Category: Издања

Двоумио сам се да ли да ово пишем или не. И, на крају су пресудили младост и неискуство, помало и нада, па ћу ипак писати. Верујем да је жеља многих међу нама да Србија процвета, да почну да нам „цветају руже“ и да нам коначно крене све „по добру“. Наравно, и ја то желим од свег срца, али, на моменте, стварност тешко порази ове жеље и наде. На пример, недавно сам, у једноме граду, упознао професора српског језика и књижевности, који говори страшно исквареним српским језиком. Из неколико минута проведених у разговору, стекао сам утисак, и мислим да ме тај утисак не вара, о томе да је та особа прилично ограничених видика, па чак и интелектуалних способности. Шта је овде поразно? Можда ништа. Можда живим у погрешном предубеђењу да професор треба да буде човек за пример, и својим манирима, и својим животним ставовима, и својом елоквентношћу. Можда ме је поразило то што нека разборита старија жена са села, лепше и правилније може говорити од овог професора. Можда ме је, и то ће највероватније бити случај, поразило то што такав човек предаје књижевност деци – он њима треба да говори о делима Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Милутина Бојића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Горана Петровића, о свим тим „свештеницима“ нашег језика, које можда (вероватно) никада није ни читао, нити ишта зна о њима, о њиховом стилу, о њиховом доживљају света… Питао сам се: како је то уопште могуће? И: како ће он надахнути ту децу, како ће она уз оваквог професора, осетити тај дамар и ту духовну жеђ за смислом, коју су овакви великани собом проносили? Нажалост, уверен сам да поука о смислу живота коју наша и светска књижевност пружају до ове деце неће доћи преко оваквог професора! Забележимо то: у овом случају нису крива деца и нису лоша деца…! Овакав случај, упркос нашој жељи за напретком, сматрам озбиљним симптомом, не само духовне, него свакојаке кризе у којој се наше друштво обрело. Други поразан пример (и овде ћу стати са примерима) је везан за недавни концерт Јелене Карлеуше који је одржан у нашем граду. Причају људи да је трг био „крцат“, и да су се окупили људи са свих страна. Нећу говорити о музичким укусима, (хајде нек важи она латинска пословица), већ о нечему другом. Од почетака своје каријере, ова естрадна певачица, је слика нечега вулгарног и провокативног (све ово би и она са поносом рекла о себи) – њено одевање и одевање плесне групе која је прати се пре може назвати разодевеношћу, њени јавни наступи су често подсмевање хришћанском доживљају света, итд. Поразила ме је чињеница да су хиљаде људи, знајући све ово, уместо природног осећаја стида, ипак нашли за сходно да узму учешће на том спектаклу голотиње. Ми смо древни хришћански народ, који је пре много векова своје име уцртао на културној мапи Европе, и после свих тих векова, и даље многи међу нама могу осећати задовољство слушајући и гледајући поменуту естрадну певачицу која отворено промовише нехришћанске и не-културне (још бих рекао: и крајње непристојне) вредности. Када све то видим осетим велику тугу и отворено ћу ово рећи, и као хришћанин, и као грађанин ове државе: зар да ми који се дичимо својом древношћу и страдањима за веру на ветрометини ових простора у исто време уважавамо и, чак, веома поштујемо, „апостола“ некаквих других вредности? Да се вратимо почетку приче и нашем чекању „бољег сутра“. Како је могуће формалном образованошћу, а заправо необразованошћу (дакле, лажном образованошћу!), и промовисањем непристојности и неморала (нек сам употребио и ову реч) да сматрамо да ће нам икако бити боље? Да ли модел живота који собом промовише Јелена Карлеуша може бити поуздан темељ било чега – породице, друштва државе? Да ли случај споменутог „професора“ може бити сматран за нешто „нормално“, па чак и пожељно (другим речима, да ли је он истински пример како треба?)? Сами одговорите на ова питања. А што се мене тиче: имам утисак да су ове појаве слика све веће деградације и све већег духовног осиромашења које нас заправо води у још веће поноре. Поновићу оно што сам много пута наглашавао током ових осам година писања у овом дневном листу. Да би нам коначно кренуло „на боље“, неопходно је да се окренемо путу на који нас Господ позива. Неопходно је да се боримо са сопственим грехом и сопственим страстима, да се боримо за љубав према Богу и према онима који нас окружују, неопходно је наше покајање, неопходан је наш опроштај, неопходни су доброта, кротост, радост, смиреност. Ово је прави и поуздани темељ истинског живота, и када би четрдесет процената нашег народа доживело овакав преображај (не мора више) све би се преобразило, па и у економском смислу. А без овога остаје нам само деградација… Јереј Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак 04. октобар 2024. године

Читаоци на првим страницама овог броја имају прилику да, у ауторском тексту вероучитеља Дејана Драмићанина под насловом „Пресвета Богородица – наша заштитница“, прочитају нешто више о улози Пресвете Богородице у животу Цркве, чудотворној икони Богородице Брзопомоћнице из светогорског Манастира Дохијар, као и празнику Покрова Пресвете Богородице, који ћемо ускоро богослужбено прославити. Ана Јаковљевић, дипл. дефектолог-олигофренолог, пише о Радовану Филиповићу из Чачка, као о „једном непознатом песнику који је рођен као дете са посебним потребама и који је упркос, за већину нас, незамисливим искушењима успео кроз снагу и лепоту вере да не буде као они који наде немају већ као они који са потпуним разумевањем вере живе Христом. Његов пример може да буде духовна утеха многим породицама данас које имају дете са посебним потребама.“ Ту је и наставак текста из претходног броја, из пера Александра Марушића, који нам приповеда о настанку горњемилановачке Цркве Свете Тројице, сведоку свога времена и политичких превирања, ликова и дела истакнутих неимара и уметника, али и горњемилановачких свештеника. Ту су и осврти на догађаје који су пратили градњу, а који додатно доприносе занимљивости овог текста. Проф. др Драгољуб Даниловић пише о Цркви Свете Тројице у Краљеву, задужбини кнеза Милоша Обреновића. У кратким цртама износи детаље у вези најзначајнијих догађаја и најзнаменитијих личности које су обележиле два века трајања ове светиње. На почетку рубрике Црква и свет, протојереј-ставрофор Милић Драговић у тексту „Пут од образовања до Образа“ анализира проблеме који постоје у данашњем систему образовања, као и у ширем друштвеном контексту који је са њим повезан. Примећује: „Хришћани са Образом имају стално искуство праве мере за све у животу и увек су „задовољни оним што имају“ (1 Тим 6, 6). То не значи ништа не радити и препустити се „судбини“, већ напротив пребројати своје таланте и тако знати шта имам и колико могу, јер се таквом мудрошћу најбоље усклађују жеље и могућности.“ Текст „Савремена психо-конфузија или Где лечити душу?“, који потписује протојереј Александар Јевтић, излаже нам савремену ситуацију у којој су психичке болести све чешће, па представљају подједнако важан изазов за свештенослужитеље, психијатре, психотерапеуте, психологе, као и цело друштво сагледавано као заједница. Уз позиве на савремене ауторе из разних наука, као и светоотачке увиде, упућује на неопходност трезвеног сагледавања проблемâ, који искључује острашћене ставове и позива на одговорно бављење овим изазовима који наносе патње како појединцима, тако и онима који их воле. Проф. др Зорица Кубурић у тексту „Аутентична вера“ анализира значење речи „аутентичан“, наводећи: „Аутентичност човека огледа се у целовитом прихватању себе, своје биографије која се надограђује свакодневним радом на себи и свом идентитету у складу са изабраним вредностима.“ У наставку, описује у ком се смислу појава и деловање Богомољачког покрета, између два светска рата, може посматрати као аутентична пројава живљења истина вере. Као посебна рубрика издваја се Црква и мисија, која је обележена текстом „Кинонија – први званични мисионарски пројекат и портал Мисионарског одељења АЕМ“. Редакција овог електронског пројекта, предвођена уредником катихетом Браниславом Илићем, најављује различите видове мисионарског деловања путем интернет-технологија и друштвених мрежа, поручујући: „Кинонија ће кроз писану и живу реч вршити своје мисионарско дело, а основа тог задатка је да проповеда неповређено Јеванђеље и неповређено учење Цркве, са циљем да својом мисијом и деловањем све усмерава ка благодатном животу у Цркви Христовој, односно ка Тајни над  тајнама – Светој Литургији. “ Раде Дуловић, педагог Гимназије „Свети Сава“ и новинар радија Светигора, нам у рубрици Вера и образовање, представља нам Православну гимназију „Свети Сава“ која је основана почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започела је средњoшколско образовање првих полазника. Читаоце упознаје са начином и плановима рада ове школе, наглашавајући: „Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву.“ У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише о лику Кир Јање у делу Тврдица, Јована Стерије Поповића. Указујући на Кир Јањин тврдичлук, повезан са грехом срeброљубља, примећује комичност ове позиције, али и истовремено трагичност до које може довести. Уз драгоцене увиде које изводи из текста, закључује: „Сада је јасно да Кир Јања више није само један, свима добро познати среброљубац, Кир Јања је неко ко пати и страда.“ Др Драган Хамовић, за рубрику Лирски благовесник, пише текст о поезији Мирослава Цере Михаиловића, овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља. Пише надахнуте редове о овом песнику, „савременом заточнику јужног, врањског идиома у поезији“, као и његовом коришћењу одбаченог полугласника ь, који „није глас, него више звучи као шкргут. Тьмнина. А шкргут је знак неизрецивог и болног, одакле лирика почиње свој замах да би постала и глас личне побуне и борбе непрестане и безизгледне.“ У наставку, пред читаоце доносимо и аутентично духовно искуство Радована Филиповића, изражено кроз песму Молитва. У рубрици Веронаука, вероучитељи Данило Жупић и ђакон Ненад Срећковић, пишу о историјату као и савременом трајању Основне школе „Димитрије Туцовић“ из Чајетине. Ана Јевтић и Лука Пауновић, ученици Економско-трговачке школе „Књаз Милош“ из Горњег Милановца, на веома занимљив начин, својствен узрасту и животним трагањима, излажу сопствена размишљања о егзистенцијалним питањима идентитета и смисла живота. Ученици 2. разреда Основне школе „Свети Сава“ из Бајине Баште, на часовима веронауке исписали су кратке и духовите мисли на тему Ко су светитељи? Часопис се завршава рубриком Летопис богослужења, у којој ђакон Стефан Симић вредно бележи богослужбене делатности Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, праћене светлописима, који ће, кроз деценије и векове пред нама, бити верни сведоци историје првопрестолне светосавске Епархије жичке.  Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа Повезане вести: сајт СПЦ сајт Митрополије црногорско-приморске сајт Светигоре портал Кинонија Тв Храм Радио Слово љубве

Пракса распињања на крстове није у Христово време била ништа ново, историчари је запажају још код древних Асираца и Вавилонаца. Римљани су овај вид кажњавања преступника у свој казнени систем изгледа увели током рата против Картагине у 3. веку п.н.е. Стравични призори распетих описани су кроз бројне историјске записе. Сетимо се чувеног устанка робова у Риму који је сломљен (71. п.н.е.) када су римске легије успеле да победе војску робова предвођену Спартаком. Тада су Римљани око 6000 робова разапели на крстове пободене дуж пута између Капуе и Рима. „Била је то мешавина апсолутне свирепости и спектакла како би се утерало што више страха у кости становништва“, закључује  проф. Д.П. Гондар са Универзитета у Навари (Шпанија). Временом су Римљани распињање усавршавали и чинили га још свирепијим за кажњенике, а оно се као такво задржао све док га Цар Константин није укинуо у 4. веку нове ере. С тим у вези су и речи апостола Павла да „ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“ (1 Кор.1,23). Једно интересантно предање нам говори да је Лот, синовац праоца јеврејског народа Аврама, напуштајући кажњене због греха и уништене библијске градове, Содому и Гомору, понео семена три дрвета: кедра, шимшира и кипариса. Из овог семења тридесет година су расла стабла тако близу да су срасла једно у друго. Такво троједно стабло посечено је ради припреме грађе за изградњу чувеног Соломоновог храма у Јерусалиму. Међутим, како се никако није могло обрадити, као проклето је бачено у Кедронски поток. Предање нам даље говори да је управо од тог дрвета исклесан Крст на коме је распет Исус Христос. Крст и крсно знамење као праслику Крста Христовог срећемо врло јасно у Старом Завету. Тако је Мојсије своју војску крепио у победи против непријатеља Амалика у пустињи Синајској, ширећи руке и правећи знак крста; крсним замахом жезлом раставио је Црвено море и поново га саставио; праобраз Крста начинио је и патријарх Јаков, јер је дајући благослов унуцима на главама руке укрстио; такође, и пророк Јона је у утроби водене звери крстообразно раширио руке, најављујући собом Спаситељево страдање. У светлости ових сведочанстава богослужбена литература нам говори о Часном Крсту као сверадосном знамењу нашег искупљења; као животном дрвету усред Раја Божјег; дрвету правог живота на месту Лобање; крстообразном дрвету; процветалом дрвету које је сила и утврђење раније неплодној цркви; ономе који испуштајући сунчане зраке са небеса казује о слави Бога нашега; дрвету које Христом распетим освештава природу шумског дрвећа; такође и дрвету као грозду пуног живота, који носи Вишњега. У време Цара Константина крсно знамење се пројавило као Божије оружје у борби против греха. Цар Константин Крстом побеђује не само савладара Максенција, већ стаје на пут неправди, насиљу и разврату које беше завладало под његовом влашћу. Недуго након тога, видевши Крст на небу, изображен од звезда, овај рођени Нишлија победи тада и безбожне Византинце, а онда и Ските на реци Дунав. Ову Константинову крстообразну борбену стратегију су бројни хришћански владари примењивали. Већ у време Светог великомученика Никите (славимо га 15/28. септембра), недуго након I Васељенског сабора Готи се поделише у два табора. Вођа једног дела Гота, Фритиген, прелазећи преко реке Дунав, нареди попут Константина, да се начини крсно знамење и да се носи пред пуковима. Тако је он силом Крста надјачао и у боју победио безбожника Антариха. Овакве примере „крсних победа“ бисмо могли дуго набрајати…    На месту где се пре два миленијума догодило најчувеније Распеће, недалеко од Израелског парламента у Јерусалиму, данас се налази прелепи Рехавиа Парк и у њему Манастир Часног Крста. У време Цара Константина и Царице Јелене, непосредно пре проналажења Крста Христовог који беше изгубљен након Распећа, након молитве јерусалимског патријарха Макарија, присутнима се тада, уз разливен диван миомирис, ово место указа „са источне стране у виду Гроба Христовог и саме Голготе“. Овај чудесни догађај проналаска и „уздизања“ Часног Крста се завршио онако како се за хришћане одувек и завршавао, ПОБЕДОМ над смрћу, и то васкрсењем мртваца који „устаде жив“ чим положише Крст Христов на њега. Један део на овај начин пројављеног и уздигнутог животворног Крста Христовог, Света царица Јелена је предала у сребрном ковчегу јерусалимском патријарху Макарију, док је други део, заједно са клиновима којима је Христово Тело било приковано на Крсту, понела у Византију. Цар Константин није могао на мање величанствен начин да дочека Крст него онако како је то описано у житијној литератури. Крсно оружје којим је претходно све своје битке добио положио је у златни ковчег, а у спомен на своје три крсне победе, поставио је три крста направљена од скупоценог материјала и то, један у Риму, други у Константинопољу, а трећи на Дунаву. Историја Крста Господњег је до данашњег дана управо онаква каква је и Његова логика и символика, од ропства и страдања до слободе и победе, од пада до уздизања… Пуних 14 година је требало цару Ираклију да, једним делом и уз помоћ Хазара, уђе у Дастагерду, резиденцију персијског цара, збаци Хозроја са власти и врати у Јерусалим Крст Господњи, поново уздигнут од Персијанаца, који су га претходно однели након разарања Јерусалима 614. године. Остала је записана величанствена јеванђелска слика свечаног уношења Часног Крста у Јерусалим. Цар Ираклије тада „скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој“ (Житије Светих, 14/27. септембар). Задивљује како је и сам Цар најмоћније империје тога доба следио Христове речи упућене богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи те хајде за мном узевши крст“ (Мк. 10,17-21). Распети Христос, кога нам је проповедао још велики апостол Павле, говори о Крсту увек на исти начин. Апостолима, а и нама, поручује: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за мном“ (Мт.16,24). Тако и Свети Григорије Палама говорећи о Крсту Господњем каже да је тајна Крста управо у одрицању од себе, тј. од свега онога у свету што је препрека истинској побожности. Уздижући и носећи Крст облачимо се у Христа (=Крштење) и сараспињемо се са Њим, тиме распињемо огреховљени свет, а упражњавањем врлина, „погружени у богосозерцање“, живимо већ сада у Царству Божијем које је унутра у нама. Овако исказана тајна и

Црква Светог великомученика Георгија у Ужицу 2024. годину обележава као јубиларну – слави 180 година богослужбеног живота. Такође, за Ужице ова година је врло битна, јер је град изабран за националну престоницу културе. Као украс свега овога наш град је 23. септембра 2024. г. имао прилику да се упозна са издаваштвом Епархије жичке. Народна библиотека у Ужицу, заједно са ужичком Црквом Светог великомученика Георгија, а са благословом Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина, организовала је представљање издаваштва Епархије жичке. Присутне су на почетку вечери поздравили директорка Народне библиотеке, госпођа Зорица Мурић, као и представник Града Ужица господин Драгољуб Стојановић. Модератор је био протојереј Љубан Петровић, који је најавио и представио публици говорнике. Током сат времена, протојереј др Слободан Јаковљевић, протојереј Александар Јевтић и др Вук Даутовић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), аутори неких од наслова књига, надахнуто су говорили о издавачкој делатности наше Епархије, садржајима самих издања као и будућим пројектима издаваштва Епархије. Присутно свештенство и народ су све време пажљиво слушали излагаче, а на крају су их наградили громогласним аплаузом. Ђакон Дарко Јараковић

Из корена Јесејевог и од колена Давидовог, богодевојчица Марија се нама данас родила, све се радује и обнавља са великом радошћу. Радујте се са нама заједно и небо и земља, похвалите је народе отаџбине. Јоаким се весели и Ана празнује кличући: неплодна рађа Богородицу и хранитељку Живота нашега! (Минеј за 7. септембар) Овако се у једној црквеној песми (тропар претпразништва Мале Госпојине) опева и слави Пресвета Богомајка, чије Рођење славимо данас 21/8. септембра. То рођење јесте и ,,почетак нашега спасења“, јер ће Марија, кћи Јоакима и Ане, касније постати мајка Спаситеља нашега , Богочовека Христа. Стога је Дјева Марија, после Бога, најважнија Личност у Православљу, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, тј. узвишенија од анђела. Но, после оваквих похвала упућених Богородици, природно је да се човек запита: одакле ми знамо о Њеном животу? Из Светог Писма? Али, Свето Писмо тј. Библија нам пружа веома мало података о животу Дјеве Марије. У Јеванђељима можемо прочитати да је Марија била заручена за Јосифа, да је живела у Назарету, да јој се јавио архангел Божији, да је зачела Господа Исуса Христа од Духа Светога, као и да се породила у Витлејему, побегла са Јосифом у Египат, а потом се са њиме и малим Исусом вратила у Назарет. О њеном Рођењу, Увођењу у Храм Соломонов са три године (Ваведењу), о животу у Храму, у Светом Писму не можемо пронаћи ни један једини податак. Па одакле, онда, ми знамо о овим догађајима из Њеног живота и прослављамо празнике у њихову част? Из Светог Предања? Одговор је тачан, али није прецизан. Јер, Свето Предање је веома широк појам. Много шири од Светог Писма. Одговор је: из ранохришћанског списа који је настао половином 2. века и зове се Протојеванђеље Јаковљево. Написао га је свети апостол Јаков, који се назива братом Господа Христа, јер је одрастао са Њим под једним кровом—био је син из Јосифовог првог брака. Сам назив овог списа већ нам указује да се у њему највише говори о Дјеви Марији. Префикс πρωτο на старогрчком значи исто што и словенски префикс прво- или пра—указује, дакле, на стање или време пре појма уз који стоји (прототип=праобраз, прволик; протозоа=праживотиња). Ово јеванђеље нам, дакле, сведочи о времену пре Јеванђеља, тј. пре Доласка Спаситеља у овај свет, и зато почиње описом зачећа и рођења Марије од светих богородитеља Јоакима и Ане. Тиме почиње Божији план (домострој) спасења рода људског. У Јаковљевом јеванђељу читамо да су праведни богородитељи Маријини, Јоаким и Ана, дуго били бездетни—остарели су, а нису имали деце. Било им је тешко не само због не имања наследника, већ и због тадашњег веровања да је бездетност знак Божије казне: ,,Али на једном великом празнику, када су деца Израиљева донели своје дарове, а Јоаким своје, Рубен врховни свештеник се успротивио говорећи: “Није по закону да приносиш своје дарове јер ниси изродио никога у Израиљу.“(Пр. Јак. 1:2) После овога, Јоаким је отишао од куће, спаковао шатор и отишао у планине, где је провео 40 дана и 40 ноћи у посту и молитви, заветовавши се да неће окусити и пити ништа док му Господ не услиши молитве за пород.(Пр. Јак. 1:6). А света Ана је такође веома туговала и у врту под ловоровим дрветом произносила пред Господа своју жалост: ,,О Боже, отаца мојих, благослови мене и молитве моје као што си благословио и материцу Сарину и подарио јој сина Исака!“(Пр. Јак 2:10). Тада анђео Господњи стаде поред ње и рече: “Ана, Ана, Господ је чуо молитву твоју. Затрудњећеш и родићеш, и о породу твоме ће се говорити у целоме свету.” И Ана одговори: “Као што је жив и Господ Бог мој, шта год да родим, било да је мушко или женско, ја ћу га посветити Господу Богу моме, и служиће Му у светим стварима целог живот свога.” (Пр. Јак.4:1-2). Сходно томе, Јоаким се вратио и принео Богу прописане жртве у Храму. Након овога, Света Ана је у утроби зачела дете. Када се родила назвали су је Марија, што значи жељена или вољена, јер је Ана приликом порођаја изговорила: ,,Господ је данас узвеличао жељу моју.“ Ово је опис данашњег празника Мале Госпојине, Рођења Пресвете Богордице. Када је Марија напунила три године, родитељи су испунили обећање дато Богу и дали малу Марију да се васпитава у храму. ,,А када дете напуни три године, Јоаким рече: “Позовимо кћери јеврејске које су непорочне, и нека свака узме лампу и осветли се, да се дете не врати назад и да се ум њен помири са храмом Господњим.” И они урадише тако док се не попеше до храма Господњег. И поглавар свештенички прими је и благослови, и рече: “Марија, Господ Бог је увеличао име твоје за све генерације. И све до самог краја, Господ ће показати искупљење деци Израиљевој.” И постави је на трећу степеницу олтара, и даде јој Господ благодати, и она играше, и цела кућа Израиљева је заволе. И одоше родитељи њени величајући Бога, јер се девојчица не врати назад њима.“ Ово је опис празника Ваведења Пресвете Богородице, који славимо 4. децембра. После овога, Јеванђеље нам казује о чудесном изабрању праведног Јосифа за мужа Маријиног, након што је голубица излетела из његовог штапа и слетела му на главу. Потом је, као и у Јеванђељу по Луки, описан сусрет пресвете Дјеве и архангела Гаврила док је она носила крчаг воде, одлазак у Витлејем и Рођење Господа Исуса Христа у пећини. Ипак, оно што је мени као богослову и читаоцу највише пажње привукло јесте догађај на крају овог списа. Наиме, ту се помиње извесна Саломија, која је посумњала у то да је Марија након рођења Господа Исуса остала девојка, тј. у њену приснодевственост. Тражила је опипљив доказ за то. Ушла је у пећину и пружила руку ка телу Пречисте Деве, да по бабичјем обичају испита да ли је то заиста тако. Но, њена рука joj сe тог момента осушила и Саломија се страшно уплашила. У својој невољи обратила се молитвом Богу за опроштај и помиловање. ,,Након тога, анђео Божји стаде поред Саломије и рече: “Господ Бог је чуо молитву твоју, приближи руку твоју Детету, понеси Га, и на тај начин ћеш оздравити.” Саломија, обрадовавши се силно, приђе Детету и

У вечерњим сатима 13. августа 2024. са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, Светосавски храм у Краљеву био је организатор и домаћин сабрања посвећеног издаваштву Епархије жичке. Уводну реч је изговорио старешина храма протојереј Дејан Марковић. Он је најавио говорнике, поздравивши присутне љубитеље лепе речи, међу којима је било и краљевачко свештенство, као и Архијерејски намесник ваљевски протонамесник Дарко Ђурђевић. У наставку, реч је узео медератор ђакон Горан Вучковић указавши на значај издаваштва. Протојереј др Слободан Јаковљевић је присутне упознао са вишевековном традицијом издаваштва на територији наше светосавске Епархије. Новија издања, плод су наведеног континуитета, као и жеље да се настави са просветном мисијом Цркве. Представио је књигу протојереја Александра Јевтића, Господе где станујеш?, препоручивши је као садржински разноврсно штиво у коме се може пронаћи обиље значајних увида на теме духовности, али и различите савремене изазове. Говорио је и о публикацији Ризница Саборне Цркве Вазнесења Господње у Чачку, коју је као коаутор приредио са др Вуком Даутовићем, професором Филозофског факултета у Београду. Присутне је упознао са драгоценостима које се чувају у чачанском храму, а које су детаљно научно обрађене у публикацији. Ђакон Стефан Милошевски је говорио о свој књизи Вера пуна светлости, указујући на мотиве настанка књиге који су усмерени ка разјашњавању основних истина вере садржаних у Символу вере. Књига је писана једноставним језиком који тежи да људима на што јаснији начин приближи драгоцености наше вере. У прилог томе, прочитао је и одељак из завршног дела књиге. Такође, осврнуо се и на књигу “Проповедање речи Божије“, аутора Конијариса, коју је превео са енглеског језика. Протојереј Александар Јевтић је говорио о књизи У светом и свечасном храму овом, протојереја др Слободана Јаковљевића. Означио је ову књигу као својеврсну свештену топографију простора наше Епархије, у којој се представља историја чачанског краја, овчарско-кабларских манастира, рујанске издавачке делатности, као и рачанске преписивачке школе. Аутор је у овој књизи представио историју и богато наслеђе чачанског храма, ликове свештеника, догађаје и рукописно наслеђе који су са њим повезани. Обрађена је и тема Конкордатске кризе из 1937, као и важна питања из историје српског богослужења. У четвртом делу су обрађене и неке актуелне теме којима се аутор бавио. У наставку, реч је била и о књизи Суочавање са (зло)духом нихилизма, аутора проф. др Зорана Кинђића, са Факултета политичких наука у Београду. Указано је на свестран и критички оријентисан приступ, који без навијачких крајности, озбиљном аргументацијом представља Ничеово учење као и могућности успостављања дијалога који укључује теолошке увиде. Теме савремене отуђености, кризе смисла и идентитета савременог човека, обрађене су у чланцима посвећеним Мунковој слици Крик, као и питању новог зачаравања света. На крају, ту су и два важна чланка о абортусу, која нуде веома важне увиде о овој теми. Ђакон Горан Вучковић је говорио о књизи Историја Цркве у периоду Васељенских сабора: историја богословске мисли, аутора Василија Васиљевича Болотова. Указао је на важност разумевања историјских догађаја и развоја догматског богословља. Свети Оци су били способни да са најученијим људима свог времена говоре аристотеловски, а са онима мање образованима рибарски. Тај приступ је донео велике духовне плодове кроз историју Цркве, а ова књига је само још један доказ тога. Издаваштво наше Епархије се налази на истом путу евангелизације, како спољашње према свету, тако и унутрашње према верујућем народу. О томе сведочи и разноврсност области којима се баве књиге које су у задње време објављене, као и оне које ће бити у будућности. На крају, присутни су имали прилику да купе књиге у издању наше Епархије, које представљају могућност да се утврђујемо у вери и разјашњавамо савремене недоумице. Такође, оне су и прикладан дар људима за које бисмо волели да се боље утврде у вери или да се ка њој окрену, ако раније нису били заинтересовани. Братство храма

У недељу 15. септембра 2024. године, у парохијском дому Храма Преображења Господњег на Златибору, приређено је представљање књига књижевнице Милеве Алексић из Ужица. До сада, Милева је објавила три књиге: “Са огњишта постојбине“ (есеји на етно и традиционалне теме), “Одјек предачких завештања“ (реч је о ходочашћима ка православним светињама Митрополије црногорско-приморске, Херцеговине, Космета и свих православних земаља, са посетом Светој земљи коју ауторка сматра круном својих ходочашћа) и “У кремену искри нада“ (збирка прича). О књигама је говорила новинарка Милена Сокић, која је читала изабране делове, као и рецензије познатих српских књижевника. Такође је нагласила да је ово њена прва прилика, после бројних књижевних вечери, да говори у јединственом књижевном јутру након литургијског сабрања. У програму промоције су учествовали и чланови наше литургијске заједнице, који су отпевали неколико духовних песама. На самом крају се обратила и ауторка књига која је поздравила све присутне и усрдно се захвалила братству овог светог храма на љубави и гостопримству. Књижевница је истакла да би најрадоснија била да у њено име говоре јунаци ових књига: Свети српски мученици, Свете српске мајке, учитељи, занатлије, ратари… Такође је истакла да мотив за писање проналази у чињеници да нам садашње време отима традицију, чупа корене, мути чиста изворишта и мења идентитет. Сабрање је завршено потписивањем књига од стране ауторке и разговором са присутнима. Ђакон Ненад Срећковић

Тога јутра зазвонио ми је телефон. ,,Помаже Бог.“ ,,Бог вам помогао.“ ,,Оче Михајло, да ли сте то ви?“ ,,Да, ја сам изволите.“ ,,Овде Драган, имао бих једну молбу, наиме мајка ми је у врло тешком стању, често се губи, заборавља, у кући смо већ почели да размишљамо о најгорем, притом осамдесет и пета јој је година. Али се јутрос рано пробудила потпуно свесна и рекла ми да идем код свештеника и да га доведем јер жели да се исповеди и да се причести. И, ето, ја Вас, по њеној жељи, зовем пошто сте сада наш свештеник да вас питам да ли можете доћи што пре?“ ,,Свакако да могу доћи и долазим што пре.“ Ми свештеници навикли смо се на изненадне, непознате позиве који су углавном озбиљног садржинског карактера. Врло брзо упутио сам се ка овој породици која је живела прилично удаљено. Када сам стигао пред кућу врата су била отворена, пут ме је водио све до главне собе у којој су укућани седели око баке која је лежала. Угледавши ме покушала је да устане, помогли смо јој да дође у седећи положај. Бистрим погледом и јасним гласом замолила је укућане да напусте просторију и да је оставе насамо са свештеником.   ,,Ето ја по својој служби и по твојој жељи дођох да те исповедим. Кажи ми шта те је то нагнало да ме позовеш у ове дане у којима верујем и сама осећаш да се ближи прелазак. Немој се плашити да кажеш све што ти је у срцу и на души, а Господ је милостив и љубав Његова је неизмерна да се речима не може описати, може је осетети само онај који се из дубине срца свог каје за грехе своје.“ Бака ме је неко време гледала и ћутала. Неколико минута је прошло, а онда је почела да плаче. Плач је био све јачи и јачи. На крају је почела да дрхтавим гласом изговара речи. ,,Кајем се оче.“ Плач се наставио. Након извесног времена умирила се и исповедила за грехе које је починила током овог живота. Потом ми је испричала ову чудесну причу о греху, о покајању и о милости Божијој: ,,Рођена сам у краљевини Југославији на дан када је убијен краљ Александар у Марсеју. Била сам четврто дете. Мој отац је погинуо у рату и мајка је сама отхранила нас четворо. Средином педесетих година заљубила сам се у једног хармоникаша, био је старији од мене. Почели смо да се забављамо. Хтела сам да се удам за њега али је моја мајка била против тога. Ја сам упркос њеној вољи одлучила да побегнем и да се удам и тако је и било. Са мајком сам се посвађала и прешла да живим у кућу мог мужа. После годину дана моја мајка се упокојила. Било ми је много тешко јер се нисмо помириле, остала сам у другом стању, а мој муж је сваке вечери ишао да свира. Често није долазио кући некад и по два или три дана. Свекар ме је волео више него свекрва. Породила сам се у кући. Но чак ни тих радосних дана мој муж није дуго остајао кући. Било ми је много тешко. Почела сам да се кајем што нисам послушала мајку. Иако сам волела свог мужа желела сам да га напустим. Но тада упркос свему ја поново останем у другом стању. Наговарао ме је да не родим дете, претио ми је али ја сам желела да родим и родила сам. Схватила сам да нећу моћи да га одгајим и дала сам га у прихватилиште. Своју бебу више нисам видела. После неколико година када је први син одрастао ухватила ме је велика туга. Дуго нисам могла да изађем из тог стања, а мој муж није имао разумевања за мене. На крају је решио да ме истера из куће. Свекар и свекрва су се томе противили али је он био упоран и отерао ме је. Живот ми је висио о концу, од срамоте нисам смела да се обратим браћи за помоћ. На крају ме је примио један кафеџија да радим, дао ми је собу на спрату. Ту сам провела три године. Више ни првог сина нисам виђала. Недалеко од кафане у којој сам радила била је Црква. Свако јутро бих одлазила и плакала пред иконом ни сама не знајући зашто то радим. Временом почела сам да се осећам мало боље. Моји одласци у цркву као да су ми из дана у дан све више значили. После три године нашла сам нови посао у кројачкој радњи. Нисам знала да кројим али сам се пријавила као да знам и примили су ме. Видели су да нисам баш вешта у томе али су ме истрпели и ја сам научила да кројим. Плата ми је била већа, нашла сам и бољи стан. Наредних седам година радила сам у тој радњи, а онда и сама отворила своју радњу. Време је пролазило. Много година је прошло, а о свом мужу и својој деци ништа нисам знала. Многи су мушкарци долазили касније, желећи да ме запросе али ја нисам желела. Упркос свему што се догодило и даље сам осећала да волим свог првог мужа. У цркву нисам престајала да идем. На крају након толико година одлучила сам да одем у кућу из које сам истерана. Мој страх шта ћу затећи био је велики. И заиста се обистинио. Свекар и свекрва нису више били живи, син ми је напустио земљу, а муж лежао у болници оболео од тешке болести. Отишла сам у болницу на  одељење на ком је лежао. Нису ми дали да га видим јер је следила операција од које му зависи живот. Четири дана касније сазнала сам да је операција била успешна и да се опоравља. После неког времена када је дошао себи отишла сам да га посетим. Ушла сам у собу и угледао ме је. Био је у шоку, одмах ме је препознао и остао укочен. Пришла сам му и питала га како си? Почео је да плаче и да рида као дете и тражио је опроштај. И ја сам почела да плачем али му нисам дала одговор. Одлучила сам да му помогнем да изађе

Дана 25. августа 2024. када наша Црква прославља Свете мученике Аникиту и Фотија и свештеномученика Александра епископа Команског у Храму Светог Марка у Ужицу након служења Свете Литургије приређена је промоција књиге Милеве Алексић “У кремену искри нада“. Уводну реч имао је протојереј Душан Томић у којој је на почетку нагласио да се ауторка књиге услед  питања да ли ће имати снаге и воље за нову књигу водила Христовим речима “Не бој се само веруј“, у којима је и нашла снаге за завршетак ове књиге. У наставку је рекао да је ова књига изнедрена из срца и душе и да њено остварење даје подстрек за даље стваралаштво, и што је најбитније оно је у синергији са Црквом и да само таква остварења која су у Богу добијају смисао у овом свету. Оваква дела су очување наше традиције а што је битније и правих вредности нашег народа. Уводна реч завршена је закључком да су овакви догађаји продужетак Литургије то јест заједничарења ове Цркве, и захвалио је Његовом Високопреосвештенству Архиепископу и Митрополиту жичком Г. др Јустину на благослову за оваква окупљања. Даљи програм промоције садржао је здравицу, затим део песме “Ово је Србија“ и “Тамо далеко“, читање одломака из књиге “Ђедока“ и “ Браћа по млеку“, наступ младог гуслара Данила Томића изведбом “Ко удара тако позно“, читање рецензија о овој књизи познатих српских књижевника, и наступ мешовитог хора из Храма Светог Ђорђа из Ужица који је затворио програм песмом “Тамо далеко“. На самом крају се окупљенима обратила и ауторка књиге која се усрдно захвалила на искреној подршци братства ове Цркве као и свих њених чланова. Такође је нагласила да су ликови из ове књиге угаони камен на коме морамо стајати, јер то су “обични“ људи који су искрено дали све што су имали, а то је често и сам живот, да би ми и данас постојали као народ и имали све што имамо у нашој лепој Србији. Да и данас има наследника таквих предака а то је народ који се окупља у Цркви на Литургији и да “окамењени ратници“ када виде таква заједничарења знају да нису узалуд дали животе и да су им тада срца испуњена. Окупљање је завршено потписивањем књига од стране ауторке као и дружењем и разговором са присутнима. Вероучитељ Радош Батаковић