Category: Издања

У нашем народу се веома свечано прославља празник који дочекујемо предстојећег викенда – Лазарева Субота („Врбица“) и Свечани улазак Христов у Јерусалим („Цвети“). Овај дводневни празник пада у доба године које сматрамо најлепшим, када трава зазелени, када дрвеће пусти мирисне цветове и када су ливаде украшене жутим маслачцима и многим другим врстама пољског цвећа – отуда и ти народни називи „Врбица“ и „Цвети“. Након дугог посног периода, у срцима верујућих, сада се, у осунчаним пролетњим данима, већ слути „мирис“ приближавајућег Васкрса. Та припрема, и већ радосни наговештај васкршњег славља, је и сва суштина овог празника. Јер се на Лазареву Суботу сећамо чудесног васкрсења Лазаревог којим је Христос показао да има власт над смрћу, а на Цвети се сећамо Његовог уласка у Јерусалим после ког ће мржњом јеврејских вођа бити осуђен на крсну смрт којом смо спасени од смрти. У најкраћим цртама ћу вам исприповедати јеванђелску повест о овим догађајима. Наиме. Господ је имао пријатеља по имену Лазар који се разболео и потом преминуо. Смрт Лазарева је Христа са апостолима затекла док су они били веома удаљени од места у коме је Лазар живео и они су, сазнавши за Његову смрт кренули ка Лазаревом селу. Путовали су четири дана (јер тада, наравно, нису постојала савремена превозна средства) и када су стигли у Витанију сачекала их је Марта – Лазарева сестра (он је још имао сестру која се звала Марија) – која је у сузама пала пред ноге Христове рекавши му: „Господе, да си био овде, Ти не би дозволио да мој брат умре већ би га исцелио као што си исцелио хиљаде људи пре њега“. Христос ју је тада запитао да ли она верује у васкрсење и у то да Он може васкрснути њеног брата, на шта је она, из читавог свог срца, рекла да верује. И тада су пошли на гроб Лазарев (јеврејски гробови су најчешће били пећине, усеци и рупе у стенама, на које се постављао велики камен како ништа не би могло да уђе у гроб) и Господ се заплакао, и то не само над Лазаром, већ над тужном судбином читавог људског рода. Јер ми нисмо створени за смрт, за распадање, за смрад и црве већ за нешто неупоредиво узвишеније и дивније. Господ је плакао над Својим створењем које је завршило у тако страшној судбини умирања којом се сасвим растаче лик тог створења. У међувремену на гроб је стигла и Марија, друга Лазарева сестра, са мноштвом других рођака и пријатеља Лазаревих. Када је Христос стигао заповедио је да се склони камен са улаза у гроб због чега су људи почели да негодују јер је тело већ почело да трули, да заудара и да се распада. Ипак, Христос је остао при Својој речи тужан због маловерности многих, и померили су тај камен. Потом је, пошто се обратио Своме и нашем Оцу, громким гласом рекао: „Лазаре устани“ и човек који је четири дана лежао мртав у гробу је васкрсао на радост својих сестара и свих присутних људи. Господ је васкрсао Лазара по вери његове сестре, али и да би свима показао да смрт неће имати коначну реч над нама већ да ћемо бити васкрснути у последњи дан. Јер, као што већ рекох, Бог нас је створио за нешто неупоредиво узвишеније и дивније од ове палости у којој смо завршили. И, наравно, реч о овоме нечувеном чуду се намах посвуда проширила и људи који су већ неколико година слушали приче о благости, љубави и чудима Христовим су тог трена постали уверени да је Он заиста онај очекивани Спаситељ који је најављиван у свим свештеним старозаветним списима. Господ Исус је после овога, у пратњи апостола и васкрслог Лазара (који је, иначе, живео још неколико деценија и био Владика Цркве Божије на Кипру у граду Ларнаки где је и сахрањен) ушао у Јерусалим јашући на магарету. Ово је слика Његове кротости и смирености јер није дошао као некакав земаљски владар или велики војсковођа. Сав Јерусалим је изашао у сусрет радујући му се, али и да виде Лазара који је четири дана боравио у гробу. По путу су прострли своју одећу као пред царем, а у рукама су носили палмове гране певајући му пророчку песму која је вековима уназад најављивала долазак Спаситеља: „Благословен је Онај који долази у Име Господње“. Посебно су се радовала деца која су дечије невино скакала, играла и певала пред Христом који је на магарету долазио у град. У том свеопштем слављу се чак зачуо и глас Очев, са неба, силан као гром који је указивао да је Исус заиста Син Божији. Овог свечаног уласка у Јерусалим се сећамо у суботу увече и у недељу Цвети и тада, радујући се, носимо расцветале врбове гране у опходима око Цркава, док деца носе и звончиће којима, попут деце од пре две хиљаде година објављују да је Христос наш истински Спаситељ. Већ се у атмосфери овога празника осећа светла радост Васкрса. Но, и то треба рећи, свега три дана после оваквог славља многи од људи који су се радовали Христу ће заједно са онима који су Христа све време мрзели од Римске управе са највећом мржњом и презиром захтевати смрт Христову. Јер, Господ је дошао у Јерусалим да би Својом смрћу и Својим Васкрсењем разорио смрт и омогућио нам свеопште васкрсење у Последњи Дан. Изузев радости којом се радујемо Христу ових светлих дана се треба сећати и мржње коју су неки међу нама пројавили према своме истинском Добротвору и Спаситељу. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске новости – рубрика “Жички благовесник“ петак, 15. април 2022.

„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1).Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо. Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао, што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега што је открио на Голготи, јесте непрекидна велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити, истрајно, стално. Стећи љубав је главни и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу, да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. А како приступити Богу без љубави? Без тога смо бескрајно далеко од Њега. Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким, љубазним срцем; њима је лакше постићи хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно оним несрећницима који су рођени грубог, суровог срца, мало способних за љубав. Ако се човек родио са кротким срцем, треба још много да издржи, да прође пут страдања на Крсту, да се у његовом срцу блиставим пламеном распламса љубав Христова; он мора и да умножи ову љубав која му је дата. Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13:35). А сад, где је сада љубав, ко ће је наћи у овом светском метежу? Доћи ће страшно време, о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка: „И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24:10-12). Ово видимо у нашем времену, то је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе, издају, у чијим се срцима од љубави нема ни трага. Тешко је, неподношљиво тешко живети, видети да уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас смо доживели тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве злоупотребе закона љубави, какве свет није видео. Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење, истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага, љубав је заборављена. Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина, како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Јер људи у граду – и они крштени, који су некада били хришћани – постали су још немилосрднији, опаснији и од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово, о љубави нико не жели да чује. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, којих има толико около? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа, љубав Христова мора се сачувати у срцима малог стада Христовог, и оне страхоте живота, страхоте неправде, погажене љубави, које видимо свакодневно, треба да нас подстакну да у нашим срцима запалимо свету љубав Христову. Како то учинити, коме се љубав даје? Само онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања, не скрећући са овог пута, ма какво страдање и прогон прети. Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем, иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упорно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу. Како можете да волите људе који нас муче: лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у малој мери. Размислите шта је сажаљење? Ово је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао? Немогуће их је волети чистом, потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ови несрећници на путу смрти. Ако не проклињемо ове људе, испунићемо закон Христов и у односу на њих. Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира, претукли га, смрскали му лобању, поломили му ребра тако да је изгубио свест и неколико пута лежао у манастирској болници? Како је реаговао на разбојнике? Били су ухваћени, предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је, сажаљевао их је и на тај начин их је волео. Такво сажаљење показивало је доста других светитеља. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла. Дакле, сам Бог толерише грешнике, чак је претрпео тако страшног разбојника као што је свети Варвар разбојник, који је убио три стотине људи, а затим се покајао, принео Богу такво покајање какво се не може замислити, и Бог му је опростио, заволео га, чак и добио од Њега дар да чудотвори. Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима, а како се ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а то је такође један од облика љубави. Ако можемо сажаљевати убице, зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима,

Читајући редове који следе, немојте помислити да ширим песимизам у погледу наше стварности. Не, то ми није намера. Штавише, сматрам да ширим једини оправдани оптимизам. Пре неколико дана, колегиница из школе у којој сам запослен, иначе врло фина и добра особа, ми је, са безмало згражавањем, рекла да не може да верује да се у двадесет првом веку, у цивилизованом свету, води, чини се, беспоштедни рат. Била је изненађена када је схватила да сам ја, више од чињенице рата, изненађен њеном изненађеношћу у погледу рата. Вероватно је, на трен, помислила како сам застарелих схватања у погледу свега, па и у погледу ове ситуације. Но, били моји ставови застарели или не, чињеница је да је „цивилизовани“ и „напредни“ свет произвео још један рат, јер није истина да је ово први рат двадесет првог века. А ја сам био изненађен њеном изненађеношћу јер никако нисам у стању да схватим зашто човек двадесет првог века не би водио ратове. Не видим да смо морално узнапредовали, не видим да је мање лицемерја, корумпираности, покварености, ситних и крупних греха, убистава, и хотимичних и нехотичних. Са друге стране, не видим да је више љубави међу људима, више разумевања, више поштења и часности него у претходним генерацијама. Једном речју, можда нисмо гори од њих, али извесно је да нисмо ни бољи. А они су водили ратове… Чему смо се ми могли надати? Још једна значајна напомена. Немојте помислити да злурадо доживљавам тему рата! Рат је једно од најстрашнијих зала која су људи осмислили и у рату увек највише страдају они најнедужнији. Било би добро и да се овај сукоб што пре заврши и да се, ако је могуће, не шири на друге стране. Дакле, да се вратимо теми, суштина моје изненађености над изненађеношћу моје колегинице у погледу рата, је у следећем питању: Откуда мојој колегиници толико поверење у човека двадесет првог века? Толико дуго већ живи у њему да је и те како свесна да смо веома удаљени од колективне светости и да смо веома подложни најразличитијим слабостима. Било ми је сасвим јасно да њено поверење није утемељено у искуству стварног сусрета са људима, већ у наивном оптимизму очекивања „светле будућности“ која нас чека иза ћошка и у коју „само што нисмо упали“. Сви волимо безбрижност и „повишене животне стандарде“, али докле год смо овакви какви смо, једноставно се не можемо надати савршеној срећи на овој земљи. Увек ће неко својом поквареношћу и похлепом хтети више од другога, и служиће се, нечасним и неправедним поступцима… Као хришћанину, јасно ми је зашто је то тако. Наша „палост“ потиче још из раја сладости када смо својом неблагодарношћу и похлепом хтели више него што нам је даровано. Отада смо, сагрешивши у Адаму, закорачили у пределе смрти и греха, и сами се из тих чељусти никако не можемо избавити. И овај рат у Украјини је само потврда чињенице наше палости од Бога – човек је пало биће које потребује покајање пред Богом и спасење Божије. А многи су веровали да када се људи обогате и када постану образовани да ће тада престати зло, али видимо, ни богатство ни образовање нису препрека за људску злобу, а, штавише, злобном човеку и те како могу помоћи да шири своју злобу. Можда постоје људи који овакав мој став доживљавају као нешто превазиђено и застарело, али, нажалост, изгледа да их стварност коју стварамо демантује. Уроњени смо у грех и у смрт и само нас Бог може избавити. Понављам – јасно је да се сами никада нећемо еманциповати ни од греха, а камоли од смрти.   Но, као што рекох на почетку, не пропагирам песимизам. Верујем да је вера у Христа Господа и живот у складу са јеванђелским заповестима Господњим пут којим треба ходити и који нас једини води у „Тихо пристаниште“ Царства Божијег. Дакле, верујем да за нас постоји нешто неупоредиво боље од овога и да ће тамо и стићи, само што ми је јасно да „то боље“ ми сами никада нећемо изградити већ да је то дар који Господ Својом Љубављу дарује онима који су ове животе проводили у духу јеванђелске љубави… Ипак има наде за нас… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 25. март 2022. године

За већину православних хришћана данас, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно строгих правила, уздржавања и прописа. Наше отуђење од стварног Духа Цркве је најчешће одговорно за чињеницу непостојања разумевања да у посту постоји и нешто друго – нешто без чега сви прописи везани за сам пост губе свој смисао. То нешто друго је можда најбоље назвати ,,атмосфером“ или ,,климом“ у коју човек улази, а која је првенствено стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот.  Пост је превасходно простор омекшавања срца, опраштања онима који су сагрешили према нама и борбе за љубав према другима. У духу реченог, сврха поста се не налази у томе да он нас треба да принуди на испуњавање некаквих формалних обавеза, већ да омекша наше срце тако да се оно отвори за стварност духа, да би ми на тај начин, доживели скривену глад и жеђ за заједничарењем са Богом. Пост није само уздржавање од јела и пића,  већ је истински пост одбацивање зла, гнева и живота који није усмерен на Бога – како то лепо каже Свети Јован Златоусти. Будући да многи нису свесни значаја поста за живот хришћанина у овоме тексту ћемо навести неколико примера из Светог Писма који ће нам показати како су те библијске личности који су постиле и телесно и духовно биле у стању да учине изузетне подвиге и да постигну велике циљеве: Боговидац Мојсије се после поста од четрдесет дана, усудио да се попење на на врх горе Синаја и прими од Бога плоче са десет Заповести. Мојсије свакако не би могао имати ту врсту смелости да се приближи врху који се димио од божанског присуства, да се претходно није наоружао, односно припремио постом (2 Мој. 19, 10-21); За чувеног пророка Самуила можемо рећи да је био плод поста. Његова мајка Ана, након периода дугог поста, обратила се молитвом Богу, молећи Га да се смилује на њу и подари јој дете, које ће она Богу и посветити (1 Сам. 1, 11-13). И Бог је услишио њену молитву. Пост је био тај који је и чувеног судију и јунака древног Израиља – Самсона – чинио непобедивим. Његови родитељи су га добили после периода поста и молитве и он је одрастао у атмосфери поста заветовавши се Богу да неће пити вина ни ракије (Суд. 13, 3-7). И док је Самсон живео на такав начин са лакоћом је савладавао хиљаде Филистејаца, рушио капије градова, голим рукама задавио лава (Суд. 14, 5-6). Међутим, чим је преко Далиле напустио пост и окренуо се ка пијанству и блуду, био је заробљен, ослепљен и исмејан од стране својих непријатеља (Суд. 16, 21-27); Након поста од четрдесет дана, Свети пророк Илија се удостојио да се сретне са Господом лицем у лице (1 Цар. 17, 2-13). Такође, он је после поста и молитве васкрсао умрло дете и учинио да киша не пада три и по године изазвавши сушу како би свој народ упутио на покајање и исправљање грехова, а самим тим и на живот супротан разврату и безакоњу који су пре тога водили (1 Цар. 17, 14-16); Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Тј. гладни лавови у јами у коју је пророк Данило по казни бачен, видевши истинског угодника Божијег, нису га растргли.  (Дан. 6, 16-22); Живот часног Претече и Крститеља Господњег, Светог Јована, био је  непрекидни пост. Он није имао ни кревет, ни трпезу, ни имање, ни стоку, ни залихе хране, нити било шта од онога што се сматра неопходним за живот. Но управо због начина живота који је водио, Свети Јован је од стране самог Господа Исуса Христа посведочен као највећи човек који је од жене рођен; Свакако, за све хришћане, највећи пример вођења врлинског живота јесте Господ Исус Христос, који је и Сам тек након четрдесетодневног поста, започео своју спаситељску делатност на земљи. Из ових примера се може видети да је за истински живот по Богу неопходна борба са својим телесним прохтевима, али и са духовним слабостима. Наш народ је народ који поново треба да постане народ који је свестан неопходности поста у свом животу. Јер, нажалост све чешће слушамо нашу браћу и сестре који се поносе што су постили читаву седмицу и потом се причестили. Међутим, никако не смемо заборавити да је Велики пост период који траје, не седам дана, већ четрдесет девет дана. Постити само једну седмицу, наликовало би рецимо нашем путовању колима ка Београду. Ако желимо стићи до Београда нећемо своје путовање прекинути у Мрчајевцима већ ћемо прећи читав тај пут. За крај, навешћу лепе речи Светог Јована Кронштатског: ,,Пости и моли се, и остварићеш велика дела“. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. март 2022. године  

Ових дана смо сведоци тужних дешавања која долазе из, нама братских земаља, православне Украјине и Русије. Слике страдања и избеглиштва народа свакодневно су на екранима док се ми у Србији присећамо сличних догађаја из деведесетих година и саосећамо се са недужнима. Са друге стране неприметно допиру вести да су слична ратна дешавања могућа и на другим крајевима света. Чини нам се да је свету данас можда више више него претходних година потребан мир. У Светој Божанственој Литургији коју наша Црква савршава од самих својих почетака, непрестано се изговарају молитве и прозбе за готово све потребе верног народа. Међу првим молитвама налазе се управо оне прозбе које нас упућују на мир. Мир који је првенствено плод Светог Духа у вернима, а потом и мирно стање у установи Цркве и у целом свету. Прво што нам је неопходно да би смо стали пред Бога јесте мир. Да имамо мир прво у нама, а онда и између нас. На Светој Литургији много пута ћемо чути свештеника да даје мир и да говори: Мир свима. Сваки даривање мира у Цркви је упућивање на мир који нам је Христос даровао. ,,Мир Свој дајем вам, не дајем вам га што вам свет даје“(Јн. 14,27), говори Господ у Светом Јеванђељу. Црква се непрестано моли за мир који нам ,,Христос даје“. Мир као плод Светог Духа у нама и међу нама, другачији је од мира о коме људи говоре политички и дипломатски. Мир који иштемо ,,одозго“ неопходан нам је за спасење душа наших. То је прва и највећа корист, спасење. Да остваримо циљ у који верујемо, а то је спасење душа наших. Тај мир је, пре свега, ,,вишњи мир“ душа наших, тј. наше унутрашње стање , као што видимо у молитви Цркве, коју изговара Епископ над оним који ступа у црквену службу: ,,Душе наше устрој ка сваком благопоретку и стању мира, да једни друге прихватимо у истинском и нелицемерном смирењу“. Истинско и нелицемерно смирење, које чини да прихватимо један другога, рађа у нама мир, који је плод Духа Светога и води ка, како каже ова молитва, ,,сваком благопоретку и стању мира“. То је мир љубави и опраштања, а не само толеранција. А то значи да се тај мир као плод Духа дарује ономе ко се бори за њега, тј. ономе ко се труди да воли и да опрости. Међутим, савремени миротворци желећи мир у свету заборављају да је за истински мир неопходно и узрастање у љубави према конкретном човеку – према своме комшији, рођаку, познанику. Многи се залажу за мир у свету, али немају овакав мир у својим личним животима – воле читаво човечанство, али својим очима не могу да погледају своје прве комшије. Они хоће прво  да среде свет, а после себе саме. Док они који заиста желе добро свету , почињу од мира у Богу и од себе. Па опет ми Хришћани смо свесни да не живимо изван овог света и да нам је неопходан не само наш унутрашњи мир већ и мир свега света. Црква је и на земљи, иде заједно са светом и труди се да га преобрази, и да га одведе у живот Будућег века. Зато се ђакон у трећој прозби моли: ,,За мир свега света, за постојаност Светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“ Она се моли за мир света од кога зависи и њен мир. Постојаност и непоколебивост Помесних Цркава, то јест, стабилност, мирно стање зависе од мира света. Управо због тога као што политичка и друштвена превирања, побуне и ратови, никада нису добри ни за кога нису ни за Цркву. Зато је мир, по речима Владике Николаја, благословено стање за Цркву, за који се ми готово свакодневно молимо, да нам га Господ не ускрати. У својој историји Црква памти бројне прогоне када је насушна потреба била да се успостави мир. Чини ми се да оно што се данас збива на појединим местима у многоме подсећа на та времена. Гледајући и саосећајући се са оним што се у свету дешава схватамо колико нам је заправо неопходан мир али опет, понављам, не само мир ,,који нам свет даје“. У овим несрећним дешавањима по нашу браћу и сестре православне у Украјини и Русији ми саосећамо са њима и умножавамо своје молитве Господу Сведржитељу да нам подари толико неопходан мир. Они који су однеговали бисере светитељства ,молитвенике пред Богом за сав свет, који су ризница благодатних дарова Духа Светога, дубоко верујем да ће превазићи све немире и несугласице и поново успоставити контролу љубави и мира. А док се то не догоди ми ћемо особито у овим данима Часног и Великог поста, непрестано изговарати молитву: ,,За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. март 2022. године  

…

Један хришћанин по имену Ђорђе имао је проблема са суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори, а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га преда суду. Али Ђорђе се прво упутио код свога духовника, старца Силуана, да потражи од овога благослов за то. Саслушавши исповест свога чеда, старац Силуан му рече: ,,Чини како желиш, дете моје. Али, хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.“ Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, старац поче да говори:„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим„. На ове последње речи старца Силуана, Ђорђе повика: ,,Али старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?“ А старац му одговори: ,, Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.“ Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Старчеве речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи, и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана: – „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Иако настала пре много векова ова прича Светог Силуана је актуелна и данас. Нарочито у недељу пред Часни Пост, коју већина нас назива ,,сиропусном“ уместо недељом праштања. То је тужна слика наших приоритета. У временима када депресија и равнодушност све више узимају маха, људи као да су изгубили способност праштања. Све је  данас ,,лакше“ него изрећи или прихватити извињење. А управо ова способност праштања чини нас који себе називамо хришћанима посебним у односу на припаднике других религија. Врлину праштања Господ наш Исус Христос истиче на више места у Св. Јеванђељу. Најпре у Беседи на Гори окупљеним Јеврејима Христос говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5:23-24). Затим у горе поменутој молитви Оче наш: ,,и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15).“ На питање апостола Петра: колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Исус одговара : Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам(Мт. 18:21). Коначно, Господ Исус је током свог страдања на Голготи ове свете речи потврдио на делу. У тренутку када прикован на крсту стоји међу разбојницима и када слуша ругања и подсмех од присутних људи, Он моли Оца свога Небеског: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23:34).“ Тако чини Онај који је Једини без греха. Онај који је осуђен на најсрамнију казну без икакве кривице. Каква онда оправдања и изговоре да не опростимо своме ближњем тражимо ми грешни! Ако је љубав коју имамо међу собом оно по чему ће свет познати  да смо ученици Христови, онда је праштање главни показатељ те љубави. Црква је Недељу праштања ставила непосредно пред Велики Пост да јасно покаже како праштање има приоритет у односу на пост. Узалуд нам је да постимо, молимо се, па чак и да се причешћујемо, ако нисмо у стању да опростимо једни другима. Једна од молитава пред приступање Светом Причешћу гласи: ,,Човече, желећи да једеш Тело Господње, приступи са страхом, да се не опечеш, јер је огањ. Пијући пак божанску Крв ради заједнице с њим, најпре се помири са онима који су ти што нажао учинили. Онда смело једи Тајанствено јело (Молитвено правило пред Свето Причешће).“ Као што видимо, праштати не значи само прихватити, већ и измолити опроштај. Ово последње је много теже од првог. Нарочито је тешко онда када попут онога Ђорђа из приче, осећамо да уопште нисмо криви за лош однос са ближњим. Да бисмо замоли свога брата за опроштај, прво морамо постати свесни својих грехова, а пре свега своје грешности. То не може учинити неко  ко попут лицемерног фарисеја, себе сматра бољим од осталих људи на свету, већ само онај који као самопрекорни цариник вапи к Богу: ,,Боже, милостив буди мени грешноме!“ Нема човека да живи, а да не греши. Нисмо ништа мање грешни од оних с којима смо у завади. И нама и њима треба спасење од греха и смрти. Ако сматрајући себе правичним, а ближњег кривим не желимо да се помиримо с њим, ничиме се нећемо моћи оправдати када изађемо пред Суд Божији. Баш као што рече Господ у својој Беседи на гори: ,,мири се са супарником својим(тј. оним с ким си у завади) брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну.“(Мт. 5:25-26) Са друге стране, не смемо дозволити себи ни да ,,дигнемо руке од својих ближњих.“ Христов одговор на Петрово питање није математички прорачун нити законска норма, већ опомена да увек верујемо у нов почетак и препород душа наших ближњих. Другим речима, Господ хоће да нам каже да не постоји ,,непоправљива“ особа и да сваком ко се о нас огреши и замоли опроштај. морамо дати нову шансу. Грешнике који се кају Бог дочекује раширених руку и прави од њих светитеље. То најјасније сведоче примери светих краљева и царева јудејских Давида и Соломона али и наших Светих Немањића. Кад безгрешни Господ са радошћу прихвата сваког блудног сина који му

Сваке вечери, након одласка супруга на спавање, једна трудница редовно је радила вежбе дисања и пратила ТВ серију Mash (Каша). Насловна тема серије постала је за њу сигнал да треба да се опусти. Заборављала је стрес тога дана, несугласице са супругом и друге проблеме које живот носи. Тада се заиста осећала срећно. Шест месеци по рођењу сина приметила је нешто необично. Шта год да је син радио, када је на телевизији пуштана насловна тема серије, застао би и пажљиво окретао главу и усмеравао пажњу. Чак и касније, са две године, дете је понављало исту радњу – као да се сећа серије коју није могао видети. Пренатална психологија је још двадесетих година прошлог века утврдила да беба може да чује у мајчином стомаку. Експериментално је показано да дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику. Др Томас Верни, један од пионира у овој области, наводи пример бебе чија се мама бавила рок музиком и, док је била трудна, желела је да сними рок албум, због чега је доста времена проводила у студију. Дете је свој протест изражавало шутирајући је у стомак. Резултат је био напрслина на једном од доњих ребара мајке. С друге стране, потврђено је низом експеримената, да пуштање класичне музике, посебно Моцарта и Вивалдија, прија деци, тада се понашају као да плешу, покрети су им ритмични и чини се да уживају. Треба напоменути да музику треба пуштати тихо, и то у оним моментима када је беба будна, а то је тек преко десет процената њеног боравка у материци. Иначе, преко осамдесет процената времена које проведе спавајући беба и сања. Наука је тек у прошлом веку захваљујући савременој технологији дошла до сазнања о којима се већ вековима говори у православној теологији, од Старог преко Новог завета, дела Светог Григорија Ниског из четвртог века и многих других светих отаца Цркве, па све до преподобног грчког старца Порфирија Кавсокаливита – дете је од зачетка целовито психофизичко биће, а пренатални развој је камен темељац даљег развоја! Беба у мајчином стомаку је не мање човек него када изађе из стомака! У седмој недељи већ је могуће осетити покрете детета, иако оно тада има свега два до три центиметра. У трећем месецу развијају се тактилни осећаји за додир и бол. У четвртом чуло мириса и укуса, док у петом почиње да се развија слух. У шестом месецу дете већ почиње да трепће. Иако у седмом месецу почиње да се развија централни нервни систем, дете може да памти и пре тога путем такозваног ћелијског памћења. Дакле, није неопходно, како се раније веровало, да ћелије нервног система буду мијелизоване, што је сматрано предусловом памћења. Дететове ћелије могу да памте на имплицитан, рудиментарнији начин. Оно што је посебно важно: деца у стомаку могу да осећају емотивно стање мајке и да прецизно детектују промене које имају важан утицај на њихов развој. Иако не знају значење речи, памте њихову емоционалну обојеност. Протођакон др Драган Стаменковић наводи пример који показује да дете може да добије чир на дванаестопалачном цреву уколико је мајка дуже време била под стресом! Занимљив је експеримент научника Либермана. Замолио је труднице које су имале навику пушења цигарета да учествују у експерименту. Било је потребно да три дана не конзумирају дуван. Међутим, након једног дана донео им је на послужавнику неколико цигарета и рекао да уколико желе ипак могу да запале. Њихов мозак био је повезан са дететовим путем електроенцефалографа. На саму намеру мајке, чак и пре него што је дохватила цигарету, дешава се промена у можданим таласима. Истраживач је сматрао да дете препознаје мајчину намеру и буни се против навике која обома штети. Ултразвучни снимак такође показује да дете осећа стрес у моментима када мајка уноси токсичну материју. Дакле, није важно само шта трудница једе и пије, већ и шта осећа и мисли, у каквим је односима са ближњима, да ли жели дете и сл. Хормоналне промене региструју неспокојство мајке, њено тело производи хормон који преплављује дете и утиче на развој мозга. Током трудноће, ниво хормона се увећава и до деведесет хиљада пута. Као што мајка утиче на дете, тако и нерођено дете врши утицај на мајку, те ће трудноћа зависити од детета које носи. Оно је препуно матичних ћелија, тзв. микрохимера, које преко плацентне баријере одлазе у крв мајке. Могу да уђу у било које ткиво и доведу до његовог потпуног оздрављења! Пронађене су у ранама царског реза, где су вероватно стигле како би убрзале зарастање. Чак је утврђено да је ћелијски саобраћај двосмеран, тако да заостале ћелије претходног детета могу да пређу на нови фетус кроз плаценту утичући на млађу браћу и сестре. Као што микрохимере могу да буду оздрављујуће, тако могу бити и погубне за мајку – изазивајући карциноме или аутоимуне болести. Поуздано се не зна зашто је то тако, али је могуће да зависи од односа мајке према детету. Статистички подаци из СР Немачке из 1973. године које наводи професор Јеротић могу се тумачити у том светлу. Наиме, од десет хиљада у браку зачете деце, 217 је умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Професор сматра да поред других бројних разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је у ванбрачним односима било жељено). Наравно, не треба занемарити улогу очева и других ближњих у трудноћи, од чијих ће ставова и односа према мајци великим делом зависити како ће се она, а самим тим и дете осећати. Дете усваја и осећа став мајке према себи и став мајке према животу и њен начин живота утиче на дете. Овде наведени примери и подаци нам јасно показују колика се одговорност налази пред родитељима. Њихов живот, њихове бриге и стресови, њихова задовољства, њихова љубав и пажња су толико значајни да утичу на формирање детета и пре него што се оно роди. Треба живети истинским животом и на прави начин, не само због нашег благостања, већ и услед одговорности за своју децу. А, верујем да се одговор на питање шта је истински

У радости празника Сретења Господњег изашао је из штампе нови јануарско-фебруарски 383. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Новомученици Црквеˮ. Садржај новог броја почиње уредничким уводником у коме презвитер Оливер Суботић чини осврт на богослужбену радост Божића указујући да радост празника Рождества Христова садржи и свештени спомен на прве мученике, о чему сведочи прослављање празника Светог првомученика и архиђакона Стефана, Светих двадесет хиљада мученика никомидијских и Светих четрнаест хиљада младенаца витлејемских, као и да српска савремена историја сведочи о мученичком страдању више стотина хиљада мученика јасеновачких, међу којима на десетине хиљаде деце.   Редакција доноси интегрални текст Светосавске беседе г. Оливера Антића, амбасадора Републике Србије у Португалији, текст катихете Бранислава Илића под насловом: „Значај верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њојˮ. Читаоци првог броја у 2022. години имају прилику да се поуче кроз разговор са презвитером Николом Мићаковићем, парохом при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, о значају богослужења, црквеног песништва и појања. Следи превод са руског (Небојше Ћосовића) разговора са архимандритом Јануаријем (Илијевич) на тему „Где је савремена литература која би показала радост Царства Божијег овде и сада?ˮ Др Александар Милојков за рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ пише на тему „Онтологија и етика – (не)стварности личностиˮ, док ђакон Владимир Пекић пише на тему „Мучеништво – савремено сведочење хришћанске вереˮ. Следи текст митрополита Калиста Вера под насловом „Семе Цркве: мучеништво као свеопшти призивˮ. О Светом свештеномученику Јоаникију Црногорско-приморском пише протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, а Маријана Пилиповић пише о Светој новомученици Босиљки из Пасијана. Велики број занимљивих текстова налазе се у новом броју „Православног мисионараˮ, који се може купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама. О начину претплате могуће је информисати се путем електронске адресе pretplata@spc.rs  или на misionar.spc.rs. Извор: www.spc.rs