Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање на Златибору
У понедељак 8. јануара, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, евхаристијским сабрањем у Храму Преображења Господњег на Златибору началствовао је протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Храма Св. Марка у Ужицу, уз саслужење протојереја Дејана Војисављевића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору, протојереја Давида Селаковића, ђакона Бојана Мијаиловића и ђакона Ненада Срећковића. Након Литургије, у сали парохијског дома, отац Милић је одржао предавање на тему: ,,Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића.“ Познати стихови песме о Божићу из „Горског вијенца“ инспирисале су нашег предавача да упореди телесни вид са духовним видом. Наводећи примере појединаца који су рођени слепи, истакао је да је у сусрету са њима осетио више духовне радости него у свима нама који смо на први поглед „мало здравији.“ Бог је димензију духовне радости свесно и намерно распоредио тако да је не ускрати онима који су у телесној невољи. Говорећи о Тајни Божића, отац Милић је истакао да загрљај Бога и човека у личности Христовој јесте загрљај спасења. Исус Христос је дошао у свет, постао једнак нама у свему осим по греху. У Њему су сједињене божанска и људска природа несливено, нераздељиво, непроменљиво и неразлучно. Ма колика љубав да је између две личности, рецимо супружника, та љубав не може једно другом даривати живот вечни, то може само Христос који нас уводи у Царство Небеско. Заблагодаривши Богомладенцу Христу на сваком дару, литургијска заједница при нашем храму се захвалила оцу Милићу на богонадахнутом предавању. Ђакон Ненад Срећковић
Бадње вече и божићна прича у Врби
У порти парохијског храма у селу Врби молитвено је прослављено Бадње вече, службом коју је предводио парох јереј Ивица Тадић уз учешће великог броја мештана. Као поклон мештанима и гостима у ишчекивању Божића, ученици петог један одељења ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе, уприличили су нову божићну причу са поруком о вредности и најскромнијег, али искреног дара љубави, како према новорођеном Христу, тако и према сваком ближњем. Пред бројним гостима и мештанима у порти храма у Врби извели су игроказ“ Дарови Богомладенцу“ уз певање српских божићних песама. Уз подршку вероучитеља и свештеника осмишљен је и велики вертеп, где је сценски дочаран моменат Свете Обитељи у окружењу пастира и анђела. Ученици су према божићном кондаку Светог Јована Дамаскина извели улоге: земље, звезде, мудраца, анђела и пастира као оних који у светој ноћи дарују Богомладенца. Сви присутни гости су са великом пажњом и достојанствено после повечерја у храму испратили и овај труд ученика. На радост свима и у славу новорођеног Сина Божијег! Вероучитељ Милан Милутиновић
Бадње вече у Сирчи
У суботу 6. јануара 2024. године, у Цркви Светог Илије у селу Сирча, прослављено је Бадње вече, навечерје празника Рођења Христовог. Након вечерње службе, парохијски свештеник јереј Стефан Медар је у присуству верног народа освештао бадње дрво, које је потом упаљено у порти храма. Вечерњој служби и паљењу бадњака присуствовао је и велики број деце школског узраста. Ученици ОШ ,,Јован Цвијић“ су заједно са својим вероучитељем Филипом Зеленовићем традиционално певали божићне песме, које су научили на часовима Верске наставе: ,,Божић, Божић, благи дан“, ,, Ој бадњаче, бадњаче“, ,,Витлејеме, славни граде“, док су деца виших разреда певала песму ,,Ми смо деца неба“. Након што су отпевали песмице, деци и свима присутнима отац Стефан је приредио пригодно послужење. Да и ми, попут мале деце, чиста и радосна срца дочекамо празник Рођења Богомладенца Христа и заједно ускликнемо: ,,Мир Божји, Христос се роди!“ Вероучитељ Филип Зеленовић
Божићна честитка Епископа жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира и љубави, слоге и саборности, певајући са анђелима и пастирима витлејемску песму: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“. Нека ови стихови и радост Празника одагнају од нас тугу, страх и неизвесност и нека се вером и искуственим знањем у нашим срцима настани охрабрујућа чињеница, да је Богомладенац Христос, оваплоћени Бог, са нама увек и довека и да нас никада неће оставити без свога старања и заштите. Са оваквим жељама и мислима призивамо благослов Божији да се у вас и ваше домове уселе мир, радост, здравље и свако духовно добро. Нека је Богом благословено наступајуће Ново 2024. лето милости Господње. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, ЕПИСКОП ЖИЧКИ ЈУСТИН О Божићу, у Краљеву
Божићна посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Данас се рађа Син Божји Јединородни,Сјајност славе Његове, Обличје бића Његоваи вечности Његове, Очев израз и Реч,Онај кроз Кога је и векове створио,кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво(Свети Јован Дамаскин). Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека. Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8). На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац: „Дјева данас Надсуштога рађаи Земља пећину Неприступноме приноси;анђели, заједно с пастирима, славослове,а мудраци, заједно са звездом, путују,јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.” Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга”
Божићни циклус предавања у Ужицу
„Волети њега више од свега“ наслов је предавања које су одржали протојереј Душан Томић и ђакон Бојан Мијаиловић, свештенослужитељи најстарије ужичке Цркве. Овим предавањем завршен је циклус божићних предавања при Цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу. У првом делу предавања ђакон Бојан Мијаиловић је слушаоцима предочио да савремени човек у себи и данас носи елементе паганског и старозаветног. Указавши на чињенице да је политеистички пагански човек био везан за природу, Бога је доживљавао као вишу силу и безличну појаву и био је изразито ксенофобичан. Такође, сујеверје, гатање и потреба за амајлијама део су паганског у нама. Старозаветни човек је кренуо корак унапред јер почиње да исповеда веру у једног Бога. Бог се човеку открива, Бога ословљавају са ЈАХВЕ. Старозаветни човек одбацује гатање и врачање кроз седму Божију заповест „Не чини прељубу“ која представља варање самог Бога. Превазилажење ксенофобије кроз причу о Рути, одбацивање људског жртвоприношења Аврамовим примером на брду Морији, 103. псалам као пример слављења Творца а не творевине, само су неки обриси духовне зрелости старозаветног човека у односу на паганског. У другом делу предавања протојереј Душан Томић указао је да рођењем Христа долази до јединственог космичког догађаја кроз који Бог постаје Личност. Тиме се превазилази и преображава оно паганско и старозаветно а човек добија прилику да следећи заповести „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим“ и “ Љуби ближњега свога као себе самог“ и сам постане вечан, тј. испуни потенцијал бесмртности. Протојереј Душан Томић указује да је Нови завет јединствени покрет ка вечности јер не само да је новозаветни Бог Личност већ је Он и Љубав. Химна Љубави светог апостола Павла и богословље Павла Флоренског само су неки од примера које смо чули. Своје излагање протојереј Душан Томић завршио је речима да крајњи исход у заједници нас са Богом не зависи од Господа јер је он унапред себе дао и он својом пуноћом излива своју љубав на свакога од нас једнако, какав ће бити исход тог заједништва зависи искључиво од нас. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности
Божићни број часописа Жички благовесник (јануар-март 2024)
Најављујући празник Рођења Сина Божијег међу људима, нови број Жичког благовесника (јануар-март 2024) читаоце сусреће одевен у празнично рухо – на предњој корици је икона Богомладенца Христа, а на задњој пророк Михеј са чувеним речима о Витлејему као месту рођења Христовог (Мих 5, 2). Садржај часописа отварају три текста на теме везане за овај празник. Прва два текста долазе из пера Светог Макарија Великог и Светог Марка Подвижника, представљајући наслеђе филокалијског богословља у најранијем периоду настанка овог свештенобогословског Предања. У њима се богомудрим словима исписују поуке које догађај Рођења Христовог тумаче као дело почетка домостроја спасења нашег, али и израз крајњег смирења Христовог и љубави Његове према човеку и свету. На ове текстове, надовезује се текст јереја Александра Ђуричића, пароха креманског, који пише о Исусу као обећаном Месији, Кога су многи нараштаји очекивали, а испуњење свих нада се десило у витлејемској ноћи када је Спаситељ света рођен. Текст је осмишљен на тај начин да предочава читаоцима израиљска очекивања најбоље осликана кроз старозаветна пророштва, али и очекивања многобожачког света који је вапио за неком коренитом друштвеном променом и бољим данима. Све ово се уобличава кроз тумачење космичког значаја Рођења Христовог. У рубрици Богословље и историја, катихета Бранислав Илић пише на важну и недовољно познату тему из литургијског богословља – „Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај“. У тексту указује на везу овог чина са Светом тајном крштења: „Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних).“ Текст изобилује увидима из историјских извора и светоотачких списа, па на веома јасан начин приближава смисао овог догађаја који често изазива практичне недоумице, јер се не савршава тако често као остала молитвословља Цркве. У тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“, историчар Драган Драшковић наставља причу из прошлог броја о историјату овог древног манастира, али овога пута везану за време Светог Владике Николаја (Велимировића). Наводећи драгоцене изводе из беседа које је Свети Владика произносио у различитим приликама, упознаје нас са вишестраном личношћу овог Архијереја, који се о народу старао како као духовни пастир, тако и као веома мудар и далековид савременик великих друштвених и политичких изазова у нашем народу. На ову причу се тематски надовезује и текст Марка Пауновића који пише о симболици пресечених стабала у краљевачком спомен парку посвећеном жртвама нацистичког стрељања у Краљеву 14. октобра 1941. године. Указује и на фреску која је посвећена страдању ових новомученика српског рода, а налази се у Храму Светог Василија Острошког на Кованлуку. Рубрика Путем Светог Саве састоји се о два текста која на различит начин приказују сложени лик великог угодника из нашега рода. Др Миша Ђурковић га приказује као конститутивни стуб наше народности у просветном, законодавном и дипломатском смислу. Завршава са позивом да се данас окренемо светосавским вредностима који живе кроз дух наше Цркве. Психолог и психотерапеут Александра Димитријевић пише о психолошким аспектима светосавске личности, сагледаним кроз важан процес идентификације, који од примарних фаза из родитељског дома, траје кроз различите секундарне идентификације у друштвеним односима са којима се појединац суочава. Позивајући се на референтну литературу која представља увиде стручних, али и православно утемељених аутора, усмерава читаоце ка изворном етосу нашег народа који је светосавски уобличен. У рубрици Савремени т(р)агови капетан-јереј Владан Вуковић, војни свештеник Команде 2. бригаде КоВ, у тексту „Отац и његов идентитет“ констатује општу кризу друштвених вредности у савременом свету. Истиче да је породица као основна ћелија друштва угрожена, те да је неопходно разумевање разлога који су до тога довели. На првом месту истиче важност улоге оца, њену црквену и културну утемељеност. Уз многобројне корисне увиде, закључује: „Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.“ Ана Јаковљевић дипл. дефектолог-олигофренолог, у тексту „ Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ уз званичне статистике везане за овај здравствени проблем износи примере добре праксе који се тичу црквене мисионарске делатности. Такође, даје и важне смернице за подухвате који би могли уследити у будућности. У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише на тему чувене приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут са оцем на јутрење“. Овога пута, у центру пажње је Марица, која као изворни лик мајке и стуба породице, својом љубављу, трпљењем, праштањем и несебичношћу, враћа на прави пут супруга Митра који се одао коцкарском пороку. Сцене у којима се она моли Богу као једином који може да помогне у најтежим тренуцима, још једно су снажно сведочанство о религиозности коју сведочи стара српска приповедна литература. У наставку, доносимо пред читаоце садржајан интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је за Жички благовесник водио протојереј Александар Р. Јевтић. Отац Оливер, осведочени вредни прегалац на њиви Господњој, са компетентним знањима из области савремених технологија, одговара на питања везана за савремени изазов вештачке интелигенције (AI). Неслућене размере употребе и злоупотребе које се отварају кроз развој најновијих дигиталних технологија, остављају затеченим, збуњеним, али и забринутим, не само необавештене, већ и веома стручне појединце. Указивањем на историјат развоја, технолошке одреднице, али и правне и етичке оквире који у великој мери касне за овом најпрофитабилнијом области за улагања садашњости и будућности, отац Оливер помаже да њене тенденције разумемо, и поручује: „ да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор.“ Истиче да страх и песимизам нису решење, већ да је неопходно одговорно понашање помесних Цркава кроз промишљање и критичко сагледавање сопствених и других позиција, како би се допринело што бољем сагледавању предности и мана које савремене технологије доносе. Рубрику Веронаука отварају мисли и цртежи ђака трећака из ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, настали на часовима Веронауке са вероучитељицом Александром Малешевић, а на
Ученици из Гуче на снимању Божићне песмице у Београду
Чланови Литургијске секције СШ ,,Драгачево“ и ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ учествовали су у снимању Божићне песме, у оквиру православне, духовно-мисионарске и културно-просветне акције ,,Обновимо себе – глас Србије“. Текст за ову песмицу која слави Христа и Богомајку, написала је Маја Ковачевић, директорка поменуте акције, а музику је компоновала Ана Ивановић, диригент хора Храма Светог Георгија на Бежанијској коси. У овај пројекат укључено је мноштво људства, међу којима и многобројни верујући глумци и певачи, као и чланови хора Храма Светог Георгија на Бежанијској коси, који су своје време издвојили да подрже ову мисионарску акцију и укључе се у слављење Господа, ради Оваплоћења Његовог, Снимање спота је за ученике из Гуче представљало значајно искуство. Пре почетка снимања, уз стручно вођство, ученици су обишли Храм Светог Саве, крипту Храма, као и гробницу Његове Светости блаженопочившег патријарха српског господина Иринеја. Снимање је одржано на галерији Храма, а сам приступ том делу овог велелепног здања изазвао је одушевљење код деце. Након снимања, ученици су слободно време провели у Кнез Михајловој улици, а у Гучу су се вратили у касним вечерњим часовима. У Београд су путовали у пратњи вероучитеља Дарка Стевановића, а финансијер и организатор пута било је Удружење ,,Драгачевско Сунце“. Нека би Господ дао да наши ученици наставе ходити стазама праведности, славећи Господа и имајући љубав међу собом! Линк ка песмици – https://youtu.be/mP3dofd9Bh0?si=D4WhiQf50Llr5ZJl Дарко Стевановић, вероучитељ
Преминуо проф. др Србољуб Живановић, један од најистакнутијих истраживача геноцида у НДХ
После краће болести, проф др. Србољуб Живановић, један од најистакнутијих истраживача геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору НДХ, преминуо је у понедељак у Лондону. Рођен је 1933. године у породици жељезничког чиновника у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1959. године као један од најбољих студената. Године 1964. постао је један од најмлађих доктора наука у СФР Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији и биоантропологији, наводи РТРС. Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Неуморно се залагао за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске. Награду „Растко Петровић“ добио је за књигу Јасеновац, а нoсилац је и меморијалних плакета и награда удружења преживеле деце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске. Суоснивач је Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст са седиштем у Лондону, као и Председник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна Скупштина РС 2015. године. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког Друштва Велике Британије (Royal Anthropological Society of Great Britain), као и за члана Краљевског Медицинског Друштва (Royal Society of Medicine). Био је члан многобројних међународних стручних удружења, као и члан Међународне Словенске Академије наука, културе, образовања и уметности, те Академије наука Републике Српске. Највећи део свог радног века провео је као редовни професор на једном од најстаријих медицинских факултета на свету, Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону (Barts and the London School of Medicine and Dentistry, University of London). Био је гостујући професор на неколико универзитета у свету, укључујући Универзитет у Оксфорду, као и универзитете у Србији, БиХ, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји. Aутор је преко 30 књига од којих је књига „Болести древних људи“ постала приручник из области биоантропологије широм света. Објавио је преко 150 научних радова у стручним и академским часописима, укључујући и чувени журнал Nature са радом о Ђердапским скелетним серијама. За свој рад одликован је многим домаћим и међународним наградама. За животно дело у унапређивању науке у пољу медицине одликован је престижном Маркизовом наградом „Ко је ко у свету 2020. године.“ Блаженопочивши Патријарх српски Герман, одликовао га је Орденом Св. Саве за антрополошка испитивања у Манастиру Копорин (мошти Св. Деспота Стефана Лазаревића). Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Лондону, а комеморације ће се одржати у Бањалуци, Београду и Лондону. Датуми ће бити накнадно објављени. Извор: ртс.рс
Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање на Златибору
У понедељак 8. јануара, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, евхаристијским сабрањем у Храму Преображења Господњег на Златибору началствовао је протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Храма Св. Марка у Ужицу, уз саслужење протојереја Дејана Војисављевића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору, протојереја Давида Селаковића, ђакона Бојана Мијаиловића и ђакона Ненада Срећковића. Након Литургије, у сали парохијског дома, отац Милић је одржао предавање на тему: ,,Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића.“ Познати стихови песме о Божићу из „Горског вијенца“ инспирисале су нашег предавача да упореди телесни вид са духовним видом. Наводећи примере појединаца који су рођени слепи, истакао је да је у сусрету са њима осетио више духовне радости него у свима нама који смо на први поглед „мало здравији.“ Бог је димензију духовне радости свесно и намерно распоредио тако да је не ускрати онима који су у телесној невољи. Говорећи о Тајни Божића, отац Милић је истакао да загрљај Бога и човека у личности Христовој јесте загрљај спасења. Исус Христос је дошао у свет, постао једнак нама у свему осим по греху. У Њему су сједињене божанска и људска природа несливено, нераздељиво, непроменљиво и неразлучно. Ма колика љубав да је између две личности, рецимо супружника, та љубав не може једно другом даривати живот вечни, то може само Христос који нас уводи у Царство Небеско. Заблагодаривши Богомладенцу Христу на сваком дару, литургијска заједница при нашем храму се захвалила оцу Милићу на богонадахнутом предавању. Ђакон Ненад Срећковић
Бадње вече и божићна прича у Врби
У порти парохијског храма у селу Врби молитвено је прослављено Бадње вече, службом коју је предводио парох јереј Ивица Тадић уз учешће великог броја мештана. Као поклон мештанима и гостима у ишчекивању Божића, ученици петог један одељења ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе, уприличили су нову божићну причу са поруком о вредности и најскромнијег, али искреног дара љубави, како према новорођеном Христу, тако и према сваком ближњем. Пред бројним гостима и мештанима у порти храма у Врби извели су игроказ“ Дарови Богомладенцу“ уз певање српских божићних песама. Уз подршку вероучитеља и свештеника осмишљен је и велики вертеп, где је сценски дочаран моменат Свете Обитељи у окружењу пастира и анђела. Ученици су према божићном кондаку Светог Јована Дамаскина извели улоге: земље, звезде, мудраца, анђела и пастира као оних који у светој ноћи дарују Богомладенца. Сви присутни гости су са великом пажњом и достојанствено после повечерја у храму испратили и овај труд ученика. На радост свима и у славу новорођеног Сина Божијег! Вероучитељ Милан Милутиновић
Бадње вече у Сирчи
У суботу 6. јануара 2024. године, у Цркви Светог Илије у селу Сирча, прослављено је Бадње вече, навечерје празника Рођења Христовог. Након вечерње службе, парохијски свештеник јереј Стефан Медар је у присуству верног народа освештао бадње дрво, које је потом упаљено у порти храма. Вечерњој служби и паљењу бадњака присуствовао је и велики број деце школског узраста. Ученици ОШ ,,Јован Цвијић“ су заједно са својим вероучитељем Филипом Зеленовићем традиционално певали божићне песме, које су научили на часовима Верске наставе: ,,Божић, Божић, благи дан“, ,, Ој бадњаче, бадњаче“, ,,Витлејеме, славни граде“, док су деца виших разреда певала песму ,,Ми смо деца неба“. Након што су отпевали песмице, деци и свима присутнима отац Стефан је приредио пригодно послужење. Да и ми, попут мале деце, чиста и радосна срца дочекамо празник Рођења Богомладенца Христа и заједно ускликнемо: ,,Мир Божји, Христос се роди!“ Вероучитељ Филип Зеленовић
Божићна честитка Епископа жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира и љубави, слоге и саборности, певајући са анђелима и пастирима витлејемску песму: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“. Нека ови стихови и радост Празника одагнају од нас тугу, страх и неизвесност и нека се вером и искуственим знањем у нашим срцима настани охрабрујућа чињеница, да је Богомладенац Христос, оваплоћени Бог, са нама увек и довека и да нас никада неће оставити без свога старања и заштите. Са оваквим жељама и мислима призивамо благослов Божији да се у вас и ваше домове уселе мир, радост, здравље и свако духовно добро. Нека је Богом благословено наступајуће Ново 2024. лето милости Господње. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, ЕПИСКОП ЖИЧКИ ЈУСТИН О Божићу, у Краљеву
Божићна посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Данас се рађа Син Божји Јединородни,Сјајност славе Његове, Обличје бића Његоваи вечности Његове, Очев израз и Реч,Онај кроз Кога је и векове створио,кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво(Свети Јован Дамаскин). Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека. Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8). На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац: „Дјева данас Надсуштога рађаи Земља пећину Неприступноме приноси;анђели, заједно с пастирима, славослове,а мудраци, заједно са звездом, путују,јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.” Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга”
Божићни циклус предавања у Ужицу
„Волети њега више од свега“ наслов је предавања које су одржали протојереј Душан Томић и ђакон Бојан Мијаиловић, свештенослужитељи најстарије ужичке Цркве. Овим предавањем завршен је циклус божићних предавања при Цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Ужицу. У првом делу предавања ђакон Бојан Мијаиловић је слушаоцима предочио да савремени човек у себи и данас носи елементе паганског и старозаветног. Указавши на чињенице да је политеистички пагански човек био везан за природу, Бога је доживљавао као вишу силу и безличну појаву и био је изразито ксенофобичан. Такође, сујеверје, гатање и потреба за амајлијама део су паганског у нама. Старозаветни човек је кренуо корак унапред јер почиње да исповеда веру у једног Бога. Бог се човеку открива, Бога ословљавају са ЈАХВЕ. Старозаветни човек одбацује гатање и врачање кроз седму Божију заповест „Не чини прељубу“ која представља варање самог Бога. Превазилажење ксенофобије кроз причу о Рути, одбацивање људског жртвоприношења Аврамовим примером на брду Морији, 103. псалам као пример слављења Творца а не творевине, само су неки обриси духовне зрелости старозаветног човека у односу на паганског. У другом делу предавања протојереј Душан Томић указао је да рођењем Христа долази до јединственог космичког догађаја кроз који Бог постаје Личност. Тиме се превазилази и преображава оно паганско и старозаветно а човек добија прилику да следећи заповести „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим“ и “ Љуби ближњега свога као себе самог“ и сам постане вечан, тј. испуни потенцијал бесмртности. Протојереј Душан Томић указује да је Нови завет јединствени покрет ка вечности јер не само да је новозаветни Бог Личност већ је Он и Љубав. Химна Љубави светог апостола Павла и богословље Павла Флоренског само су неки од примера које смо чули. Своје излагање протојереј Душан Томић завршио је речима да крајњи исход у заједници нас са Богом не зависи од Господа јер је он унапред себе дао и он својом пуноћом излива своју љубав на свакога од нас једнако, какав ће бити исход тог заједништва зависи искључиво од нас. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности
Божићни број часописа Жички благовесник (јануар-март 2024)
Најављујући празник Рођења Сина Божијег међу људима, нови број Жичког благовесника (јануар-март 2024) читаоце сусреће одевен у празнично рухо – на предњој корици је икона Богомладенца Христа, а на задњој пророк Михеј са чувеним речима о Витлејему као месту рођења Христовог (Мих 5, 2). Садржај часописа отварају три текста на теме везане за овај празник. Прва два текста долазе из пера Светог Макарија Великог и Светог Марка Подвижника, представљајући наслеђе филокалијског богословља у најранијем периоду настанка овог свештенобогословског Предања. У њима се богомудрим словима исписују поуке које догађај Рођења Христовог тумаче као дело почетка домостроја спасења нашег, али и израз крајњег смирења Христовог и љубави Његове према човеку и свету. На ове текстове, надовезује се текст јереја Александра Ђуричића, пароха креманског, који пише о Исусу као обећаном Месији, Кога су многи нараштаји очекивали, а испуњење свих нада се десило у витлејемској ноћи када је Спаситељ света рођен. Текст је осмишљен на тај начин да предочава читаоцима израиљска очекивања најбоље осликана кроз старозаветна пророштва, али и очекивања многобожачког света који је вапио за неком коренитом друштвеном променом и бољим данима. Све ово се уобличава кроз тумачење космичког значаја Рођења Христовог. У рубрици Богословље и историја, катихета Бранислав Илић пише на важну и недовољно познату тему из литургијског богословља – „Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај“. У тексту указује на везу овог чина са Светом тајном крштења: „Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних).“ Текст изобилује увидима из историјских извора и светоотачких списа, па на веома јасан начин приближава смисао овог догађаја који често изазива практичне недоумице, јер се не савршава тако често као остала молитвословља Цркве. У тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“, историчар Драган Драшковић наставља причу из прошлог броја о историјату овог древног манастира, али овога пута везану за време Светог Владике Николаја (Велимировића). Наводећи драгоцене изводе из беседа које је Свети Владика произносио у различитим приликама, упознаје нас са вишестраном личношћу овог Архијереја, који се о народу старао како као духовни пастир, тако и као веома мудар и далековид савременик великих друштвених и политичких изазова у нашем народу. На ову причу се тематски надовезује и текст Марка Пауновића који пише о симболици пресечених стабала у краљевачком спомен парку посвећеном жртвама нацистичког стрељања у Краљеву 14. октобра 1941. године. Указује и на фреску која је посвећена страдању ових новомученика српског рода, а налази се у Храму Светог Василија Острошког на Кованлуку. Рубрика Путем Светог Саве састоји се о два текста која на различит начин приказују сложени лик великог угодника из нашега рода. Др Миша Ђурковић га приказује као конститутивни стуб наше народности у просветном, законодавном и дипломатском смислу. Завршава са позивом да се данас окренемо светосавским вредностима који живе кроз дух наше Цркве. Психолог и психотерапеут Александра Димитријевић пише о психолошким аспектима светосавске личности, сагледаним кроз важан процес идентификације, који од примарних фаза из родитељског дома, траје кроз различите секундарне идентификације у друштвеним односима са којима се појединац суочава. Позивајући се на референтну литературу која представља увиде стручних, али и православно утемељених аутора, усмерава читаоце ка изворном етосу нашег народа који је светосавски уобличен. У рубрици Савремени т(р)агови капетан-јереј Владан Вуковић, војни свештеник Команде 2. бригаде КоВ, у тексту „Отац и његов идентитет“ констатује општу кризу друштвених вредности у савременом свету. Истиче да је породица као основна ћелија друштва угрожена, те да је неопходно разумевање разлога који су до тога довели. На првом месту истиче важност улоге оца, њену црквену и културну утемељеност. Уз многобројне корисне увиде, закључује: „Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.“ Ана Јаковљевић дипл. дефектолог-олигофренолог, у тексту „ Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ уз званичне статистике везане за овај здравствени проблем износи примере добре праксе који се тичу црквене мисионарске делатности. Такође, даје и важне смернице за подухвате који би могли уследити у будућности. У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише на тему чувене приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут са оцем на јутрење“. Овога пута, у центру пажње је Марица, која као изворни лик мајке и стуба породице, својом љубављу, трпљењем, праштањем и несебичношћу, враћа на прави пут супруга Митра који се одао коцкарском пороку. Сцене у којима се она моли Богу као једином који може да помогне у најтежим тренуцима, још једно су снажно сведочанство о религиозности коју сведочи стара српска приповедна литература. У наставку, доносимо пред читаоце садржајан интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је за Жички благовесник водио протојереј Александар Р. Јевтић. Отац Оливер, осведочени вредни прегалац на њиви Господњој, са компетентним знањима из области савремених технологија, одговара на питања везана за савремени изазов вештачке интелигенције (AI). Неслућене размере употребе и злоупотребе које се отварају кроз развој најновијих дигиталних технологија, остављају затеченим, збуњеним, али и забринутим, не само необавештене, већ и веома стручне појединце. Указивањем на историјат развоја, технолошке одреднице, али и правне и етичке оквире који у великој мери касне за овом најпрофитабилнијом области за улагања садашњости и будућности, отац Оливер помаже да њене тенденције разумемо, и поручује: „ да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор.“ Истиче да страх и песимизам нису решење, већ да је неопходно одговорно понашање помесних Цркава кроз промишљање и критичко сагледавање сопствених и других позиција, како би се допринело што бољем сагледавању предности и мана које савремене технологије доносе. Рубрику Веронаука отварају мисли и цртежи ђака трећака из ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, настали на часовима Веронауке са вероучитељицом Александром Малешевић, а на
Ученици из Гуче на снимању Божићне песмице у Београду
Чланови Литургијске секције СШ ,,Драгачево“ и ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ учествовали су у снимању Божићне песме, у оквиру православне, духовно-мисионарске и културно-просветне акције ,,Обновимо себе – глас Србије“. Текст за ову песмицу која слави Христа и Богомајку, написала је Маја Ковачевић, директорка поменуте акције, а музику је компоновала Ана Ивановић, диригент хора Храма Светог Георгија на Бежанијској коси. У овај пројекат укључено је мноштво људства, међу којима и многобројни верујући глумци и певачи, као и чланови хора Храма Светог Георгија на Бежанијској коси, који су своје време издвојили да подрже ову мисионарску акцију и укључе се у слављење Господа, ради Оваплоћења Његовог, Снимање спота је за ученике из Гуче представљало значајно искуство. Пре почетка снимања, уз стручно вођство, ученици су обишли Храм Светог Саве, крипту Храма, као и гробницу Његове Светости блаженопочившег патријарха српског господина Иринеја. Снимање је одржано на галерији Храма, а сам приступ том делу овог велелепног здања изазвао је одушевљење код деце. Након снимања, ученици су слободно време провели у Кнез Михајловој улици, а у Гучу су се вратили у касним вечерњим часовима. У Београд су путовали у пратњи вероучитеља Дарка Стевановића, а финансијер и организатор пута било је Удружење ,,Драгачевско Сунце“. Нека би Господ дао да наши ученици наставе ходити стазама праведности, славећи Господа и имајући љубав међу собом! Линк ка песмици – https://youtu.be/mP3dofd9Bh0?si=D4WhiQf50Llr5ZJl Дарко Стевановић, вероучитељ
Преминуо проф. др Србољуб Живановић, један од најистакнутијих истраживача геноцида у НДХ
После краће болести, проф др. Србољуб Живановић, један од најистакнутијих истраживача геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору НДХ, преминуо је у понедељак у Лондону. Рођен је 1933. године у породици жељезничког чиновника у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1959. године као један од најбољих студената. Године 1964. постао је један од најмлађих доктора наука у СФР Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији и биоантропологији, наводи РТРС. Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Неуморно се залагао за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске. Награду „Растко Петровић“ добио је за књигу Јасеновац, а нoсилац је и меморијалних плакета и награда удружења преживеле деце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске. Суоснивач је Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст са седиштем у Лондону, као и Председник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна Скупштина РС 2015. године. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког Друштва Велике Британије (Royal Anthropological Society of Great Britain), као и за члана Краљевског Медицинског Друштва (Royal Society of Medicine). Био је члан многобројних међународних стручних удружења, као и члан Међународне Словенске Академије наука, културе, образовања и уметности, те Академије наука Републике Српске. Највећи део свог радног века провео је као редовни професор на једном од најстаријих медицинских факултета на свету, Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону (Barts and the London School of Medicine and Dentistry, University of London). Био је гостујући професор на неколико универзитета у свету, укључујући Универзитет у Оксфорду, као и универзитете у Србији, БиХ, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји. Aутор је преко 30 књига од којих је књига „Болести древних људи“ постала приручник из области биоантропологије широм света. Објавио је преко 150 научних радова у стручним и академским часописима, укључујући и чувени журнал Nature са радом о Ђердапским скелетним серијама. За свој рад одликован је многим домаћим и међународним наградама. За животно дело у унапређивању науке у пољу медицине одликован је престижном Маркизовом наградом „Ко је ко у свету 2020. године.“ Блаженопочивши Патријарх српски Герман, одликовао га је Орденом Св. Саве за антрополошка испитивања у Манастиру Копорин (мошти Св. Деспота Стефана Лазаревића). Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Лондону, а комеморације ће се одржати у Бањалуци, Београду и Лондону. Датуми ће бити накнадно објављени. Извор: ртс.рс