У црквеној порти у Ивањици одржано такмичење „Налјепше ишарано јаје“
У недељу 5. маја у порти Храма Светих Константина и Јелене у Ивањици након васкршње Литургије одржано је такмичење деце за најлепше ишарано васкршње јаје. Организатори овог такмичења били су Црквена општина ивањичка и Предшколска установа „Бајка“ из Ивањице. На десетине лепо ишараних јаја, које су донели малишани, украсила су овај најрадоснији хришћански празник. Идеја је била да деца, кроз труд и креативност, доживе дане уочи Васкрса и сам Празник над Празницима повезујући се као породица, али и искусивши здрав такмичарски дух међу другом децом, а све то у окриљу Цркве. Црквена општина ивањичка је за троје победника спремила вредне награде, а свако дете које је учествовало добило је лепу захвалницу са својим именом и презименом. парохијски ђакон ивањички Тихомир Костић
Манастир Вујан: Епископ Јустин на богослужењима Великог Четвртка и Петка
Богослужења која нас, у припремним данима, уводе у Васкрсење Христово, најпре нас уче и подсећају на Љубав Христову према људском роду која се показала у Жртви Његовој – у Страдању и Крсту. И заиста ове године је обитељ Манастира Вујан имала ту част и радост да предстојатељ на службама Великог Четвртка и Великог Петка буде Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали игуман манастира, архимандрит Сава (Илић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Певањем химни Владику и оце су из певнице пратили монаси ове Свете обитељи. „Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби“. (Слава и сада на стиховње) Братија Манастира Вујан
У ритму недеље: протојереј-ставрофор Милић Драговић, О Великом Петку и Васкрсу
Света Тајна Јелеосвећења у Светосавском храму у Краљеву
У навечерје Великог четвртка служена је Света Тајна Јелеосвећења у Светосавском храму у Краљеву. Молитвом за исцељење од разних душевних и телесних болести началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић) уз саслужење братства храма. Велики број верног народа и деце присуствовали су овој молитви, посведочивши тако поверење у Бога као Лекара душа и тела наших.
Велики четвртак у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велики четвртак, 04. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је литургијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење братства храма и молитвено учешће верног народа. Сећајући се установљења Свете Евхаристије кроз догађај Тајне вечере у сионској горњици, призивом дејства Духа Светог кроз дивне речи евхаристијских молитава Светог Василија Великог, учествовали смо у спасоносном причешћивању Часним Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,тада си умртвио ад блистањем Божанства,а када си умрле од праискони васкрсао,све силе небеске Ти клицаху:Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачитенего Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и злеи повративши се оживео си меи из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били међу највећим страдалницима света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Живот једног убице вредео је као сто наших живота. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али,
Васкршња честитка Епископа жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! У дане победе Живота над смрћу, када читав свет испуњава светлост Христовог Васкрсења, молимо се драга децо духовна, да Васкрсли Христос испуни домове наше и душе наше здрављем, миром и духовном радошћу, како бисмо врлином сведочили да смо ученици Његови. Опраштајући све једни другима Васкрсењем, ускликнимо победним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2024.
Ђакон Горан Вучковић, Свети Николај (Велимировић) о Васкрсењу као рехабилитацији тела
Увод Почетно стваралаштво Светог Николаја (Велимировића) обележила су два дела посвећена теми Васкрсења Господа Исуса Христа. Прво дело је докторат, одбрањен у Берну (Швајцарска) 1908. године, под насловом: „Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске цркве“. Друго дело је „Рехабилитација тела“, првобитно објављивано у деловима током 1910. године. Увиди Светог Николаја у ову тему, и довођење у органску везу Васкрсења Христовог и рехабилитације тела, данас су више него актуелни. Свети Николај нас је, пре више од једног века, подсетио на оно што представља суштину хришћанства, онога што се тиче свих нас. Дакле, у питању је Васкрсење и Оваплоћење Христово као васпостављање достојанства тела и његова рехабилитација. Рехабилитација тела У делу „Рехабитација тела“, Свети Николај истиче да вера у загробни живот, или у бесмртност душе, постоји у многим религијама и философијама. Међутим, вера у Васкрсење тела је новина коју доноси Христос. Такође, Свети Николај Васкрсење назива празником тела, то је празник у коме се телу даје она димензија, назначена од Бога приликом стварања света и човека. Тиме он истиче библијско учење о телу које стоји између две крајности присутне и данас. Прва крајност је строги аскетизам којим се душа издиже изнад тела, а тело се сматра препреком ка спасењу. Друга крајност је разврат којим се тело користи као средство задовољења и уживања. Као значајну потврду вере у Васкрсење, Свети Николај наводи пример светитеља. Он каже да нико не може да замисли Светог Георгија и друге светитеље без тела. Верни приказују и замишљају светитеље у „прослављеним“ телима, а не као духове без обличја. На светитеље, мученике, преподобне, Васкрсење баца преображавајућу и оживотворавајућу светлост. Свети Николај наводи да без Васкрсења хришћанство се не би разликовало од свих других религија, „хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.“ У „Рехабилитацији тела“, Свети Николај полази од констатације да многи хришћански историчари виде снагу хришћанства у споредним разлозима. Он, као илустрован пример, наводи једног репрезентативног научника, енглеског историчара Едварда Гибона (Edward Gibbon, 1707–1770) и његово дело Опадање и пропаст римског царства (History of the Decline and Fall of the Romain Empire) у коме Гибон снагу хришћанства види у неколико чинилаца: ревности хришћана наслеђеној од јудаизма, учењу о будућем животу, чудотворној моћи приписаној Цркви, врлинама и моралу хришћана, јединству и дисциплини Цркве. Свети Николај не спори да су сви ови разлози важни, али један, најважнији и фундаментални се превиђа, а то је Васкрсење Христово као темељ хришћанске вере. Када је реч о вери у будући живот, Свети Николај наводи да „све западно-азијске вере и безмало сви дохришћанско – философски системи учили су, да се биће човеково смрћу не прекраћује, но да траје и после гроба у оваквом или онаквом виду.“ Наводи да у разним религијама постоји вера у бесмртност душе, нада у бољи живот (после смрти), вера у будући живот (загробни живот). Додаје да је суштина хришћанске вере у „рехабилитацији тела“: „Хришћанска вера дошла је провиђењем у свет, … да подигне цену материјалном, телесном животу – да рехабилитује тело.“ Свети Николај наводи да су философи (као нпр. следбеници философа Платона) презирали материјално преносећи средиште живота у бестелесни, нематеријални свет. То се показивало кроз строгу аскезу. Друга крајност, супротна овом пренаглашеном аскетизму јесте један лакши начин презирања и уништења тела – разврат. „Тело је нешто нечисто, несвето, привремено, пропадљиво – зато га треба уништити, но зашто га најпре не искористити, кад нам оно може тако много наслада пружити, зашто га не уништити медом, него баш отровом, кад и мед може да има дејство отрова? С тим резоновањем ринула се како културна маса Рима, Александрије и Атине, тако и полукултурна маса Јудеје и других римских покрајина у један каркални мир, пун тупог пијанства с једне и пун безнадеждности и очајања, с друге стране.“ Стога, Свети Николај упућује на Светог апостола Павла који говори: „прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији“ (1 Кор 6, 20). Апостол Павле је богословски јасно изразио да су и тело и душа створени од Бога и да су створени за вечну славу. Насупрот учењу да је тело „тамница душе“ и да Бог није могао створити материјални свет, као и то да Бог не може додирнути грешно тело, материјално и пролазно, хришћанство објављује да се Бог јавио у телу. Пошто је Христос преузео на себе људско, тварно тело, то говори о достојанству тела. Оно од тренутка Оваплоћења Христовог постаје тело Божије. Оваплоћење Христово је, како наводи Свети Николај, означавало „револуцију у мишљењу“, јер: „Основна мисао хришћанске догматике, да је Бог не само лично, без посредства нижих богова, створио материјални свет но да се он шта више, и оваплотио, била је, наравно скандалом за александријске платонике, који су се надметали у увеличењу дистанције између Бога и света. Хришћанска вера је ту дистанцију уништила паролом: Бог у телу. Остарели грчкоримски свет будио се као из сна и сећао своје младости, када су и његови богови ишли у телу. И ова вера његове младости, само у много узвишенијем облику, вера у Бога у телу, вера у човека – Бога и Бого-човека сад му се понова нудила, нудећи му тиме у исто време и његову младалачку моћ и вољу за живот“. Закључак Оваплоћењем и Васкрсењем Христос је рехабилитовао тело. Оваплоћењем је показао да тело није тамница душе, нити је природно да човек ради против свога тела, већ треба да се са страхопоштовањем опходи према своме телу. Васкрсење је потврда онога што представља наше назначење – живот у Царству Славе. Ђакон Горан Вучковић Извор: Жички благовесник (април-јун 2024)
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал “Наслеђе краљице Јелене“ почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.
У црквеној порти у Ивањици одржано такмичење „Налјепше ишарано јаје“
У недељу 5. маја у порти Храма Светих Константина и Јелене у Ивањици након васкршње Литургије одржано је такмичење деце за најлепше ишарано васкршње јаје. Организатори овог такмичења били су Црквена општина ивањичка и Предшколска установа „Бајка“ из Ивањице. На десетине лепо ишараних јаја, које су донели малишани, украсила су овај најрадоснији хришћански празник. Идеја је била да деца, кроз труд и креативност, доживе дане уочи Васкрса и сам Празник над Празницима повезујући се као породица, али и искусивши здрав такмичарски дух међу другом децом, а све то у окриљу Цркве. Црквена општина ивањичка је за троје победника спремила вредне награде, а свако дете које је учествовало добило је лепу захвалницу са својим именом и презименом. парохијски ђакон ивањички Тихомир Костић
Манастир Вујан: Епископ Јустин на богослужењима Великог Четвртка и Петка
Богослужења која нас, у припремним данима, уводе у Васкрсење Христово, најпре нас уче и подсећају на Љубав Христову према људском роду која се показала у Жртви Његовој – у Страдању и Крсту. И заиста ове године је обитељ Манастира Вујан имала ту част и радост да предстојатељ на службама Великог Четвртка и Великог Петка буде Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали игуман манастира, архимандрит Сава (Илић) и архимандрит Дамјан (Цветковић). Певањем химни Владику и оце су из певнице пратили монаси ове Свете обитељи. „Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби“. (Слава и сада на стиховње) Братија Манастира Вујан
У ритму недеље: протојереј-ставрофор Милић Драговић, О Великом Петку и Васкрсу
Света Тајна Јелеосвећења у Светосавском храму у Краљеву
У навечерје Великог четвртка служена је Света Тајна Јелеосвећења у Светосавском храму у Краљеву. Молитвом за исцељење од разних душевних и телесних болести началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић) уз саслужење братства храма. Велики број верног народа и деце присуствовали су овој молитви, посведочивши тако поверење у Бога као Лекара душа и тела наших.
Велики четвртак у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велики четвртак, 04. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин предстојао је литургијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву, уз саслужење братства храма и молитвено учешће верног народа. Сећајући се установљења Свете Евхаристије кроз догађај Тајне вечере у сионској горњици, призивом дејства Духа Светог кроз дивне речи евхаристијских молитава Светог Василија Великог, учествовали смо у спасоносном причешћивању Часним Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,тада си умртвио ад блистањем Божанства,а када си умрле од праискони васкрсао,све силе небеске Ти клицаху:Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачитенего Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и злеи повративши се оживео си меи из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били међу највећим страдалницима света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Живот једног убице вредео је као сто наших живота. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али,
Васкршња честитка Епископа жичког Г. Јустина
ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! У дане победе Живота над смрћу, када читав свет испуњава светлост Христовог Васкрсења, молимо се драга децо духовна, да Васкрсли Христос испуни домове наше и душе наше здрављем, миром и духовном радошћу, како бисмо врлином сведочили да смо ученици Његови. Опраштајући све једни другима Васкрсењем, ускликнимо победним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2024.
Ђакон Горан Вучковић, Свети Николај (Велимировић) о Васкрсењу као рехабилитацији тела
Увод Почетно стваралаштво Светог Николаја (Велимировића) обележила су два дела посвећена теми Васкрсења Господа Исуса Христа. Прво дело је докторат, одбрањен у Берну (Швајцарска) 1908. године, под насловом: „Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске цркве“. Друго дело је „Рехабилитација тела“, првобитно објављивано у деловима током 1910. године. Увиди Светог Николаја у ову тему, и довођење у органску везу Васкрсења Христовог и рехабилитације тела, данас су више него актуелни. Свети Николај нас је, пре више од једног века, подсетио на оно што представља суштину хришћанства, онога што се тиче свих нас. Дакле, у питању је Васкрсење и Оваплоћење Христово као васпостављање достојанства тела и његова рехабилитација. Рехабилитација тела У делу „Рехабитација тела“, Свети Николај истиче да вера у загробни живот, или у бесмртност душе, постоји у многим религијама и философијама. Међутим, вера у Васкрсење тела је новина коју доноси Христос. Такође, Свети Николај Васкрсење назива празником тела, то је празник у коме се телу даје она димензија, назначена од Бога приликом стварања света и човека. Тиме он истиче библијско учење о телу које стоји између две крајности присутне и данас. Прва крајност је строги аскетизам којим се душа издиже изнад тела, а тело се сматра препреком ка спасењу. Друга крајност је разврат којим се тело користи као средство задовољења и уживања. Као значајну потврду вере у Васкрсење, Свети Николај наводи пример светитеља. Он каже да нико не може да замисли Светог Георгија и друге светитеље без тела. Верни приказују и замишљају светитеље у „прослављеним“ телима, а не као духове без обличја. На светитеље, мученике, преподобне, Васкрсење баца преображавајућу и оживотворавајућу светлост. Свети Николај наводи да без Васкрсења хришћанство се не би разликовало од свих других религија, „хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.“ У „Рехабилитацији тела“, Свети Николај полази од констатације да многи хришћански историчари виде снагу хришћанства у споредним разлозима. Он, као илустрован пример, наводи једног репрезентативног научника, енглеског историчара Едварда Гибона (Edward Gibbon, 1707–1770) и његово дело Опадање и пропаст римског царства (History of the Decline and Fall of the Romain Empire) у коме Гибон снагу хришћанства види у неколико чинилаца: ревности хришћана наслеђеној од јудаизма, учењу о будућем животу, чудотворној моћи приписаној Цркви, врлинама и моралу хришћана, јединству и дисциплини Цркве. Свети Николај не спори да су сви ови разлози важни, али један, најважнији и фундаментални се превиђа, а то је Васкрсење Христово као темељ хришћанске вере. Када је реч о вери у будући живот, Свети Николај наводи да „све западно-азијске вере и безмало сви дохришћанско – философски системи учили су, да се биће човеково смрћу не прекраћује, но да траје и после гроба у оваквом или онаквом виду.“ Наводи да у разним религијама постоји вера у бесмртност душе, нада у бољи живот (после смрти), вера у будући живот (загробни живот). Додаје да је суштина хришћанске вере у „рехабилитацији тела“: „Хришћанска вера дошла је провиђењем у свет, … да подигне цену материјалном, телесном животу – да рехабилитује тело.“ Свети Николај наводи да су философи (као нпр. следбеници философа Платона) презирали материјално преносећи средиште живота у бестелесни, нематеријални свет. То се показивало кроз строгу аскезу. Друга крајност, супротна овом пренаглашеном аскетизму јесте један лакши начин презирања и уништења тела – разврат. „Тело је нешто нечисто, несвето, привремено, пропадљиво – зато га треба уништити, но зашто га најпре не искористити, кад нам оно може тако много наслада пружити, зашто га не уништити медом, него баш отровом, кад и мед може да има дејство отрова? С тим резоновањем ринула се како културна маса Рима, Александрије и Атине, тако и полукултурна маса Јудеје и других римских покрајина у један каркални мир, пун тупог пијанства с једне и пун безнадеждности и очајања, с друге стране.“ Стога, Свети Николај упућује на Светог апостола Павла који говори: „прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији“ (1 Кор 6, 20). Апостол Павле је богословски јасно изразио да су и тело и душа створени од Бога и да су створени за вечну славу. Насупрот учењу да је тело „тамница душе“ и да Бог није могао створити материјални свет, као и то да Бог не може додирнути грешно тело, материјално и пролазно, хришћанство објављује да се Бог јавио у телу. Пошто је Христос преузео на себе људско, тварно тело, то говори о достојанству тела. Оно од тренутка Оваплоћења Христовог постаје тело Божије. Оваплоћење Христово је, како наводи Свети Николај, означавало „револуцију у мишљењу“, јер: „Основна мисао хришћанске догматике, да је Бог не само лично, без посредства нижих богова, створио материјални свет но да се он шта више, и оваплотио, била је, наравно скандалом за александријске платонике, који су се надметали у увеличењу дистанције између Бога и света. Хришћанска вера је ту дистанцију уништила паролом: Бог у телу. Остарели грчкоримски свет будио се као из сна и сећао своје младости, када су и његови богови ишли у телу. И ова вера његове младости, само у много узвишенијем облику, вера у Бога у телу, вера у човека – Бога и Бого-човека сад му се понова нудила, нудећи му тиме у исто време и његову младалачку моћ и вољу за живот“. Закључак Оваплоћењем и Васкрсењем Христос је рехабилитовао тело. Оваплоћењем је показао да тело није тамница душе, нити је природно да човек ради против свога тела, већ треба да се са страхопоштовањем опходи према своме телу. Васкрсење је потврда онога што представља наше назначење – живот у Царству Славе. Ђакон Горан Вучковић Извор: Жички благовесник (април-јун 2024)
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал “Наслеђе краљице Јелене“ почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.