а ученици нижих разреда су га окитили разним украсима. Поред украса, ученици су од куће донели и поставили остале елементе: сламу, пшеницу и бомбоне. Украшавање бадњака представљало је посебну радост најмлађим ученицима, првацима и другацима, који су том приликом испољили највише креативности. Због актуелне ситуације са ковидом 19, ученици виших разреда, нажалост, нису могли традиционално да учествују и присуствују изложби. Бадње дрво остаће у холу школе до половине јануара 2021. године, символизујући Дрво Живота, Сина Божијег и употпуњујући у срцима нашим радост због Његовог доласка у овај свет. Нека нас Богомладенац Христос сачува од садашње и сваке друге болести, зла и греха. Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић
Николај Берђајев, Тоталитаризам – обећана срећа уместо слободе
“Свуда где има туторства над људима, свуда где се води тобожња брига о људској срећи и задовољству, брига која иде заједно са презрењем према људима и са сумњом у њихово узвишено порекло и њихово узвишено позвање – живи тај дух Великог инквизитора. Тамо где се срећа ставља испред слободе, где се пролазност ставља испред вечности, где човекољубље устаје против љубави према Богу – тамо живи Велики инквизитор. Тамо где се тврди да истина није потребна за људску срећу, тамо где се тврди да се и без истине о смислу живота може живети – тамо је опет он“. Николај Берђајев, Извод из Нова религијска свест и друштвена реалност
Свети Андреј Првозвани
Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Извор: spc.rs
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “О радости“
„Радујте се свагда у Господу“ (Фил 4, 4) Свети апостол Павле Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха. Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене? Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша. Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства. Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо… У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота. И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 11. децембар 2020. године
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Преподобномученик Стефан Нови – богословље као преплитање теорије и праксе“
Једна од древних хришћанских подвижничких изрека гласи: Дај крв и примићеш Дух. Подручје тумачења и значења овде је широко. Преподобномученик Стефан Нови је дословно последовао овој поуци. Често се посредно или непосредно кроз историју Цркве постављало питање односа праксе и теорије богословствовања. Постојали су различити одговори. У случајевима супротстављања праксе и теорије долазило је до промашаја. Када је давана искључива предност пракси као подвижничком живљењу долазило је до рађања умишљености. Она је заузимала место истините теорије. Гордост је помрачивала сазнајну службу ума, па је искључива пракса сама себи давала право да постане за себе истинита теорија. У случају када је давана искључива предност теорији као интелектуалном постигнућу долазило је до надмености. Без искуственог проживљавања подвига, теоретисање је остајало бесплодно. Оно што се рађало, била је поново умишљеност. Заузевши место праксе и прогласивши је непотребном, теорија је сама себи давала за право да постане истинита пракса. У Житију за 11⁄28. децембар дат је упечатљив пример православног доживљаја и схватања односа праксе и теорије. Преподобномученик Стефан је овде приказан како на своја плећа ставља крст на коме су хоризонтала и вертикала биле представљене као пракса и теорија. Узрастајући у подвижничком живљењу као пракси служења браћи у манастиру, био је у току тада актуелних питања око икона. Од малена, по речима Житија, „беше веома ревностан у читању светих књига“. Теоријска разматрања за и против иконопоштовања будно је пратио и исповеднички бранио позиције за поштовање светих икона. Украшен светим врлинама побожног живљења био је и учитељ браћи сабраној око себе. Пракса и теорија су овде ишле руку под руку. Спремност да се једна потврди другом најбоље се пројавила у речима: „Када у мени не би било више крви него за ову прегршт руке, ја је ни онда не бих поштедео пролити за икону Христову“ (у Житију за 11⁄28. децембар). Теоријска позиција одбране икона утврђена праксом подвига није штедела праксу. Последња кап крви била је залог снаге савеза праксе и теорије. Заиста, све до последње капи крви која се проливала по улицама Цариграда у 8. веку из многострадалног тела преподобномученика Стефана овај савез је потврђен. Ово житије је само једно од сведочанстава о односу праксе и теорије по учењу Православне Цркве. Као прилог историји догмата оно се издваја упечатљивом снагом спремности да разобличи свако изоловање било праксе било теорије као самог по себи аутентичног начина богословствовања. Вера без дела је мртва, али исто тако и теорија без праксе. Богословље као истинити живот чува важност како праксе, тако и теорије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, из књиге Господе, где станујеш?
Дипл. психолог Милош Благојевић, “Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“
Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх
Епископ Јустин у недељу 26. по Духовима богослужио у Краљеву
У недељу 26. по Духовима, дана 6. 12. 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), као и протођакона Александра Грујовића. У храму су у току опсежни радови на постављању новог иконостаса, па је и олтарски простор тренутно прилагођен истим. Протопсалт г. Иван Трајковић је предводио певницу за којом су појали свештеници из братства овога светог храма. Након прочитаног Јеванђеља о безумном богаташу (Лк. 12, 16–21), Владика је одржао беседу у којој је ставио акценат на то да се и ова као и све јеванђелске приче не односе само на један друштвени сталеж, већ на све људе. Богаташ у Јеванђељу назван је безумним, јер се богатио пролазним стварима. Истински богат је само онај који се ,,богати у Богу.“ Само такво богатство надживљује смрт и само уколико то богатство сабирамо можемо избећи вечну смрт и ући у живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Целокупну беседу преносимо у аудио запису: Вероучитељ Филип Зеленовић
Свети Григорије Палама о догађају увођења Пресвете Богородице у Храм
“Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици? Томе треба додати и оно што се дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда која су загонетно наговештавала будуће велико Чудо, промишљања Духа које су на различите начине предизображавала будућу Истину, смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу новог тајинства, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани да ће они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових чудесних супружника Богу да Даровану предају Дароватељу. Сагласно том достојном и праведном завету, извршено је усхођење према Божијем храму заједно са Обећаном и преславно Ваведење ове надземаљске Царице у Светињу над светињама, место предодређено само за Бога, где су само првосвештеници тога времена могли да уђу једном годишње. Ту је Девствена Мајка ушла као трогодишњакиња и у њему се ради нас подвизавала. 9. Ми због тога данас и празнујемо, будући да созерцавамо општекорисни подвиг њеног неупоредивог уздржања, натприродно снисхођење Бога на земљу, извршено њеним посредством, а затим и, захваљујући Њему, наше преславно усхођење на небо. Живећи тада у најпосвећенијем месту храма и положивши у срце усхођење (ка Богу) (Пс. 83;6 по Септуагинти), Богоотроковица је достигла само Небо и одатле к нама привукла небеског Владику. Будући да је, по Писму, сва слава кћери цареве изнутра (по Септуагинти, код Даничића: сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 45;13), она неизрецивом лепотом непорочности превазилази све људе и Бог изабра да је припреми као златом блистајуће подобије присно сједињено са Њим, творевине са Творцем, и будући у човечијем обличју – неизрециво је човекољубље Твоје, Владико! – створење си саобразио Свом достојанству Створитеља.“ Свети Григорије Палама, извод из Господе, просвети таму моју
Епископ Јустин свештенослужио на празник Ваведења у придворном параклису у Краљеву
Ваведење Пресвете Богородице
Када је Пресвета Дева напунила 3 године, њени родитељи Јоаким и Ана одвели су је у Јерусалим, да је предају Богу на службу, како су то били обећали. Напред су ишле девице са запаљеним свећама, па онда Пресвета Дева коју су водили отац и мајка, па многобројни сродници и пријатељи, сви са свећама. У храму је дочека првосвештеник Захарије, отац Јована Претече, и уведе је у – Светињу нас Светињама, где су само првосвештеници улазили, и то само једном годишње. Пресвета Дева је при храму остала 9 година. У међувремену су јој се упокојили родитељи и хтела је у храму да остане до краја живота, заветована Богу на девственост. То је било противно закону, па су је предали њеном сроднику Јосифу да је чува. Извор: svetigora.com