Author: Filip

Шта за духовни живот хришћанина значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Литургију и на ђаконов позив – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су, у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Свето Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“ У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За Свето Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.  Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу“ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Светој Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 – дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Оне друге, пак, Свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често“, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.  Против оваквог механичког приступа Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста… Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца,

Реч уредника Епархија жичка богата је за још једно капитално дело, књигу протојереја др Слободана Јаковљевића У светом и свечасном храму овом  – историјске и литургичке теме. На почетку је важно истаћи да аутор, доктор теолошких наука, из угла православног свештеника, предочава и актуализује увек важне црквено-историјске и литургичке теме, као и теме из пастирске праксе. Текстови сабрани у овој књизи настали су, како и сам аутор наводи, током једне деценије служења у храму Вазнесења Господњег у Чачку, али и као плод преданог рада на писању докторске дисертације. Као што је протојереј др Владимир Вукашиновић у предговору запазио, аутор није запоставио талант, него је након одбране докторске дисертације на Православном богословском факултету у Београду, наставио марљиво да ради, пише, истражује, да ствара и умножава дарове, на добробит Цркве. Управо је као плод тог рада и труда настала ова књига. Теме о којима протојереј Слободан пише, везане су, као што је већ поменуто, за храм у ком служи, а то је храм Вазнесења Господњег у Чачку, древна светиња, задужбина Страцимира брата Стефана Немање. Овај храм сведочи о бурној историји српског народа, не само на овим подручјима, него историје српског народа и Цркве уопште, али је изнад свега храм који представља сведочанство и потврду васкрсења и духовне обнове верног народа и кроз векове је представљало духовно средиште чачанског краја. Аутор је бацио ново светло на Конкордатску кризу, на основу до сада необјављених докумената из Архива Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Имајући у виду значај Светог Владике Николаја Жичког у борби против Конкордата, нова сазнања и сведочанства која нам аутор даје од велике су важности за нашу Цркву. Такође, аутор кроз радове актуализује и важна литургичка питања. Ауторов рад и труд на изучавању старих рукописа, преписиваних у манастиру Рача представљају вредно сведочанство о богослужбеном животу Српске Православне Цркве кроз векове. Иако је већина радова писана у складу са академским стандардима, систематично и научно, то не отежава разумевање садржаја ни оним читаоцима који се не служе стручним теолошким терминима. Сматрамо да ће је са лакоћом и уживањем, читати „шира читалачка публика“. На крају, свештеник Слободан овом књигом сведочи и доприноси, важности присуства писане речи у животу верника.                                                                                Архимандрит Дамјан (Цветковић) Реч аутора Књига У светом и свечасном храму овом настајала је током једне деценије мога свештеничког службовања у храму Вазнесења Господњег у Чачку. У њој се налазе разнородни текстови: литургичке и историјске студије, пригодни осврти, беседе. Доминирају три целине у којима су сабрани радови који се тичу историјата цркве у Чачку, Конкордатске кризе (1937/1938) и историје српског богослужења. Студије које ова књига садржи у свом оригиналном облику објављене су раније у разним научним часописима и зборницима радова са научних конференција на које се примењује систем бодовања. Изузетак је рад који је објављен као уводна студија књиге Приче из Великог рата, али и текстови у целини Varia (сваштице). Детаље о тим радовима и часописима у којима су објављени заинтересовани читаоци могу пронаћи на последњим страницама књиге. Текстови у овој књизи прилагођени су оваквој врсти издања и усклађени су са најновијим резултатима истраживања на пољу историје, историје српског богослужења и њима комплементарних дисциплина. Такође, радови пред читаоцима могу се надовезати на конкретне црквено-историјске, теолошке и богослужбене полемике у савременом животу Цркве. Назив књиге позајмљен је из Сугубе јектеније која се чита на Литургији Светог Јована Злaтоустог и некако на најбољи начин смислено повезује главне целине које се баве историјом чачанске цркве, Српске Цркве, литургијом и телетургијом. У храму и кроз храм прелама се целокупан живот православних хришћана, али и различити друштвени феномени и дискурси. Према речима књижевника Миодрага Павловића храм прелама, претвара, отвара и затвара. Целина која се тиче храма Вазнесења Господњег у Чачку представља фрагментарне прилоге за историју наше цркве и својеврсну допуну вишегодишњим истраживањима прегалаца и посвећеника Народног музеја у Чачку који се кроз различите научне дисциплине баве његовом историјом. У ту целину је уклопљен је и текст о овчарско-кабларским манастирима и везама поменутих манастира са зачетком преписивачке школе у манастиру Рачи. То је учињено из разлога што тај текст више припада црквеној историји Чачка. Конкордатска криза је тема која је са многих аспеката већ подробно обрађивана, али је у тексту који је пред читаоцем уочљиво коришћење Архиве Синода СПЦ којa готово да није коришћена у студијама које се баве овом тематиком. Подаци пронађени у Архиву Синода не мењају значајно познате закључке, али бацају мало јасније светло на догађаје у вези са Конкордатском кризом. Ова грађа расветљава чињеницу да је било прогона СПЦ и њених присталица у периоду конкордатске кризе и ствара нам слику на који је начин вршена коренспонденција и организација међу јерархијом током кризе. Студије из литургијске теологије и праксе Српске православне цркве могу заинтересованим читаоцима помоћи да разумеју одређена питања у вези са литургијским и телетургијским развојем српског богослужења. Током тешких векова туркократије богослужење је одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку српског православног народа. Стога богослужење и богослужбени рукописи заступљени у овим литургијским и телетургијским студијама представљају, с једне стране, културно благо српског народа чија је вредност непроцењива, а са друге, изворе од прворазредног значаја. Проучавајући их отварамо ризнице светотајинског искуства Цркве. Познавање структуре српских средњовековних рукописа може да помогне у одгонетању шта је у савременој литургијској пракси саобразно старијем српском литургијском предању а шта не. Јер истинско следовање предању Цркве, па и литургијском предању, подразумева да смо сигурни шта смо наследили и чему смо верни да бисмо се креативно односили према стварности и преображавали сопствену савременост која је исто тако део предања. Важно је напоменути да је систем цитирања и навођења литературе задржан у оригиналном облику како су то захтевали часописи са листе која је дата на крају. Као узор смо користили издања сличног типа. Овако сложени говоре и о потреби да се унификује систем научног цитирања у Србији. Такође, два рада су коауторска и она су, уз дозволу сарадника, објављена у овој књизи.                                                                                        протојереј др Слободан Јаковљевић    

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас. Данас, се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео. Како то? Шта се десило с њим? Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно. Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу. Значи, отишао je далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео je да живи својим животом, да троши богатство душе своје. И, потом, је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња. Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, тада човек осети да је сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина. Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи. Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника. И он то заиста учини. Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао. А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се. Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу. Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је. Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом. Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање. То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти. Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 3. март 2024. године