Божићна посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАСВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2025. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕ Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Драга браћо и сестре, И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11). Објавимо са пастирима, поклонимо се са мудрацима и запевајмо са анђелима: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14). Та анђелска песма нам говори да је мир дар Божји, позива нас да га прихватимо и у том дару узмемо учешће. Такав мир није последица људских договора нити резултат равнотеже силâ него стање преображеног човека који верује, живи и ходи путем Христовим и који, имајући мир са Богом и са собом, мир и шири међу браћом и сестрама. Откад јој је Својим Рођењем Христос Богомладенац даровао „службу помирења” (IIКор. 5, 18), Црква Божја непрестано исцељује ране поделâ, обнавља прекинуте везе, васпоставља заједништво које не познаје људске границе, благосиља мир и миротворце. Тај благослов Цркве нас обавезује да и сами ширимо мир. Стога се и обраћамо свима вама, драга духовна децо, и свакоме ко добронамерно ослушкује наше речи. Божић је празник мира, а анђелска божићна песма је молитва мира, јединства и помирења, утемељена на вери у Бога и живљењу по Богу. Данас је човечанству више него икада потребно да се врати том извору мира који се не намеће силом него се открива у смирењу, у љубави која „не тражи своје” (IКор. 13, 5) и у односу који гради поверење, заједништво и поштовање сваког човека. Јер, управо Христовим Рођењем свет добија меру по којој може разумети себе, због чега још јасније осећамо тежину времена у коме живимо. Живимо у времену све дубљих верских, етничких и културних подела, у свету у којем непрестано расту геополитичке напетости и у којем ратови постају све чешће средство за решавање економских и политичких сукоба. Промена глобалног поретка и борба великих сила за превагу рађају нестабилност, безбедносне кризе и страх од неизвесне будућности. Томе се придодају економска несигурност, инфлација, раст неједнакости, сиромаштво, глад и неконтролисано исцрпљивање природних ресурса. Технолошке трансформације пак доносе нове етичке дилеме и рађају дигиталну изолацију — привидну присутност без стварног заједништва. Све то доводи до кризе поверења у институције и медије, до релативизације истине, до пораста анксиозности и усамљености, па чак и до губитка смисла живота код многих људи данашњице. И стога многи од нас ову свету ноћ и овај свети дан дочекују са немиром у срцу, бринући за децу и њихову будућност, за хлеб насушни, за здравље, за сутрашњи дан. Ситуација у Србији, у коју гледа васцели наш народ, није ништа мање сложена и тешка. Унутрашње политичке тензије довеле су до дубоке подељености друштва и неповерења међу људима, а разлике у мишљењима све чешће прерастају у ирационалну мржњу. Посебно је забрињавајући губитак националног и културног идентитета, који доводи у питање континуитет историјског и духовног самопоимања нашег народа, а при томе се не може објаснити искључиво спољним утицајима. Уз то долазе економска несигурност и демографски пад: Србија се суочава са изразито негативним природним прираштајем и, последично, са једном од најбржих депопулација у свету, као и све израженијим старењем становништва. Имајући све то у виду, отворених очију гледајући у тамне облаке који се надвијају над нама, не жмурећи пред побројаним проблемима и опасностима и не бежећи од њих, ми данас, као живи сведоци анђелске речи пастирима, свима вама, децо наша духовна, опет објављујемо: „Не бојте се!” (Лук. 2, 10). Зашто? Не бојте се јер свет у којем живимо, са свим својим ломовима, сукобима и страховима, више није самодовољан и самообјашњив нити је препуштен слепим силама историје. Рођењем Христовим Бог је ушао у сâмо срце људске историје и показао да зло, ма колико било агресивно и распрострањено, нема последњу реч. Страх се рађа тамо где човек мисли да је сâм — а Рођење Спаситеља нашега Христа открива нам да више нисмо сами и да никада више нећемо бити сами. Зато ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку. Страх и даље постоји, али више не окива живот. Он је лишен коначне власти над човеком. Тај преображај има своје исходиште и темељ у Самоме Христу, Који је измирио човека са Богом и тиме поставио темељ мира који страх не може да укине (IIКор 5, 18). Разоривши преграду непријатељства, Он руши поделе које раздвајају људе и народе (Еф. 2, 14). То помирење се у богослужбеном и светотајинском животу Цркве показује као стварност у којој етничке и социјалне, па и природне, разлике међу људима (Гал. 3, 28) више немају пресудан значај. Из ове истине о помирењу проистиче и наш однос према времену и свету у коме живимо. Пре деведесет и пет година, охридски пустињак и песник, свети Владика Николај, записао је: „Када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи и када је уместо добре воље владала зловоља међу људима.“ Тако је и данас — у много чему. И наше време носи дубоке сличности са временом Христовог Рођења. Тада је на нашем најширем простору постојала једна велика глобална сила — доминантна империја која је обликовала ондашњи светски поредак. Данас је тих сила више. Оне управљају светом и диригују судбинама мањих народа, чије власти, попут Иродове у време Рођења Христовог, имају формалну самосталност, али су у суштини зависне од економских, енергетских, политичких и војних интереса великих сила. Сетимо се да је и попис становништва у време Христовог Рођења био политичко-економски инструмент контроле: ко је пописан — тај признаје власт и плаћа порез. Али веомa слично је и данас, када се лични подаци, колико у добре сврхе толико, и све више,
Божићна честитка Митрополита жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, непресушни извор радости и наде наше. Имајући у срцу архангелску благовест, коју су чули пастири у витлејемској ноћи: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову“ (Лк. 2, 10-11), и ми имамо потврду наше вере у Богомладенцу, који се рађа у обличју маленог и нејаког детета, предаје се нама крајњим смирењем и постаје један од нас. Честитамо вам празник Божијег очовечења и нашег обожења, желећи вам благословено 2026. лето доброте и милости Господње. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, Архиепископ и Митрополит жички Јустин
Недеља Светих Отаца у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 4. јануара 2026. г. последњу недељу пред сверадосни празник Рођења Христовог, када наша Света Црква празнује спомен Светих Отаца Христових по родослову, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички г. г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су секретар ЕУО-а архимандрит др Дамјан (Цветковић) и свештено братство храма, уз присуство многобројног верног народа. Торжествености Свете Литургије, допринели су својим велелепним појањем хор Храма Светог Саве и протопсалт Иван Трајковић. Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу и између осталог истакао како нико од многобројних патријараха, пророка, царева, није могао да донесе слободу роду људскоме, слободу од греха, смрти и сатане, али долази Онај Који је најављен, исконски, превечни, Син Божији и Син Човечији, Господ наш Исус. Долази Спаситељ да избави род људски, највеће дело које је ико могао да учини. Он истинити Бог прима људску природу, силази на земљу да би човека вазнео на небо, да би га ставио са десне стране Бога Оца. Владика је на крају нагласио да је немогуће да ми као словесна бића, као сведоци Христови не осетимо колико је благ Господ и колико чини за наше спасење. На нама је да припремимо душе своје, срца своја да дочекамо и да примимо Богомладенца Христа. Да имамо у уму своме само једно, да хоћемо слободу, да хоћемо правду и истину, Живот прави и Истинити, да познамо Истинитог Бога. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Светог евхаристијског сабрања, Високопреосвећени Владика је поделио дарове деци и благословио народ. Након Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит је примио у своју резиденцију Анђелу Бранковић, шампионку света у боксу, која је узела учешће на Светом сабрању. Митрополит је даровао Иконом Пресвете Богородице, пожелевши јој Божију помоћ и много успеха у предстојећем периоду. Драгутин Сандо, ученик Богословије
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Трнави код Чачка
Дана 30. децембра 2025. године, када наша Света црква молитвено прославља Свете преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија, у Трнави код Чачка у Храму Благовештења, служена је Света Архијерејска Литургија, којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма великомученице Марине у Атеници протојереј Радиша Сеочанац, сабрат манастира Преображења Господњег јеромонах Иларион, протојереј Богдан Митровић, као и ђакони Стефан Симић и Петар Пеица. Велики број мештана сабрао се у порти храма како би дочекали свог пастира и заједно са њим заблагодарили Господу. Након прочитаног Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин, обратио се верном народу и скренуо пажњу на веру ђакона Авакума као непресушни извор ка коме сви треба да тежимо. Молбу мајке да се потурчи, он одбија и окреће се свом Створитељу, Господу Исусу Христу, Који је једино мерило истине и правде у свету. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит Г. Јустин, поделио је грамате приложницима храма који су својом несебичном и хришћанском љубављу помогли обнову Благовештењског храма у Трнави. После освећења славског колача, старешина храма протојереј Милан Тодорић позвао је сабрани верни народ на трпезу љубави. Ђакон Петар Пеица
Представљање књига проф. др Здравка Пена у Ужицу
У недељу, 21. децембра 2025. благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Жичког Г. Јустина, у Ужицу је у сали парохијског дома Цркве Светог Марка одржано представљање књига проф. др Здравка Пена: Окусите и видите – Тумачење Свете Литургије и Христос је дуга у облаку – православно суочавање са хомосексуализмом. О књигама су, осим цењеног аутора, говорили протојереј Душан Томић, проф. др Мирко Саиловић и Димитрије Марковић, стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију Архиепископије београдско-карловачке. Циљ представљања књига посебно је био усмерен на стање у коме се Србија налази, а по питању суочавања са праксом од Бога неблагословених истополних заједница. У време када народ који је некада био хришћански полако биолошки и духовно умире, насушно нам је потребан повратак библијским истинама попут оне о стварању човека и Божијем благослову датом Адаму и Еви, да би лажне идеологије противприродности биле коначно разобличене. Књига проф. др Здравка Пена допринос је победи здравог разума, заснованог на учењу Светог Писма и његовом тумачењу од стране Светих Отаца. Прочитајмо књигу и будимо будни, јер су дани зли. Ђакон Слободан Поледица
Божићно-новогодишња приредба у Гучи: сведочанство празника мира и љубави
Ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ извели су Божићно-новогодишњу приредбу у Центру за културу општине Лучани у Гучи, у чијем је средишту била радосна вест о Рођењу Богомладенца Христа и јеванђељска порука мира, љубави и заједништва. Божићни део програма био је осмишљен као подсећање да је празник Рођења Христовог празник мира, милосрђа и живе љубави према ближњима. Кроз драмски приказ ученици су сведочили да Христу највише чинимо онда када помажемо једни другима, показујући бригу, разумевање и пожртвованост, чиме се вера пројављује у конкретним делима. Драмски део приредбе припремили су учитељица Зорица Обрадовић и вероучитељ Дарко Стевановић, док је хор, који је својим појањем и песмом допринео свечаној и молитвеној атмосфери, водила учитељица Јелена Златић. Целокупан божићни сегмент програма протекао је у духу радости и благодарности, какве Црква вековима чува и преноси као суштину празника Христовог Рођења. Овом приредбом ученици су показали да деца, кроз песму, сценски израз и заједничко стварање, могу бити истински сведоци јеванђељске поруке и носиоци радости Божића, потврђујући да је празник Рођења Христовог живо искуство заједнице, љубави и добрих дела. Дарко Стевановић, вероучитељ
Веронаука: Божићно вече у Ужицу
Инспирисани стиховима чувене песме “Претпразничко вече” Алексе Шантић, ученици верске наставе су организовали кутак у коме смо обележили значај предстојећих божићних празника. Уз тихо читање и молитвени дух остали смо озарени првим прочитаним пасусом из књиге “Облоге од мастила” који гласи: “Вечерас мислим на све оне људе који су сами. Код својих кућа, у изнајмљеним становима, у болницама, у белом свету, на бескућнике, на оне који немају никог… Мислим на оне који седе за празним трпезаријским столом, или над металним тањиром болничког следовања, на оне који седе празног стомака у свратиштима маштајући о пуним софрама… Мислим о онима који иако су током празника окружени блиским људима, ипак се осећају усамљено, несхваћено и занемарено. Њих ретко ко помиње у данима као што су ови. А Божић служи управо да нас подсети на причу о томе шта све ЈЕДАН човек може да учини за човечанство. Вечерас, сутра, и током свих сличних празника није поента имати, него умети да ПОДЕЛИШ. Није поента приуштити, него умети да ДАРУЈЕШ. Није поента само угодити себи, него и УВЕСЕЛИТИ ДРУГЕ. Тако се рађа доброта у човеку. Тако се, вероватно, рађа и Бог у човеку…” Остали смо замишљени, а онда смо наизменично читали одељке књиге “Бакине Божићне приче” ауторке Радмиле Мишев и остали инспирисани мишљу колико чисто срце чуда чини. Гласови ученика су се смењивали, бирали су приче и увиђали колико сви божићни обичаји имају један циљ а то је да нагласе блискост и важност заједнице. Други део вечери смо посветили интерактивним причама. Ученици су склапали онлајн слагалице иконе Христовог рођења тумачећи сваки део иконе и склапајући догађаје из прве божићне ноћи. Одговарали су на питања правећи квиз на скреч платформи, слушали божићне песме, читали своје презентације и на крају правили макету пећине Христовог рођења. Један пример амбијенталне наставе је имао за циљ да код ученика пробуди жељу за помагањем другима наглашавањем важности бриге о ближњима. Томе су нас охрабрили обичаји за празник Детињци где су ученици имали задатак да својим рукама направе поклон за укућане. Разговором и божићним филмом смо пожелели да сваки велики празник прославимо овако; заједно, тихо у миру баш као што Алекса Шантић пише у стиху: “Сва окађена мирише нам соба. Около жуте лојане свеће; Ми деца, сели, као какво веће; Радосни што је већ грудвању доба.” Вероучитељ Ненад Вукајловић
Празник Материце у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу
У недељу 29. по Духовима, Светих Праотаца, дана 28. децембра 2025, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу. Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј Милан Луковић, старешина храма, протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Храма Светог Марка, протојереј-ставрофор Иван Деспић, старешина Храма покрова Пресвете Богородице, протојереј-ставрофор Зоран Јанковић, протојереји Владимир Дуканац, Михаило Вуковић и Добрица Миленковић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Стевановић. У Светом храму сабрао се велики број верног народа, који су уз појање и молитву дочекали свог Пастира, како би једним устима и једним срцем славили Господа Исуса Христа. У духу литургијског сабрања, сви присутни су, као једна заједница Тела Христовог, учествовали у светој служби, приносећи Богу заједничку молитву и благодарење. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин обратио се сабраном верном народу богонадахнутом и поучном беседом, укрепљујући присутне у вери, љубави и заједништву Цркве. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Ова духовна радост наставила се на трпези љубави, током које се старешина храма, протојереј Милан Луковић, обратио Митрополиту жичком, господину Јустину. Том приликом изразио је искрене речи благодарности и синовске љубави за архипастирску посету, очинску бригу и духовну утеху коју је Митрополит упутио верном народу. Захвалио је Његовом Високопреосвештенству што ни у једном тренутку не заборавља своју паству, већ је непрестано носи у својим молитвама и срцу. Ђакон Стефан Стевановић
Предавање протојереја др Слободана Јаковљевића „Милосрђе у посту – како да вера постане дело“ у Вичи
У парохијском дому Храма Светог пророка Илије у Вичи одржано је духовно предавање на тему „Милосрђе у посту – како да вера постане дело“, које је одржао протојереј др Слободан Јаковљевић. Сабрање је отворио јереј Немања Матејић, старешина храма, који је поздравио присутне и истакао значај литургијског и заједничарског окупљања у Цркви, нагласивши да су овакви сусрети важан подстицај за духовни живот верника и продубљивање вере у савременом контексту. Програм су својим појањем улепшали Мила и Војин Ружичић, који су отпевали песму „Сини јарко сунце са Косова“, као и Никола Милић, млади извођач који је на хармоници извео пригодне нумере, доприносећи молитвеној и свечаној атмосфери вечери. У свом излагању, отац Слободан је говорио о заборављеној социјалној димензији поста, указујући да се пост не може свести искључиво на питање врсте хране, календара и правила, већ да је његова суштина у милосрђу, љубави и конкретном служењу ближњем. Полазећи од сведочанстава Светог Писма, учења Светих отаца и црквеног Предања, предавач је истакао да пост који не води ка човекољубљу и саосећању ризикује да постане формалан и фарисејски. Посебан акценат стављен је на христоцентричност поста, по угледу на Самог Христа, који је љубав и милост стављао изнад формалног законског испуњавања прописа. Истакнуто је да је прави пост уздржање од безосећајности, неправде и себичности, а не само од хране, те да се вера у посту мора пројавити као дело – кроз помоћ потребитима, бригу о усамљенима, болеснима и свима који страдају. Предавање је закључено поруком да пост, као и целокупан хришћански живот, има смисао само онда када води ка преображају човека и уподобљавању Христу, те да се плодови поста препознају у животу љубави, мира и служења и ван самог посног периода. Дарко Стевановић, вероучитељ
Божићна посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАСВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2025. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕ Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Драга браћо и сестре, И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11). Објавимо са пастирима, поклонимо се са мудрацима и запевајмо са анђелима: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14). Та анђелска песма нам говори да је мир дар Божји, позива нас да га прихватимо и у том дару узмемо учешће. Такав мир није последица људских договора нити резултат равнотеже силâ него стање преображеног човека који верује, живи и ходи путем Христовим и који, имајући мир са Богом и са собом, мир и шири међу браћом и сестрама. Откад јој је Својим Рођењем Христос Богомладенац даровао „службу помирења” (IIКор. 5, 18), Црква Божја непрестано исцељује ране поделâ, обнавља прекинуте везе, васпоставља заједништво које не познаје људске границе, благосиља мир и миротворце. Тај благослов Цркве нас обавезује да и сами ширимо мир. Стога се и обраћамо свима вама, драга духовна децо, и свакоме ко добронамерно ослушкује наше речи. Божић је празник мира, а анђелска божићна песма је молитва мира, јединства и помирења, утемељена на вери у Бога и живљењу по Богу. Данас је човечанству више него икада потребно да се врати том извору мира који се не намеће силом него се открива у смирењу, у љубави која „не тражи своје” (IКор. 13, 5) и у односу који гради поверење, заједништво и поштовање сваког човека. Јер, управо Христовим Рођењем свет добија меру по којој може разумети себе, због чега још јасније осећамо тежину времена у коме живимо. Живимо у времену све дубљих верских, етничких и културних подела, у свету у којем непрестано расту геополитичке напетости и у којем ратови постају све чешће средство за решавање економских и политичких сукоба. Промена глобалног поретка и борба великих сила за превагу рађају нестабилност, безбедносне кризе и страх од неизвесне будућности. Томе се придодају економска несигурност, инфлација, раст неједнакости, сиромаштво, глад и неконтролисано исцрпљивање природних ресурса. Технолошке трансформације пак доносе нове етичке дилеме и рађају дигиталну изолацију — привидну присутност без стварног заједништва. Све то доводи до кризе поверења у институције и медије, до релативизације истине, до пораста анксиозности и усамљености, па чак и до губитка смисла живота код многих људи данашњице. И стога многи од нас ову свету ноћ и овај свети дан дочекују са немиром у срцу, бринући за децу и њихову будућност, за хлеб насушни, за здравље, за сутрашњи дан. Ситуација у Србији, у коју гледа васцели наш народ, није ништа мање сложена и тешка. Унутрашње политичке тензије довеле су до дубоке подељености друштва и неповерења међу људима, а разлике у мишљењима све чешће прерастају у ирационалну мржњу. Посебно је забрињавајући губитак националног и културног идентитета, који доводи у питање континуитет историјског и духовног самопоимања нашег народа, а при томе се не може објаснити искључиво спољним утицајима. Уз то долазе економска несигурност и демографски пад: Србија се суочава са изразито негативним природним прираштајем и, последично, са једном од најбржих депопулација у свету, као и све израженијим старењем становништва. Имајући све то у виду, отворених очију гледајући у тамне облаке који се надвијају над нама, не жмурећи пред побројаним проблемима и опасностима и не бежећи од њих, ми данас, као живи сведоци анђелске речи пастирима, свима вама, децо наша духовна, опет објављујемо: „Не бојте се!” (Лук. 2, 10). Зашто? Не бојте се јер свет у којем живимо, са свим својим ломовима, сукобима и страховима, више није самодовољан и самообјашњив нити је препуштен слепим силама историје. Рођењем Христовим Бог је ушао у сâмо срце људске историје и показао да зло, ма колико било агресивно и распрострањено, нема последњу реч. Страх се рађа тамо где човек мисли да је сâм — а Рођење Спаситеља нашега Христа открива нам да више нисмо сами и да никада више нећемо бити сами. Зато ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку. Страх и даље постоји, али више не окива живот. Он је лишен коначне власти над човеком. Тај преображај има своје исходиште и темељ у Самоме Христу, Који је измирио човека са Богом и тиме поставио темељ мира који страх не може да укине (IIКор 5, 18). Разоривши преграду непријатељства, Он руши поделе које раздвајају људе и народе (Еф. 2, 14). То помирење се у богослужбеном и светотајинском животу Цркве показује као стварност у којој етничке и социјалне, па и природне, разлике међу људима (Гал. 3, 28) више немају пресудан значај. Из ове истине о помирењу проистиче и наш однос према времену и свету у коме живимо. Пре деведесет и пет година, охридски пустињак и песник, свети Владика Николај, записао је: „Када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи и када је уместо добре воље владала зловоља међу људима.“ Тако је и данас — у много чему. И наше време носи дубоке сличности са временом Христовог Рођења. Тада је на нашем најширем простору постојала једна велика глобална сила — доминантна империја која је обликовала ондашњи светски поредак. Данас је тих сила више. Оне управљају светом и диригују судбинама мањих народа, чије власти, попут Иродове у време Рођења Христовог, имају формалну самосталност, али су у суштини зависне од економских, енергетских, политичких и војних интереса великих сила. Сетимо се да је и попис становништва у време Христовог Рођења био политичко-економски инструмент контроле: ко је пописан — тај признаје власт и плаћа порез. Али веомa слично је и данас, када се лични подаци, колико у добре сврхе толико, и све више,
Божићна честитка Митрополита жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, непресушни извор радости и наде наше. Имајући у срцу архангелску благовест, коју су чули пастири у витлејемској ноћи: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову“ (Лк. 2, 10-11), и ми имамо потврду наше вере у Богомладенцу, који се рађа у обличју маленог и нејаког детета, предаје се нама крајњим смирењем и постаје један од нас. Честитамо вам празник Божијег очовечења и нашег обожења, желећи вам благословено 2026. лето доброте и милости Господње. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, Архиепископ и Митрополит жички Јустин
Недеља Светих Отаца у Храму Светог Саве у Краљеву
У недељу 4. јануара 2026. г. последњу недељу пред сверадосни празник Рођења Христовог, када наша Света Црква празнује спомен Светих Отаца Христових по родослову, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички г. г. Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су секретар ЕУО-а архимандрит др Дамјан (Цветковић) и свештено братство храма, уз присуство многобројног верног народа. Торжествености Свете Литургије, допринели су својим велелепним појањем хор Храма Светог Саве и протопсалт Иван Трајковић. Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу и између осталог истакао како нико од многобројних патријараха, пророка, царева, није могао да донесе слободу роду људскоме, слободу од греха, смрти и сатане, али долази Онај Који је најављен, исконски, превечни, Син Божији и Син Човечији, Господ наш Исус. Долази Спаситељ да избави род људски, највеће дело које је ико могао да учини. Он истинити Бог прима људску природу, силази на земљу да би човека вазнео на небо, да би га ставио са десне стране Бога Оца. Владика је на крају нагласио да је немогуће да ми као словесна бића, као сведоци Христови не осетимо колико је благ Господ и колико чини за наше спасење. На нама је да припремимо душе своје, срца своја да дочекамо и да примимо Богомладенца Христа. Да имамо у уму своме само једно, да хоћемо слободу, да хоћемо правду и истину, Живот прави и Истинити, да познамо Истинитог Бога. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Светог евхаристијског сабрања, Високопреосвећени Владика је поделио дарове деци и благословио народ. Након Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит је примио у своју резиденцију Анђелу Бранковић, шампионку света у боксу, која је узела учешће на Светом сабрању. Митрополит је даровао Иконом Пресвете Богородице, пожелевши јој Божију помоћ и много успеха у предстојећем периоду. Драгутин Сандо, ученик Богословије
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Трнави код Чачка
Дана 30. децембра 2025. године, када наша Света црква молитвено прославља Свете преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија, у Трнави код Чачка у Храму Благовештења, служена је Света Архијерејска Литургија, којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина храма великомученице Марине у Атеници протојереј Радиша Сеочанац, сабрат манастира Преображења Господњег јеромонах Иларион, протојереј Богдан Митровић, као и ђакони Стефан Симић и Петар Пеица. Велики број мештана сабрао се у порти храма како би дочекали свог пастира и заједно са њим заблагодарили Господу. Након прочитаног Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин, обратио се верном народу и скренуо пажњу на веру ђакона Авакума као непресушни извор ка коме сви треба да тежимо. Молбу мајке да се потурчи, он одбија и окреће се свом Створитељу, Господу Исусу Христу, Који је једино мерило истине и правде у свету. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит Г. Јустин, поделио је грамате приложницима храма који су својом несебичном и хришћанском љубављу помогли обнову Благовештењског храма у Трнави. После освећења славског колача, старешина храма протојереј Милан Тодорић позвао је сабрани верни народ на трпезу љубави. Ђакон Петар Пеица
Представљање књига проф. др Здравка Пена у Ужицу
У недељу, 21. децембра 2025. благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Жичког Г. Јустина, у Ужицу је у сали парохијског дома Цркве Светог Марка одржано представљање књига проф. др Здравка Пена: Окусите и видите – Тумачење Свете Литургије и Христос је дуга у облаку – православно суочавање са хомосексуализмом. О књигама су, осим цењеног аутора, говорили протојереј Душан Томић, проф. др Мирко Саиловић и Димитрије Марковић, стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију Архиепископије београдско-карловачке. Циљ представљања књига посебно је био усмерен на стање у коме се Србија налази, а по питању суочавања са праксом од Бога неблагословених истополних заједница. У време када народ који је некада био хришћански полако биолошки и духовно умире, насушно нам је потребан повратак библијским истинама попут оне о стварању човека и Божијем благослову датом Адаму и Еви, да би лажне идеологије противприродности биле коначно разобличене. Књига проф. др Здравка Пена допринос је победи здравог разума, заснованог на учењу Светог Писма и његовом тумачењу од стране Светих Отаца. Прочитајмо књигу и будимо будни, јер су дани зли. Ђакон Слободан Поледица
Божићно-новогодишња приредба у Гучи: сведочанство празника мира и љубави
Ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ извели су Божићно-новогодишњу приредбу у Центру за културу општине Лучани у Гучи, у чијем је средишту била радосна вест о Рођењу Богомладенца Христа и јеванђељска порука мира, љубави и заједништва. Божићни део програма био је осмишљен као подсећање да је празник Рођења Христовог празник мира, милосрђа и живе љубави према ближњима. Кроз драмски приказ ученици су сведочили да Христу највише чинимо онда када помажемо једни другима, показујући бригу, разумевање и пожртвованост, чиме се вера пројављује у конкретним делима. Драмски део приредбе припремили су учитељица Зорица Обрадовић и вероучитељ Дарко Стевановић, док је хор, који је својим појањем и песмом допринео свечаној и молитвеној атмосфери, водила учитељица Јелена Златић. Целокупан божићни сегмент програма протекао је у духу радости и благодарности, какве Црква вековима чува и преноси као суштину празника Христовог Рођења. Овом приредбом ученици су показали да деца, кроз песму, сценски израз и заједничко стварање, могу бити истински сведоци јеванђељске поруке и носиоци радости Божића, потврђујући да је празник Рођења Христовог живо искуство заједнице, љубави и добрих дела. Дарко Стевановић, вероучитељ
Веронаука: Божићно вече у Ужицу
Инспирисани стиховима чувене песме “Претпразничко вече” Алексе Шантић, ученици верске наставе су организовали кутак у коме смо обележили значај предстојећих божићних празника. Уз тихо читање и молитвени дух остали смо озарени првим прочитаним пасусом из књиге “Облоге од мастила” који гласи: “Вечерас мислим на све оне људе који су сами. Код својих кућа, у изнајмљеним становима, у болницама, у белом свету, на бескућнике, на оне који немају никог… Мислим на оне који седе за празним трпезаријским столом, или над металним тањиром болничког следовања, на оне који седе празног стомака у свратиштима маштајући о пуним софрама… Мислим о онима који иако су током празника окружени блиским људима, ипак се осећају усамљено, несхваћено и занемарено. Њих ретко ко помиње у данима као што су ови. А Божић служи управо да нас подсети на причу о томе шта све ЈЕДАН човек може да учини за човечанство. Вечерас, сутра, и током свих сличних празника није поента имати, него умети да ПОДЕЛИШ. Није поента приуштити, него умети да ДАРУЈЕШ. Није поента само угодити себи, него и УВЕСЕЛИТИ ДРУГЕ. Тако се рађа доброта у човеку. Тако се, вероватно, рађа и Бог у човеку…” Остали смо замишљени, а онда смо наизменично читали одељке књиге “Бакине Божићне приче” ауторке Радмиле Мишев и остали инспирисани мишљу колико чисто срце чуда чини. Гласови ученика су се смењивали, бирали су приче и увиђали колико сви божићни обичаји имају један циљ а то је да нагласе блискост и важност заједнице. Други део вечери смо посветили интерактивним причама. Ученици су склапали онлајн слагалице иконе Христовог рођења тумачећи сваки део иконе и склапајући догађаје из прве божићне ноћи. Одговарали су на питања правећи квиз на скреч платформи, слушали божићне песме, читали своје презентације и на крају правили макету пећине Христовог рођења. Један пример амбијенталне наставе је имао за циљ да код ученика пробуди жељу за помагањем другима наглашавањем важности бриге о ближњима. Томе су нас охрабрили обичаји за празник Детињци где су ученици имали задатак да својим рукама направе поклон за укућане. Разговором и божићним филмом смо пожелели да сваки велики празник прославимо овако; заједно, тихо у миру баш као што Алекса Шантић пише у стиху: “Сва окађена мирише нам соба. Около жуте лојане свеће; Ми деца, сели, као какво веће; Радосни што је већ грудвању доба.” Вероучитељ Ненад Вукајловић
Празник Материце у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу
У недељу 29. по Духовима, Светих Праотаца, дана 28. децембра 2025, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу. Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј Милан Луковић, старешина храма, протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Храма Светог Марка, протојереј-ставрофор Иван Деспић, старешина Храма покрова Пресвете Богородице, протојереј-ставрофор Зоран Јанковић, протојереји Владимир Дуканац, Михаило Вуковић и Добрица Миленковић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Стевановић. У Светом храму сабрао се велики број верног народа, који су уз појање и молитву дочекали свог Пастира, како би једним устима и једним срцем славили Господа Исуса Христа. У духу литургијског сабрања, сви присутни су, као једна заједница Тела Христовог, учествовали у светој служби, приносећи Богу заједничку молитву и благодарење. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин обратио се сабраном верном народу богонадахнутом и поучном беседом, укрепљујући присутне у вери, љубави и заједништву Цркве. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Ова духовна радост наставила се на трпези љубави, током које се старешина храма, протојереј Милан Луковић, обратио Митрополиту жичком, господину Јустину. Том приликом изразио је искрене речи благодарности и синовске љубави за архипастирску посету, очинску бригу и духовну утеху коју је Митрополит упутио верном народу. Захвалио је Његовом Високопреосвештенству што ни у једном тренутку не заборавља своју паству, већ је непрестано носи у својим молитвама и срцу. Ђакон Стефан Стевановић
Предавање протојереја др Слободана Јаковљевића „Милосрђе у посту – како да вера постане дело“ у Вичи
У парохијском дому Храма Светог пророка Илије у Вичи одржано је духовно предавање на тему „Милосрђе у посту – како да вера постане дело“, које је одржао протојереј др Слободан Јаковљевић. Сабрање је отворио јереј Немања Матејић, старешина храма, који је поздравио присутне и истакао значај литургијског и заједничарског окупљања у Цркви, нагласивши да су овакви сусрети важан подстицај за духовни живот верника и продубљивање вере у савременом контексту. Програм су својим појањем улепшали Мила и Војин Ружичић, који су отпевали песму „Сини јарко сунце са Косова“, као и Никола Милић, млади извођач који је на хармоници извео пригодне нумере, доприносећи молитвеној и свечаној атмосфери вечери. У свом излагању, отац Слободан је говорио о заборављеној социјалној димензији поста, указујући да се пост не може свести искључиво на питање врсте хране, календара и правила, већ да је његова суштина у милосрђу, љубави и конкретном служењу ближњем. Полазећи од сведочанстава Светог Писма, учења Светих отаца и црквеног Предања, предавач је истакао да пост који не води ка човекољубљу и саосећању ризикује да постане формалан и фарисејски. Посебан акценат стављен је на христоцентричност поста, по угледу на Самог Христа, који је љубав и милост стављао изнад формалног законског испуњавања прописа. Истакнуто је да је прави пост уздржање од безосећајности, неправде и себичности, а не само од хране, те да се вера у посту мора пројавити као дело – кроз помоћ потребитима, бригу о усамљенима, болеснима и свима који страдају. Предавање је закључено поруком да пост, као и целокупан хришћански живот, има смисао само онда када води ка преображају човека и уподобљавању Христу, те да се плодови поста препознају у животу љубави, мира и служења и ван самог посног периода. Дарко Стевановић, вероучитељ