Недеља блудног сина у Манастиру Жичи
У Недељу блудног сина којом Света Црква уводи своје верне у период припреме за Часни пост, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Христовог у Манастиру Жичи. У препуном храму, Владика се сабраним верницима обратио речима о догађају који Црква празнује, повратку блудног сина, који је назвао празником свих покајника. Говорећи о овој јеванђелској параболи, рекао је да је та прича скраћено Јеванђеље јер говори о милостивом Оцу и Његовом односу према оба сина, о Његовој свепраштајућој љубави према слабостима обојице: првог коме је опростио отпадништво од Очевог дома и другог кога је кротким речима тешио када је позавидео млађем који се покајан вратио. Ово скраћено Јеванђеље односи се на сваког од нас, јер је свима подједнако потребно покајање: и онима који су далеко од Бога и онима који живе у Његовом дому и уживају у изобиљу, а ипак су незадовољни, приговарају, немају добро расположење према онима који их окружују, па чак имају и охол став према онима који се мање труде од њих. Сви грешимо и свима нам је потребно покајање. Нечији грех може постати његова светост, како су показали светитељи Цркве попут Свете Марије Египћанске и Светог Мојсија Мурина, који су дотакли дно греха и издигли се из њега, попут блудног сина који је доживео онтолошки, дубински духовни преображај. Зато ми који живимо у Цркви не треба да се узносимо над другима, јер ће се од нас више тражити, већ да носимо бремена један другог и тако испунимо закон Христов. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Владика свим присутнима пожелео да ток поста проведу у миру и истинском покајању и преумљењу. По завршетку Свете Литургије присутнима је уготовљена трпеза љубави. Сестринство манастира
Освећење темеља храма у Вранићима
Дана 3. марта 2024. године када наша Света Црква сабрали смо се у Вранићима на темељима будућег храма чије је ктитор Господин Милисав Новичић са породицом. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина чин освећења и полагања камена темељца обавио је Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић уз саслужење надлежног пароха јереја Дејана Радојевића, свештенства подручног намесништва, као и старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереја Душана Ћурчића и старешине храма у Љубићу протојереја Бојана Сујића. Отац Никола се у име Епископа захвалио ктитору Господину Милисаву Новичићу на труду и љубави, пожелевши свима успех у заједничком труду на изградњи храма. Након тога се и ктитор захвалио Епископу на благослову, својој породици на подршци, као и осталим сарадницима и народу који се сабрао. По завршетку обраћања уследила је трпеза љубави коју је домаћин припремио за све присутне. Парох горњогоревнички јереј Дејан Радојевић
Интервју са г. Слободаном Бркићем: “Губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу“
Претходних дана је шира јавност путем бројних медија упознала г. Слободана Бркића – младог човека који упркос губитку вида са којим се суочио од рођења, живи хришћански активан црквени живот, говори велики број страних језика и има веома успешну радну каријеру програмера. Радује нас чињеница да смо крајем прошле године у часопису “Жички благовесник“ објавили веома поучан интервју са Слободаном, који у наставку предочавамо Вашој пажњи. М. В.: Помаже Бог, Слободане. Пре свега, желим да ти се захвалим што си пристао да издвојиш своје време како би дао интервју за наш епархијски часопис – Жички благовесник. Замолио бих те да нам, за почетак, кажеш нешто о свом детињству и одрастању? Бог ти добро дао. Хвала теби и драгом Господу што ми је пружио ову прилику. Одрастање, тј. детињство, није било ни мало лако, јер, као што се зна, наше друштво је пролазило кроз разна искушења, укључујући ратове, санкције, урушавање вредности, мењање система и многе друге ствари. То се свакако одразило и на обичне људе, укључујући и мене. Поента је да се све може кад се хоће и кад човек нађе начин, а не изговор. Пошто не волим да кукам над оним што се десило или што се дешава, увек се трудим да се фокусирам на оне позитивне и богоугодне ствари, којима нас Господ обасипа свакодневно само што ми некад нисмо у стању да то схватимо и прихватимо. С тим у вези, треба рећи да сам, ипак, задовољан својом прошлошћу, тј. детињством, јер сам уз подршку родитеља, пре свега мајке, успео да добијем све оно што ми је било потребно. Истичем да је најбитније то што сам васпитаван у православном духу, следећи светосавски пут речи љубави Христове, борећи се за праве вредности и радећи на томе да све што даље будем чинио буде на корист људском роду, народу српском, а пре свега у славу Господа нашега Исуса Христа. М. В.: Да ли би желео да са нама поделиш мисли о губитку свог телесног вида? Како је то утицало на твој живот? Ништа није случајно. Све што нам се деси од рођења па до краја овоземаљског живота има свој смисао и своје разлоге. Тако се и ово сигурно није десило без допуштења Господњег. Пошто сам превремено рођен са две сестре те далеке 1989. године, завршили смо у инкубатору, где смо грешком лекара једна од сестара и ја остали без вида. Наравно, то нас није омело да наставимо даље, да и даље славимо Христа. Због тога никада нисмо вапили, негодовали и очајавали, јер свако зашто има своје зато, па ако је човек спреман да се суочи са ситуацијом и да настави даље, ту нема немогућег. Немогуће је само у глави, тј. ако дозволимо да нас негативни утицаји поколебају и сломе. Многи слепи се неће сложити са мојим мишљењем, али, у мом случају, губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу, да се фокусирам на оно што хоћу, а не да радим оно што нећу или што други хоће, као и на духовни развој моје личности. Слепа особа може много боље да се фокусира на оно што се догађа, без утицаја других људи или фактора, тако да сматрам да ми је то донело само предност. Наравно ту има и проблема и потешкоћа, али, као што рекох раније, готово се никад не фокусирам на то. М. В.: Бавиш се компјутерима и програмирањем. Како је све то почело и који је твој примарни циљ у свету интернета? Сматраш ли да је тај свет човечанству донео више предности или штете? Све је почело у раној младости када сам самоиницијативно почео да се интересујем за програмирање и да експериментишем. Наравно, после неколико година успео сам да овладам многим техникама, али свакодневно се надограђујем и учим нове, јер је то у свету интернета и информатике нормално. Мој примарни циљ је допринос сајбер безбедности, ширење позитивног начина размишљања на интернету, враћање младих генерација правим вредностима и најпосле срећан сам кад друге учиним срећнима. Сматрам да је интернет као и све друго у животу. Ако се човек концентрише на оно добро, онда ће му као и његовој околини бити добро, а ако се ипак фокусира на мрачну страну, у овом случају технологије, е онда ће се после кајати дуго и полако. М. В.: Слободане, веома је импресивна чињеница да говориш десет језика, ако сад тај број није и већи. Да ли можеш нашим читаоцима да кажеш који су језици у питању и како си успео све да их савладаш? Такође, занима нас одакле љубав према језицима и који је твој циљ када су исти у питању? Свакако. За сада говорим десетак језика, укључујући енглески, шпански, италијански, португалски, јапански, старогрчки, модерни грчки, латински, санскрит и арамејски, а служим с још понеким. Савладао сам их врло једноставно. За сваки ми је било потребно између месец и четири месеца, слушајући mp3 курсеве, причајући с људима и неколико других корака. Љубав према језицима је увек била присутна од малих ногу, јер сам увек волео да сазнајем о другим културама, обичајима и наравно језицима који се тамо говоре. Главни циљ ми је да имам могућност да помогнем многим људима, уколико говорим више језика, јер „колико језика знаш толико вредиш“. М. В.: Студираш међународне осносе на факултету политичких наука универзитета у Београду? Мислим да би младим људима, који тек треба да упишу факултете и определе се чиме ће се бавити у животу, било интересантно да сазнају зашто си одабрао баш тај факултет? Млади људи треба да знају да није важно шта ће уписати, него зашто то чине и шта је смисао тог факултета. Ако се људи фокусирају само на дипломе онда од тога нема никакве користи ни њима ни друштву. Поменути факултет сам уписао јер сам сматрао да ћу тако више допринети својој земљи, притом морам рећи да сам увек био заинтересован за друштвене науке, тако да је овај избор био готово идеалан. С тим у вези, изгледа да је овде немогуће остварити било какву идеју без политике, па ето да се нађе. М. В.: Какву улогу игра вера у твом животу? Да ли сматраш да си енергију и истрајност за постизање свих
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Паскалова опклада“
Претходне седмице сам писао о Паскаловом подсмеху над људском гордошћу, па када смо већ код њега, можемо се присетити и чувене „Паскалове опкладе“ која, прилично јасно, показује сву бесмисленост атеистичког животног опредељења. Дакле, Паскал нас је позвао да се кладимо у погледу тога да ли Бог постоји или не. Јасно је да имамо само две могућности: или Бог постоји или Бог не постоји. Али, упозорава нас Паскал, пре него што положимо улог, требало би да добро (из свих углова) сагледамо све могуће ситуације како би оставили што мањи простор за грешку, јер за разлику од других грешака, ова би била судбоносна и имала би трајне последице. Према томе, у односу на ове две могућности, постоје четири могуће ситуације: 1) да Бог постоји и да човек верује у Њега и живи побожним животом; 2) да Бог не постоји и да човек верује у Њега; 3) да Бог не постоји и да човек не верује у Њега; и 4) да Бог постоји и да човек не верује у Њега. Прва ситуација: човек верује у Бога и живи животом на који смо позвани у Светом Писму (воли Бога, воли своју жену, воли своју децу, частан, поштен, одговоран, добар комшија којег људи поштују и цене) када се упокоји, шта онда бива са њим? У том случају, он ће изаћи пред лице милостивог Бога и наследиће дивну Вечност – ону красоту, ону радост, ону љубав, онај мир, све оно за чим чезну срца свих људи (било да су тога свесни или не). Човек из ове ситуације ће остварити потпуни добитак! Друга ситуација: човек верује у Бога и живи животом у складу са тим (као онај из прве ситуације), међутим Бог не постоји. Шта сада бива? Када се он упокоји, наступа смрт, крај, који чека и све друге људе без обзира на њихова уверења и њихове животе. Другим речима, ово је много тужнија варијанта, али овде човек није губитник када се упореди са другим људима, јер све чека исти, тужан, крај… Трећа ситуација: човек не верује у Бога (не мора нужно бити некаква пропалица, може да буде и најбогатији човек свог доба на свету) и Бог не постоји. И у овом случају као у претходном, нема губитка, просто је свима исто, и то на сву Вечност исто, а Вечност је неупоредиво више од седамдесетак година нашег животног века. Четврта ситуација: човек не верује у Бога, међутим, Бог постоји. Шта онда бива? Е, вели Паскал, у оваквој ситуацији се једино дешава потпуни, крајњи и ненадокнадив губитак. Човек током својих седамдесетак година непобожног живота губи дивну Вечност испуњену Светлошћу, и то на сву Вечност. Једном речју, ово је слика правога пакла и пропасти! Да резимирамо. Када човек верује у Бога, једино може истински добити (уколико Бог постоји), и ништа не изгубити (уколико Бог не постоји). Када човек не верује у Бога, може ништа не добити (у случају да Бог не постоји) и све, и то коначно и заувек, изгубити (уколико се испостави да Бог постоји). Каже Паскал да би сваки рационалан (што би ми рекли „нормалан“) човек увек „играо“ на оно где једино можеш добити и никако не можеш изгубити. Уколико би било ко другачије поступио, то би, према њему, био знак својеврсног лудила. Дакле, закључује Паскал, човек би требало да верује у Бога и да живи побожно, у сваком случају – једино му се то може исплатити! На ово ћу додати још само једно лично запажање. Очигледно је да је ова „опклада“ својеврстан подсмех неверју, који прилично јасно открива нерационалност безбоштва. Но, истина је да када човек верује у Бога, Бог слуша молитве тог човека и показује себе присутним у његовом животу. Навешћу као пример парохијанку из нашег храма, којој су лекари пре много година саопштили да јој је остало шест месеци живота. Међутим, она се молила чувеном Светом Нектарију Егинском, и једне ноћи је уснила сан, у оквиру којег јој је он рекао да је здрава. На запрепашћење наших лекара, потоње анализе су показале да у њеном телу нема ни трага од болести. Када човек живи верујући у Бога и поверавајући свој живот бризи Божијој, Бог итекако показује да брине о Њему… И још ћу рећи, на самом крају: Паскал је итекако био у праву! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика “Жички благовесник” петак, 01. март 2024. године
Одржанa седницa Савета Епархије жичке
Дана 27. фебруара 2024. године, када наша Света Црква прославља Светог Кирила Словенског, а под омофором и благословом Епископа жичког Господина Јустина, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, који су служили игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић и ђакон Горан Вучковић, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Седница Савета Епархије жичке одржана је у просторијама ЕУО, где је сабране најпре поздравио домаћин, Епископ жички Господин Јустин. Након тога разматрани су сви аспекти духовног и материјалног деловања у Епархији у 2023. години. Направљен је пресек рада и пословања. Поднесен је извештај о значајним грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, затим о социјалној, духовној и културној делатности. Такође, разговарало се и о питањима која се тичу унапређења црквеног живота у Епархији жичкој. Након радног дела, уприличена је трпеза љубави. Из Канцеларије ЕУО Епархије жичке
Свети Симеон Мироточиви – ктиторска слава у Манастиру Студеници
Данас наша Света светосавска Црква слави молитвени спомен на Преподобног богоносног и мироточивог оца Симеона – утемељитеља српске државе, заштитника ништих и убогих, научитеља Христовог закона у своме народу, искоренитеља јереси, ктитора цркава и манастира, љубитеља ангелског лика. Празновање Преподобног у нашем манастиру почиње свеноћним бденијем, уочи славе, у коме поред верника, већ традиционално за певницом узимају учешћа и свештеници из наше Епархије, који су још као ђаци долазили на бдења. На дан Светог, Литургију је служио Преосвећени Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су му игуман ове свете обитељи архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), јеромонаси Виталије (Милошевић) и Иларион (Богојевић), протосинђел Стефан (Чкоњевић), свештеници из Епархије жичке и рашко-призренске, као и војни свештеник из Лађеваца јереј Владимир Благојевић, као и протођакон Немања Рељић (Епархија бихаћко-петровачка) и ђакон Стефан Симић. На Светој Литургији биле су монахиње из Манастира Жиче, Благовештења Кабларског, Каменца, Градца, Сретења, Ковиља, Подмалинског, Савине Главице, монаси из Манастира Рујана, Преображења, Згодачице, Стубла, као и многобројни верни народ. Владика Јустин је на крају Литургије произнео беседу у којој је подсетио народ на почетак Великог поста, те да нам се за њега ваља спремати покајањем, постом, исповешћу, а као темељ целог тог здања треба да поставимо смирење. Тако је и Преподобни Симеон чинио када је отишао на Свету Гору и предао се на руковођење своме сину, Светом Сави. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Почаст Светоме Немањи указало је и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Државни секретар Зоран Антић положио је венац код кивота Преподобнога, а то је пракса које ово министарство чини код свих наших владара. Славље је настављено за празничном трпезом. Братство манастира
Ученици из Гуче извели библиодраму ,,Патријарх Авраам“ у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу
Дана 26. фебруара ученици верске наставе ОШ ,,Академик Миленко Шушић“, као и чланови Литургијске секције СШ ,,Драгачево“, извели су библиодраму ,,Патријарх Авраам“ у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Њихов одлазак у ово училиште организован је у сарадњи професора Богословије јеромонаха Јована (Прокина) и вероучитеља Дарка Стевановића, уз благослов оца ректора протојереја-ставрофора др Зорана Крстића. Ово је било треће по реду извођење представе, након извођења у Културном центру у Гучи и на Православном богословском факултету у Београду. Сценарио за библиодраму написао је професор доц. др Ненад Божовић. Ученике су у Богословији дочекали професори и ученици, те им је уприличено пригодно послужење. Присуствовали су и вечерњем богослужењу, након чега су обедовали заједно са богословцима. Уз подршку директорке ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ Драгице Дојчиновић и СШ ,,Драгачево“ Бојане Перовић, пут за Крагујевац финансирала је Ц.О. Гуча. Укупан број учесника у представи је 30, тако да су овај пут вероучитељу помагале наставница српског језика Катарина Пеулић, учитељица Татјана Рајковић, секретар школе Ката Радивојевић, као и Никола Јанковић из Удружења ,,Драгачевско Сунце“ и Ана Благојевић, која је помагала приликом костимирања и шминкања ученика. Пре самог доласка у Богословију, ученици су обишли и Спомен парк Шумарице, а након извођења су се вратили у своју родну Гучу у касним вечерњим часовима. Имајући у виду историју утицаја, библијска порука преношена је на различите начине. Модерно доба захтева нова промишљања о савременим модерним интерпретацијама. Поред метода које подразумевају употребу технике, филма, веб дизајна и сл, библио-драма јесте врхунски начин приказивања једне библијске приче у XXI веку, а посебно треба истаћи топлину коју драмски приказ Библије поседује. Сценарио библиодраме се у највећој мери придржавао библијског текста, а костими и уверљивост глуме оставили су велики утисак пребацивши нас тако у давно прохујало време. Сам процес припремања изведбе, учења текстова и прилагођавања сценографије захтевао је велики ентузијазам и рад ученика који далеко превазилази време утрошено на школске обавезе, чиме се показало да нове и креативне методе наставе успевају да ученике мотивишу на веће залагање у односу на класичне. Тиме се показало да је библиодрама једно од најкреативнијих облика наставе које искоришћава сву даровитост ученика. Нека би Господ дао да наша нова покољења наставе развијати љубав према Светом Писму, те да се уз редовно приступање Светој Чаши, од Авраама науче правој вери. Дарко Стевановић, вероучитељ
Недеља о митару и фарисеју у Светосавском храму у Краљеву
Дана 25. фебруара 2024. у недељу која је посвећена јеванђелској причи о митару и фарисеју, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву служио је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковић) и братства овог Светог храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић . Благодаћу Духа Светога сабрало се мноштво верника жељних духовних дарова са Свете Трпезе Господње која орадошћује срца. Беседу на јеванђелско зачало о митару и фарисеју изговорио је Епископ Јустин. Он је подсетио на то да смо у припремним недељама пред Свету Четрдесетницу и да треба да стражимо над својим срцем и мислима. Нагласио је да прича о ова два јеванђелска лика јесте важна за хришћански начин живљења, јер приказује супротна гледишта две личности – фарисеја који је праведан у својим очима, а неправедан у Божијим, и митара који себе види као грешника, али се каје и бива оправдан милошћу Спаситеља. Ово нас учи да се никада не уздамо у своје силе, већ да се предамо Господу са речима: “Боже, милостив буди мени грешном!“ Господ је Тај који суди и оправдава пониженог, јер: “који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се“ (Мт 23, 12), истакао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Дипл. теолог Јован Милошевић
Опроштајне речи Светог Симеона Мироточивог
„Тројице Света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ Пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом“. Извод из: Свети Сава, Житије Светог Симеона Немање
Епископ Јустин богослужио у Манастиру Вујну
У суботу 24. фебруара 2024. године, када се Црква Христова молитвено сећа Светог свештеномученика Власија и Светог новомученика Ђорђа Кратовца, Свету Архијерејску Литургију у световујанској обитељи служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслуживање игумана Манастира Вујна архимандрита Саве (Илића), протојереја Звонка Рацића, пароха брђанско-прислоничког, као и ђакона Стефана Симића. Светој Чаши приступио је верни народ који је присуствовао Светој Литургији и тако потврдио своје заједничарење са Господом. Након Свете Литургије пастирском беседом Владика се обратио вернима, речима о значају недеља које нас духовно припремају за Велики пост. Њихова тематика нас учи о важности врлина које треба подвигом да задобијемо, а то су: трпљење, смирење, љубав. Велики пост нам помаже да дођемо до сусрета са Господом. Као што спортисти морају да буду посвећени да би задобили пропадљиви венац славе, тако ми кроз труд и врлине треба да задобијемо небески венац славе.Након поделе нафоре уследило је послужење за све присутне. Братија Манастира Вујна
Недеља блудног сина у Манастиру Жичи
У Недељу блудног сина којом Света Црква уводи своје верне у период припреме за Часни пост, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Христовог у Манастиру Жичи. У препуном храму, Владика се сабраним верницима обратио речима о догађају који Црква празнује, повратку блудног сина, који је назвао празником свих покајника. Говорећи о овој јеванђелској параболи, рекао је да је та прича скраћено Јеванђеље јер говори о милостивом Оцу и Његовом односу према оба сина, о Његовој свепраштајућој љубави према слабостима обојице: првог коме је опростио отпадништво од Очевог дома и другог кога је кротким речима тешио када је позавидео млађем који се покајан вратио. Ово скраћено Јеванђеље односи се на сваког од нас, јер је свима подједнако потребно покајање: и онима који су далеко од Бога и онима који живе у Његовом дому и уживају у изобиљу, а ипак су незадовољни, приговарају, немају добро расположење према онима који их окружују, па чак имају и охол став према онима који се мање труде од њих. Сви грешимо и свима нам је потребно покајање. Нечији грех може постати његова светост, како су показали светитељи Цркве попут Свете Марије Египћанске и Светог Мојсија Мурина, који су дотакли дно греха и издигли се из њега, попут блудног сина који је доживео онтолошки, дубински духовни преображај. Зато ми који живимо у Цркви не треба да се узносимо над другима, јер ће се од нас више тражити, већ да носимо бремена један другог и тако испунимо закон Христов. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Владика свим присутнима пожелео да ток поста проведу у миру и истинском покајању и преумљењу. По завршетку Свете Литургије присутнима је уготовљена трпеза љубави. Сестринство манастира
Освећење темеља храма у Вранићима
Дана 3. марта 2024. године када наша Света Црква сабрали смо се у Вранићима на темељима будућег храма чије је ктитор Господин Милисав Новичић са породицом. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина чин освећења и полагања камена темељца обавио је Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић уз саслужење надлежног пароха јереја Дејана Радојевића, свештенства подручног намесништва, као и старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереја Душана Ћурчића и старешине храма у Љубићу протојереја Бојана Сујића. Отац Никола се у име Епископа захвалио ктитору Господину Милисаву Новичићу на труду и љубави, пожелевши свима успех у заједничком труду на изградњи храма. Након тога се и ктитор захвалио Епископу на благослову, својој породици на подршци, као и осталим сарадницима и народу који се сабрао. По завршетку обраћања уследила је трпеза љубави коју је домаћин припремио за све присутне. Парох горњогоревнички јереј Дејан Радојевић
Интервју са г. Слободаном Бркићем: “Губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу“
Претходних дана је шира јавност путем бројних медија упознала г. Слободана Бркића – младог човека који упркос губитку вида са којим се суочио од рођења, живи хришћански активан црквени живот, говори велики број страних језика и има веома успешну радну каријеру програмера. Радује нас чињеница да смо крајем прошле године у часопису “Жички благовесник“ објавили веома поучан интервју са Слободаном, који у наставку предочавамо Вашој пажњи. М. В.: Помаже Бог, Слободане. Пре свега, желим да ти се захвалим што си пристао да издвојиш своје време како би дао интервју за наш епархијски часопис – Жички благовесник. Замолио бих те да нам, за почетак, кажеш нешто о свом детињству и одрастању? Бог ти добро дао. Хвала теби и драгом Господу што ми је пружио ову прилику. Одрастање, тј. детињство, није било ни мало лако, јер, као што се зна, наше друштво је пролазило кроз разна искушења, укључујући ратове, санкције, урушавање вредности, мењање система и многе друге ствари. То се свакако одразило и на обичне људе, укључујући и мене. Поента је да се све може кад се хоће и кад човек нађе начин, а не изговор. Пошто не волим да кукам над оним што се десило или што се дешава, увек се трудим да се фокусирам на оне позитивне и богоугодне ствари, којима нас Господ обасипа свакодневно само што ми некад нисмо у стању да то схватимо и прихватимо. С тим у вези, треба рећи да сам, ипак, задовољан својом прошлошћу, тј. детињством, јер сам уз подршку родитеља, пре свега мајке, успео да добијем све оно што ми је било потребно. Истичем да је најбитније то што сам васпитаван у православном духу, следећи светосавски пут речи љубави Христове, борећи се за праве вредности и радећи на томе да све што даље будем чинио буде на корист људском роду, народу српском, а пре свега у славу Господа нашега Исуса Христа. М. В.: Да ли би желео да са нама поделиш мисли о губитку свог телесног вида? Како је то утицало на твој живот? Ништа није случајно. Све што нам се деси од рођења па до краја овоземаљског живота има свој смисао и своје разлоге. Тако се и ово сигурно није десило без допуштења Господњег. Пошто сам превремено рођен са две сестре те далеке 1989. године, завршили смо у инкубатору, где смо грешком лекара једна од сестара и ја остали без вида. Наравно, то нас није омело да наставимо даље, да и даље славимо Христа. Због тога никада нисмо вапили, негодовали и очајавали, јер свако зашто има своје зато, па ако је човек спреман да се суочи са ситуацијом и да настави даље, ту нема немогућег. Немогуће је само у глави, тј. ако дозволимо да нас негативни утицаји поколебају и сломе. Многи слепи се неће сложити са мојим мишљењем, али, у мом случају, губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу, да се фокусирам на оно што хоћу, а не да радим оно што нећу или што други хоће, као и на духовни развој моје личности. Слепа особа може много боље да се фокусира на оно што се догађа, без утицаја других људи или фактора, тако да сматрам да ми је то донело само предност. Наравно ту има и проблема и потешкоћа, али, као што рекох раније, готово се никад не фокусирам на то. М. В.: Бавиш се компјутерима и програмирањем. Како је све то почело и који је твој примарни циљ у свету интернета? Сматраш ли да је тај свет човечанству донео више предности или штете? Све је почело у раној младости када сам самоиницијативно почео да се интересујем за програмирање и да експериментишем. Наравно, после неколико година успео сам да овладам многим техникама, али свакодневно се надограђујем и учим нове, јер је то у свету интернета и информатике нормално. Мој примарни циљ је допринос сајбер безбедности, ширење позитивног начина размишљања на интернету, враћање младих генерација правим вредностима и најпосле срећан сам кад друге учиним срећнима. Сматрам да је интернет као и све друго у животу. Ако се човек концентрише на оно добро, онда ће му као и његовој околини бити добро, а ако се ипак фокусира на мрачну страну, у овом случају технологије, е онда ће се после кајати дуго и полако. М. В.: Слободане, веома је импресивна чињеница да говориш десет језика, ако сад тај број није и већи. Да ли можеш нашим читаоцима да кажеш који су језици у питању и како си успео све да их савладаш? Такође, занима нас одакле љубав према језицима и који је твој циљ када су исти у питању? Свакако. За сада говорим десетак језика, укључујући енглески, шпански, италијански, португалски, јапански, старогрчки, модерни грчки, латински, санскрит и арамејски, а служим с још понеким. Савладао сам их врло једноставно. За сваки ми је било потребно између месец и четири месеца, слушајући mp3 курсеве, причајући с људима и неколико других корака. Љубав према језицима је увек била присутна од малих ногу, јер сам увек волео да сазнајем о другим културама, обичајима и наравно језицима који се тамо говоре. Главни циљ ми је да имам могућност да помогнем многим људима, уколико говорим више језика, јер „колико језика знаш толико вредиш“. М. В.: Студираш међународне осносе на факултету политичких наука универзитета у Београду? Мислим да би младим људима, који тек треба да упишу факултете и определе се чиме ће се бавити у животу, било интересантно да сазнају зашто си одабрао баш тај факултет? Млади људи треба да знају да није важно шта ће уписати, него зашто то чине и шта је смисао тог факултета. Ако се људи фокусирају само на дипломе онда од тога нема никакве користи ни њима ни друштву. Поменути факултет сам уписао јер сам сматрао да ћу тако више допринети својој земљи, притом морам рећи да сам увек био заинтересован за друштвене науке, тако да је овај избор био готово идеалан. С тим у вези, изгледа да је овде немогуће остварити било какву идеју без политике, па ето да се нађе. М. В.: Какву улогу игра вера у твом животу? Да ли сматраш да си енергију и истрајност за постизање свих
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Паскалова опклада“
Претходне седмице сам писао о Паскаловом подсмеху над људском гордошћу, па када смо већ код њега, можемо се присетити и чувене „Паскалове опкладе“ која, прилично јасно, показује сву бесмисленост атеистичког животног опредељења. Дакле, Паскал нас је позвао да се кладимо у погледу тога да ли Бог постоји или не. Јасно је да имамо само две могућности: или Бог постоји или Бог не постоји. Али, упозорава нас Паскал, пре него што положимо улог, требало би да добро (из свих углова) сагледамо све могуће ситуације како би оставили што мањи простор за грешку, јер за разлику од других грешака, ова би била судбоносна и имала би трајне последице. Према томе, у односу на ове две могућности, постоје четири могуће ситуације: 1) да Бог постоји и да човек верује у Њега и живи побожним животом; 2) да Бог не постоји и да човек верује у Њега; 3) да Бог не постоји и да човек не верује у Њега; и 4) да Бог постоји и да човек не верује у Њега. Прва ситуација: човек верује у Бога и живи животом на који смо позвани у Светом Писму (воли Бога, воли своју жену, воли своју децу, частан, поштен, одговоран, добар комшија којег људи поштују и цене) када се упокоји, шта онда бива са њим? У том случају, он ће изаћи пред лице милостивог Бога и наследиће дивну Вечност – ону красоту, ону радост, ону љубав, онај мир, све оно за чим чезну срца свих људи (било да су тога свесни или не). Човек из ове ситуације ће остварити потпуни добитак! Друга ситуација: човек верује у Бога и живи животом у складу са тим (као онај из прве ситуације), међутим Бог не постоји. Шта сада бива? Када се он упокоји, наступа смрт, крај, који чека и све друге људе без обзира на њихова уверења и њихове животе. Другим речима, ово је много тужнија варијанта, али овде човек није губитник када се упореди са другим људима, јер све чека исти, тужан, крај… Трећа ситуација: човек не верује у Бога (не мора нужно бити некаква пропалица, може да буде и најбогатији човек свог доба на свету) и Бог не постоји. И у овом случају као у претходном, нема губитка, просто је свима исто, и то на сву Вечност исто, а Вечност је неупоредиво више од седамдесетак година нашег животног века. Четврта ситуација: човек не верује у Бога, међутим, Бог постоји. Шта онда бива? Е, вели Паскал, у оваквој ситуацији се једино дешава потпуни, крајњи и ненадокнадив губитак. Човек током својих седамдесетак година непобожног живота губи дивну Вечност испуњену Светлошћу, и то на сву Вечност. Једном речју, ово је слика правога пакла и пропасти! Да резимирамо. Када човек верује у Бога, једино може истински добити (уколико Бог постоји), и ништа не изгубити (уколико Бог не постоји). Када човек не верује у Бога, може ништа не добити (у случају да Бог не постоји) и све, и то коначно и заувек, изгубити (уколико се испостави да Бог постоји). Каже Паскал да би сваки рационалан (што би ми рекли „нормалан“) човек увек „играо“ на оно где једино можеш добити и никако не можеш изгубити. Уколико би било ко другачије поступио, то би, према њему, био знак својеврсног лудила. Дакле, закључује Паскал, човек би требало да верује у Бога и да живи побожно, у сваком случају – једино му се то може исплатити! На ово ћу додати још само једно лично запажање. Очигледно је да је ова „опклада“ својеврстан подсмех неверју, који прилично јасно открива нерационалност безбоштва. Но, истина је да када човек верује у Бога, Бог слуша молитве тог човека и показује себе присутним у његовом животу. Навешћу као пример парохијанку из нашег храма, којој су лекари пре много година саопштили да јој је остало шест месеци живота. Међутим, она се молила чувеном Светом Нектарију Егинском, и једне ноћи је уснила сан, у оквиру којег јој је он рекао да је здрава. На запрепашћење наших лекара, потоње анализе су показале да у њеном телу нема ни трага од болести. Када човек живи верујући у Бога и поверавајући свој живот бризи Божијој, Бог итекако показује да брине о Њему… И још ћу рећи, на самом крају: Паскал је итекако био у праву! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика “Жички благовесник” петак, 01. март 2024. године
Одржанa седницa Савета Епархије жичке
Дана 27. фебруара 2024. године, када наша Света Црква прославља Светог Кирила Словенског, а под омофором и благословом Епископа жичког Господина Јустина, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, који су служили игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић и ђакон Горан Вучковић, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Седница Савета Епархије жичке одржана је у просторијама ЕУО, где је сабране најпре поздравио домаћин, Епископ жички Господин Јустин. Након тога разматрани су сви аспекти духовног и материјалног деловања у Епархији у 2023. години. Направљен је пресек рада и пословања. Поднесен је извештај о значајним грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, затим о социјалној, духовној и културној делатности. Такође, разговарало се и о питањима која се тичу унапређења црквеног живота у Епархији жичкој. Након радног дела, уприличена је трпеза љубави. Из Канцеларије ЕУО Епархије жичке
Свети Симеон Мироточиви – ктиторска слава у Манастиру Студеници
Данас наша Света светосавска Црква слави молитвени спомен на Преподобног богоносног и мироточивог оца Симеона – утемељитеља српске државе, заштитника ништих и убогих, научитеља Христовог закона у своме народу, искоренитеља јереси, ктитора цркава и манастира, љубитеља ангелског лика. Празновање Преподобног у нашем манастиру почиње свеноћним бденијем, уочи славе, у коме поред верника, већ традиционално за певницом узимају учешћа и свештеници из наше Епархије, који су још као ђаци долазили на бдења. На дан Светог, Литургију је служио Преосвећени Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су му игуман ове свете обитељи архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), јеромонаси Виталије (Милошевић) и Иларион (Богојевић), протосинђел Стефан (Чкоњевић), свештеници из Епархије жичке и рашко-призренске, као и војни свештеник из Лађеваца јереј Владимир Благојевић, као и протођакон Немања Рељић (Епархија бихаћко-петровачка) и ђакон Стефан Симић. На Светој Литургији биле су монахиње из Манастира Жиче, Благовештења Кабларског, Каменца, Градца, Сретења, Ковиља, Подмалинског, Савине Главице, монаси из Манастира Рујана, Преображења, Згодачице, Стубла, као и многобројни верни народ. Владика Јустин је на крају Литургије произнео беседу у којој је подсетио народ на почетак Великог поста, те да нам се за њега ваља спремати покајањем, постом, исповешћу, а као темељ целог тог здања треба да поставимо смирење. Тако је и Преподобни Симеон чинио када је отишао на Свету Гору и предао се на руковођење своме сину, Светом Сави. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Почаст Светоме Немањи указало је и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Државни секретар Зоран Антић положио је венац код кивота Преподобнога, а то је пракса које ово министарство чини код свих наших владара. Славље је настављено за празничном трпезом. Братство манастира
Ученици из Гуче извели библиодраму ,,Патријарх Авраам“ у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу
Дана 26. фебруара ученици верске наставе ОШ ,,Академик Миленко Шушић“, као и чланови Литургијске секције СШ ,,Драгачево“, извели су библиодраму ,,Патријарх Авраам“ у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Њихов одлазак у ово училиште организован је у сарадњи професора Богословије јеромонаха Јована (Прокина) и вероучитеља Дарка Стевановића, уз благослов оца ректора протојереја-ставрофора др Зорана Крстића. Ово је било треће по реду извођење представе, након извођења у Културном центру у Гучи и на Православном богословском факултету у Београду. Сценарио за библиодраму написао је професор доц. др Ненад Божовић. Ученике су у Богословији дочекали професори и ученици, те им је уприличено пригодно послужење. Присуствовали су и вечерњем богослужењу, након чега су обедовали заједно са богословцима. Уз подршку директорке ОШ ,,Академик Миленко Шушић“ Драгице Дојчиновић и СШ ,,Драгачево“ Бојане Перовић, пут за Крагујевац финансирала је Ц.О. Гуча. Укупан број учесника у представи је 30, тако да су овај пут вероучитељу помагале наставница српског језика Катарина Пеулић, учитељица Татјана Рајковић, секретар школе Ката Радивојевић, као и Никола Јанковић из Удружења ,,Драгачевско Сунце“ и Ана Благојевић, која је помагала приликом костимирања и шминкања ученика. Пре самог доласка у Богословију, ученици су обишли и Спомен парк Шумарице, а након извођења су се вратили у своју родну Гучу у касним вечерњим часовима. Имајући у виду историју утицаја, библијска порука преношена је на различите начине. Модерно доба захтева нова промишљања о савременим модерним интерпретацијама. Поред метода које подразумевају употребу технике, филма, веб дизајна и сл, библио-драма јесте врхунски начин приказивања једне библијске приче у XXI веку, а посебно треба истаћи топлину коју драмски приказ Библије поседује. Сценарио библиодраме се у највећој мери придржавао библијског текста, а костими и уверљивост глуме оставили су велики утисак пребацивши нас тако у давно прохујало време. Сам процес припремања изведбе, учења текстова и прилагођавања сценографије захтевао је велики ентузијазам и рад ученика који далеко превазилази време утрошено на школске обавезе, чиме се показало да нове и креативне методе наставе успевају да ученике мотивишу на веће залагање у односу на класичне. Тиме се показало да је библиодрама једно од најкреативнијих облика наставе које искоришћава сву даровитост ученика. Нека би Господ дао да наша нова покољења наставе развијати љубав према Светом Писму, те да се уз редовно приступање Светој Чаши, од Авраама науче правој вери. Дарко Стевановић, вероучитељ
Недеља о митару и фарисеју у Светосавском храму у Краљеву
Дана 25. фебруара 2024. у недељу која је посвећена јеванђелској причи о митару и фарисеју, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву служио је Епископ жички Господин Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковић) и братства овог Светог храма. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић . Благодаћу Духа Светога сабрало се мноштво верника жељних духовних дарова са Свете Трпезе Господње која орадошћује срца. Беседу на јеванђелско зачало о митару и фарисеју изговорио је Епископ Јустин. Он је подсетио на то да смо у припремним недељама пред Свету Четрдесетницу и да треба да стражимо над својим срцем и мислима. Нагласио је да прича о ова два јеванђелска лика јесте важна за хришћански начин живљења, јер приказује супротна гледишта две личности – фарисеја који је праведан у својим очима, а неправедан у Божијим, и митара који себе види као грешника, али се каје и бива оправдан милошћу Спаситеља. Ово нас учи да се никада не уздамо у своје силе, већ да се предамо Господу са речима: “Боже, милостив буди мени грешном!“ Господ је Тај који суди и оправдава пониженог, јер: “који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се“ (Мт 23, 12), истакао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Дипл. теолог Јован Милошевић
Опроштајне речи Светог Симеона Мироточивог
„Тројице Света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ Пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом“. Извод из: Свети Сава, Житије Светог Симеона Немање
Епископ Јустин богослужио у Манастиру Вујну
У суботу 24. фебруара 2024. године, када се Црква Христова молитвено сећа Светог свештеномученика Власија и Светог новомученика Ђорђа Кратовца, Свету Архијерејску Литургију у световујанској обитељи служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслуживање игумана Манастира Вујна архимандрита Саве (Илића), протојереја Звонка Рацића, пароха брђанско-прислоничког, као и ђакона Стефана Симића. Светој Чаши приступио је верни народ који је присуствовао Светој Литургији и тако потврдио своје заједничарење са Господом. Након Свете Литургије пастирском беседом Владика се обратио вернима, речима о значају недеља које нас духовно припремају за Велики пост. Њихова тематика нас учи о важности врлина које треба подвигом да задобијемо, а то су: трпљење, смирење, љубав. Велики пост нам помаже да дођемо до сусрета са Господом. Као што спортисти морају да буду посвећени да би задобили пропадљиви венац славе, тако ми кроз труд и врлине треба да задобијемо небески венац славе.Након поделе нафоре уследило је послужење за све присутне. Братија Манастира Вујна