Category: Издања

У недељу 15. септембра 2024. године, у парохијском дому Храма Преображења Господњег на Златибору, приређено је представљање књига књижевнице Милеве Алексић из Ужица. До сада, Милева је објавила три књиге: “Са огњишта постојбине“ (есеји на етно и традиционалне теме), “Одјек предачких завештања“ (реч је о ходочашћима ка православним светињама Митрополије црногорско-приморске, Херцеговине, Космета и свих православних земаља, са посетом Светој земљи коју ауторка сматра круном својих ходочашћа) и “У кремену искри нада“ (збирка прича). О књигама је говорила новинарка Милена Сокић, која је читала изабране делове, као и рецензије познатих српских књижевника. Такође је нагласила да је ово њена прва прилика, после бројних књижевних вечери, да говори у јединственом књижевном јутру након литургијског сабрања. У програму промоције су учествовали и чланови наше литургијске заједнице, који су отпевали неколико духовних песама. На самом крају се обратила и ауторка књига која је поздравила све присутне и усрдно се захвалила братству овог светог храма на љубави и гостопримству. Књижевница је истакла да би најрадоснија била да у њено име говоре јунаци ових књига: Свети српски мученици, Свете српске мајке, учитељи, занатлије, ратари… Такође је истакла да мотив за писање проналази у чињеници да нам садашње време отима традицију, чупа корене, мути чиста изворишта и мења идентитет. Сабрање је завршено потписивањем књига од стране ауторке и разговором са присутнима. Ђакон Ненад Срећковић

Тога јутра зазвонио ми је телефон. ,,Помаже Бог.“ ,,Бог вам помогао.“ ,,Оче Михајло, да ли сте то ви?“ ,,Да, ја сам изволите.“ ,,Овде Драган, имао бих једну молбу, наиме мајка ми је у врло тешком стању, често се губи, заборавља, у кући смо већ почели да размишљамо о најгорем, притом осамдесет и пета јој је година. Али се јутрос рано пробудила потпуно свесна и рекла ми да идем код свештеника и да га доведем јер жели да се исповеди и да се причести. И, ето, ја Вас, по њеној жељи, зовем пошто сте сада наш свештеник да вас питам да ли можете доћи што пре?“ ,,Свакако да могу доћи и долазим што пре.“ Ми свештеници навикли смо се на изненадне, непознате позиве који су углавном озбиљног садржинског карактера. Врло брзо упутио сам се ка овој породици која је живела прилично удаљено. Када сам стигао пред кућу врата су била отворена, пут ме је водио све до главне собе у којој су укућани седели око баке која је лежала. Угледавши ме покушала је да устане, помогли смо јој да дође у седећи положај. Бистрим погледом и јасним гласом замолила је укућане да напусте просторију и да је оставе насамо са свештеником.   ,,Ето ја по својој служби и по твојој жељи дођох да те исповедим. Кажи ми шта те је то нагнало да ме позовеш у ове дане у којима верујем и сама осећаш да се ближи прелазак. Немој се плашити да кажеш све што ти је у срцу и на души, а Господ је милостив и љубав Његова је неизмерна да се речима не може описати, може је осетети само онај који се из дубине срца свог каје за грехе своје.“ Бака ме је неко време гледала и ћутала. Неколико минута је прошло, а онда је почела да плаче. Плач је био све јачи и јачи. На крају је почела да дрхтавим гласом изговара речи. ,,Кајем се оче.“ Плач се наставио. Након извесног времена умирила се и исповедила за грехе које је починила током овог живота. Потом ми је испричала ову чудесну причу о греху, о покајању и о милости Божијој: ,,Рођена сам у краљевини Југославији на дан када је убијен краљ Александар у Марсеју. Била сам четврто дете. Мој отац је погинуо у рату и мајка је сама отхранила нас четворо. Средином педесетих година заљубила сам се у једног хармоникаша, био је старији од мене. Почели смо да се забављамо. Хтела сам да се удам за њега али је моја мајка била против тога. Ја сам упркос њеној вољи одлучила да побегнем и да се удам и тако је и било. Са мајком сам се посвађала и прешла да живим у кућу мог мужа. После годину дана моја мајка се упокојила. Било ми је много тешко јер се нисмо помириле, остала сам у другом стању, а мој муж је сваке вечери ишао да свира. Често није долазио кући некад и по два или три дана. Свекар ме је волео више него свекрва. Породила сам се у кући. Но чак ни тих радосних дана мој муж није дуго остајао кући. Било ми је много тешко. Почела сам да се кајем што нисам послушала мајку. Иако сам волела свог мужа желела сам да га напустим. Но тада упркос свему ја поново останем у другом стању. Наговарао ме је да не родим дете, претио ми је али ја сам желела да родим и родила сам. Схватила сам да нећу моћи да га одгајим и дала сам га у прихватилиште. Своју бебу више нисам видела. После неколико година када је први син одрастао ухватила ме је велика туга. Дуго нисам могла да изађем из тог стања, а мој муж није имао разумевања за мене. На крају је решио да ме истера из куће. Свекар и свекрва су се томе противили али је он био упоран и отерао ме је. Живот ми је висио о концу, од срамоте нисам смела да се обратим браћи за помоћ. На крају ме је примио један кафеџија да радим, дао ми је собу на спрату. Ту сам провела три године. Више ни првог сина нисам виђала. Недалеко од кафане у којој сам радила била је Црква. Свако јутро бих одлазила и плакала пред иконом ни сама не знајући зашто то радим. Временом почела сам да се осећам мало боље. Моји одласци у цркву као да су ми из дана у дан све више значили. После три године нашла сам нови посао у кројачкој радњи. Нисам знала да кројим али сам се пријавила као да знам и примили су ме. Видели су да нисам баш вешта у томе али су ме истрпели и ја сам научила да кројим. Плата ми је била већа, нашла сам и бољи стан. Наредних седам година радила сам у тој радњи, а онда и сама отворила своју радњу. Време је пролазило. Много година је прошло, а о свом мужу и својој деци ништа нисам знала. Многи су мушкарци долазили касније, желећи да ме запросе али ја нисам желела. Упркос свему што се догодило и даље сам осећала да волим свог првог мужа. У цркву нисам престајала да идем. На крају након толико година одлучила сам да одем у кућу из које сам истерана. Мој страх шта ћу затећи био је велики. И заиста се обистинио. Свекар и свекрва нису више били живи, син ми је напустио земљу, а муж лежао у болници оболео од тешке болести. Отишла сам у болницу на  одељење на ком је лежао. Нису ми дали да га видим јер је следила операција од које му зависи живот. Четири дана касније сазнала сам да је операција била успешна и да се опоравља. После неког времена када је дошао себи отишла сам да га посетим. Ушла сам у собу и угледао ме је. Био је у шоку, одмах ме је препознао и остао укочен. Пришла сам му и питала га како си? Почео је да плаче и да рида као дете и тражио је опроштај. И ја сам почела да плачем али му нисам дала одговор. Одлучила сам да му помогнем да изађе

Дана 25. августа 2024. када наша Црква прославља Свете мученике Аникиту и Фотија и свештеномученика Александра епископа Команског у Храму Светог Марка у Ужицу након служења Свете Литургије приређена је промоција књиге Милеве Алексић “У кремену искри нада“. Уводну реч имао је протојереј Душан Томић у којој је на почетку нагласио да се ауторка књиге услед  питања да ли ће имати снаге и воље за нову књигу водила Христовим речима “Не бој се само веруј“, у којима је и нашла снаге за завршетак ове књиге. У наставку је рекао да је ова књига изнедрена из срца и душе и да њено остварење даје подстрек за даље стваралаштво, и што је најбитније оно је у синергији са Црквом и да само таква остварења која су у Богу добијају смисао у овом свету. Оваква дела су очување наше традиције а што је битније и правих вредности нашег народа. Уводна реч завршена је закључком да су овакви догађаји продужетак Литургије то јест заједничарења ове Цркве, и захвалио је Његовом Високопреосвештенству Архиепископу и Митрополиту жичком Г. др Јустину на благослову за оваква окупљања. Даљи програм промоције садржао је здравицу, затим део песме “Ово је Србија“ и “Тамо далеко“, читање одломака из књиге “Ђедока“ и “ Браћа по млеку“, наступ младог гуслара Данила Томића изведбом “Ко удара тако позно“, читање рецензија о овој књизи познатих српских књижевника, и наступ мешовитог хора из Храма Светог Ђорђа из Ужица који је затворио програм песмом “Тамо далеко“. На самом крају се окупљенима обратила и ауторка књиге која се усрдно захвалила на искреној подршци братства ове Цркве као и свих њених чланова. Такође је нагласила да су ликови из ове књиге угаони камен на коме морамо стајати, јер то су “обични“ људи који су искрено дали све што су имали, а то је често и сам живот, да би ми и данас постојали као народ и имали све што имамо у нашој лепој Србији. Да и данас има наследника таквих предака а то је народ који се окупља у Цркви на Литургији и да “окамењени ратници“ када виде таква заједничарења знају да нису узалуд дали животе и да су им тада срца испуњена. Окупљање је завршено потписивањем књига од стране ауторке као и дружењем и разговором са присутнима. Вероучитељ Радош Батаковић

Драга…! Мир и милост од Господа теби и свима твојима. Добио сам твоје писмо. Одавно ниси писала о своме стању. Ја се радујем ономе што пишеш, ако заиста преживљаваш оно што описујеш. Људи ми често пишу само о својим маштањима или о ономе што су прочитали или од некога  чули. Оно што ти описујеш неизоставно бива са сваким човеком, који правилно иде духовним путем. Спасавај се, труди се, моли се, чувај мир са свима, не осуђуј никог, но свакога пожали и уздахни због њих Господу, да им опрости и уразуми их на спасење. Мера духовног раста човека је његово смирење. Што је човек виши духом, то је смиренији. И обратно, што је смиренији, то је виши. Човека Богу приближава смирење, а не приближавају га правила, не метанија, не постови, не читање речи Божије. Без смирења сви, па чак и највећи подвизи не само да нису корисни, него могу и потпуно упропастити човека. А и у наше време може се видети да човек тек што се мало више Богу моли, и чита Псалтир, и држи пост—већ себе сматра вишим од других, осуђује ближње, почиње да учи друге и када га не питају, и тако даље, и тиме показује своју духовну празнину и удаљавање од Господа—у ,,земљу далеку“… Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да, иако све што је прописано извршите(тј. испуните све заповести), треба да сматрате себе слугама непотребним, да сте учинили само оно што сте били обавезни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и скрушенима срцем. Зато и треба молити од Господа смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост неспојиви су са смирењем. Ако осуђујемо друге или вређамо због туђих речи и поступака, ми уопште немамо никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и омаловажавали, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божја потврђује да ју је Господ изабрао због њеног смирења. Сам Спаситељ позива све да се од Њега уче смирењу—не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, него – смирењу. Само преко смирења човек постаје један дух са Господом, који је смирио себе у толикој мери, да се изложио пљувању и шамарима и крсној смрти. Само је по себи разумљиво да смо ми дужни да се свим силама трудимо да испунимо све Божје заповести, али опет, понављам, без смирења су сви ти напори или бескорисни или, чак, штетни. Нека те Господ уразуми, нека те избави од лукавства непријатеља видљивих и невидљивих. Нека те Господ благослови! Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 16. август 2024. године

Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма: Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.  Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ,  др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се  највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге,  Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички  осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе.  Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине  који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу  да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити.  У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање.  У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере   уметности. Један од  текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције.          Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света.  У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту  Дидактички моменат у

,,Диван је Бог у Светима Својим,“ радосно пева псаломопојац Давид, описујући чудесна дела Божија која се кроз најузвишеније створење—човека пројављује. У Божијој башти цветова је много и сваки на свој начин, својом лепотом мирише и краси. Радост је и благослов када се сусретнемо са неким ко је истински слуга Божији, често од очију многих сакривен. Тако и ја грешни и недостојни благодарим Господу на овом чудесном сусрету који се имао догодити и о којем ћу вам приповедати. Наиме, на почетку Великог Васкршњег Поста, прве седмице, када се наш народ можда и највише припрема да одмах током петка, суботе и недеље дође на Свету Литургију, исповеди се и причести, и ја сам у својој парохији одредио те дане за богослужење. Баш у петак прве седмице када служимо Литургију Пређеосвећених Дарова, непосредно пред почетак службе осетио сам веома јак бол у десном оку. Заиста,  такав бол ми је до тада био крајње непознат и није постојао начин који би се могао тај бол ублажити. Покушавајући свим средствима да ублажим бол ипак сам смогао снаге да одем на време у храм и припремим се за службу. Бол није престајао, а ја сам се молио Господу да ми подаре снаге да одслужим свету литургију заједно са народом који је већ пред сам почетак испунио храм. И заиста Господ је помогао, служба се завршила мада је бол и даље био присутан. Тога дана у подне људи у парохији у селу Лозањ заказали су парастос у четрдесети дан, којем сам ја као свештеник, по својој дужности, морао да присуствујем. У одређеним случајевима, када се догоди да будемо спречени, свештеници на време замоле неког од својих колега да дођу и изврше парастос. Но, овог пута будући да је било премало времена да би неко други дошао, морао сам лично да одем, упркос болу у десном оку који није јењавао: напротив, постајао је све већи. Уз посебан физички напор, сачекао сам подне и отишао на гробље. Стигавши на гробље, као да је дошло до кулминације бола. Отеченост, упала, немогућност да гледам на десно око, бол који се протеже и изван ока… Некако сам успео да дођем до гробног места на којем се неколицина људи већ сакупила. Унапред сам замолио домаћине да ми не замере, јер имам веома јак бол и да ћу дати све од себе да одржим парастос, а да одмах након тога неког од присутних морам замолити да ме одвезе у болницу. Гледајући ме, људи су и сами приметили да се не осећам најбоље и били су спремни да помогну. Но, парастос је ипак почео. Признајем да сам у тренутку вршења парастоса услед усредсређености на бол, у потпуности заборавио коме се издаје парастос, размишљајући само о томе да се што пре заврши како би ми се указала помоћ. Уз Божију помоћ парастос је одржан. Пришао сам домаћину и рекао му како морам кренути одмах, а он је одговорио да му је то јасно и очигледно. И ето, баш у тренутку када сам полазио ка ауту домаћин је рекао: ,,Ето, покојни Радиша је био офтамолог…“ (очни лекар). Када је он то изговорио истог момента сам се сетио коме је, уствари, био одржан парастос. Парастос смо држали Радиши Поповићу, пуковнику и бившем начелнику офтамологије на Војномедицинској академији у Београду, једном од најбољих очних лекара, који је све до своје 94. Године, када се упокојио, вршио своју дужност. Радиша је био пореклом из села Лозањ. Његово име је мештанима овог села и околних села добро познато, јер готово да нема те породице којој он, на неки начин, није помогао. Често се његова помоћ састојала у обичним саветима и препорукама, после који људи нису имали потребу лично да долазе на преглед, већ би сами решили проблем. И оно што је најважније било је то да он никада није наплаћивао своје прегледе. Људима је помагао без новчане или било које друге надокнаде. Све то и много чега другог ми је у неколико секунди пролазило кроз главу. Окренуо сам се и поново стао пред гроб на ком је била његова слика из млађих дана и у полуагонији рекао: ,,Ако можеш помози“… Приповедам да је истог момента бол нестао. Заиста, као да је неко руком скинуо сав оток и отеченост и за свега неколико секунди ја сам видео потпуно јасно и чисто. То су приметили и људи који су били присутни. Више није имало потребе да идем лекару, вратио сам се потпуно исцељен и без најмањег бола који ме је читавог јутра и до поднева разарао. Нема никакве сумње да је то дело Божије учињено руком покојног Радише Поповића, који и ако није више са нама, Божијом благодаћу помаже потребитим. Диван је Бог у светима својим! Често ми познајемо само оне свете које је црква унела у диптих – календар светих, којима се молимо, клањамо, иконе правимо, цркве посвећујемо. Али колико је само оних који су читав свој живот провели у труду и били на служби онима којима је то најпотребније. О њиховом броју само Бог зна, но и они су свети. Један такав пример постоји и у нашим данима. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 9. август 2024. године

Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо…али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца – смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: „Где сам ја онде ће и слуга мој бити“, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота… О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја на  земљи. Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити? Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу. Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим? Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети. Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи. Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће: Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе. Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније познање. Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија молитва. Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот. Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав. Нећу од вас сакрити разлог због кога Господ даје Своју благодат. Нећу много писати, само вас молим – волите једни друге и видећете милост Господњу. Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души. Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар. Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу. Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији. Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.   Старац Силуан Атонски Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 2. август 2024. године

Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. (Јн. 15, 14-15) Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Христу, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба“ (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав – као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 26. јул 2024. године

Двоумио сам се у погледу тога о чему данас писати. Имам неколико тема о којима би требало говорити, али, ипак, определио сам се да причам о нечему о чему ми је недавно причао један мој пријатељ, свештеник. Наиме, пре извесног времена, током јутарњег богослужења, у његову цркву је ушетао човек који је имао педесетак година. Премда су свештеници читали молитве и појали, тај човек их није ни приметио. Очигледно је био занет неком својом муком и неком својом молитвом; понашао се као да је сам са Богом у Цркви. Ишао је од иконе до иконе, вршећи некакав свој посебан ритуал. Застао би пред сваком иконом, дубоко уздахнуо, погледао према небу, и целивао новчић који би затим ставио на икону, као некакву своју велику жртву. Потом би на својим грудима начинио некакав знак, који је очигледно требало да буде крсни знак којим се осењују православни хришћани, али тај његов знак је био без икаквог смисла. Он је, мученик, знао да се у цркви треба прекрстити, али није знао како треба. И, што је још интересантније, сваки пут је све то изгледало прилично другачије. Ово је привукло пажњу свештеникâ, и они су са великим занимањем посматрали понашање овог човека које је изгледало као некакав неми перформанс. На крају свог ритуала, човек је стао пред централну икону храма, и тамо је положио петнаест новчића које је пре тога са најдубљим пијететом целивао и потом пажљиво полагао на икону, а након тога би се „прекрстио“ на свој специфичан начин. Обавивши „своје“ отишао је из Цркве занет својим мислима и својом молитвом. Мој пријатељ ми је потом причао како се испрва подсмехивао овом човеку, чудећи се се његовом потпуном незнању било чега о вери и цркви. Питао се: како је могуће да баш толико ништа не зна, и још све то чини са изузетном посвећеношћу. Чак се и отворено, у себи, насмејао овом необичном човеку и његовом још необичнијем ритуалу. Но, неколико тренутака потом, почео је да га обузима стид. Застидео се пред собом јер је тај човек, колико год његови поступпци били незграпни и неочекивани, све то најискреније чинио. Он је, у себи, стајао непосредно пред Богом, молећи се, можда, за неку своју муку, за решење неке своје ситуације, за оздрављење блиског члана породице, узносећи најдубље вапаје Богу и надајући се помоћи једино од Њега. Наравно, Бог све види, види његове немуште крсне знаке којима се осењивао, види да не зна ни за какав ред у Цркви, али и чује његове искрене вапаје откинуте из дубине душе и срца. И Он ће ставити руке на своје очи да не види то што је негледиво и несмислено, али ће исто тако начуљити уши да још боље чује човека, који у Њему види своју једину наду, и помоћи ће му. Застидео се овај мој пријатељ, и његова молитва и његово јутарње богослужење који су до тада текли по свом поретку беспрекорно, али ипак формално и без дубине, су му сада изгледали као нешто празно и јалово. Ово ми је причао као поуку – наша молитва треба да потиче из дубине нашег бића, а не да буде само празно произношење речи – само таква молитва је истинска молитва (наравно, нису нам потребна ексцентрична понашања и некакви перформанси). И још једну ствар ми је тада рекао тај мој пријатељ. „Погледајдер, колико је наш народ унесрећен и уназађен. Погледај колико мало зна о својој вери која носи Светлост Живота и која нас узводи ка љубави и радости Царства Божијег. Тај човек има педесет година и не зна ни да се прекрсти, нешто најосновније“. И у погледу овога је сасвим у праву. Мало знамо о својој вери, о јеванђелској речи, о животу у врлини и доброти, о искреној љубави, о томе како се треба понашати… Верујте ми на реч, као друштву и као народу неће нам сванути све док се истински не оплеменимо речју вере! Господе помози! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 19. јул 2024. године