Category: Издања

Пракса распињања на крстове није у Христово време била ништа ново, историчари је запажају још код древних Асираца и Вавилонаца. Римљани су овај вид кажњавања преступника у свој казнени систем изгледа увели током рата против Картагине у 3. веку п.н.е. Стравични призори распетих описани су кроз бројне историјске записе. Сетимо се чувеног устанка робова у Риму који је сломљен (71. п.н.е.) када су римске легије успеле да победе војску робова предвођену Спартаком. Тада су Римљани око 6000 робова разапели на крстове пободене дуж пута између Капуе и Рима. „Била је то мешавина апсолутне свирепости и спектакла како би се утерало што више страха у кости становништва“, закључује  проф. Д.П. Гондар са Универзитета у Навари (Шпанија). Временом су Римљани распињање усавршавали и чинили га још свирепијим за кажњенике, а оно се као такво задржао све док га Цар Константин није укинуо у 4. веку нове ере. С тим у вези су и речи апостола Павла да „ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“ (1 Кор.1,23). Једно интересантно предање нам говори да је Лот, синовац праоца јеврејског народа Аврама, напуштајући кажњене због греха и уништене библијске градове, Содому и Гомору, понео семена три дрвета: кедра, шимшира и кипариса. Из овог семења тридесет година су расла стабла тако близу да су срасла једно у друго. Такво троједно стабло посечено је ради припреме грађе за изградњу чувеног Соломоновог храма у Јерусалиму. Међутим, како се никако није могло обрадити, као проклето је бачено у Кедронски поток. Предање нам даље говори да је управо од тог дрвета исклесан Крст на коме је распет Исус Христос. Крст и крсно знамење као праслику Крста Христовог срећемо врло јасно у Старом Завету. Тако је Мојсије своју војску крепио у победи против непријатеља Амалика у пустињи Синајској, ширећи руке и правећи знак крста; крсним замахом жезлом раставио је Црвено море и поново га саставио; праобраз Крста начинио је и патријарх Јаков, јер је дајући благослов унуцима на главама руке укрстио; такође, и пророк Јона је у утроби водене звери крстообразно раширио руке, најављујући собом Спаситељево страдање. У светлости ових сведочанстава богослужбена литература нам говори о Часном Крсту као сверадосном знамењу нашег искупљења; као животном дрвету усред Раја Божјег; дрвету правог живота на месту Лобање; крстообразном дрвету; процветалом дрвету које је сила и утврђење раније неплодној цркви; ономе који испуштајући сунчане зраке са небеса казује о слави Бога нашега; дрвету које Христом распетим освештава природу шумског дрвећа; такође и дрвету као грозду пуног живота, који носи Вишњега. У време Цара Константина крсно знамење се пројавило као Божије оружје у борби против греха. Цар Константин Крстом побеђује не само савладара Максенција, већ стаје на пут неправди, насиљу и разврату које беше завладало под његовом влашћу. Недуго након тога, видевши Крст на небу, изображен од звезда, овај рођени Нишлија победи тада и безбожне Византинце, а онда и Ските на реци Дунав. Ову Константинову крстообразну борбену стратегију су бројни хришћански владари примењивали. Већ у време Светог великомученика Никите (славимо га 15/28. септембра), недуго након I Васељенског сабора Готи се поделише у два табора. Вођа једног дела Гота, Фритиген, прелазећи преко реке Дунав, нареди попут Константина, да се начини крсно знамење и да се носи пред пуковима. Тако је он силом Крста надјачао и у боју победио безбожника Антариха. Овакве примере „крсних победа“ бисмо могли дуго набрајати…    На месту где се пре два миленијума догодило најчувеније Распеће, недалеко од Израелског парламента у Јерусалиму, данас се налази прелепи Рехавиа Парк и у њему Манастир Часног Крста. У време Цара Константина и Царице Јелене, непосредно пре проналажења Крста Христовог који беше изгубљен након Распећа, након молитве јерусалимског патријарха Макарија, присутнима се тада, уз разливен диван миомирис, ово место указа „са источне стране у виду Гроба Христовог и саме Голготе“. Овај чудесни догађај проналаска и „уздизања“ Часног Крста се завршио онако како се за хришћане одувек и завршавао, ПОБЕДОМ над смрћу, и то васкрсењем мртваца који „устаде жив“ чим положише Крст Христов на њега. Један део на овај начин пројављеног и уздигнутог животворног Крста Христовог, Света царица Јелена је предала у сребрном ковчегу јерусалимском патријарху Макарију, док је други део, заједно са клиновима којима је Христово Тело било приковано на Крсту, понела у Византију. Цар Константин није могао на мање величанствен начин да дочека Крст него онако како је то описано у житијној литератури. Крсно оружје којим је претходно све своје битке добио положио је у златни ковчег, а у спомен на своје три крсне победе, поставио је три крста направљена од скупоценог материјала и то, један у Риму, други у Константинопољу, а трећи на Дунаву. Историја Крста Господњег је до данашњег дана управо онаква каква је и Његова логика и символика, од ропства и страдања до слободе и победе, од пада до уздизања… Пуних 14 година је требало цару Ираклију да, једним делом и уз помоћ Хазара, уђе у Дастагерду, резиденцију персијског цара, збаци Хозроја са власти и врати у Јерусалим Крст Господњи, поново уздигнут од Персијанаца, који су га претходно однели након разарања Јерусалима 614. године. Остала је записана величанствена јеванђелска слика свечаног уношења Часног Крста у Јерусалим. Цар Ираклије тада „скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој“ (Житије Светих, 14/27. септембар). Задивљује како је и сам Цар најмоћније империје тога доба следио Христове речи упућене богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи те хајде за мном узевши крст“ (Мк. 10,17-21). Распети Христос, кога нам је проповедао још велики апостол Павле, говори о Крсту увек на исти начин. Апостолима, а и нама, поручује: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за мном“ (Мт.16,24). Тако и Свети Григорије Палама говорећи о Крсту Господњем каже да је тајна Крста управо у одрицању од себе, тј. од свега онога у свету што је препрека истинској побожности. Уздижући и носећи Крст облачимо се у Христа (=Крштење) и сараспињемо се са Њим, тиме распињемо огреховљени свет, а упражњавањем врлина, „погружени у богосозерцање“, живимо већ сада у Царству Божијем које је унутра у нама. Овако исказана тајна и

Црква Светог великомученика Георгија у Ужицу 2024. годину обележава као јубиларну – слави 180 година богослужбеног живота. Такође, за Ужице ова година је врло битна, јер је град изабран за националну престоницу културе. Као украс свега овога наш град је 23. септембра 2024. г. имао прилику да се упозна са издаваштвом Епархије жичке. Народна библиотека у Ужицу, заједно са ужичком Црквом Светог великомученика Георгија, а са благословом Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина, организовала је представљање издаваштва Епархије жичке. Присутне су на почетку вечери поздравили директорка Народне библиотеке, госпођа Зорица Мурић, као и представник Града Ужица господин Драгољуб Стојановић. Модератор је био протојереј Љубан Петровић, који је најавио и представио публици говорнике. Током сат времена, протојереј др Слободан Јаковљевић, протојереј Александар Јевтић и др Вук Даутовић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), аутори неких од наслова књига, надахнуто су говорили о издавачкој делатности наше Епархије, садржајима самих издања као и будућим пројектима издаваштва Епархије. Присутно свештенство и народ су све време пажљиво слушали излагаче, а на крају су их наградили громогласним аплаузом. Ђакон Дарко Јараковић

Из корена Јесејевог и од колена Давидовог, богодевојчица Марија се нама данас родила, све се радује и обнавља са великом радошћу. Радујте се са нама заједно и небо и земља, похвалите је народе отаџбине. Јоаким се весели и Ана празнује кличући: неплодна рађа Богородицу и хранитељку Живота нашега! (Минеј за 7. септембар) Овако се у једној црквеној песми (тропар претпразништва Мале Госпојине) опева и слави Пресвета Богомајка, чије Рођење славимо данас 21/8. септембра. То рођење јесте и ,,почетак нашега спасења“, јер ће Марија, кћи Јоакима и Ане, касније постати мајка Спаситеља нашега , Богочовека Христа. Стога је Дјева Марија, после Бога, најважнија Личност у Православљу, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, тј. узвишенија од анђела. Но, после оваквих похвала упућених Богородици, природно је да се човек запита: одакле ми знамо о Њеном животу? Из Светог Писма? Али, Свето Писмо тј. Библија нам пружа веома мало података о животу Дјеве Марије. У Јеванђељима можемо прочитати да је Марија била заручена за Јосифа, да је живела у Назарету, да јој се јавио архангел Божији, да је зачела Господа Исуса Христа од Духа Светога, као и да се породила у Витлејему, побегла са Јосифом у Египат, а потом се са њиме и малим Исусом вратила у Назарет. О њеном Рођењу, Увођењу у Храм Соломонов са три године (Ваведењу), о животу у Храму, у Светом Писму не можемо пронаћи ни један једини податак. Па одакле, онда, ми знамо о овим догађајима из Њеног живота и прослављамо празнике у њихову част? Из Светог Предања? Одговор је тачан, али није прецизан. Јер, Свето Предање је веома широк појам. Много шири од Светог Писма. Одговор је: из ранохришћанског списа који је настао половином 2. века и зове се Протојеванђеље Јаковљево. Написао га је свети апостол Јаков, који се назива братом Господа Христа, јер је одрастао са Њим под једним кровом—био је син из Јосифовог првог брака. Сам назив овог списа већ нам указује да се у њему највише говори о Дјеви Марији. Префикс πρωτο на старогрчком значи исто што и словенски префикс прво- или пра—указује, дакле, на стање или време пре појма уз који стоји (прототип=праобраз, прволик; протозоа=праживотиња). Ово јеванђеље нам, дакле, сведочи о времену пре Јеванђеља, тј. пре Доласка Спаситеља у овај свет, и зато почиње описом зачећа и рођења Марије од светих богородитеља Јоакима и Ане. Тиме почиње Божији план (домострој) спасења рода људског. У Јаковљевом јеванђељу читамо да су праведни богородитељи Маријини, Јоаким и Ана, дуго били бездетни—остарели су, а нису имали деце. Било им је тешко не само због не имања наследника, већ и због тадашњег веровања да је бездетност знак Божије казне: ,,Али на једном великом празнику, када су деца Израиљева донели своје дарове, а Јоаким своје, Рубен врховни свештеник се успротивио говорећи: “Није по закону да приносиш своје дарове јер ниси изродио никога у Израиљу.“(Пр. Јак. 1:2) После овога, Јоаким је отишао од куће, спаковао шатор и отишао у планине, где је провео 40 дана и 40 ноћи у посту и молитви, заветовавши се да неће окусити и пити ништа док му Господ не услиши молитве за пород.(Пр. Јак. 1:6). А света Ана је такође веома туговала и у врту под ловоровим дрветом произносила пред Господа своју жалост: ,,О Боже, отаца мојих, благослови мене и молитве моје као што си благословио и материцу Сарину и подарио јој сина Исака!“(Пр. Јак 2:10). Тада анђео Господњи стаде поред ње и рече: “Ана, Ана, Господ је чуо молитву твоју. Затрудњећеш и родићеш, и о породу твоме ће се говорити у целоме свету.” И Ана одговори: “Као што је жив и Господ Бог мој, шта год да родим, било да је мушко или женско, ја ћу га посветити Господу Богу моме, и служиће Му у светим стварима целог живот свога.” (Пр. Јак.4:1-2). Сходно томе, Јоаким се вратио и принео Богу прописане жртве у Храму. Након овога, Света Ана је у утроби зачела дете. Када се родила назвали су је Марија, што значи жељена или вољена, јер је Ана приликом порођаја изговорила: ,,Господ је данас узвеличао жељу моју.“ Ово је опис данашњег празника Мале Госпојине, Рођења Пресвете Богордице. Када је Марија напунила три године, родитељи су испунили обећање дато Богу и дали малу Марију да се васпитава у храму. ,,А када дете напуни три године, Јоаким рече: “Позовимо кћери јеврејске које су непорочне, и нека свака узме лампу и осветли се, да се дете не врати назад и да се ум њен помири са храмом Господњим.” И они урадише тако док се не попеше до храма Господњег. И поглавар свештенички прими је и благослови, и рече: “Марија, Господ Бог је увеличао име твоје за све генерације. И све до самог краја, Господ ће показати искупљење деци Израиљевој.” И постави је на трећу степеницу олтара, и даде јој Господ благодати, и она играше, и цела кућа Израиљева је заволе. И одоше родитељи њени величајући Бога, јер се девојчица не врати назад њима.“ Ово је опис празника Ваведења Пресвете Богородице, који славимо 4. децембра. После овога, Јеванђеље нам казује о чудесном изабрању праведног Јосифа за мужа Маријиног, након што је голубица излетела из његовог штапа и слетела му на главу. Потом је, као и у Јеванђељу по Луки, описан сусрет пресвете Дјеве и архангела Гаврила док је она носила крчаг воде, одлазак у Витлејем и Рођење Господа Исуса Христа у пећини. Ипак, оно што је мени као богослову и читаоцу највише пажње привукло јесте догађај на крају овог списа. Наиме, ту се помиње извесна Саломија, која је посумњала у то да је Марија након рођења Господа Исуса остала девојка, тј. у њену приснодевственост. Тражила је опипљив доказ за то. Ушла је у пећину и пружила руку ка телу Пречисте Деве, да по бабичјем обичају испита да ли је то заиста тако. Но, њена рука joj сe тог момента осушила и Саломија се страшно уплашила. У својој невољи обратила се молитвом Богу за опроштај и помиловање. ,,Након тога, анђео Божји стаде поред Саломије и рече: “Господ Бог је чуо молитву твоју, приближи руку твоју Детету, понеси Га, и на тај начин ћеш оздравити.” Саломија, обрадовавши се силно, приђе Детету и

У вечерњим сатима 13. августа 2024. са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, Светосавски храм у Краљеву био је организатор и домаћин сабрања посвећеног издаваштву Епархије жичке. Уводну реч је изговорио старешина храма протојереј Дејан Марковић. Он је најавио говорнике, поздравивши присутне љубитеље лепе речи, међу којима је било и краљевачко свештенство, као и Архијерејски намесник ваљевски протонамесник Дарко Ђурђевић. У наставку, реч је узео медератор ђакон Горан Вучковић указавши на значај издаваштва. Протојереј др Слободан Јаковљевић је присутне упознао са вишевековном традицијом издаваштва на територији наше светосавске Епархије. Новија издања, плод су наведеног континуитета, као и жеље да се настави са просветном мисијом Цркве. Представио је књигу протојереја Александра Јевтића, Господе где станујеш?, препоручивши је као садржински разноврсно штиво у коме се може пронаћи обиље значајних увида на теме духовности, али и различите савремене изазове. Говорио је и о публикацији Ризница Саборне Цркве Вазнесења Господње у Чачку, коју је као коаутор приредио са др Вуком Даутовићем, професором Филозофског факултета у Београду. Присутне је упознао са драгоценостима које се чувају у чачанском храму, а које су детаљно научно обрађене у публикацији. Ђакон Стефан Милошевски је говорио о свој књизи Вера пуна светлости, указујући на мотиве настанка књиге који су усмерени ка разјашњавању основних истина вере садржаних у Символу вере. Књига је писана једноставним језиком који тежи да људима на што јаснији начин приближи драгоцености наше вере. У прилог томе, прочитао је и одељак из завршног дела књиге. Такође, осврнуо се и на књигу “Проповедање речи Божије“, аутора Конијариса, коју је превео са енглеског језика. Протојереј Александар Јевтић је говорио о књизи У светом и свечасном храму овом, протојереја др Слободана Јаковљевића. Означио је ову књигу као својеврсну свештену топографију простора наше Епархије, у којој се представља историја чачанског краја, овчарско-кабларских манастира, рујанске издавачке делатности, као и рачанске преписивачке школе. Аутор је у овој књизи представио историју и богато наслеђе чачанског храма, ликове свештеника, догађаје и рукописно наслеђе који су са њим повезани. Обрађена је и тема Конкордатске кризе из 1937, као и важна питања из историје српског богослужења. У четвртом делу су обрађене и неке актуелне теме којима се аутор бавио. У наставку, реч је била и о књизи Суочавање са (зло)духом нихилизма, аутора проф. др Зорана Кинђића, са Факултета политичких наука у Београду. Указано је на свестран и критички оријентисан приступ, који без навијачких крајности, озбиљном аргументацијом представља Ничеово учење као и могућности успостављања дијалога који укључује теолошке увиде. Теме савремене отуђености, кризе смисла и идентитета савременог човека, обрађене су у чланцима посвећеним Мунковој слици Крик, као и питању новог зачаравања света. На крају, ту су и два важна чланка о абортусу, која нуде веома важне увиде о овој теми. Ђакон Горан Вучковић је говорио о књизи Историја Цркве у периоду Васељенских сабора: историја богословске мисли, аутора Василија Васиљевича Болотова. Указао је на важност разумевања историјских догађаја и развоја догматског богословља. Свети Оци су били способни да са најученијим људима свог времена говоре аристотеловски, а са онима мање образованима рибарски. Тај приступ је донео велике духовне плодове кроз историју Цркве, а ова књига је само још један доказ тога. Издаваштво наше Епархије се налази на истом путу евангелизације, како спољашње према свету, тако и унутрашње према верујућем народу. О томе сведочи и разноврсност области којима се баве књиге које су у задње време објављене, као и оне које ће бити у будућности. На крају, присутни су имали прилику да купе књиге у издању наше Епархије, које представљају могућност да се утврђујемо у вери и разјашњавамо савремене недоумице. Такође, оне су и прикладан дар људима за које бисмо волели да се боље утврде у вери или да се ка њој окрену, ако раније нису били заинтересовани. Братство храма

У недељу 15. септембра 2024. године, у парохијском дому Храма Преображења Господњег на Златибору, приређено је представљање књига књижевнице Милеве Алексић из Ужица. До сада, Милева је објавила три књиге: “Са огњишта постојбине“ (есеји на етно и традиционалне теме), “Одјек предачких завештања“ (реч је о ходочашћима ка православним светињама Митрополије црногорско-приморске, Херцеговине, Космета и свих православних земаља, са посетом Светој земљи коју ауторка сматра круном својих ходочашћа) и “У кремену искри нада“ (збирка прича). О књигама је говорила новинарка Милена Сокић, која је читала изабране делове, као и рецензије познатих српских књижевника. Такође је нагласила да је ово њена прва прилика, после бројних књижевних вечери, да говори у јединственом књижевном јутру након литургијског сабрања. У програму промоције су учествовали и чланови наше литургијске заједнице, који су отпевали неколико духовних песама. На самом крају се обратила и ауторка књига која је поздравила све присутне и усрдно се захвалила братству овог светог храма на љубави и гостопримству. Књижевница је истакла да би најрадоснија била да у њено име говоре јунаци ових књига: Свети српски мученици, Свете српске мајке, учитељи, занатлије, ратари… Такође је истакла да мотив за писање проналази у чињеници да нам садашње време отима традицију, чупа корене, мути чиста изворишта и мења идентитет. Сабрање је завршено потписивањем књига од стране ауторке и разговором са присутнима. Ђакон Ненад Срећковић

Тога јутра зазвонио ми је телефон. ,,Помаже Бог.“ ,,Бог вам помогао.“ ,,Оче Михајло, да ли сте то ви?“ ,,Да, ја сам изволите.“ ,,Овде Драган, имао бих једну молбу, наиме мајка ми је у врло тешком стању, често се губи, заборавља, у кући смо већ почели да размишљамо о најгорем, притом осамдесет и пета јој је година. Али се јутрос рано пробудила потпуно свесна и рекла ми да идем код свештеника и да га доведем јер жели да се исповеди и да се причести. И, ето, ја Вас, по њеној жељи, зовем пошто сте сада наш свештеник да вас питам да ли можете доћи што пре?“ ,,Свакако да могу доћи и долазим што пре.“ Ми свештеници навикли смо се на изненадне, непознате позиве који су углавном озбиљног садржинског карактера. Врло брзо упутио сам се ка овој породици која је живела прилично удаљено. Када сам стигао пред кућу врата су била отворена, пут ме је водио све до главне собе у којој су укућани седели око баке која је лежала. Угледавши ме покушала је да устане, помогли смо јој да дође у седећи положај. Бистрим погледом и јасним гласом замолила је укућане да напусте просторију и да је оставе насамо са свештеником.   ,,Ето ја по својој служби и по твојој жељи дођох да те исповедим. Кажи ми шта те је то нагнало да ме позовеш у ове дане у којима верујем и сама осећаш да се ближи прелазак. Немој се плашити да кажеш све што ти је у срцу и на души, а Господ је милостив и љубав Његова је неизмерна да се речима не може описати, може је осетети само онај који се из дубине срца свог каје за грехе своје.“ Бака ме је неко време гледала и ћутала. Неколико минута је прошло, а онда је почела да плаче. Плач је био све јачи и јачи. На крају је почела да дрхтавим гласом изговара речи. ,,Кајем се оче.“ Плач се наставио. Након извесног времена умирила се и исповедила за грехе које је починила током овог живота. Потом ми је испричала ову чудесну причу о греху, о покајању и о милости Божијој: ,,Рођена сам у краљевини Југославији на дан када је убијен краљ Александар у Марсеју. Била сам четврто дете. Мој отац је погинуо у рату и мајка је сама отхранила нас четворо. Средином педесетих година заљубила сам се у једног хармоникаша, био је старији од мене. Почели смо да се забављамо. Хтела сам да се удам за њега али је моја мајка била против тога. Ја сам упркос њеној вољи одлучила да побегнем и да се удам и тако је и било. Са мајком сам се посвађала и прешла да живим у кућу мог мужа. После годину дана моја мајка се упокојила. Било ми је много тешко јер се нисмо помириле, остала сам у другом стању, а мој муж је сваке вечери ишао да свира. Често није долазио кући некад и по два или три дана. Свекар ме је волео више него свекрва. Породила сам се у кући. Но чак ни тих радосних дана мој муж није дуго остајао кући. Било ми је много тешко. Почела сам да се кајем што нисам послушала мајку. Иако сам волела свог мужа желела сам да га напустим. Но тада упркос свему ја поново останем у другом стању. Наговарао ме је да не родим дете, претио ми је али ја сам желела да родим и родила сам. Схватила сам да нећу моћи да га одгајим и дала сам га у прихватилиште. Своју бебу више нисам видела. После неколико година када је први син одрастао ухватила ме је велика туга. Дуго нисам могла да изађем из тог стања, а мој муж није имао разумевања за мене. На крају је решио да ме истера из куће. Свекар и свекрва су се томе противили али је он био упоран и отерао ме је. Живот ми је висио о концу, од срамоте нисам смела да се обратим браћи за помоћ. На крају ме је примио један кафеџија да радим, дао ми је собу на спрату. Ту сам провела три године. Више ни првог сина нисам виђала. Недалеко од кафане у којој сам радила била је Црква. Свако јутро бих одлазила и плакала пред иконом ни сама не знајући зашто то радим. Временом почела сам да се осећам мало боље. Моји одласци у цркву као да су ми из дана у дан све више значили. После три године нашла сам нови посао у кројачкој радњи. Нисам знала да кројим али сам се пријавила као да знам и примили су ме. Видели су да нисам баш вешта у томе али су ме истрпели и ја сам научила да кројим. Плата ми је била већа, нашла сам и бољи стан. Наредних седам година радила сам у тој радњи, а онда и сама отворила своју радњу. Време је пролазило. Много година је прошло, а о свом мужу и својој деци ништа нисам знала. Многи су мушкарци долазили касније, желећи да ме запросе али ја нисам желела. Упркос свему што се догодило и даље сам осећала да волим свог првог мужа. У цркву нисам престајала да идем. На крају након толико година одлучила сам да одем у кућу из које сам истерана. Мој страх шта ћу затећи био је велики. И заиста се обистинио. Свекар и свекрва нису више били живи, син ми је напустио земљу, а муж лежао у болници оболео од тешке болести. Отишла сам у болницу на  одељење на ком је лежао. Нису ми дали да га видим јер је следила операција од које му зависи живот. Четири дана касније сазнала сам да је операција била успешна и да се опоравља. После неког времена када је дошао себи отишла сам да га посетим. Ушла сам у собу и угледао ме је. Био је у шоку, одмах ме је препознао и остао укочен. Пришла сам му и питала га како си? Почео је да плаче и да рида као дете и тражио је опроштај. И ја сам почела да плачем али му нисам дала одговор. Одлучила сам да му помогнем да изађе

Дана 25. августа 2024. када наша Црква прославља Свете мученике Аникиту и Фотија и свештеномученика Александра епископа Команског у Храму Светог Марка у Ужицу након служења Свете Литургије приређена је промоција књиге Милеве Алексић “У кремену искри нада“. Уводну реч имао је протојереј Душан Томић у којој је на почетку нагласио да се ауторка књиге услед  питања да ли ће имати снаге и воље за нову књигу водила Христовим речима “Не бој се само веруј“, у којима је и нашла снаге за завршетак ове књиге. У наставку је рекао да је ова књига изнедрена из срца и душе и да њено остварење даје подстрек за даље стваралаштво, и што је најбитније оно је у синергији са Црквом и да само таква остварења која су у Богу добијају смисао у овом свету. Оваква дела су очување наше традиције а што је битније и правих вредности нашег народа. Уводна реч завршена је закључком да су овакви догађаји продужетак Литургије то јест заједничарења ове Цркве, и захвалио је Његовом Високопреосвештенству Архиепископу и Митрополиту жичком Г. др Јустину на благослову за оваква окупљања. Даљи програм промоције садржао је здравицу, затим део песме “Ово је Србија“ и “Тамо далеко“, читање одломака из књиге “Ђедока“ и “ Браћа по млеку“, наступ младог гуслара Данила Томића изведбом “Ко удара тако позно“, читање рецензија о овој књизи познатих српских књижевника, и наступ мешовитог хора из Храма Светог Ђорђа из Ужица који је затворио програм песмом “Тамо далеко“. На самом крају се окупљенима обратила и ауторка књиге која се усрдно захвалила на искреној подршци братства ове Цркве као и свих њених чланова. Такође је нагласила да су ликови из ове књиге угаони камен на коме морамо стајати, јер то су “обични“ људи који су искрено дали све што су имали, а то је често и сам живот, да би ми и данас постојали као народ и имали све што имамо у нашој лепој Србији. Да и данас има наследника таквих предака а то је народ који се окупља у Цркви на Литургији и да “окамењени ратници“ када виде таква заједничарења знају да нису узалуд дали животе и да су им тада срца испуњена. Окупљање је завршено потписивањем књига од стране ауторке као и дружењем и разговором са присутнима. Вероучитељ Радош Батаковић

Драга…! Мир и милост од Господа теби и свима твојима. Добио сам твоје писмо. Одавно ниси писала о своме стању. Ја се радујем ономе што пишеш, ако заиста преживљаваш оно што описујеш. Људи ми често пишу само о својим маштањима или о ономе што су прочитали или од некога  чули. Оно што ти описујеш неизоставно бива са сваким човеком, који правилно иде духовним путем. Спасавај се, труди се, моли се, чувај мир са свима, не осуђуј никог, но свакога пожали и уздахни због њих Господу, да им опрости и уразуми их на спасење. Мера духовног раста човека је његово смирење. Што је човек виши духом, то је смиренији. И обратно, што је смиренији, то је виши. Човека Богу приближава смирење, а не приближавају га правила, не метанија, не постови, не читање речи Божије. Без смирења сви, па чак и највећи подвизи не само да нису корисни, него могу и потпуно упропастити човека. А и у наше време може се видети да човек тек што се мало више Богу моли, и чита Псалтир, и држи пост—већ себе сматра вишим од других, осуђује ближње, почиње да учи друге и када га не питају, и тако даље, и тиме показује своју духовну празнину и удаљавање од Господа—у ,,земљу далеку“… Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да, иако све што је прописано извршите(тј. испуните све заповести), треба да сматрате себе слугама непотребним, да сте учинили само оно што сте били обавезни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и скрушенима срцем. Зато и треба молити од Господа смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост неспојиви су са смирењем. Ако осуђујемо друге или вређамо због туђих речи и поступака, ми уопште немамо никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и омаловажавали, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божја потврђује да ју је Господ изабрао због њеног смирења. Сам Спаситељ позива све да се од Њега уче смирењу—не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, него – смирењу. Само преко смирења човек постаје један дух са Господом, који је смирио себе у толикој мери, да се изложио пљувању и шамарима и крсној смрти. Само је по себи разумљиво да смо ми дужни да се свим силама трудимо да испунимо све Божје заповести, али опет, понављам, без смирења су сви ти напори или бескорисни или, чак, штетни. Нека те Господ уразуми, нека те избави од лукавства непријатеља видљивих и невидљивих. Нека те Господ благослови! Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 16. август 2024. године

Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма: Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.  Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ,  др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се  највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге,  Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички  осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе.  Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине  који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу  да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити.  У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање.  У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере   уметности. Један од  текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције.          Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света.  У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту  Дидактички моменат у