Author: Filip

Добио сам од Вас писмо. Опростите што дуго нисам одговарао. Сад послови, сад путовања, и тако прође прилично времена, а и, што је најважније, тешко ми је да Вама пишем и зато што сте много искуснији од мене – више сте искусили, и више знате. Шта корисно или утешно може рећи човек који је читав живот проживео у сујети и самовољи? Али, на Вашу молбу, покушаћу да поделим са Вама оно што задивљује и теши: бескрајна је васељена коју је Бог створио – каква је тек свемоћ Божија? Све у васељени, у целини и у појединим њеним деловима (нпр. у људском организму) налази се у дивној хармонији – каква тек онда мора да је Премудрост Божија?! А какве су моћ Божија и Премудрост, такво је и „Срце Божије“, тј. Љубав Божија. Ту непојамну љубав ми видимо у оваплоћењу Сина Божијега, Господа Исуса Христа, у Његовом кротком подношењу пљувања, удараца, свакојаких увреда и, најзад, распећа – непојамна је бесконачно велика љубав Божија! Свеколики анђелски свет дрхтао је у препасти, видећи оваплоћење и распеће Творца света, које је Он претрпео из љубави према паломе роду људском. Апостол Јован изјављује Духом Светим да Бог јесте Љубав, а не само да има љубави, макар она била и тако бесконачно велика, каква је. Љубав, пак, све покрива по речима апостола Павла. Покрива она и наше грехе, недостатке, немоћи, нестрпљења, роптљивост (склоност ка роптању) и остало. Онај ко верује у Христа, треба само да постане свестан своје немоћи и свих греха, и да замоли опроштај, јер љубав Божија очишћује и исцељује све ране греховне. Греси целога света тону у море љубави Божије, као камен бачен у воду. Не треба да буде места унинију, безнађу и очајању! Господ је сјединио људску природу са божанском суштином, Својом Крвљу омио је грехе свега верујућег човечанства, усиновио пале људе и вазнео их на Небо, учинивши их причасницима (удеоничарима) божанскога живота и радости, радости занавек. Овдашње земне невоље, болести и тегобе старости радоваће нас у будућем животу. Ако је Господ страдао за нас, како онда да и ми, макар у малој мери, не будемо причасници страдања Христових!? Душа је наша лик Божији, који живи у нама, и жели да буде причасник страдања Христових, само се наше малодушје и слабост страдања боје, иако би снаге за трпљење, можда, и било. И, ето, Господ из љубави према нама шаље нам, сходно снази свакога од нас, принудне жалости и болести, али нам даје и трпљење, да би и нас учинио причасницима својих страдања. Ко овде није страдао Христа ради, тога ће гристи савест у Будућем Веку – јер своју љубав према Христу човек је имао могућности да покаже трпљењем невоља, а то није учинио, настојећи да се уклони и избегне сваку жалост и невољу. Савест ће нас гристи зато што нисмо Богу узвратили љубав. Благодарићемо, пак, од свег срца Господу за све што му буде угодно да нам пошаље. Господ нам невоље и жалости не шаље у гневу, не шаље нам их казне ради, него из љубави према нама, премда људи, по правилу, то не схватају увек. Зато је и речено: „За све благодарите“. Треба се свом душом предати благој вољи Божијој, која нас спасава, љуби и жели да нас преко невеликих жалости земаљскога живота, приведе вечном блаженству, ка слави чеда Божијих… Нека се ово збуде, са свима нама. Амин! Опростите, драги баћушка, што сам се осмелио да уопште нешто напишем. Нека Господ побуди у Вашем срцу благодарност према Њему, највеће поштовање и потпуну преданост Његовој Светој вољи са спремношћу да све претрпите из љубави према Њему.  Срдачни поздрав у Христу Господу!                                                                                                 Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. април 2024. године

Садржај новог броја епархијског часописа Жички благовесник (април-јун 2024) усклађен је са великопосним периодом у коме се налазимо. Рубрика посвећена празнику Васкрсења Христовог састоји се од пет текстова на различите теме, који на одговарајући начин описују богатство живота на које нас призива Празник коме у сусрет ходимо. Др Ненад Божовић, доцент на ПБФ у Београду, пише о улози коју старозаветна читања и личности имају у Великом посту. С обзиром на специфичности развоја типика кроз векове до данас, ова читања своју улогу најбоље пројављују управо у богослужбеном периоду у коме се налазимо. Јереј Саво Величковић нам на оригиналан начин тумачи Васкршњу катавасију, која стилски и садржајно представља врхунац домета црквеног песништва, чији је најбољи репрезент управо аутор ове катавасије – Свети Јован Дамаскин. Увиди о присуству стихова ове катавасије у тексту литургијске Анафоре, указују на чињеницу да се аутор није ограничавао на једноставно тумачење, већ је у тексту пројавио способност шире богословске синтезе. Краљевачки ђакон Горан Вучковић нам излаже један од ретко помињаних, али веома важних аспеката богословља Светог Владике Николаја Велимировића – учење о важности људског тела кроз есхатолошку оптику. Ослањајући се на спис Рехабилитација тела, Вучковић подвлачи Николајеву мисао да хришћанство свету није као највећу новост донело учење о бесмртности душе, већ о васкрсењу тела. За многе је ово изненађујуће, посебно ако се у виду има и новија богословска интерпретација овог становишта која је код многих изазвала анимозитет према богословима који су сличне мисли износили у наше време. Пожешки ђакон Дарко Глукчевић пише о Литургији Пређеосвећених Дарова, износећи податке о времену њеног настанка и карактеристикама. Текст закључује речима: „У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог раног црквеног Предања, који опомиње да верници не могу да живе у Христу ако стално не обнављају своју везу са извором Живота, причешћујући се са Телом и Крвљу Господњом. Јер, Христос је,  по речима Светог апостола Павла, наш живот (Еф 2, 5).“ Ужички ђакон Бојан Мијаиловић пише о Канону Андреја Критског, који нас у току овог поста окрепљује и надахњује дубином молитвеног заноса који од земље стреми ка небу. Поред важних историјских смерница за развој овог текста и његове улоге у богослужбеном животу, аутор износи и антрополошки оквир богословља које је овде заступљено. Закључује: „Свети Андреј нас позива да кроз пост, угледајући се на Спаситељевих 40 дана у пустињи, молитвом и кајањем пробудимо своју душу, да расуђивањем стекнемо ум који гледа Бога. Крстоносни знак наше љубави биће богољубље и братољубље, једини сигурни пут ка Оном ко је победивши природу смрћу смрт победио, ка Оном на Кога нас Велики канон усмерава и позива да се покајемо, преобразимо и обожимо.“ У рубрици Богословље и историја, читаоци имају прилику да наставе са упознавањем са Чином освећења храма, о чему је у претходном броју започео да пише катихета Бранислав Илић. Поред изложеног текста, веома богатог и сложеног чина, аутор на крају износи важне увиде који указују да је овај чин веома сличан чину крштењског увођења нових чланова у Цркву, као и да оба ова чина имају идентично испуњење у служењу и учествовању у догађају Свете Евхаристије. Чтец Филип Нешковић нам расветљава развој вечерње аколутије, преплете монашког и парохијског типика, све до облика вечерње службе који данас препознајемо. Посебан допринос овај рад има у указивању на одређене савремене богослужбене недоумице, попут оне о служењу мале  велике вечерње службе, петохлебници у или ван контекста бденија. Професор др Драгољуб Даниловић нас упознаје са ликом и делом Светог Владике Николаја (Велимировића) кроз призму охридског периода његовог епископовања. Познато је да овај период има важну улогу у вајању духовног лика будућег жичког Владике, али мало је оних аутора који су попут Григорија Божовића, а сада и проф. Даниловића, ставили значајнији нагласак на историјски оквир ове тематике. У рубрици Црква и свет, др Зорица Кубурић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, указује на закључке до којих се дошло на пољу истраживања религиозности људи. Износи четири типа слике о Богу: помажући Бог, ауторитарни Бог, одсутни Бог, критички Бог. Оне имају значајан утицај у животу људи. Позивајући се на резултате Галуповог истраживања (Gallup Europe) религиозности људи на Балкану (у коме је учествовала, а чији су резултати објављени 2007), где је понуђено шеснаест особина које описују Бога, примећује: „Када се укрсте варијабле, веровање да је Бог љубав, што зовемо позитивна слика о Богу са варијаблама веровања у Божје постојање и црквеност, видимо да што је слика о Богу позитивнија то је и јача вера у Божје постојање а и већа учесталост одласка у цркву. Бог који кажњава у свести је атеиста и оних који избегавају верске објекте.“ У рубрици Савремени т(р)агови, др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, на необичан начин у форми осврта на један сусрет, пише о, широј јавности, мало познатом Речнику технологије, у коме је учествовао, а који је одмах по изласку 1981. изазвао  велико подозрење власти комунистичке Југославије, што је резултирало укључењем тајне полиције, као и хајком на свим медијима и претњом за деловање против државе и народа. Савремени проблеми дигиталног света, развоја вештачке интелигенције, овде су расветљени у антиципирајућем антрополошком кључу, а о томе у овом тексту између осталог, аутор бележи: „У очајању самоизолације дигитална култура једино што може је да ствара слику. Осуђена је да у тамној комори глача површину да би огледало било што вернији двојник света. Разлика је у томе што између 0 и 1 нема ничега, то је прескакање срца света које удара без ритма и повезаности, неналазећи идентитет. Дан и ноћ су бинарни, али они су окружени циклусом зоре и сумрака чега у дигиталној култури нема. Разлика онога што постоји и не постоји јесте да ли пулсира у циклусу или је линеарно ишчашен из њега. Живот има смисла, каже Алкмеон, само када се споје почетак и крај.“ У истој рубрици, вероучитељ Милорад М. Васиљевић пише на тему „Инок и амок: танке границе између духовности и насиља“. Израз инок нам је познат као онај који указује на људе посвећене Богу у миру и молитви, док израз амок потиче из малајског језика и означава, према речима аутора текста, „стање психичког растројства при коме индивидуа, услед беса, незадовољства и огорчења неконтролисано убија

Оно што највише чуди када је реч о званично антирелигијској пропаганди, то је чињеница да она Христу придаје посве безначајно место. Колико књига, колико брошура је написано против хришћанства, шта све у њему нису разобличавали, раскринкавали и исмевали! Али о оном главном, о ономе што је, ван сваке сумње, живо срце хришћанске вере – у томе се о њој не говори скоро ништа. С времена на време може се чути бескорисни, застарели аргумент, да Христа уопште и није било, да је Он најпре измишљен, те да су затим људи поверовали у Њега и почели да му се клањају и да га обожавају. Овај аргумент је застарео зато што данас ниједан озбиљан научник не сумња у Христово историјско постојање, али и зато што је историју хришћанства, тако дугу, сложену и богату, напросто, апсурдно заснивати на најобичнијој превари. Зато и јесте неупоредиво лакше разобличавати недостатке свештенства и разна историјска застрањења религије, него ли говорити о ономе што је стварни покретач вере. Тешко је борити се против Христа, па је онда боље претварати се да у средишту хришћанске вере није Он, него нешто друго, некаква ,,религија уопште”. Али у центру хришћанске вере није ,,религија уопште”, него сам Христос. И зато хришћанин себе одређује једино у односу на Христа и једино о Христу треба расправљати, а не о нечем другом. Ако се све ово што званична пропаганда говори о штетности религије може применити и на Христа, ако се и за Њега може рећи све оно од чега врве ,,научно-атеистичке” брошуре, онда су њихови аутори у праву. Али, ако о Христу ћуте само зато што у души знају да о Њему немају шта да кажу, онда сва та антирелигијска пропаганда пада као најобичнија злонамерна лаж. Одакле ми знамо за Христа? Од оних који су били живи сведоци Његовог живота, од оних које је Он назвао апостолима – изасланицима. Хришћанска заједница, Црква, живела је сведочењем тих изасланика. То сведочење су затим чувала безбројна поколења хришћана, и оно је забележено у многим споменицама црквеног живота. Но најважнији споменик апостолског сведочења је Нови Завет – књига у којој су сакупљени најстарији и најважнији списи Христових непосредних ученика. О овој књизи се одавно воде многе дискусије и она је проучена са свих могућих становишта, а око сваке њене фразе су вођене битке, око сваке речи. Монографије и чланци о Новом Завету броје на десетине хиљада. На овом пољу радило је мноштво филолога, историчара и археолога, и верника и неверника. И мада се мишљења стручњака разилазе око многих питања, оно око чега се сви они слажу, може се изразити мислим овако: Нови Завет описује Христа онако како су га запамтили и онако како су у Њега поверовали непосредни сведоци Његовог живота. Ми можемо да не делимо њихову веру, али у том случају пред нама стоји загонетка човека који је живео као да је Бог, јер је управо то оно што тврди Нови Завет – да је Христос истинити Бог. Ми, дакле, можемо да не прихватимо ову тврдњу, али чињеница је да аутори Новог Завета тврде управо то, а не нешто друго. Да бисмо ову тврдњу могли вредновати, морамо је најпре саслушати. А управо то званична антирелигијска пропаганда не жели, па радије или ћути о Христу, или се извлачи на опште, безначајне фразе. Јеванђеље почиње Христовим рођењем и детињством. Сазнајемо да се родио у скромној пећини близу Витлејема, мајушног градића у невеликој Јудеји (тада провинцији Римског царства), у породици сиромашној, иако царског порекла. Као контраст сиромаштву, које додатно наглашавају околности рођења (у граду нема места за Христове родитеље који долазе издалека), јеванђеље је од самог почетка истицало тајанствену космичку славу којом је окружено Христово рођење: Мајка Дјева, звезда, анђели који певају хвалу… Овај контраст и спој слабости и моћи, сиромаштва и славе, даје да тако кажемо, тон целом јеванђељу. Бог долази људима, али долази тајно, у немоћи и понижењу, не да би застрашио или покорио, него да буде слободно препознат, слободно прихваћен. Бог је човекова слобода – то је прва тврдња, прво откровење Новог Завета. Затим нам се укратко говори о Христовом детињству. Христос одраста у кући сеоског дрводеље, и постаје такође, дрводеља. Живи са својом мајком, међу својима, и ради сопственим рукама. И Исус напредоваше у у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк. 2, 52). Другим речима, Исус одраста, и живи праведно, у слози са свима. Са око тридесет година напушта свој дом и и своје најближе и почиње да проповеда. Тада се одвија други догађај, којем поред Христовог рођења, јеванђеље приписује изузетан значај – Исусово крштење од Јована у реци Јордану. Палестински Јевреји су у то време живели у напетом очекивању Месије – Спаситеља којег ће послати Бог. Једни су очекивали да ће им Месија донети ослобођење од римског ропства, други су се надали свеопштем тријумфу једнобоштва, тј. вере у једног истинитог Бога, и крају паганског многобоштва, док су трећи чекали долазак Царства Божјег на земљу, тј. апсолутног моралног савршенства и љубави. У сваком случају, било је то време напетог очекивања. Непосредно пре него што ће Христос започети своју проповед, у Палестини се јавља верски учитељ по имену Јован, који свуда објављује да је куцнуо час Спаситељевог доласка, и да се треба припремити тако што ће се свако покајати и очистити свој живот. У знак тог покајања или признања својих грехова и потребе за очишћењем, мноштво људи је долазило код Јована да их он крсти у водама Јордана. Тако је дошао да се крсти и сам Христос, и Крститељ је у Њему препознао Месију, Спаситеља. Нови Завет истиче да се овим догађајем Христос поистоветио са свим људима, узевши на себе њихову судбину, или како Црква каже, узевши грехе света, и да је управо у том смирењу, у тој љубави по први пут признат, препознат и исповеђен као Спаситељ људског рода. Опет исти контраст и у исто време спој, и опет иста она мисао од суштинског значаја за свеобухватно разумевање хришћанства: пут према Богу није ка споља, него ка изнутра, јер је то пут слободног препознавања, слободног сусрета. Хришћанско схватање Бога се не може разумети, ако не схватимо да Бог човека не

Током претходних девет година, увериo сам се да се свештеници у изузетној мери сусрећу са разноразним патњама и боловима. И то практично свакодневно. Верујте ми на реч: просечној особи је тешко и да замисли шта све може мучити човека и какве све невоље и какви све проблеми постоје међу нама. Наравно, временом постаје мучно и напорно слушати о туђим патњама и боловима и просто се запиташ: Како је то могуће? Откуда те патње? Зар Бог не чује вапаје унесрећених? Из тог разлога веома ми је драга прича о једном старом монаху кога је мучило исто питање. Наиме, тог монаха, који је имао шездесет година свештеничког искуства иза себе (замислите шта је све он видео и са чиме се све срео?) одликовала је изразита мудрост и проницљивост због које је био веома поштован међу верујућим људима. Како је време пролазило, све већи број људи је долазио к њему по савет, поуку, реч утехе, али и за то да се он помоли Богу за њих. Бивало је, када се заврши Литургија, да му је требало по тридесет минута да стигне до своје келије удаљене педесетак корака од Цркве, јер би га сколило мноштво људи са својим проблемима, патњама, болестима, мукама невољама, недоумицама… Дошло је до тога да је, већ уморан од муке људске, почео себи постављати иста она питања са почетка текста. Боље рећи, постављао их је Богу: „Господе, шта је то? Откуда толика мука? Господе, Ти си милостив, зар не чујеш вапаје свога народа? Зашто им не помогнеш, него изгледа као да је муке све више и више?“ Ускоро је стигао одговор на његова молбе… Једном приликом, када је, враћајући се уморан са Литургије и оптерећен људским патњама, ушао у своју келију и сео на фотељу спрам иконе Христове испред које је горело кандило, поново се обратио Господу са овим питањима, и тако утонуо у сан. У сну се поново обрео у Цркви. У току је била Света Литургија. Поред њега се налазио анђео који га је узео за руку и полако су кренули да се уздижу на небо. Прошли су кроз куполу храма и наставили да иду навише. Што су више усходили на Небеса, то је постајало све тише и тише, а на Небу је владала потпуна тишина, што је запрепастило старога монаха. „Зар је могуће да се горе не чују наши вапаји“? Тада га је анђео поново вратио у Цркву у којој је и даље у току била Литургија. То се видело по кретњама свештеника, по хору који је отварао уста као да пева, али, овога пута, и овде је била потпуна тишина. Ништа се није чуло. Монаху, тек сада ништа није било јасно. Анђео је тада дотакао (када би анђео некога дотакао тада би се чула унутрашњост бића тог човека, тј. чуло би се о чему тај неко размишља) једног младића који је стално долазио код монаха жалећи се на своју слабост према спортском клађењу. Младић је стајао усправно, погледа усмереног према олтару, и изгледало је као да се предано моли Богу. Међутим, он је заправо размишљао о предстојећој утакмици између Челсија и Барселоне. Дотакао је другога младића, а он је заљубљено размишљао о девојци којом је био очаран. Опет, нека жена која је била незадовољна својим браком, размишљала је о томе како ће „чим дође кући, коначно, на миру, одгледати ону епизоду турске серије коју није стигла да одгледа“. И, тако редом. Нико се ту није молио, већ су се сви бавили својим мислима. Монаху је сада све постало јасније. Био је веома погођен сазнањем и, у немоћи и сузама, сломљен, пао је на под Цркве. Лежао је тако неколико тренутака. Тада се, напокон, зачуо танани гласић који је пристизао са дна Цркве. Монах се пренуо и кренуо у правцу тог гласића који је постајао све јаснији и разговетнији. То се, заправо, у дну Цркве, држећи мајку за руку, у сузама, за свога оца молила девојчица од шест година. Говорила је: „Господе, ти знаш колико мама и ја волимо мога тату, и знаш колико је он добар. Немој допустити да умре. Болестан је, помози му Господе“. Од читаве Цркве пуне људи, једино се истински, из дубине срца, молила ова мала девојчица и једино се њена молитва чула на Небесима. Монах се пробудио, а сузе су се сливале низ његово лице. Он је схватио да, веома често, људи у својим невољама и мукама, кукају и запомажу, али ипак и даље не предају, искрено и сасвим, своја срца Богу. А муке се умножавају… Премда ова прича не може, наравно, сасвим описати разлоге страдања људи, ипак много казује. Дубоко сам уверен, премда је ово ипак пали свет, а не Царство Божије (те су смрт и патње нешто неизбежно), да би било неупоредиво мање бола, невоља, патњи, па чак и смрти, када би људи искрено и покајано своје животе поверавали бризи Божијој. Било би много више истинског мира, али изгледа да нема искрених покрета ка том Миру. Нажалост, изгледа да смо далеко од покајања и искрености… Ту треба тражити разлоге за многе патње и невоље.                                                           Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. март 2024. године