Годишњи помен Епископу жичком Хризостому
У среду, 18. децембра 2013. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у манастиру Рујну код Ужица служена је Света Архијерејска Литургија и парастос поводом годишњице од упокојења Блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Господин Г. ИГНАТИЈЕ, Епископ браничевски, уз саслужење Преосвештеног Епископа шумадијског Господина Г. ЈОВАНА; Администратора Епархије жичке, свештеномонаха, свештеника и ђакона Епархије жичке. Епископ ХРИЗОСТОМ (Столић) рођен је у Руми 1939. године, од оца Ђорђа и мајке Радославе. У свом родном граду завршио је основну и средњу школу, након које одлази у манастир Високе Дечане, где прима монашки постриг од руке ондашњег Епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског. Након краће ђаконске службе, рукоположен је у презвитерски чин и постављен да опслужује парохију у Ђаковици.У овом граду обновио је стару ђаковичку цркву и успоставио литургијски и парохијски живот у овој парохији. Након две године послушања на парохији уписује Духовну Академију Светог Тихона у Џорданвилу коју у року завршава. Године 1969. прелази на Свету Гору Атонску, где је, као сабрат манастира Хиландара, а са послушањем библиотекара, проживео деветнаест година. у два наврата био је протоепистат Свете Горе Атонске. Године 1988. изабран је за Епископа западноамеричког. Хиротонисан је у Саборној Цркви у Београду, свештенодејством Патријарха српског Германа. Године 1992. Свети Архијерејски Сабор изабрао га је за Епископа банатског, где се пуно трудио на литургијској и духовној обнови ове Епархије. 2003. године изабран је и узведен у трон жичких Епископа, када и у Жичкој Епархији долази до обнове духовног живота. За време свог епископског служења обновио је неколико манастира: манастир Средиште код Вршца и Баваниште код Панчева, манастир Ковиље, Моравце, Савинац, Придворицу, Дренчу и Рујан, за који је и одредио да буде место његовог погребења. У манастиру Жичи је обновљен Епископски двор, а нови двор изграђен је у порти храма Светог Саве Српског у Краљеву. Најприљежније је приступао духовној обнови у нашој Цркви, служећи Литургије, градећи храмове, док је изузетно велики труд и напор улагао у објављивање и штампање књига духовне садржине. Још као јеромонах објавио је у два томадело „Светачник“, у издању Епархије шумадијске. Касније објављује Литургију апостола Јакова, апостола Марка, Пређеосвећену Литургију апостола Јакова, као и Литургију Апостолских установа. Приредио је апракос Јеванђеље, апракос Апостол, Минеје за дванаест месеци (Жички и Студенички минеј), Архијерејски чиновник, служебник за ђаконску и презвитерску употребу. Објављен је и велики број дела преводилачке литературе, како за време његовог епископствовања у Вршцу, тако и у Краљеву. Епископ Хризостом се упокојио након краће болести, у Епископском двору у Краљеву, 18. децембра у раним јутарњим часовима. У неизбрисивом сећању оних који су били близу њега у последњим његовим овоземаљским данима остаће беспоговорно трпљење и смирење које је показао у болести, ни једног тренутка се не пожаливши на тешкоћу или болове. О овоме сведоче о последње речи, изговорене након примања Светих Тајни Христових 17. децембра увече: Исусе, дај ми све што ми треба! Њиме, васкрслим Исусом, Епископ Хризостом је живео и покој је нашао у њему! Нека му је вечан спомен и Царство Божије!
Свети Козма и Дамјан у Чачку
У недeљу 24/13. новембра 2013. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, храм Светог Вазнесења Господњег и град Чачак походиле су мошти Светих бесребреника Козме и Дамјана, које се чувају у манастиру Сопоћани. Милошћу Божијом, благословом нашег Епикопа Г. Г. Јована и Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија, трудољубљем свештенства нашег храма, мошти су у 15 часова стигле на градски трг у пратњи двојице монаха из манастира Сопоћана. Они су кивот са моштима предали Архимандриту Тимотеју вазнесењском одакле је кренула литија централном градском улицом пут нашег светог храма. Мошти су свечано дочекали локални свештеници и свештеномонаси уз присуство мноштва монаштва наше цркве и бројног верног народа. Својим појањем литију су увеличали и хористи Вазнесењског хора. Светиња са моштима Светих бесребреника Козме и Дамјана почивала је у нашем храму седам дана, где је свештенство храма даноноћно стражарило поред кивота и читало молитве за многе поклонике који су са разних страна наше земље пристизали на благослов. Света Литургија служена је сваког дана, као и молебни канон и акатист Светима. У четвртак, 28/15. новембра на празники Светог ап. Матеја, свештенство храма служило је Свету тајну Јелеоосвећења где је помазано стотине болесника којима је исцелење неопходно. Истог дана увече служен је и молебан за бездетне супружнике (преко 100 брачних парова је присуствовало молебну) које Господ још није благословио породом. Надамо се у благослов Светих Врача да ће се молитвама њиховим родити многа деца. Велики благослов за нас био је и у петак 29/16. новембра када је наш храм посетио Епикоп Јован, служивши акатист Светим бесребреницима Козми и Дамјану и поклонивши се Светитељима, молећи се за све нас. Владика Јован нас је све утешио и веома надахнутом беседом у којој нам је говорио о благодати Духа Светога, животу у Цркви и исцељењима пројављеним над чудесним моштима Светих Врача али и других Светих које Бог прослави и сачува нетљенима до дана данашњег, остављајући нам утеху да им приступамо у невољи и искушењима. За ових неколико дана, моштима се поклонило преко 30.000 верног народа. У суботу 30/17. новембра 2013. године на празник Светог Григорија Неокесаријског чудотворца, Свету Литургију служио је јеромонах Зосима из манастира Сопоћана, који је после Свете Литургије служио молебан са свештенством храма и у пратњи свештеника Ивана Пауновића и Марка Мирковића, кивот са светињом моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана молитвено вратио у манастир Сопоћане да и даље пројављују благодат Божију и исцељују немоћне. Овом приликом захваљујемо се Богу Сведржитељу на милости што нас удостоји да се поклонима овим дивним Светитељима, а благодаримо и нашем Епископу Г. Јовану и Епископу Теодосију, као и игуману Теоктисту сопоћанском на љубави што су нам уступили Светињу моштију на ово кратко време у нади да ћемо и убудуће бити удостојени тог благослова. Презвитер Владе Г. Капларевић, секретар ЦО Чачак
Промоција књиге „Сусрети са старцима“ у Краљевачкој библиотеци
У четвртак, 24. октобра 2013. године, у Библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву Његово Преосвештенство Г. Г. Јован, Епископ шумадијски и Администратор Епархије жичке, узео је учешће у промоцији књиге „Сусрети са старцима“ архимандрита Алексеја, игумана манастира Бошњана у Епархији крушевачкој. О књизи су говорили и протојереј-ставрофор Јовиша Зечевић, свештеник у пензији, госпођа Радмила Мишев, као и сам аутор књиге, архимандрит Алексеј. Преосвештени Владика је са љубављу говорио о старцима који су приказани у овој књизи, нагласивши да су старци говорили из искуства, свакоме по његовој потреби, а не да би себе истакли и уздигли. Пре саме промоције, Преосвештени Владика Јован уручио је Библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог деспота Стефана Високог, за допринос у духовном и културном развоју града, а Народном музеју у Краљеву орден Светог цара Константина, за усрдан и предан рад на пољу културе и историје. Ордене су примили госпођа Драгана Типсаревић, директор краљевачке библиотеке, и господин Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву. из канцеларије Епархије жичке презвитер Ђорђе Лазаревић
Освећење храма Св. великомученика кнеза Лазара на Љубићу
У недељу 13. октобра 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован саслуживао је Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју на Светој Литургији у храму Светог великомученика Лазара косовског и свих српских мученика на брду Љубићу изнад Чачка. Литургији је предходило освећење новоподигнутог храма. Чину освећења присуствовао је велики број верника, нарочито деце, из Чачка, Београда, Новог Сада, Батајнице, Бања Луке и Срема, који су са радошћу дошли да дочекају свог Патријарха и епископе Јована и Теодосија. У Часну Трпезу храма положене су мошти Светог Лазара Косовског што је била још једна радост, да истоимени храм има мошти свог светитеља заштитника. На Светој Литургији началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење Епископа Јована и рашко – призренског Теодосија са преко тридесет свештеномонаха и свештеника, као и осам ђакона из више епархија наше Свете цркве. Директан пренос освећења и Литургије тумачили су на локалној ТВ „Галаксија“ свештеници чачанске цркве Марко Мирковић и Слободан Јаковљевић, објашњавајући свештенорадње. Чином протојереја одликован је свештеник Милорад Милидраг старешина храма на Љубићу, који је највише заслужан за изгрању овог велелепног храма, а правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани протојереј Томислав Катанић из Чачка. Освећењу и Светој Архијерејској Литургији присустволи су и председник Скупштине Србије Г. Небојша Стефановић као и представници Владе Србије и локале власти. Храм Светог Лазара на брду Љубићу грађен је од 2007. године. Пројектовао га је у моравском стилу чувени архитекта др Пеђа Ристић. Иконописано је већ две трећине храма које је фреским сликарством осликао иконописац Горан Јовић.Ово је историјско место на коме је историју писала битка за одбрану овог краја у коме је важну улогу одиграно славни Танаско Рајић, капетан у војсци Милоша Обреновића. Одлучујућа битка у одбрани овог краја одиграла се 6. јуна 1815. године у којој је Танаско Рајић изгубио живот, али је своме народу подарио слободу. После Свете Литургије Његова Светост и Епископи, одржали су помен Танаску Рајићу, устаницима и свим српски мученицима пострадалим од Косова до дана данашњег. Након помена уследио је програм локалног културно-уметничког друштва „Танаско Рајић“ из Љубића и додела грмата признања ктиторима и приложницима овог светог храма. Пригодном беседом обратио се и старешина храма захваливши Његовој Светости и Епископима на великом благослову и радости коју су причинили својим доласком међу свој народ. Нека би Господ дао да нам добра никад не нестане и да овако лепе храмове подижемо за спасење наше, а у Славу Божију. Презвитер Владе Г. Капларевић
Освећен храм Преображења Господњег на Златибору
У суботу 12. октобра 2013. године, на дан Светог Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Епархије жичке Г. Јован, освештао је новоподигнути храм Светог Преображења Господњег на Златибору, a саслуживало је више од двадесет свештеника и шест ђакона. Богом дано лепо време учинило је дочек и литију веома свечаним. Епископа су дочекали: свештенство, верни народ, званичници Општине Чајетине, ученици четвртог разреда Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца, ученици Основне школе на Златибору и бројни гости ове прелепе планине. Завршавајући овај свети чин Владика се захвалио свима који су на било који начин помогли да се овај храм подигне и да Златибор добије свој биљег, своју круну, која ће је красити. На Светој Литургији у чин протојереја и правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани парох златиборски протонамесник Слободан Ратковић, правом ношења напрсног крста одликован је и протојереј Миљко Старчевић, пензионисани парох ужички, а чином протојереја одликовани су парох чајетински јереј Драгиша Ђуричић, који је пре двадесет година као старешина цркве у Чајетини са Црквеним одбором започео градњу овог храма, и садашњи парох златиборски јереј Ненад Бајић. Дајући им ово велико одликовање Свете Цркве, Епископ Јован им је захвалио за досадашњи рад, али је нагласио да су позвани на одговорност и рад до краја живота. Орденом Светог Саве Другог степена одликован је Господинн Бранко Игњатовић, архитекта са Златибора, који као члан Грађевинског одбора стручношћу и знањем помаже да се храм заврши. Поред тога пројектовао је и велики број храмова не само у ужичком крају, парохијски дом на Златибору и многим другим местима. Граматама признања одликовао је велики број задужбинара, великих добротвора и добротвора Цркве на Златибору. У пригодној беседи после Свете Литургије Владика је позвао народ да води рачуна о свом животу, о свом понашању, да учествује на Светој литургији, а не само да присуствује, а учествоваће ако редовно долази на Службу, себе уграђује у Цркву и редовно се причешћује. Свечани ручак је приређен у Студентском одмаралишту „Ратко Митровић“ на Златибору. Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић
Посланица Светог Архијерејског Саборa Српске Православне Цркве поводом јубилеја Миланског едикта (313-2013)
Ево, овог лета доброте Господње дарована нам је ретка и истинска свечаност: дато нам је да прослављамо 1700 година од дана када је Промисао Божји проговорио кроз светога цара Константина и дао слободу и силу вери хришћанској. Заиста је ово посебно лето и посебан јубилеј! Јер, свети цар Константин не бејаше обичан римски император, попут других. Јер, његова победа не беше победа попут других. Јер, његов Едикт не беше обични царски указ којим се неко, употребом царске моћи, присиљава да се покори властима. Напротив: све то беше посебно и благословено, све то беше толико значајно и велико да и ми данас славимо светлост која нам је засијала Миланским едиктом 313. године и великим делом славногa Константина. Иако сва хришћанска васељена слави, ми, православни хришћани, а поготову верни народ наше свете помесне Цркве славимо са умноженом радошћу јер славимо сазивача Првог васељенског сабора, нашег суграђанина, човека којег су подигле наше реке и наше равнице, грејало наше сунце и отхранила наша земља. Зато поручујемо свим православним хришћанима, као и свима хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна радост и славље! С правом се наша Црква дичи светим царем Константином. Не дичи се она само рођењем његовим овде, у древноме Наисосу, данашњем Нишу, него свиме оним што је он видео и постигао. Ниш ондашњи не беше неко забачено село, али не беше ни моћни Рим, ни древна Атина, ни богати Коринт, ни космополитска Александрија. Па ипак, Промисао Божји који делује увек путевима неисказивим и мале у великоме прославља, даде да ни из једног од ових градова не изиђе човек и цар који је толико схватао величину Христове личности и науке, као што то учини Константин Нишки. Не преузносећи се пореклом, он се прославио својим великим делима – као цар и државник, али најпре и највише као слободољубац, и слобододаватељ, и поклоник Крста и Христа. Управо зато нити га је понео отаџбински понос Римљана, нити гордост древне философије, ни бахатост Коринћана, ни индиферентност Александријаца. Него га просветли Светлост Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу, тако да је Христовим Крстом постао већи, славнији, духовно богатији и већи космополит од свих својих претходника. Истинска величина се види у способности да видимо даље и дубље, да испод замагљене површине видимо јасну унутрашњост. Управо такав беше цар Константин, такав беше и његов славни Едикт који прослављамо. Видећи Светлост Тиху Свете Славе бесмртног Оца небеског, он је видео даље и јасније од ма ког од својих претходника на трону римском. Он је, данас знамо и слободно можемо рећи, видео бар 1700 година унапред. Јер, непосредно пред сјај Миланског едикта Цркву и империју потресали су Диоклецијанови прогони, најкрвавији и најперфиднији до тада. Они су Цркву украсили мноштвом мученика, али су позну антику нагрдили невиђеном свирепошћу: у доба које се дичило философијом, културом и цивилизацијом, прогоњени су, огњем и мачем, људи чија је једина кривица била у томе што нису веровали у мноштво лажних богова, него у Једнога и Јединога Бога – у Господа Исуса Христа, само зато што нису хтели да учествују у култу власти него су проповедали љубав за сваког човека. И управо када се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, долази Константинова, али и Христова победа. Долази повратак тадашње културне васељене њој самој у откривању трајних вредности хришћанске вере које постају трајне вредности пре свега хришћанске културе, а потом сваке цивилизације. А све је то било могуће само због боговидне далековидости нашег суграђанина – Константина Великог и Славног. „Увиђајући већ одавно да не треба порицати слободу религије никоме“, вели овај славни човек на почетку Миланског едикта. Никада се ниједан цар пре њега, а ретко ко и после њега, није уздигао до тог степена богопознања и човекопознања. Јер – слобода је основ свеколиког постојања човековог уколико оно треба да оствари своје назначење. Човек је слободан јер је боголик, јер је створен по икони и подобију, по слици и прилици слободног Бога. Јесте да је човек ту слободу злоупотребио још прародитељским грехом, јесте да човек ту слободу пречесто злоупотребљава на разне начине, често угрожавајући друге својом слободом. Али без слободе он није ништа, он се не осећа као човек јер му је у слободи дат осећај његовог назначења за слободну заједницу са Богом. То се тим пре односи на слободу религије. Јер, човек је по природи homo religiosus, религиозно биће, биће које у вери тражи смисао свога постојања. Вера, као највиша човекова активност којом он ступа у заједницу са живим Богом – дакле, као света вера, посебно захтева свету слободу. Јер, вера рађа наду, нада љубав, а љубави нема онде где влада присила. Зато је слобода вероисповести темељ свих осталих вредности, сваке цивилизације и културе која себе сматра вредном човековог поштовања и живљења у њој. Данас ми не тражимо ништа ни више ни мање од онога што је римском императору и потоњем светитељу постало јасно пре 1700 година. А то је основна чињеница да је човеку неопходно омогућити да слободно, ни од кога ометан, верује и исповеда онако како му срце жели и савест налаже. Нису тако далеко била времена када ово није било могуће. Нису тако далеко од нас простори где ово јесте могуће, али многи одступају од вере, не питајући себе уопште о смислу живота у друштвима која нуде такозвани бољи живот. Свети цар Константин Нишки, православни и европски, знао је да оба ова искушења прете да униште не само веру него и друштво, јер друштво без основних вредности само је понешто боље регулисан чопор вукова. Знао је свети Цар и видео да нити помаже присила да се верује или не верује само зато што је неко тако наредио. Знао је и да ниједно друштво неће преживети ако не дозволи свакоме своме грађанину оно основно – веру, искреност и слободу. Био је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, „модернији“ и племенитији него многи властодршци који су уследили после њега, или који владају данас, када су милиони хришћана у свету угрожени. Имајући слободу детета Божјег, он је знао
Воздвижење Часног Крста Господњег
Овај празник првобитно је био установљен у спомен проналаска часног и животворног крста Господњег (326. године) од старане равноапостолне царице Јелене, мајке првог хришћанског императора Константина Великог, а од седмог века са овим даном била је спојена успомена на враћање животворног Крста из Персије, које се догодило по жељи императора Ираклија (620. године). Како приликом проналаска, тако и приликом повратка Крста из Персије, патријарх, како би свима који су се окупили на празник пружио прилику да виде светињу, уздизао је, тј. подизао Крст, окрећући се на све четири стране, при чему се народ сваку пут са страхопоштовањем клањао, појући: Господе, помилуј! Због овог уздизања Крста и сам празник добио је назив „Воздвижење“, тј. „Уздизање“ часног Крста. С обзиром на то да над непријатељима, као се сила Крста открила у победама побожних царева и у победи хришћанства над незнабоштвом, главно песмопојање празника Воздвижења представља молитва за хришћански народ.
Освећење новог храма у Власову код Рашке
Празник Рођења Пресвете Богородице овога лета Господњег обасјао је посебном, нестварном светлошћу небоземног догађаја град Рашку и верни народ овога краја. Двадесет и први септембар 2013. године остаће у сећању не само нас одраслих већ и наше омладине, нашег подмлатка као дан у којем се дешавало нешто што се не виђа често у животу једног човека па ни у служби једног свештеника. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор епархије жичке Г. Јован обавио је Велико освећење новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у насељу Власову, вароши Рашка и том приликом положио свете мошти Великомученика Косовског и Кнеза Српског Лазара у часну трпезу овога храма. Радост верног народа нашег Архијерејског намесништва студеничког делили су наши многопоштовани ктитори ове Цркве докторка Хаџи-Весница Савић-Урошевић са својим супругом Славомиром и синовима Андрејом и Стефаном. Као и свака наша светиња од искони нашег народног бића па до данас и ова новоизграђена Богородичина Црква у Рашки представљала плод несебичне љубави ктитора према Богу и своме роду, плод видљивог уздарја као хвале једином Господу и Његовој Пресветој Богоматери за сва доброчинства и благослове којима су неизрециво даривали докторку Весницу и њену породицу. Из те немерљиве жеље да се на видљиви начин ода никада до краја изрецива хвала Богу никао је овај храм за тачно годину дана. 17. септембра 2012. године Архимандтрит Тихон, игуман студенички, је по благослову сада блаженопочившег епископа Хризостома, обавио освећење темеља; након једног годишњег циклуса никао је и уцвао предивни духовни цвет, бела Црква крајпуташица на раскршћу вековних друмова ка распетом Косову и далеком сињем мору Јадранском. Након завршеног Великог освећења наш Преосвећени Владика одслужио је Свету Литургију са свештенством како жичке и шумадијске тако и из рашко-призренске епархије. Саслуживали су: Архијерејски намесник новопазарски протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, секретар епископа жичког јереј Ђорђе Лазаревић, парох јошаничко-бањски јереј Жељко Филиповић, парох ушћански јереј Милован Крупниковић, парох павлички јереј Данило Петровић, парох бељачки јереј Слободан Глишовић, ђакони Иван Гашић и Небојша Јаковљевић из Крагујевца, ђакон Александар Грујовић из Краљева, ђакон наше Светоархангелске Цркве Бојан Сујић и чтец господин Марко Петровић из Крагујевца. Овом Светом Литургијском сабрању присуствовали су поред ктитора и верног народа игуманија манастира Градац монахиња Ефимија са својим сестринством као и настојатељица манастира Павлице монахиња Екатарина, председник Општине Рашка господин Јован Чорбић као и други виђенији људи како из општинских установа тако и из војске, 21. пешадијског батаљона, полицијске управе, просвете и дома здравља. Након Свете Литургије под новоосвећеним сводовима овога храма пререзан је и славски колач са овогодишњим домаћинима-ктиторима докторком Весницом и члановима њене породице након чега је у порти храма организован краћи културно-уметнички програм у којем су учествовали члнови,углавном они млађи, из оба наша фолклорна друштва, КУД “Рашка” и Ансамбл “Фрула”. Литургијско заједничарење свих нас сабраних око нашег Светог Владике као иконе самога Христа под куполом Богородичине Цркве у Власову и резак звук тешких и тужних речи песме “Ој Косово Косово” који се проламао из грла младих девојака, уздигао је Ибарску долину са свим оним народом, ктиторима, свештенством и оном новоизграђеном белом Црквом небу под облаке одакле свемилостивим оком непрестано на све нас гледа и молитвама Светога Кнеза нашег Лазара непрестано шаље благослов Блага Богомајка, Пресвета Владичица наша. архијерејски намесник студенички и парох рашки протојереј Мирослав П. Петров
Усековање Светог Јована Крститеља
Беседа Светог Григорија Паламе на Усековање О свечасном Христовом Претечи и Крститељу Јовану 1. Уколико је часна смрт преподобних и ако се помен праведника савршава са похвалама (Приче Сол. 10; 7), зар онда утолико пре не би требало да се тако односимо према помену најузвишенијег међу преподобнима и праведнима, према Пророку и Претечи (Претходнику) Логоса Божијег Који се нас ради оваплотио а за којега је Логос, са Своје стране, објавио и посведочио да је он већи од свих пророка што су од века постојали, од свих преподобних и праведних? Будући да све што се односи на њега превазилази сваку људску реч и да је он примио сведочење и похвалу Сина Божијег, њему нису потребне наше похвале. Међутим, хоћемо ли због тога прећутати и пропустити да, колико је то у нашој моћи, изразимо своју похвалу ономе којега је Писмо именовало као глас најузвишеније Речи (Логоса)? Напротив, нека са управо због тога што је такво име и сведочанство добио од Свевладике Христа језик сваког верујућег покрене да га похвали колико год може, не зато што ћемо тиме нешто додати његовој слави (како бисмо ми то могли да учинимо?), него да бисмо вратили дуг, сваки својим устима а сви скупа заједничким, хвалећи и величајући чуда која се односе на њега. 2. Уистину, читав живот највећега међу оним што су рођени од жена представља чудо над чудима. Такав није био само живот Јована који је и пре свог рођења био пророк и који превасходи све пророке, него и оно што претходи његовом рођењу и што се збивало после његове смрти по много чему превасходи сва чудеса. Божанствена пророштва богонадахнутих пророка ? њему не називају га човеком него ангелом, блиставом и богоозареном светиљком, јутарњом звездом која претходи Сунцу Правде и гласом Самог Сина Божијег. Шта је, дакле, ближе и сродније Речи (Логосу) него што је глас? 3. Када се приближило његово зачеће, није човек, него је ангео долетео са небеса и разрешио неплодност Захарије и Јелисавете, објавивши им да ће они, који су неплодни од младости, у дубокој старости родити сина, узрочника велике радости, јер ће његово рођење бити спасоносно за све, јер ће бити велики пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје, и многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме, и он ће напред ићи пред Њиму духу и сили Илијиној, објављује архангео (Лк. 1; 15-17): и он ће бити девственик као што је био и Илија, па чак и већи житељ пустиње него што је био он, и разобличаваће безаконе цареве и царице, и ту такође учинити више него Илија. Међутим, посебно ће га превазићи по томе што ће бити Претеча Господњи јер ће, како каже архангео, напред ићи пред Њим. 4. Пошто је сматрао да је ово што је објављено сасвим немогуће, Захарији се свезао језик. Будући да својевољно није желео да проповеда о чудесном зачећу свога сина, све до оног времена док се на свету није појавио глас који је претходио речи Божијој Захарија је својим ћутањем, и противно својој вољи, громогласно ово објављивао. Пошто је зачет после таквих и толиких обећања, он је и пре свог рођења био помазан за пророка. Ту благодат је – каквог ли чуда ! – предао и својој мајци и, како каже Исаија, обукао се у ризу спасења и у одећу радости (Иса. 61; 10). Слично Илији, и он помазује пророка уместо себе (тј. своју мајку), али и по томе стоји испред и превасходи и једног и другог пророка, будући да је још био у мајчиној утроби и да је ово објавио као пред лицем Господњим. Након што се заметку уобличе удови, он може да их покреће, али још нема гласа, јер још не живи на ваздуху. И зато, када је пред Јелисавету стала Дјева, носећи у утроби Бога, Јован, такође у утроби, није остао неосетљив за Божије присуство и домострој, него Га је и одатле прославио, богословствујући језиком своје мајке, док је он сам заиграо у утроби – какво чудо! – и прославио Га. Будући у Духу Светом, он је у мајчиној утроби примио савршенство будућег века. 5. Како каже велики Павле, обзнањујући тајну вечног живота, сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1. Кор. 15; 44), тј. тело које ће у будућем веку чудесно покретати и управљати Дух Божији. Тако је и Јован био засејан, и у мајчиној утроби уобличавало се тело душевно, али чудесним помазањем божанственог Духа у утроби открило се и тело духовно. Поигравајући и славећи, ону што га је носила у утроби учинио је пророчицом, јер је њеним устима благосиљао Бога и узнео хвалу Оној која Га је носила у утроби, Мајци Господњој о Којој објављује као о Дјеви и поздравља Плод што се налази у Њеној утроби, обзнањујући да је та утроба истовремено и бременита и девствена. 6. Није се догодило само то да он, према речима Писма, и пре познања зла изабере добро, него је, и пре познања света и будући још у утроби, Јован био изнад света. Када је родио сви су се обрадовали али и запрепастили чудима повезаним с њим. Рука Господња, каже, беше с њим, и чудотворила је тада као што је то чинила и раније: развезао се језик његовог оца, свезан због тога што није поверовао у чудесно зачеће свога сина. Сада су се пак његова уста отворила, он се испунио Духом Светим и почео да пророкује: И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да Му приправиш пут, да дадеш познање спасења народу Његову (Лк. 1; 76-77). И као што се од самог зачећа ово божанствено дете од мајчине утробе показало као живо оруђе благодати, будући њоме покретано и испуњено Духом Светим, тако је, и када се родио, растао и крепио се Духом. Како га свет није био достојан, он је још од детињства живео у пустињи, водећи безметежан, безбрижан живот, без додира са ужурбаним светом, живот слободан од жалости и узвишенији од земних и телесних жеља које заводе тело и телесна чула. Живећи Богу и видевши једино Бога, наслађивао се једино у Богу. Он
Монашење у манастиру Успенија
У петак 30. августа 13. године, на дан кад наша Света Црква богослужбено прославља Свете мученике Патрокла и Мирона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован, посетио је Свету обитељ посвећену Успенију Мајке Божије под Кабларом, ктиторски манастир Светог владике Николаја. Том приликом замонашио је у чин мале схиме искушеницу Стојку, давши јој име Олимпијада, по Светој Олимпијади, ученици Светог Јована Хризостома. Чину монашења пруисуствовао је велики број монаштва жичке Епархије као и свештенства Епархије шумадијске, усрдно се молећи за новопострижену сестру нашу Олимпијаду. Епископ Јован је својом беседом поучио сестринство ове Свете обитељи о улози монаштва у спасењу света, а и све нас подсетио на значај послушања, не само у манастиру већ и у животу свакога од нас, јер ко нема послушности не може се ни спасити. После овог светог чина уследила је трпеза љубави коју је припремила игуманија Наума са сестринством ове Свете обитељи. Владика Јован се дуго задржао у обитељи овој поучавајући поверено му стадо Божије, искрено се радујући што је Црква Божија постала богатија за још једну душу монашку. презвитер Владе Г. Капларевић
Годишњи помен Епископу жичком Хризостому
У среду, 18. децембра 2013. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у манастиру Рујну код Ужица служена је Света Архијерејска Литургија и парастос поводом годишњице од упокојења Блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Господин Г. ИГНАТИЈЕ, Епископ браничевски, уз саслужење Преосвештеног Епископа шумадијског Господина Г. ЈОВАНА; Администратора Епархије жичке, свештеномонаха, свештеника и ђакона Епархије жичке. Епископ ХРИЗОСТОМ (Столић) рођен је у Руми 1939. године, од оца Ђорђа и мајке Радославе. У свом родном граду завршио је основну и средњу школу, након које одлази у манастир Високе Дечане, где прима монашки постриг од руке ондашњег Епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског. Након краће ђаконске службе, рукоположен је у презвитерски чин и постављен да опслужује парохију у Ђаковици.У овом граду обновио је стару ђаковичку цркву и успоставио литургијски и парохијски живот у овој парохији. Након две године послушања на парохији уписује Духовну Академију Светог Тихона у Џорданвилу коју у року завршава. Године 1969. прелази на Свету Гору Атонску, где је, као сабрат манастира Хиландара, а са послушањем библиотекара, проживео деветнаест година. у два наврата био је протоепистат Свете Горе Атонске. Године 1988. изабран је за Епископа западноамеричког. Хиротонисан је у Саборној Цркви у Београду, свештенодејством Патријарха српског Германа. Године 1992. Свети Архијерејски Сабор изабрао га је за Епископа банатског, где се пуно трудио на литургијској и духовној обнови ове Епархије. 2003. године изабран је и узведен у трон жичких Епископа, када и у Жичкој Епархији долази до обнове духовног живота. За време свог епископског служења обновио је неколико манастира: манастир Средиште код Вршца и Баваниште код Панчева, манастир Ковиље, Моравце, Савинац, Придворицу, Дренчу и Рујан, за који је и одредио да буде место његовог погребења. У манастиру Жичи је обновљен Епископски двор, а нови двор изграђен је у порти храма Светог Саве Српског у Краљеву. Најприљежније је приступао духовној обнови у нашој Цркви, служећи Литургије, градећи храмове, док је изузетно велики труд и напор улагао у објављивање и штампање књига духовне садржине. Још као јеромонах објавио је у два томадело „Светачник“, у издању Епархије шумадијске. Касније објављује Литургију апостола Јакова, апостола Марка, Пређеосвећену Литургију апостола Јакова, као и Литургију Апостолских установа. Приредио је апракос Јеванђеље, апракос Апостол, Минеје за дванаест месеци (Жички и Студенички минеј), Архијерејски чиновник, служебник за ђаконску и презвитерску употребу. Објављен је и велики број дела преводилачке литературе, како за време његовог епископствовања у Вршцу, тако и у Краљеву. Епископ Хризостом се упокојио након краће болести, у Епископском двору у Краљеву, 18. децембра у раним јутарњим часовима. У неизбрисивом сећању оних који су били близу њега у последњим његовим овоземаљским данима остаће беспоговорно трпљење и смирење које је показао у болести, ни једног тренутка се не пожаливши на тешкоћу или болове. О овоме сведоче о последње речи, изговорене након примања Светих Тајни Христових 17. децембра увече: Исусе, дај ми све што ми треба! Њиме, васкрслим Исусом, Епископ Хризостом је живео и покој је нашао у њему! Нека му је вечан спомен и Царство Божије!
Свети Козма и Дамјан у Чачку
У недeљу 24/13. новембра 2013. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, храм Светог Вазнесења Господњег и град Чачак походиле су мошти Светих бесребреника Козме и Дамјана, које се чувају у манастиру Сопоћани. Милошћу Божијом, благословом нашег Епикопа Г. Г. Јована и Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија, трудољубљем свештенства нашег храма, мошти су у 15 часова стигле на градски трг у пратњи двојице монаха из манастира Сопоћана. Они су кивот са моштима предали Архимандриту Тимотеју вазнесењском одакле је кренула литија централном градском улицом пут нашег светог храма. Мошти су свечано дочекали локални свештеници и свештеномонаси уз присуство мноштва монаштва наше цркве и бројног верног народа. Својим појањем литију су увеличали и хористи Вазнесењског хора. Светиња са моштима Светих бесребреника Козме и Дамјана почивала је у нашем храму седам дана, где је свештенство храма даноноћно стражарило поред кивота и читало молитве за многе поклонике који су са разних страна наше земље пристизали на благослов. Света Литургија служена је сваког дана, као и молебни канон и акатист Светима. У четвртак, 28/15. новембра на празники Светог ап. Матеја, свештенство храма служило је Свету тајну Јелеоосвећења где је помазано стотине болесника којима је исцелење неопходно. Истог дана увече служен је и молебан за бездетне супружнике (преко 100 брачних парова је присуствовало молебну) које Господ још није благословио породом. Надамо се у благослов Светих Врача да ће се молитвама њиховим родити многа деца. Велики благослов за нас био је и у петак 29/16. новембра када је наш храм посетио Епикоп Јован, служивши акатист Светим бесребреницима Козми и Дамјану и поклонивши се Светитељима, молећи се за све нас. Владика Јован нас је све утешио и веома надахнутом беседом у којој нам је говорио о благодати Духа Светога, животу у Цркви и исцељењима пројављеним над чудесним моштима Светих Врача али и других Светих које Бог прослави и сачува нетљенима до дана данашњег, остављајући нам утеху да им приступамо у невољи и искушењима. За ових неколико дана, моштима се поклонило преко 30.000 верног народа. У суботу 30/17. новембра 2013. године на празник Светог Григорија Неокесаријског чудотворца, Свету Литургију служио је јеромонах Зосима из манастира Сопоћана, који је после Свете Литургије служио молебан са свештенством храма и у пратњи свештеника Ивана Пауновића и Марка Мирковића, кивот са светињом моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана молитвено вратио у манастир Сопоћане да и даље пројављују благодат Божију и исцељују немоћне. Овом приликом захваљујемо се Богу Сведржитељу на милости што нас удостоји да се поклонима овим дивним Светитељима, а благодаримо и нашем Епископу Г. Јовану и Епископу Теодосију, као и игуману Теоктисту сопоћанском на љубави што су нам уступили Светињу моштију на ово кратко време у нади да ћемо и убудуће бити удостојени тог благослова. Презвитер Владе Г. Капларевић, секретар ЦО Чачак
Промоција књиге „Сусрети са старцима“ у Краљевачкој библиотеци
У четвртак, 24. октобра 2013. године, у Библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву Његово Преосвештенство Г. Г. Јован, Епископ шумадијски и Администратор Епархије жичке, узео је учешће у промоцији књиге „Сусрети са старцима“ архимандрита Алексеја, игумана манастира Бошњана у Епархији крушевачкој. О књизи су говорили и протојереј-ставрофор Јовиша Зечевић, свештеник у пензији, госпођа Радмила Мишев, као и сам аутор књиге, архимандрит Алексеј. Преосвештени Владика је са љубављу говорио о старцима који су приказани у овој књизи, нагласивши да су старци говорили из искуства, свакоме по његовој потреби, а не да би себе истакли и уздигли. Пре саме промоције, Преосвештени Владика Јован уручио је Библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог деспота Стефана Високог, за допринос у духовном и културном развоју града, а Народном музеју у Краљеву орден Светог цара Константина, за усрдан и предан рад на пољу културе и историје. Ордене су примили госпођа Драгана Типсаревић, директор краљевачке библиотеке, и господин Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву. из канцеларије Епархије жичке презвитер Ђорђе Лазаревић
Освећење храма Св. великомученика кнеза Лазара на Љубићу
У недељу 13. октобра 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован саслуживао је Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју на Светој Литургији у храму Светог великомученика Лазара косовског и свих српских мученика на брду Љубићу изнад Чачка. Литургији је предходило освећење новоподигнутог храма. Чину освећења присуствовао је велики број верника, нарочито деце, из Чачка, Београда, Новог Сада, Батајнице, Бања Луке и Срема, који су са радошћу дошли да дочекају свог Патријарха и епископе Јована и Теодосија. У Часну Трпезу храма положене су мошти Светог Лазара Косовског што је била још једна радост, да истоимени храм има мошти свог светитеља заштитника. На Светој Литургији началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење Епископа Јована и рашко – призренског Теодосија са преко тридесет свештеномонаха и свештеника, као и осам ђакона из више епархија наше Свете цркве. Директан пренос освећења и Литургије тумачили су на локалној ТВ „Галаксија“ свештеници чачанске цркве Марко Мирковић и Слободан Јаковљевић, објашњавајући свештенорадње. Чином протојереја одликован је свештеник Милорад Милидраг старешина храма на Љубићу, који је највише заслужан за изгрању овог велелепног храма, а правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани протојереј Томислав Катанић из Чачка. Освећењу и Светој Архијерејској Литургији присустволи су и председник Скупштине Србије Г. Небојша Стефановић као и представници Владе Србије и локале власти. Храм Светог Лазара на брду Љубићу грађен је од 2007. године. Пројектовао га је у моравском стилу чувени архитекта др Пеђа Ристић. Иконописано је већ две трећине храма које је фреским сликарством осликао иконописац Горан Јовић.Ово је историјско место на коме је историју писала битка за одбрану овог краја у коме је важну улогу одиграно славни Танаско Рајић, капетан у војсци Милоша Обреновића. Одлучујућа битка у одбрани овог краја одиграла се 6. јуна 1815. године у којој је Танаско Рајић изгубио живот, али је своме народу подарио слободу. После Свете Литургије Његова Светост и Епископи, одржали су помен Танаску Рајићу, устаницима и свим српски мученицима пострадалим од Косова до дана данашњег. Након помена уследио је програм локалног културно-уметничког друштва „Танаско Рајић“ из Љубића и додела грмата признања ктиторима и приложницима овог светог храма. Пригодном беседом обратио се и старешина храма захваливши Његовој Светости и Епископима на великом благослову и радости коју су причинили својим доласком међу свој народ. Нека би Господ дао да нам добра никад не нестане и да овако лепе храмове подижемо за спасење наше, а у Славу Божију. Презвитер Владе Г. Капларевић
Освећен храм Преображења Господњег на Златибору
У суботу 12. октобра 2013. године, на дан Светог Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Епархије жичке Г. Јован, освештао је новоподигнути храм Светог Преображења Господњег на Златибору, a саслуживало је више од двадесет свештеника и шест ђакона. Богом дано лепо време учинило је дочек и литију веома свечаним. Епископа су дочекали: свештенство, верни народ, званичници Општине Чајетине, ученици четвртог разреда Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца, ученици Основне школе на Златибору и бројни гости ове прелепе планине. Завршавајући овај свети чин Владика се захвалио свима који су на било који начин помогли да се овај храм подигне и да Златибор добије свој биљег, своју круну, која ће је красити. На Светој Литургији у чин протојереја и правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани парох златиборски протонамесник Слободан Ратковић, правом ношења напрсног крста одликован је и протојереј Миљко Старчевић, пензионисани парох ужички, а чином протојереја одликовани су парох чајетински јереј Драгиша Ђуричић, који је пре двадесет година као старешина цркве у Чајетини са Црквеним одбором започео градњу овог храма, и садашњи парох златиборски јереј Ненад Бајић. Дајући им ово велико одликовање Свете Цркве, Епископ Јован им је захвалио за досадашњи рад, али је нагласио да су позвани на одговорност и рад до краја живота. Орденом Светог Саве Другог степена одликован је Господинн Бранко Игњатовић, архитекта са Златибора, који као члан Грађевинског одбора стручношћу и знањем помаже да се храм заврши. Поред тога пројектовао је и велики број храмова не само у ужичком крају, парохијски дом на Златибору и многим другим местима. Граматама признања одликовао је велики број задужбинара, великих добротвора и добротвора Цркве на Златибору. У пригодној беседи после Свете Литургије Владика је позвао народ да води рачуна о свом животу, о свом понашању, да учествује на Светој литургији, а не само да присуствује, а учествоваће ако редовно долази на Службу, себе уграђује у Цркву и редовно се причешћује. Свечани ручак је приређен у Студентском одмаралишту „Ратко Митровић“ на Златибору. Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић
Посланица Светог Архијерејског Саборa Српске Православне Цркве поводом јубилеја Миланског едикта (313-2013)
Ево, овог лета доброте Господње дарована нам је ретка и истинска свечаност: дато нам је да прослављамо 1700 година од дана када је Промисао Божји проговорио кроз светога цара Константина и дао слободу и силу вери хришћанској. Заиста је ово посебно лето и посебан јубилеј! Јер, свети цар Константин не бејаше обичан римски император, попут других. Јер, његова победа не беше победа попут других. Јер, његов Едикт не беше обични царски указ којим се неко, употребом царске моћи, присиљава да се покори властима. Напротив: све то беше посебно и благословено, све то беше толико значајно и велико да и ми данас славимо светлост која нам је засијала Миланским едиктом 313. године и великим делом славногa Константина. Иако сва хришћанска васељена слави, ми, православни хришћани, а поготову верни народ наше свете помесне Цркве славимо са умноженом радошћу јер славимо сазивача Првог васељенског сабора, нашег суграђанина, човека којег су подигле наше реке и наше равнице, грејало наше сунце и отхранила наша земља. Зато поручујемо свим православним хришћанима, као и свима хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна радост и славље! С правом се наша Црква дичи светим царем Константином. Не дичи се она само рођењем његовим овде, у древноме Наисосу, данашњем Нишу, него свиме оним што је он видео и постигао. Ниш ондашњи не беше неко забачено село, али не беше ни моћни Рим, ни древна Атина, ни богати Коринт, ни космополитска Александрија. Па ипак, Промисао Божји који делује увек путевима неисказивим и мале у великоме прославља, даде да ни из једног од ових градова не изиђе човек и цар који је толико схватао величину Христове личности и науке, као што то учини Константин Нишки. Не преузносећи се пореклом, он се прославио својим великим делима – као цар и државник, али најпре и највише као слободољубац, и слобододаватељ, и поклоник Крста и Христа. Управо зато нити га је понео отаџбински понос Римљана, нити гордост древне философије, ни бахатост Коринћана, ни индиферентност Александријаца. Него га просветли Светлост Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу, тако да је Христовим Крстом постао већи, славнији, духовно богатији и већи космополит од свих својих претходника. Истинска величина се види у способности да видимо даље и дубље, да испод замагљене површине видимо јасну унутрашњост. Управо такав беше цар Константин, такав беше и његов славни Едикт који прослављамо. Видећи Светлост Тиху Свете Славе бесмртног Оца небеског, он је видео даље и јасније од ма ког од својих претходника на трону римском. Он је, данас знамо и слободно можемо рећи, видео бар 1700 година унапред. Јер, непосредно пред сјај Миланског едикта Цркву и империју потресали су Диоклецијанови прогони, најкрвавији и најперфиднији до тада. Они су Цркву украсили мноштвом мученика, али су позну антику нагрдили невиђеном свирепошћу: у доба које се дичило философијом, културом и цивилизацијом, прогоњени су, огњем и мачем, људи чија је једина кривица била у томе што нису веровали у мноштво лажних богова, него у Једнога и Јединога Бога – у Господа Исуса Христа, само зато што нису хтели да учествују у култу власти него су проповедали љубав за сваког човека. И управо када се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, долази Константинова, али и Христова победа. Долази повратак тадашње културне васељене њој самој у откривању трајних вредности хришћанске вере које постају трајне вредности пре свега хришћанске културе, а потом сваке цивилизације. А све је то било могуће само због боговидне далековидости нашег суграђанина – Константина Великог и Славног. „Увиђајући већ одавно да не треба порицати слободу религије никоме“, вели овај славни човек на почетку Миланског едикта. Никада се ниједан цар пре њега, а ретко ко и после њега, није уздигао до тог степена богопознања и човекопознања. Јер – слобода је основ свеколиког постојања човековог уколико оно треба да оствари своје назначење. Човек је слободан јер је боголик, јер је створен по икони и подобију, по слици и прилици слободног Бога. Јесте да је човек ту слободу злоупотребио још прародитељским грехом, јесте да човек ту слободу пречесто злоупотребљава на разне начине, често угрожавајући друге својом слободом. Али без слободе он није ништа, он се не осећа као човек јер му је у слободи дат осећај његовог назначења за слободну заједницу са Богом. То се тим пре односи на слободу религије. Јер, човек је по природи homo religiosus, религиозно биће, биће које у вери тражи смисао свога постојања. Вера, као највиша човекова активност којом он ступа у заједницу са живим Богом – дакле, као света вера, посебно захтева свету слободу. Јер, вера рађа наду, нада љубав, а љубави нема онде где влада присила. Зато је слобода вероисповести темељ свих осталих вредности, сваке цивилизације и културе која себе сматра вредном човековог поштовања и живљења у њој. Данас ми не тражимо ништа ни више ни мање од онога што је римском императору и потоњем светитељу постало јасно пре 1700 година. А то је основна чињеница да је човеку неопходно омогућити да слободно, ни од кога ометан, верује и исповеда онако како му срце жели и савест налаже. Нису тако далеко била времена када ово није било могуће. Нису тако далеко од нас простори где ово јесте могуће, али многи одступају од вере, не питајући себе уопште о смислу живота у друштвима која нуде такозвани бољи живот. Свети цар Константин Нишки, православни и европски, знао је да оба ова искушења прете да униште не само веру него и друштво, јер друштво без основних вредности само је понешто боље регулисан чопор вукова. Знао је свети Цар и видео да нити помаже присила да се верује или не верује само зато што је неко тако наредио. Знао је и да ниједно друштво неће преживети ако не дозволи свакоме своме грађанину оно основно – веру, искреност и слободу. Био је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, „модернији“ и племенитији него многи властодршци који су уследили после њега, или који владају данас, када су милиони хришћана у свету угрожени. Имајући слободу детета Божјег, он је знао
Воздвижење Часног Крста Господњег
Овај празник првобитно је био установљен у спомен проналаска часног и животворног крста Господњег (326. године) од старане равноапостолне царице Јелене, мајке првог хришћанског императора Константина Великог, а од седмог века са овим даном била је спојена успомена на враћање животворног Крста из Персије, које се догодило по жељи императора Ираклија (620. године). Како приликом проналаска, тако и приликом повратка Крста из Персије, патријарх, како би свима који су се окупили на празник пружио прилику да виде светињу, уздизао је, тј. подизао Крст, окрећући се на све четири стране, при чему се народ сваку пут са страхопоштовањем клањао, појући: Господе, помилуј! Због овог уздизања Крста и сам празник добио је назив „Воздвижење“, тј. „Уздизање“ часног Крста. С обзиром на то да над непријатељима, као се сила Крста открила у победама побожних царева и у победи хришћанства над незнабоштвом, главно песмопојање празника Воздвижења представља молитва за хришћански народ.
Освећење новог храма у Власову код Рашке
Празник Рођења Пресвете Богородице овога лета Господњег обасјао је посебном, нестварном светлошћу небоземног догађаја град Рашку и верни народ овога краја. Двадесет и први септембар 2013. године остаће у сећању не само нас одраслих већ и наше омладине, нашег подмлатка као дан у којем се дешавало нешто што се не виђа често у животу једног човека па ни у служби једног свештеника. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор епархије жичке Г. Јован обавио је Велико освећење новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у насељу Власову, вароши Рашка и том приликом положио свете мошти Великомученика Косовског и Кнеза Српског Лазара у часну трпезу овога храма. Радост верног народа нашег Архијерејског намесништва студеничког делили су наши многопоштовани ктитори ове Цркве докторка Хаџи-Весница Савић-Урошевић са својим супругом Славомиром и синовима Андрејом и Стефаном. Као и свака наша светиња од искони нашег народног бића па до данас и ова новоизграђена Богородичина Црква у Рашки представљала плод несебичне љубави ктитора према Богу и своме роду, плод видљивог уздарја као хвале једином Господу и Његовој Пресветој Богоматери за сва доброчинства и благослове којима су неизрециво даривали докторку Весницу и њену породицу. Из те немерљиве жеље да се на видљиви начин ода никада до краја изрецива хвала Богу никао је овај храм за тачно годину дана. 17. септембра 2012. године Архимандтрит Тихон, игуман студенички, је по благослову сада блаженопочившег епископа Хризостома, обавио освећење темеља; након једног годишњег циклуса никао је и уцвао предивни духовни цвет, бела Црква крајпуташица на раскршћу вековних друмова ка распетом Косову и далеком сињем мору Јадранском. Након завршеног Великог освећења наш Преосвећени Владика одслужио је Свету Литургију са свештенством како жичке и шумадијске тако и из рашко-призренске епархије. Саслуживали су: Архијерејски намесник новопазарски протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, секретар епископа жичког јереј Ђорђе Лазаревић, парох јошаничко-бањски јереј Жељко Филиповић, парох ушћански јереј Милован Крупниковић, парох павлички јереј Данило Петровић, парох бељачки јереј Слободан Глишовић, ђакони Иван Гашић и Небојша Јаковљевић из Крагујевца, ђакон Александар Грујовић из Краљева, ђакон наше Светоархангелске Цркве Бојан Сујић и чтец господин Марко Петровић из Крагујевца. Овом Светом Литургијском сабрању присуствовали су поред ктитора и верног народа игуманија манастира Градац монахиња Ефимија са својим сестринством као и настојатељица манастира Павлице монахиња Екатарина, председник Општине Рашка господин Јован Чорбић као и други виђенији људи како из општинских установа тако и из војске, 21. пешадијског батаљона, полицијске управе, просвете и дома здравља. Након Свете Литургије под новоосвећеним сводовима овога храма пререзан је и славски колач са овогодишњим домаћинима-ктиторима докторком Весницом и члановима њене породице након чега је у порти храма организован краћи културно-уметнички програм у којем су учествовали члнови,углавном они млађи, из оба наша фолклорна друштва, КУД “Рашка” и Ансамбл “Фрула”. Литургијско заједничарење свих нас сабраних око нашег Светог Владике као иконе самога Христа под куполом Богородичине Цркве у Власову и резак звук тешких и тужних речи песме “Ој Косово Косово” који се проламао из грла младих девојака, уздигао је Ибарску долину са свим оним народом, ктиторима, свештенством и оном новоизграђеном белом Црквом небу под облаке одакле свемилостивим оком непрестано на све нас гледа и молитвама Светога Кнеза нашег Лазара непрестано шаље благослов Блага Богомајка, Пресвета Владичица наша. архијерејски намесник студенички и парох рашки протојереј Мирослав П. Петров
Усековање Светог Јована Крститеља
Беседа Светог Григорија Паламе на Усековање О свечасном Христовом Претечи и Крститељу Јовану 1. Уколико је часна смрт преподобних и ако се помен праведника савршава са похвалама (Приче Сол. 10; 7), зар онда утолико пре не би требало да се тако односимо према помену најузвишенијег међу преподобнима и праведнима, према Пророку и Претечи (Претходнику) Логоса Божијег Који се нас ради оваплотио а за којега је Логос, са Своје стране, објавио и посведочио да је он већи од свих пророка што су од века постојали, од свих преподобних и праведних? Будући да све што се односи на њега превазилази сваку људску реч и да је он примио сведочење и похвалу Сина Божијег, њему нису потребне наше похвале. Међутим, хоћемо ли због тога прећутати и пропустити да, колико је то у нашој моћи, изразимо своју похвалу ономе којега је Писмо именовало као глас најузвишеније Речи (Логоса)? Напротив, нека са управо због тога што је такво име и сведочанство добио од Свевладике Христа језик сваког верујућег покрене да га похвали колико год може, не зато што ћемо тиме нешто додати његовој слави (како бисмо ми то могли да учинимо?), него да бисмо вратили дуг, сваки својим устима а сви скупа заједничким, хвалећи и величајући чуда која се односе на њега. 2. Уистину, читав живот највећега међу оним што су рођени од жена представља чудо над чудима. Такав није био само живот Јована који је и пре свог рођења био пророк и који превасходи све пророке, него и оно што претходи његовом рођењу и што се збивало после његове смрти по много чему превасходи сва чудеса. Божанствена пророштва богонадахнутих пророка ? њему не називају га човеком него ангелом, блиставом и богоозареном светиљком, јутарњом звездом која претходи Сунцу Правде и гласом Самог Сина Божијег. Шта је, дакле, ближе и сродније Речи (Логосу) него што је глас? 3. Када се приближило његово зачеће, није човек, него је ангео долетео са небеса и разрешио неплодност Захарије и Јелисавете, објавивши им да ће они, који су неплодни од младости, у дубокој старости родити сина, узрочника велике радости, јер ће његово рођење бити спасоносно за све, јер ће бити велики пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје, и многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме, и он ће напред ићи пред Њиму духу и сили Илијиној, објављује архангео (Лк. 1; 15-17): и он ће бити девственик као што је био и Илија, па чак и већи житељ пустиње него што је био он, и разобличаваће безаконе цареве и царице, и ту такође учинити више него Илија. Међутим, посебно ће га превазићи по томе што ће бити Претеча Господњи јер ће, како каже архангео, напред ићи пред Њим. 4. Пошто је сматрао да је ово што је објављено сасвим немогуће, Захарији се свезао језик. Будући да својевољно није желео да проповеда о чудесном зачећу свога сина, све до оног времена док се на свету није појавио глас који је претходио речи Божијој Захарија је својим ћутањем, и противно својој вољи, громогласно ово објављивао. Пошто је зачет после таквих и толиких обећања, он је и пре свог рођења био помазан за пророка. Ту благодат је – каквог ли чуда ! – предао и својој мајци и, како каже Исаија, обукао се у ризу спасења и у одећу радости (Иса. 61; 10). Слично Илији, и он помазује пророка уместо себе (тј. своју мајку), али и по томе стоји испред и превасходи и једног и другог пророка, будући да је још био у мајчиној утроби и да је ово објавио као пред лицем Господњим. Након што се заметку уобличе удови, он може да их покреће, али још нема гласа, јер још не живи на ваздуху. И зато, када је пред Јелисавету стала Дјева, носећи у утроби Бога, Јован, такође у утроби, није остао неосетљив за Божије присуство и домострој, него Га је и одатле прославио, богословствујући језиком своје мајке, док је он сам заиграо у утроби – какво чудо! – и прославио Га. Будући у Духу Светом, он је у мајчиној утроби примио савршенство будућег века. 5. Како каже велики Павле, обзнањујући тајну вечног живота, сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1. Кор. 15; 44), тј. тело које ће у будућем веку чудесно покретати и управљати Дух Божији. Тако је и Јован био засејан, и у мајчиној утроби уобличавало се тело душевно, али чудесним помазањем божанственог Духа у утроби открило се и тело духовно. Поигравајући и славећи, ону што га је носила у утроби учинио је пророчицом, јер је њеним устима благосиљао Бога и узнео хвалу Оној која Га је носила у утроби, Мајци Господњој о Којој објављује као о Дјеви и поздравља Плод што се налази у Њеној утроби, обзнањујући да је та утроба истовремено и бременита и девствена. 6. Није се догодило само то да он, према речима Писма, и пре познања зла изабере добро, него је, и пре познања света и будући још у утроби, Јован био изнад света. Када је родио сви су се обрадовали али и запрепастили чудима повезаним с њим. Рука Господња, каже, беше с њим, и чудотворила је тада као што је то чинила и раније: развезао се језик његовог оца, свезан због тога што није поверовао у чудесно зачеће свога сина. Сада су се пак његова уста отворила, он се испунио Духом Светим и почео да пророкује: И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да Му приправиш пут, да дадеш познање спасења народу Његову (Лк. 1; 76-77). И као што се од самог зачећа ово божанствено дете од мајчине утробе показало као живо оруђе благодати, будући њоме покретано и испуњено Духом Светим, тако је, и када се родио, растао и крепио се Духом. Како га свет није био достојан, он је још од детињства живео у пустињи, водећи безметежан, безбрижан живот, без додира са ужурбаним светом, живот слободан од жалости и узвишенији од земних и телесних жеља које заводе тело и телесна чула. Живећи Богу и видевши једино Бога, наслађивао се једино у Богу. Он
Монашење у манастиру Успенија
У петак 30. августа 13. године, на дан кад наша Света Црква богослужбено прославља Свете мученике Патрокла и Мирона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован, посетио је Свету обитељ посвећену Успенију Мајке Божије под Кабларом, ктиторски манастир Светог владике Николаја. Том приликом замонашио је у чин мале схиме искушеницу Стојку, давши јој име Олимпијада, по Светој Олимпијади, ученици Светог Јована Хризостома. Чину монашења пруисуствовао је велики број монаштва жичке Епархије као и свештенства Епархије шумадијске, усрдно се молећи за новопострижену сестру нашу Олимпијаду. Епископ Јован је својом беседом поучио сестринство ове Свете обитељи о улози монаштва у спасењу света, а и све нас подсетио на значај послушања, не само у манастиру већ и у животу свакога од нас, јер ко нема послушности не може се ни спасити. После овог светог чина уследила је трпеза љубави коју је припремила игуманија Наума са сестринством ове Свете обитељи. Владика Јован се дуго задржао у обитељи овој поучавајући поверено му стадо Божије, искрено се радујући што је Црква Божија постала богатија за још једну душу монашку. презвитер Владе Г. Капларевић