Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Ибарске новости: Елена Булова, “Исцељење девојчице Марије“

Одувек сам била опрезна у погледу таквих ствари каква су сведочења о чудима. Не можеш их доказати, али најискреније сам уверена да се, молитвама Светог старца Јована (Крестјанкина) догодило чудо у нашој породици – потпуни опоравак детињег здравља.

Моја унука Марија (сада има четрнаест година и у априлу ће напунити петнаест) је рођена са хендикепом у свом психолошком развићу. Ово је дијагностиковано када је напунила три године. Тада је пребачена из обичних јаслица у корективну школицу. Комисија састављена од стручњака за дечју ометеност у развоју и терапеутa говора старије групе јаслица је рекла, када је девојчица напунила шест година, да треба да се припремимо за стварност да она неће бити примљена у први разред основне школе, и да ће, ако Бог да, у најбољем случају бити у стању да води рачуна о себи. Уверавали су нас да можда неће бити примљена чак ни у корективну школу, јер је могла изговорити свега неколико речи  и практично није била у стању да их састави у реченицу. О рачунању и читању није ни било говора.

Недуго после Маријиног шестог рођендана добили смо књигу Несвети, а Свети. Изнова и изнова сам је читала; била сам веома импресионирана живом сликом светих монаха  и све у погледу њих ми је постало блиско. И мом супругу се веома допала ова књига о монасима Псково-Печерског манастира. Прочитао ју је много пута, прибавио је многе примерке и стално их је поклањао својим пријатељима. На крају, уз један примерак књиге добили смо и ЦД-е на коме се налазио филм о Псково-Печерском манастиру. Одгледали смо га много пута; чак смо са ње преснимили и беседу о. Јована о томе како треба волети чак и непријатеље.

У једном тренутку сам осетила снажну жељу да посетим овај манастир. Купили смо карте за воз за две одрасле особе и за двоје деце: моја унука Марија је управо крајем априла напунила седам година. Тамо је отпочело чудо. Стигли смо насумице одабраног дана – без икакве представе шта се збива. Сунце је јарко сијало, а портом манастира се разлегао глас о. Јована, јер су преко разгласа пустили његове беседе. Одмах смо схватили да смо „случајно“ дошли у манастир на дан његовог годишњег помена. Отишли смо у Цркву на службу, и седмогодишња Марија је отишла код свештеника на Исповест, али је ћутала, не проговоривши ни реч. Свештеник нас је тада позвао и рекао: „Не могу је овако исповедити. Треба унапред да је ви припремите“. Била сам толико збуњена да сам заборавила рећи да је девојчица емотивно и психички ометена у развоју.

Изашли смо потресени у порту манастира где се налазе чувене пећине у које се сахрањују монаси који су живели у манастиру. Силно сам желела да одем на гроб о. Јована, али никога нису пуштали унутра јер је управо требало да почне служба. Стајали смо „у шпалиру“ и видели смо свештеника који је прилазио, за ког нам се учинило да је један млади монах који је приказан на филму. Отрчала сам до њега и позвала сам га по имену. Запитао ме је како га познајем. Објаснила сам му за филм. Интересовало га је зашто смо дошли. Рекла сам за Марију, која је стајала у близини. Баћушка нас је увео. Када смо стигли до места где почива Архимандрит Јован (Крестјанкин) монах нам је допустио да кроз отвор, после очитане молитве, додирнемо ковчег о. Јована. Али Марија је сама отрчала гурнула обе шаке у зид пећине где је положен ковчег. „Јеси ли да додирнула?“ – питао је монах: „Јесам“ – викнула је девојчица и радосно отрчала на другу страну. Потом су је помазали уљем.

Следећег јутра смо присуствовали јутарњој служби. Неки други свештеник је позвао Марију на Исповест и разговарао је са њом око пола сата. После Исповести сам отишла к њему и рекла му за наш проблем, а он је рекао следеће: „Погледајте у њене очи. Њен поглед је бистар. Не, она нема проблем са ометеношћу у развоју, у питању је вероватно нешто друго“. Након тога, Марија се први пут причестила.

Вратили смо се у Москву. И све је чудесно почело да се сређује. Неочекивано, Марија је примљена у корективну школу, штавише, током испита је био присутан искусни специјалиста за рад са децом ометеном у развоју и он је запазио да девојчица тихо чита својим очима читав текст који јој је дат, премда реч није наглас изговарала. Марија је тако примљена у први корективни разред. Међутим, великом брзином се почела мењати ситуација – девојчица је, некако, отпочела говорити, читати и рачунати. Без икаквих сметњи је пратила остатак одељења.

До петог разреда је одлучено да комбинује корективну школу са „лицејом“. Ми, њени најближи, смо били веома нервозни – јер часови „лицеја“ су још компликованији од часова обичне школе. Свих тих година смо се истрајно молили, а, мој супруг и ја смо, више пута месечно примали Свето Причешће. Све време смо давали своја и њена имена за спомињање на Светој Литургији. На крају, Марија је била сасвим излечена и постала је један од најбољих ученика у генерацији.

И, непосредно пред седми разред, одлучила је да полаже изузетно тежак испит из специјализоване хемије и биологије на „лицеју“. Сада изучава хемију и биологију према тешком факултетском нивоу и програму. Добро јој иде у школи. Највише смо изненађени тиме што је најбоља у књижевности (притом изузетно рецитује) и вишој математици. Мозак јој савршено функционише.

Она се не сећа нашег пута у манастир када је имала седам година. Али, пре неки дан, док сам наглас читала мисли о. Јована (Крестјанкина), изненада је рекла: „Бако, хајдемо у пећине ка о. Јовану“…

                                                Елена Булова

Извор: 

Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

петак, 11. фебруар 2022. године

Преузето са сајта orthocristian.com

Contact Us