Православни мисионар: протојереј Александар Р. Јевтић, “Да ли је трпљење увек врлина?“
Модел понашања који подразумева трпљење као подношење одређених спољашњих околности које се тичу појединца није исто вреднован у свим друштвима током историје. У патријархалним друштвима са израженим хијерархијским поретком, трпљење се подразумевало и доживљавало као неопходан услов за опстанак заједнице. Секуларизација друштва која се одвија од 17. века до данас, као један од својих основних чинилаца истиче права појединца у односу на заједницу у којој живи. Позивајући се на угроженост неких чланова друштва (нпр. жена и деце, разних мањина) појединци и удружења указивали су на злоупотребе до којих је долазило у патријархалном друштву где су јасно позициониране улоге оних који заповедају и слушају. Морална правила проистекла из религије означена су као препрека за самоостварење појединца, као брана слободи која не треба да зна за морална ограничења. Психоанализа је означила религију са моралним оквиром као извор многих психичких проблема, а философска мисао се потрудила да преко многих својих представника на прво место постави питање разума, а не морала. Немајући снаге да се на ширем плану одупру овим токовима, традиционалне хришћанске заједнице широм Европе и Америке су се повукле у својеврстан гето са својим мање или више јасним ставовима о савременим друштвеним изазовима. Номинални чланови верских заједница, без активнијег учешћа и живљења етоса вере којој припадају по крштењу, најчешће су збуњени или потпуно незаинтересовани за било какву поуку. Поједини теолози и клирици имају различите ставове по питању врлине трпљења, који даље утичу на њихово разумевање одређених савремених проблема. Изношење истих у јавност и поучавање ужег или ширег круга познаника и пратилаца на друштвеним мрежама додатно утичу на стварање утиска да верске заједнице немају јасан став. Колико је тема трпљења актуелна може се видети на два веома значајна подручја друштвеног живота. Једно је породица, а друго радно окружење. Породица је под све већим притисцима како време протиче. Економски фактори који утичу на све већу потребу за запосленошћу обоје супружника, измешане улоге мушкарца и жене, права деце, потрошачка зависност од све већег броја наметнутих потреба, мањак слободног времена, зависност од дигиталних технологија, довели су до све мањег броја склопљених и све већег броја разведених бракова. Многе вишегодишње везе младих распадају се одмах по ступању у брак. У образложењима или исповестима које се могу чути као разлог за развод најчешће се наводи неразумевање од стране брачног друга, као и позиција себе као жртве којој се намеће трпљење као животни стил. Немајући снаге за трпљење многи се одлучују за развод, притом, осуђујући другу страну, а себе постављајући у улогу апсолутне жртве. Необично је што најчешће постоји потпуна убеђеност обе стране у сопствену исправност и повређеност. Радно окружење је, такође, полигон за осећај повређености и немогућност даљег трпљења. Притисак надређених, некоректност колега, потцењеност сопствених доприноса, појединце гоне ка осећају незадовољства. Као у зачараном кругу, или под бумерангом, потиснуте емоције временом доводе до озбиљних психичких и соматских обољења, али и до изненадних ерупција беса и међуљудских конфликата који могу имати и трагичне последице. Лоши међуљудски односи, условљени нејасним одређењем према трпљењу, утичу и на квалитет пословања сваке радне јединице. Квалитетни појединци често напуштају колективе и започињу приватне послове услед немогућности да даље трпе или пројаве све своје квалитете. Са оваквим и многим другим проблемима, људи долазе и код духовника на исповест и по савет како да науче да живе неповређујући друге, али и недозвољавајући да буду повређени. До ове позиције се не долази лако. Ипак, тајна је у унутрашњем настројењу човека. Тежећи ка аутентичном духу хришћанства, човек треба да се угледа на Христа „који није дошао да му служе, већ да служи и даде свој живот у откуп за многе“ (Мт 20, 28). Вековима су светитељи подражавали овај пример Христа Подвигоположника. Свети Макарије Велики упориште за врлину трпљења проналази у светописамским примерима личности Јосифа и Давида, па закључује: „Ове примере из Писма смо навели како бисмо показали да се дејство Божије благодати у човеку открива после дуготрајне борбе и да се дар Светога Духа прима тек после искуства великог трпљења и великодушности, после искушења и испитивања, пошто је самовласно произвољење проверено разноврсним невољама“ (Добротољубље 2. том). Свети Нектарије Егински је у новије време показао невероватно трпљење, инспирисано жељом да никога не повреди. Господ га је удостојио чудесног дара исцелитељских моћи светих моштију које многима дају помоћ у разним невољама. Према речима аве Зосима палестинског, ако брата претрпимо у тренутку његове слабости, чак и када није у праву, Господ ће му временом указати на нашу добронамерност, па ће и он стећи поверење и благонаклоност према нама (Добротољубље 3. том). Из Старечника и Житија Светих сазнајемо да су многи светитељи мењали места својих подвига, услед притисака спољашњих околности које су им се чиниле неповољнима за подвиг и духовно усавршавање. Неки су се отворено супротстављали незнабожачким, али и црквеним властима за које се касније испостављало да нису биле у праву (нпр. догматски спорови од 4. до 9. века). Ово отвара могућност да се укаже да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. У контексту породице то је видљиво када услед одређеног порока једне стране друга страна може физички или психички да страда све до потпуног уништења, уколико заједница са непокајаном особом настави да траје. Убиства и самоубиства нису реткост у оваквим ситуацијама. Сигурно да то није по вољи Божијој. Слично је и са радним окружењем. Трпећи трајно омаловажавање и тортуру, појединац може бити сломљен до те мере да решење потражи у убиству или самоубиству. То нам сведочи о потреби да се у одређеним ситуацијама донесу мудре одлуке. Начин на који се оне доносе је трезвеност која подразумева чисте мисли испуњене молитвом, по речима старца Емилијана Симонопетријског. Помоћ духовника у оваквим ситуацијама је добродошла. Савети из области психологије и психотерапије указују да је у неким ситуацијама важно претрпети, па препоручују тзв. модел прихватања (acceptance).У другим ситуацијама, саветују промену заједнице или радног окружења како би се сачувало психичко здравље. У све сложенијим друштвеним околностима, Православна Црква је позвана на пастирску бригу о свим својим члановима, клиру и верном народу. Ово подразумева заједничка саветовања и разматрања разних проблема, упознавање са ставовима из других области које се баве истим темама, али изнад свега лично сведочење јеванђелског и светоотачког опита који нас позива на
Поп рецензије: “Самоодређење“ – О нацрту закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоопредељења
О Нацрту закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, у новој емисији “Поп рецензије” говоре свештеници Гојко Перовић, Павле Божовић и Игор Балабан, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: mitropolija.com
Недеља Православља у Храму Светог Саве у Краљеву
У прву недељу Часног поста коју Црква обележава као Недељу Православља у Храму Светог Саве служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење братства храма. Катедрални храм Епархије жичке испунио је велики број причасника Тела и Крви Христове, којима се Преосвећени Владика као Архипастир и духовни отац обратио речима тумачења данашњег јеванђелског читања. Епископ је говорио о Цркви као заједници слободе, месту где нико никог не присиљава и не поставља услове, али и месту где ћемо решити све своје световне дилеме. Владика се осврнуо и на значај Недеље Православља, јер велике борбе за очување вере се воде све до данашњег дана – ми бранимо себе као икону, слику и прилику Божију. Такву борбу је Црква војевала против многих јереси и искушења у овоме свету, јер је она стуб и тврђава Истине. На крају, Преосвећени Владика је пожелео свима да истрајемо и наставимо да постимо на овом започетом путу на којем се спремамо за велики дан Васкрсења Христовог. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог
Свети 40 мученика севастијских – слава придворног храма у Краљеву
„Страдалници за Христа, ви сте свети пост учинили светлим, због празника вашег славног страдања, ви целу Четрдесетницу обасјавате, јер сте се својим страдањем, угледали на спасоносно Христово страдање, зато имате смелост, па Га молите за мир и да достигнемо у тридневно Васкрсење Бога и Спаса душа наших.“ Ово молитвословље је Јован монах написао светим мученицима севастијским, којима је и посвећен параклис у дому Епископа жичких у Краљеву. И зато је данас, у великопосном духу и радости, ово било место сабрања заједнице верних који благодарствено прославише спомен на 40 мученика севастијских. Свету Архијерејску Литургију служио је домаћин овог дома, Епископ Јустин, уз саслужење својих сарадника архимандрита Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића и ђакона Стефана Симића. Благољепију је допринело појање протопсалта Ивана Трајковића и сестара Манастира Благовештења. Након Литургије, уприличена је пригодна трпеза љубави за све присутне. Из канцеларије Епископа
Ставите ван снаге неуставни Закон о родној равноправности
Закључци Научног скупа „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“ Ми, доле потписани учесници Научног скупа „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“, одржаног 14. марта 2024. године у Народној библиотеци Србије, изражавамо благодарност Српској Православној Цркви и Матици српској које су, после стручне анализе лингвиста и филолога, пружиле могућност да јавно и транспарентно буду размотрени правни аспекти и последице примене Закона о родној равноправности, те констатујемо следеће: 1. Закон о родној равноправности мења уставни идентитет Републике Србије тако што фундаментално задире у људска права и основне слободе и целокупни вредносни систем и етичке поставке, по којима живе грађани Републике Србије; 2. Равноправност као универзални принцип примењен је селективно и дискриминаторно, за разлику од Устава Републике Србије који у своме члану 15 не прави разлику међу грађанима, гарантујући равноправност жена и мушкараца; 3. Појам рода (gender) у Закону о родној равноправности не подразумева мушки и женски пол као биолошку категорију, нити одговарајућу граматичку категорију рода која се донекле односи на ову природну датост, нити подразумева именицу у традиционалном значењу, него је то род као џендер – друштвени конструкт, какав не постоји у српском језику, нити у једном природном људском језику на свету. Такав појам рода, како је у овом Закону нормиран, не постоји у Уставу и правном поретку Републике Србије и није у сагласности са Уставом и другим прописима; 4. Законом о родној равноправности насилно је укинута разлика између џендера и припадника мушког и женског пола тако што су мушкарци и жене, готово сви грађани Републике Србије, противно њиховој вољи и Уставу, сврстани у „џендере“; 5. Чланом 10 Устава прописано је да је српски језик службени језик у Републици Србији, док Закон о родној равноправности на неуставан начин уводи непостојећи тзв. родно осетљиви језик; 6. Највећи број правних норми Закона о родној равноправности неприхватљив је са аспекта различитих грана права, али и са тачки гледишта других научних дисциплина, и не постоји могућност њихове примене у правном поретку Републике Србије; 7. Закон о родној равноправности карактерише неразумљивост, одсуство нормативне ваљаности, идеолошка пристрасност и острашћеност; 8. Посебно указујемо да ниједан језик на свету не настаје и не мења се једностраном политичком вољом путем општег правног акта, већ искључиво у складу са правилима лингвистичке струке – у случају српског језика који не може изнова настајати, јер је настао пре 1000 година – кроз надлежне институције које су у Републици Србије оличене у Одбору за стандардизацију српског језика и Матици српској, и зато је недопустиво и неприхватљиво да се грађанима Републике Србије, под претњом новчаним и затворским казнама, принудно намеће непостојећи тзв. родно осетљиви језик; 9. Подржавамо ставове које су, уз уважавање научних аргумената и чињеница, исказале Српска Православна Црква и Матица српска у односу на покушаје насилне промене свести и вредносних категорија, разградње личности, породице, друштва, образовања, културе, права, морала и логике, што је, по свему судећи, циљ Закона о родној равноправности; 10. Посебно забрињава говор мржње које носиоци и заговорници тзв. џендер идеологије и медији који су им наклоњени упорно и некажњено користе – не само према Српској Православној Цркви и Матици српској него и према свим неистомишљеницима неприродног „уродњавања“ преко Закона о родној равноправности и Закона о забрани дискриминације; 11. Пред Уставним судом Републике Србије поднето је више иницијатива за оцену уставности великог броја одредаба Закона о родној равноправности, Закона о забрани дискриминације, Закона о јавном информисању и медијима и других прописа, и затражена је обустава примене тих закона до окончања поступка, а од посебног значаја је и то што је Заштитник грађана – Омбудсман бројне одредбе овог Закона оценио као неуставне и најавио још једну иницијативу за оцену уставности овога Закона; 12. Имајући у виду велики број неуставних одредаба у Закону о родној равноправности, констатујемо да је, сходно Јединственим методолошким правилима за израду прописа у Републици Србији, немогуће приступити његовим изменама и допунама; 13. Позивамо представнике извршне и законодавне власти да ради очувања достојанства грађана Републике Србије, српскога језика, ћириличког писма и историјски потврђених и стечених вредности у оквиру јединственог правног поретка Републике Србије, покрену поступак за стављање ван снаге неуставног Закона о родној равноправности и спорних одредаба Закона о забрани дискриминације; 14. Неопходно је да се кроз јавни и стручни дијалог дође до најширег консензуса за припрему системског Закона о равноправности, уз пуно поштовање уставног идентитета државе Србије и историјски потврђених вредности српског друштва, а посебно српскога језика као једног од главних носилаца српског националног идентитета, као и уз поштовање Уставом зајемчених права и слобода сваког грађанина од којих су већина верници, као и традиционалних цркава и верских заједница. Патријарх српски Порфирије Проф. др Драган Станић,председник Матице Српске Проф. др Игор Вуковић,Правни факултет Универзитета у Београду Проф. др Бранислав Ристивојевић,Правни факултет Универзитета у Новом Саду Проф. др Зоран Павловић,Правни факултет за привреду и правосуђеУниверзитета Привредна академија у Новом Саду, Проф. др Милош Станковић,Правни факултет Универзитета у Београду Др Милош Станић,Институт за упоредно право у Београду, Доц. др Драган Дакић,Правни факултет Универзитета у Крагујевцу Др Слободан Јанковић,Институт за међународну политику и привреду у Београду, Проф. др Срђан Шљукић,Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Проф. др Слободан Владушић,Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Адвокат Мирослав Николић, Београд Адвокат Миленко Радић, Београд Јереј проф. др Зоран Деврња,Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Јереј Драган Поповић,докторанд Богословског факултета Универзитета у Београду Извор: СПЦ
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, Светих четрдесет мученика севастијских и Света Тајна Брака
Година 2012. и предавање из црквенословенског језика: Професор нам предаје прву деклинацију и узима за пример реч младенецъ, (множ. младенци) и објашњава њено значење: то је млад мушкарац. Светих четрдесет мученика који су пострадали у Севастији око 320. године, били су млади момци, војници у римској војсци. Тада сам научио да реч младенци нема никакве етимолошке везе са младим супружницима, који су тек ступили у брак. Као млади богословци себи смо поставили питање: због чега онда наш народ посвећује овај празник младим брачним паровима? Није ли то још неки пуки народни обичај, настао погрешним разумевањем црквенословенске речи младенецъ и нема никакве везе са црквеним празником? Наравно да није тако. Свети мученици севастијски и улазак у Свету Тајну Брака су ипак органски повезани. Пре него што објасним како, осврнућемо се на кључне моменте из житија ових Светих мученика (њихово житије је веома занимљиво и ваља га прочитати у целини). Светих четрдесет мученика су били припадници римске војске. Пошто су били хришћани, у време гоњења су изведени пред суд, на којем им је понуђено да бирају: или да се одрекну Христа, а задрже војничку службу и чин, или да остану хришћани и буду осуђени на смрт. Свих 40 младих војника одабрало је ово друго. Били су бачени у ледено језеро недалеко од града Севастије, на чијој је обали била постављена стража и парно купатило. Један од војника се, видевши топло купатило, одрекао Христа и изашао на обалу, али је на његово место дошао други човек—и то стражар! Он је са свог стражарског места видео једну несвакидашњу појаву: необична светлост с неба пала је на мученике, загрејала воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спуштало се с неба четрдесет венаца на њихове главе. Стражар је без размишљања, не часећи часа свукао са себе војничко одело и ускочио у ледено језеро, где је примио четрдесети венац са неба. Тела ових светих мученика хришћани су сакупили и сахранили, док су њихове душе отишле Христу Господу. А није морало бити овако. Млади војници могли су да се одрекну Христа и наставе да уживају у свим благодетима војничке службе које им је тада најмоћнија светска империја гарантовала. Могли су да пропутују широм тада познатог света, једу, пију, грабе најбоље на шта наиђу у својим походима, стичу имања и богатство за своје заслуге, да се ожене најпривлачнијим девојкама, да остављају стечено богатство својим потомцима, итд. Једном речју, њихов живот могао је проћи много лагодније. Но, они су ипак одабрали да иду уским и трновитим путем, јер су знали и осећали да само такав пут ,,води у Живот Вечни.“, док широки пут води у пропаст. Да би ишао овим уским и трновитим путем, човек не мора нужно пострадати телом. Уским и трновитим путем ишли су и иду многи подвижници и монаси, који су се одрекли свега из љубави према Христу. Тим истим путем ходе и двоје хришћана који су у браку. Они су се определили на подвиг заједничког живота који увелико надилази егоизам себичне воље. Брак је, у том смислу, подвиг добровољног мучеништва, добровољног одрицања од тога да се све подређује сопственом егоизму. Зато се на Светој Тајни Венчања и певају мученични тропари: Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше. Брак је подвиг у којем двоје постају једно тело. Како? Кроз одрицање од гордости, себичности, самовоље, каприца, гнева, блуда и разврата, лењости, малодушности… Кроз борбу против поменутих страсти, супружници, попут Светих мученика Севастијских, задобијају царске венце са неба. ,,Ставио си им на главе венце од драгог камења, живот су затражили од тебе и Ти си им дао“, пева се на Светој Тајни Венчања. У тој борби најјаче оружје јесте ЉУБАВ. Љубав између мужа и жене у браку је попут љубави између Христа и Његове Цркве: ,,Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и Његовој цркви“, вели свети апостол Павле о браку. Када писци житија светих мученика говоре о интензитету и врсти њихове љубави према Христу, они је упоређују са љубављу невесте према женику. Свети мученици Севастијски (као и сви остали) толико су били везани љубављу према Господу Христу да су из те љубави били спремни да се одрекну свега: богатства, пријатељстава, почасти, слободе кретања, здравља и на крају су за Христа жртвовали и сами живот на земљи. Том својом жртвом они су ПОСВЕДОЧИЛИ љубав и веру у Христа (мученик се на грчком оригиналу каже ,,мартис“(ο μαρτυς), што дословно значи ,,сведок“). Баш попут светих мученика и двоје људи у браку ради међусобне љубави треба да буду спремни на жртву. Можда нам најбољи пример за то дају свети Петар и Февронија, кнез и кнегиња руског града Мурома с почетка 13. века. Кнез Петар је толико волео своју супругу Февронију, да се оженио њоме упркос њеном ниском сталежу и противљењу властеле . И више од тога: када је кнез Петар морао да бира између владарске титуле и своје жене Февроније, он је без двоумљења скинуо круну и одрекао се престола, уз речи: Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа! Наставио је да живи у браку са Февронијом далеко у прогонству. Навешћу још неке од дивних примера светих који су ради љубави према брачном другу жртвовали себе: Свети Захарија и Јелисавета, Јоаким и Ана—дуго година нису имали деце, али су ипак остали верни једно другоме; Адријан и Наталија—њихова брачна љубав подстакла их је и утврдила да заједно пострадају за Христа; Симеон Мироточиви и Анастасија – договорно примили монашки постриг; кнез Лазар и кнегиња Милица – после погибије свог супруга примила монашки постриг; Ксенија Петроградска—после смрти супруга постала јуродива, узевши његов идентитет; цар Николај II Романов и царица Александра – подигли 5 деце и сви пострадали за Христа; Јелисавета Фјодоровна Романова—после смрти супруга посветила се делима милосрђа… Данас, када живимо у епохи хедонизма и материјализма мислим да су брак и породица насушно потребан лек. Треба нам што више спасоносног пожртвованости, дуготрпљења и послушности кроз љубав у браку како
Литургија Пређеосвећених Дарова у Светосавском храму у Краљеву
У среду прве седмице Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су протојереј Радоја Сандо и ђакон Стефан Симић. Братство храма, као и верници ове литургијске заједнице приступили су да се причесте.
Манастир Вујан: Епископ Јустин на Великом повечерју
Благослов за вујанско братство био је долазак Епископа жичког Г. Јустина да заједно са братијом чита Канон Светог Андреја Критског, у уторак прве седмице Великог поста. Братство манастира Вујан
Недеља сиропусна у Конареву
У Недељу сиропусну, 17. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Храму Пресвете Богородице Тројеручице у Конареву. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, парох при овом храму протојереј Дејан Радмилац, као и ђакон Стефан Симић. Лађа храма била је пуна верног народа, а свечаности је допринело појање господина Ивана Трајковића. Након прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени Владика се пригодном беседом обратио верном народу. – Приближило се време Великог и Часнога поста, време када се ми хришћани трудимо и боримо да наследимо Царство Небеско. Господ нас припрема да схватимо да је овде на земљи све пролазно и пропадљиво, да то не можемо назвати Рајем. Душа човекова је створена да непрестано размишља и чезне за Царством Небеским. Овде на земљи треба да превазиђемо себе, опраштамо, не осуђујемо, јачамо љубав према Богу и ближњима. Пост и молитва су крила која нас воде ка Царству Небеском, поручио је Владика Јустин, завршивши беседу речима Великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након отпуста и благодарења Господу, уследила је трпеза љубави. Вероучитељ Димитрије Радмилац
Православни мисионар: протојереј Александар Р. Јевтић, “Да ли је трпљење увек врлина?“
Модел понашања који подразумева трпљење као подношење одређених спољашњих околности које се тичу појединца није исто вреднован у свим друштвима током историје. У патријархалним друштвима са израженим хијерархијским поретком, трпљење се подразумевало и доживљавало као неопходан услов за опстанак заједнице. Секуларизација друштва која се одвија од 17. века до данас, као један од својих основних чинилаца истиче права појединца у односу на заједницу у којој живи. Позивајући се на угроженост неких чланова друштва (нпр. жена и деце, разних мањина) појединци и удружења указивали су на злоупотребе до којих је долазило у патријархалном друштву где су јасно позициониране улоге оних који заповедају и слушају. Морална правила проистекла из религије означена су као препрека за самоостварење појединца, као брана слободи која не треба да зна за морална ограничења. Психоанализа је означила религију са моралним оквиром као извор многих психичких проблема, а философска мисао се потрудила да преко многих својих представника на прво место постави питање разума, а не морала. Немајући снаге да се на ширем плану одупру овим токовима, традиционалне хришћанске заједнице широм Европе и Америке су се повукле у својеврстан гето са својим мање или више јасним ставовима о савременим друштвеним изазовима. Номинални чланови верских заједница, без активнијег учешћа и живљења етоса вере којој припадају по крштењу, најчешће су збуњени или потпуно незаинтересовани за било какву поуку. Поједини теолози и клирици имају различите ставове по питању врлине трпљења, који даље утичу на њихово разумевање одређених савремених проблема. Изношење истих у јавност и поучавање ужег или ширег круга познаника и пратилаца на друштвеним мрежама додатно утичу на стварање утиска да верске заједнице немају јасан став. Колико је тема трпљења актуелна може се видети на два веома значајна подручја друштвеног живота. Једно је породица, а друго радно окружење. Породица је под све већим притисцима како време протиче. Економски фактори који утичу на све већу потребу за запосленошћу обоје супружника, измешане улоге мушкарца и жене, права деце, потрошачка зависност од све већег броја наметнутих потреба, мањак слободног времена, зависност од дигиталних технологија, довели су до све мањег броја склопљених и све већег броја разведених бракова. Многе вишегодишње везе младих распадају се одмах по ступању у брак. У образложењима или исповестима које се могу чути као разлог за развод најчешће се наводи неразумевање од стране брачног друга, као и позиција себе као жртве којој се намеће трпљење као животни стил. Немајући снаге за трпљење многи се одлучују за развод, притом, осуђујући другу страну, а себе постављајући у улогу апсолутне жртве. Необично је што најчешће постоји потпуна убеђеност обе стране у сопствену исправност и повређеност. Радно окружење је, такође, полигон за осећај повређености и немогућност даљег трпљења. Притисак надређених, некоректност колега, потцењеност сопствених доприноса, појединце гоне ка осећају незадовољства. Као у зачараном кругу, или под бумерангом, потиснуте емоције временом доводе до озбиљних психичких и соматских обољења, али и до изненадних ерупција беса и међуљудских конфликата који могу имати и трагичне последице. Лоши међуљудски односи, условљени нејасним одређењем према трпљењу, утичу и на квалитет пословања сваке радне јединице. Квалитетни појединци често напуштају колективе и започињу приватне послове услед немогућности да даље трпе или пројаве све своје квалитете. Са оваквим и многим другим проблемима, људи долазе и код духовника на исповест и по савет како да науче да живе неповређујући друге, али и недозвољавајући да буду повређени. До ове позиције се не долази лако. Ипак, тајна је у унутрашњем настројењу човека. Тежећи ка аутентичном духу хришћанства, човек треба да се угледа на Христа „који није дошао да му служе, већ да служи и даде свој живот у откуп за многе“ (Мт 20, 28). Вековима су светитељи подражавали овај пример Христа Подвигоположника. Свети Макарије Велики упориште за врлину трпљења проналази у светописамским примерима личности Јосифа и Давида, па закључује: „Ове примере из Писма смо навели како бисмо показали да се дејство Божије благодати у човеку открива после дуготрајне борбе и да се дар Светога Духа прима тек после искуства великог трпљења и великодушности, после искушења и испитивања, пошто је самовласно произвољење проверено разноврсним невољама“ (Добротољубље 2. том). Свети Нектарије Егински је у новије време показао невероватно трпљење, инспирисано жељом да никога не повреди. Господ га је удостојио чудесног дара исцелитељских моћи светих моштију које многима дају помоћ у разним невољама. Према речима аве Зосима палестинског, ако брата претрпимо у тренутку његове слабости, чак и када није у праву, Господ ће му временом указати на нашу добронамерност, па ће и он стећи поверење и благонаклоност према нама (Добротољубље 3. том). Из Старечника и Житија Светих сазнајемо да су многи светитељи мењали места својих подвига, услед притисака спољашњих околности које су им се чиниле неповољнима за подвиг и духовно усавршавање. Неки су се отворено супротстављали незнабожачким, али и црквеним властима за које се касније испостављало да нису биле у праву (нпр. догматски спорови од 4. до 9. века). Ово отвара могућност да се укаже да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. У контексту породице то је видљиво када услед одређеног порока једне стране друга страна може физички или психички да страда све до потпуног уништења, уколико заједница са непокајаном особом настави да траје. Убиства и самоубиства нису реткост у оваквим ситуацијама. Сигурно да то није по вољи Божијој. Слично је и са радним окружењем. Трпећи трајно омаловажавање и тортуру, појединац може бити сломљен до те мере да решење потражи у убиству или самоубиству. То нам сведочи о потреби да се у одређеним ситуацијама донесу мудре одлуке. Начин на који се оне доносе је трезвеност која подразумева чисте мисли испуњене молитвом, по речима старца Емилијана Симонопетријског. Помоћ духовника у оваквим ситуацијама је добродошла. Савети из области психологије и психотерапије указују да је у неким ситуацијама важно претрпети, па препоручују тзв. модел прихватања (acceptance).У другим ситуацијама, саветују промену заједнице или радног окружења како би се сачувало психичко здравље. У све сложенијим друштвеним околностима, Православна Црква је позвана на пастирску бригу о свим својим члановима, клиру и верном народу. Ово подразумева заједничка саветовања и разматрања разних проблема, упознавање са ставовима из других области које се баве истим темама, али изнад свега лично сведочење јеванђелског и светоотачког опита који нас позива на
Поп рецензије: “Самоодређење“ – О нацрту закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоопредељења
О Нацрту закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, у новој емисији “Поп рецензије” говоре свештеници Гојко Перовић, Павле Божовић и Игор Балабан, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: mitropolija.com
Недеља Православља у Храму Светог Саве у Краљеву
У прву недељу Часног поста коју Црква обележава као Недељу Православља у Храму Светог Саве служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење братства храма. Катедрални храм Епархије жичке испунио је велики број причасника Тела и Крви Христове, којима се Преосвећени Владика као Архипастир и духовни отац обратио речима тумачења данашњег јеванђелског читања. Епископ је говорио о Цркви као заједници слободе, месту где нико никог не присиљава и не поставља услове, али и месту где ћемо решити све своје световне дилеме. Владика се осврнуо и на значај Недеље Православља, јер велике борбе за очување вере се воде све до данашњег дана – ми бранимо себе као икону, слику и прилику Божију. Такву борбу је Црква војевала против многих јереси и искушења у овоме свету, јер је она стуб и тврђава Истине. На крају, Преосвећени Владика је пожелео свима да истрајемо и наставимо да постимо на овом започетом путу на којем се спремамо за велики дан Васкрсења Христовог. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Душан Дуњић, дипл. теолог
Свети 40 мученика севастијских – слава придворног храма у Краљеву
„Страдалници за Христа, ви сте свети пост учинили светлим, због празника вашег славног страдања, ви целу Четрдесетницу обасјавате, јер сте се својим страдањем, угледали на спасоносно Христово страдање, зато имате смелост, па Га молите за мир и да достигнемо у тридневно Васкрсење Бога и Спаса душа наших.“ Ово молитвословље је Јован монах написао светим мученицима севастијским, којима је и посвећен параклис у дому Епископа жичких у Краљеву. И зато је данас, у великопосном духу и радости, ово било место сабрања заједнице верних који благодарствено прославише спомен на 40 мученика севастијских. Свету Архијерејску Литургију служио је домаћин овог дома, Епископ Јустин, уз саслужење својих сарадника архимандрита Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића и ђакона Стефана Симића. Благољепију је допринело појање протопсалта Ивана Трајковића и сестара Манастира Благовештења. Након Литургије, уприличена је пригодна трпеза љубави за све присутне. Из канцеларије Епископа
Ставите ван снаге неуставни Закон о родној равноправности
Закључци Научног скупа „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“ Ми, доле потписани учесници Научног скупа „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“, одржаног 14. марта 2024. године у Народној библиотеци Србије, изражавамо благодарност Српској Православној Цркви и Матици српској које су, после стручне анализе лингвиста и филолога, пружиле могућност да јавно и транспарентно буду размотрени правни аспекти и последице примене Закона о родној равноправности, те констатујемо следеће: 1. Закон о родној равноправности мења уставни идентитет Републике Србије тако што фундаментално задире у људска права и основне слободе и целокупни вредносни систем и етичке поставке, по којима живе грађани Републике Србије; 2. Равноправност као универзални принцип примењен је селективно и дискриминаторно, за разлику од Устава Републике Србије који у своме члану 15 не прави разлику међу грађанима, гарантујући равноправност жена и мушкараца; 3. Појам рода (gender) у Закону о родној равноправности не подразумева мушки и женски пол као биолошку категорију, нити одговарајућу граматичку категорију рода која се донекле односи на ову природну датост, нити подразумева именицу у традиционалном значењу, него је то род као џендер – друштвени конструкт, какав не постоји у српском језику, нити у једном природном људском језику на свету. Такав појам рода, како је у овом Закону нормиран, не постоји у Уставу и правном поретку Републике Србије и није у сагласности са Уставом и другим прописима; 4. Законом о родној равноправности насилно је укинута разлика између џендера и припадника мушког и женског пола тако што су мушкарци и жене, готово сви грађани Републике Србије, противно њиховој вољи и Уставу, сврстани у „џендере“; 5. Чланом 10 Устава прописано је да је српски језик службени језик у Републици Србији, док Закон о родној равноправности на неуставан начин уводи непостојећи тзв. родно осетљиви језик; 6. Највећи број правних норми Закона о родној равноправности неприхватљив је са аспекта различитих грана права, али и са тачки гледишта других научних дисциплина, и не постоји могућност њихове примене у правном поретку Републике Србије; 7. Закон о родној равноправности карактерише неразумљивост, одсуство нормативне ваљаности, идеолошка пристрасност и острашћеност; 8. Посебно указујемо да ниједан језик на свету не настаје и не мења се једностраном политичком вољом путем општег правног акта, већ искључиво у складу са правилима лингвистичке струке – у случају српског језика који не може изнова настајати, јер је настао пре 1000 година – кроз надлежне институције које су у Републици Србије оличене у Одбору за стандардизацију српског језика и Матици српској, и зато је недопустиво и неприхватљиво да се грађанима Републике Србије, под претњом новчаним и затворским казнама, принудно намеће непостојећи тзв. родно осетљиви језик; 9. Подржавамо ставове које су, уз уважавање научних аргумената и чињеница, исказале Српска Православна Црква и Матица српска у односу на покушаје насилне промене свести и вредносних категорија, разградње личности, породице, друштва, образовања, културе, права, морала и логике, што је, по свему судећи, циљ Закона о родној равноправности; 10. Посебно забрињава говор мржње које носиоци и заговорници тзв. џендер идеологије и медији који су им наклоњени упорно и некажњено користе – не само према Српској Православној Цркви и Матици српској него и према свим неистомишљеницима неприродног „уродњавања“ преко Закона о родној равноправности и Закона о забрани дискриминације; 11. Пред Уставним судом Републике Србије поднето је више иницијатива за оцену уставности великог броја одредаба Закона о родној равноправности, Закона о забрани дискриминације, Закона о јавном информисању и медијима и других прописа, и затражена је обустава примене тих закона до окончања поступка, а од посебног значаја је и то што је Заштитник грађана – Омбудсман бројне одредбе овог Закона оценио као неуставне и најавио још једну иницијативу за оцену уставности овога Закона; 12. Имајући у виду велики број неуставних одредаба у Закону о родној равноправности, констатујемо да је, сходно Јединственим методолошким правилима за израду прописа у Републици Србији, немогуће приступити његовим изменама и допунама; 13. Позивамо представнике извршне и законодавне власти да ради очувања достојанства грађана Републике Србије, српскога језика, ћириличког писма и историјски потврђених и стечених вредности у оквиру јединственог правног поретка Републике Србије, покрену поступак за стављање ван снаге неуставног Закона о родној равноправности и спорних одредаба Закона о забрани дискриминације; 14. Неопходно је да се кроз јавни и стручни дијалог дође до најширег консензуса за припрему системског Закона о равноправности, уз пуно поштовање уставног идентитета државе Србије и историјски потврђених вредности српског друштва, а посебно српскога језика као једног од главних носилаца српског националног идентитета, као и уз поштовање Уставом зајемчених права и слобода сваког грађанина од којих су већина верници, као и традиционалних цркава и верских заједница. Патријарх српски Порфирије Проф. др Драган Станић,председник Матице Српске Проф. др Игор Вуковић,Правни факултет Универзитета у Београду Проф. др Бранислав Ристивојевић,Правни факултет Универзитета у Новом Саду Проф. др Зоран Павловић,Правни факултет за привреду и правосуђеУниверзитета Привредна академија у Новом Саду, Проф. др Милош Станковић,Правни факултет Универзитета у Београду Др Милош Станић,Институт за упоредно право у Београду, Доц. др Драган Дакић,Правни факултет Универзитета у Крагујевцу Др Слободан Јанковић,Институт за међународну политику и привреду у Београду, Проф. др Срђан Шљукић,Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Проф. др Слободан Владушић,Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Адвокат Мирослав Николић, Београд Адвокат Миленко Радић, Београд Јереј проф. др Зоран Деврња,Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Јереј Драган Поповић,докторанд Богословског факултета Универзитета у Београду Извор: СПЦ
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, Светих четрдесет мученика севастијских и Света Тајна Брака
Година 2012. и предавање из црквенословенског језика: Професор нам предаје прву деклинацију и узима за пример реч младенецъ, (множ. младенци) и објашњава њено значење: то је млад мушкарац. Светих четрдесет мученика који су пострадали у Севастији око 320. године, били су млади момци, војници у римској војсци. Тада сам научио да реч младенци нема никакве етимолошке везе са младим супружницима, који су тек ступили у брак. Као млади богословци себи смо поставили питање: због чега онда наш народ посвећује овај празник младим брачним паровима? Није ли то још неки пуки народни обичај, настао погрешним разумевањем црквенословенске речи младенецъ и нема никакве везе са црквеним празником? Наравно да није тако. Свети мученици севастијски и улазак у Свету Тајну Брака су ипак органски повезани. Пре него што објасним како, осврнућемо се на кључне моменте из житија ових Светих мученика (њихово житије је веома занимљиво и ваља га прочитати у целини). Светих четрдесет мученика су били припадници римске војске. Пошто су били хришћани, у време гоњења су изведени пред суд, на којем им је понуђено да бирају: или да се одрекну Христа, а задрже војничку службу и чин, или да остану хришћани и буду осуђени на смрт. Свих 40 младих војника одабрало је ово друго. Били су бачени у ледено језеро недалеко од града Севастије, на чијој је обали била постављена стража и парно купатило. Један од војника се, видевши топло купатило, одрекао Христа и изашао на обалу, али је на његово место дошао други човек—и то стражар! Он је са свог стражарског места видео једну несвакидашњу појаву: необична светлост с неба пала је на мученике, загрејала воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спуштало се с неба четрдесет венаца на њихове главе. Стражар је без размишљања, не часећи часа свукао са себе војничко одело и ускочио у ледено језеро, где је примио четрдесети венац са неба. Тела ових светих мученика хришћани су сакупили и сахранили, док су њихове душе отишле Христу Господу. А није морало бити овако. Млади војници могли су да се одрекну Христа и наставе да уживају у свим благодетима војничке службе које им је тада најмоћнија светска империја гарантовала. Могли су да пропутују широм тада познатог света, једу, пију, грабе најбоље на шта наиђу у својим походима, стичу имања и богатство за своје заслуге, да се ожене најпривлачнијим девојкама, да остављају стечено богатство својим потомцима, итд. Једном речју, њихов живот могао је проћи много лагодније. Но, они су ипак одабрали да иду уским и трновитим путем, јер су знали и осећали да само такав пут ,,води у Живот Вечни.“, док широки пут води у пропаст. Да би ишао овим уским и трновитим путем, човек не мора нужно пострадати телом. Уским и трновитим путем ишли су и иду многи подвижници и монаси, који су се одрекли свега из љубави према Христу. Тим истим путем ходе и двоје хришћана који су у браку. Они су се определили на подвиг заједничког живота који увелико надилази егоизам себичне воље. Брак је, у том смислу, подвиг добровољног мучеништва, добровољног одрицања од тога да се све подређује сопственом егоизму. Зато се на Светој Тајни Венчања и певају мученични тропари: Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше. Брак је подвиг у којем двоје постају једно тело. Како? Кроз одрицање од гордости, себичности, самовоље, каприца, гнева, блуда и разврата, лењости, малодушности… Кроз борбу против поменутих страсти, супружници, попут Светих мученика Севастијских, задобијају царске венце са неба. ,,Ставио си им на главе венце од драгог камења, живот су затражили од тебе и Ти си им дао“, пева се на Светој Тајни Венчања. У тој борби најјаче оружје јесте ЉУБАВ. Љубав између мужа и жене у браку је попут љубави између Христа и Његове Цркве: ,,Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и Његовој цркви“, вели свети апостол Павле о браку. Када писци житија светих мученика говоре о интензитету и врсти њихове љубави према Христу, они је упоређују са љубављу невесте према женику. Свети мученици Севастијски (као и сви остали) толико су били везани љубављу према Господу Христу да су из те љубави били спремни да се одрекну свега: богатства, пријатељстава, почасти, слободе кретања, здравља и на крају су за Христа жртвовали и сами живот на земљи. Том својом жртвом они су ПОСВЕДОЧИЛИ љубав и веру у Христа (мученик се на грчком оригиналу каже ,,мартис“(ο μαρτυς), што дословно значи ,,сведок“). Баш попут светих мученика и двоје људи у браку ради међусобне љубави треба да буду спремни на жртву. Можда нам најбољи пример за то дају свети Петар и Февронија, кнез и кнегиња руског града Мурома с почетка 13. века. Кнез Петар је толико волео своју супругу Февронију, да се оженио њоме упркос њеном ниском сталежу и противљењу властеле . И више од тога: када је кнез Петар морао да бира између владарске титуле и своје жене Февроније, он је без двоумљења скинуо круну и одрекао се престола, уз речи: Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа! Наставио је да живи у браку са Февронијом далеко у прогонству. Навешћу још неке од дивних примера светих који су ради љубави према брачном другу жртвовали себе: Свети Захарија и Јелисавета, Јоаким и Ана—дуго година нису имали деце, али су ипак остали верни једно другоме; Адријан и Наталија—њихова брачна љубав подстакла их је и утврдила да заједно пострадају за Христа; Симеон Мироточиви и Анастасија – договорно примили монашки постриг; кнез Лазар и кнегиња Милица – после погибије свог супруга примила монашки постриг; Ксенија Петроградска—после смрти супруга постала јуродива, узевши његов идентитет; цар Николај II Романов и царица Александра – подигли 5 деце и сви пострадали за Христа; Јелисавета Фјодоровна Романова—после смрти супруга посветила се делима милосрђа… Данас, када живимо у епохи хедонизма и материјализма мислим да су брак и породица насушно потребан лек. Треба нам што више спасоносног пожртвованости, дуготрпљења и послушности кроз љубав у браку како
Литургија Пређеосвећених Дарова у Светосавском храму у Краљеву
У среду прве седмице Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су протојереј Радоја Сандо и ђакон Стефан Симић. Братство храма, као и верници ове литургијске заједнице приступили су да се причесте.
Манастир Вујан: Епископ Јустин на Великом повечерју
Благослов за вујанско братство био је долазак Епископа жичког Г. Јустина да заједно са братијом чита Канон Светог Андреја Критског, у уторак прве седмице Великог поста. Братство манастира Вујан
Недеља сиропусна у Конареву
У Недељу сиропусну, 17. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Храму Пресвете Богородице Тројеручице у Конареву. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, парох при овом храму протојереј Дејан Радмилац, као и ђакон Стефан Симић. Лађа храма била је пуна верног народа, а свечаности је допринело појање господина Ивана Трајковића. Након прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени Владика се пригодном беседом обратио верном народу. – Приближило се време Великог и Часнога поста, време када се ми хришћани трудимо и боримо да наследимо Царство Небеско. Господ нас припрема да схватимо да је овде на земљи све пролазно и пропадљиво, да то не можемо назвати Рајем. Душа човекова је створена да непрестано размишља и чезне за Царством Небеским. Овде на земљи треба да превазиђемо себе, опраштамо, не осуђујемо, јачамо љубав према Богу и ближњима. Пост и молитва су крила која нас воде ка Царству Небеском, поручио је Владика Јустин, завршивши беседу речима Великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након отпуста и благодарења Господу, уследила је трпеза љубави. Вероучитељ Димитрије Радмилац