
Исповест Архијерејског намесништва драгачевског
У уторак 21. маја када наша Црква прославља Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, свештенство Архијерејског намесништва драгачевског сабрало се у Храму Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каони и приступило Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био прота у пензији Мирољуб Маринковић. После Свете Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао јереј Немања Матејић парох вички уз саслуживање ђакона Милана Босића. За певницом су појали протојереј Милун Стефановић, јереји Раде Марић и Мирослав Миленковић. Сабраном свештенству обратио се отац Божидар Селенић, парох из Котраже. Прота је говорио о животу Светог Јована Богослова и његовом учењу о Оваплоћеном Логосу. Домаћин сабрања, отац Љубинко Корићанац припремио је трпезу љубави у црквеној сали. Овом приликом сви свештеници су говорили о животу својих парохија и плановима за даљи рад. Ђакон Милан Босић

Храмовна слава у Ивановцима
Празник „Пренос моштију Светог оца Николаја“ свечано је прослављен у Ивановцима у цркви на Камаљу, задужбини почившег песника Милована Данојлића. Уочи празника служено је вечерње, а на дан празника Света Литургија са литијом око храма и ломљењем славског колача. Током литије обављен је кратак помен над гробом ктитора и његових родитеља Веселина и Вишње. Испред храма под крошњом разгранате липе одржана је ХVII по реду манифестација „Сусрет са песником“. Ученици ОШ Сава Керковић и СШ 1300 каплара из Љига извели су рецитал, стихове Змајеве песме „Светли гробови“, а потом је њихова наставница Марјана Неговановић-Обрадовић најавила и представила гошћу песникињу Злату Коцић из Београда, прошлогодишњу добитницу награде „Десанка Максимовић“. Песникиња, есејиста и преводилац Злата Коцић прочитала је најпре једну причу о чуду Светог Николе коју је написао гроф Михаил Толстој (у њеном преводу), затим је изговорила надахнуто слово о личности Милована Данојлића, на крају је прочитала неколико својих песама. Свечаност је настављена за славском трпезом. Старешина цркве поздравио је присутне и захвалио свима, а посебно гошћи Злати Коцић, и позвао на очување традиције саборовања крај светих храмова, а такође и очување сећања на личност ктитора кроз манифестацију „Сусрет са песником“ и друге сличне и пригодне свечаности. За ручком је кратко слово изговорио и Јагош Ђуретић, писац и издавач, дугогодишњи директор издавачке куће Филип Вишњић, од 2008. власник издавачке куће Албатрос плус. Говорио је о свом познанству и дружењу са Милованом Данојлићем, од педесетих година прошлога века. Данас боравећи у његовом завичају осетио је дух поднебља и људи који су Данојлића несумњиво обликовали и утицали на његово значајно стваралаштво. Пријатно и топло време омогућило је да ручак протекне у разговору и дружењу на задовољство гостију и домаћина. Светолик Марковић, протојереј-ставрофор СРЕЋНА ТАЧКА – ЛИПА И ОЛТАР Миловану Данојлићу Одбегнеш из Љига, али враћа те –мирис липе. Зуј пчела. Знојних пчела, кажеш. Tо је твоја похвала труду; тако ћеш и о себи, у низу самопрекора, понављати: трудим се! Твој рој, твој род-народ, разносе зли ветри. Свет је брисани простор –кажеш. Али, како ноздрве памте липу, багрем, маточину којом мати умирише вршкару, тако и ухо чува појање којим она дозива рој. У уху, оно се умножава. Мирис, звук, чуло мириса и слуха – све је дар. Сваки родни грм; и гром, ако на добро изађе. Свака реч корен је и залог ницања. Све је чудо: живот, чедо, књига. Све је – да се запамти, запише. Свака реченица иза које си ставио тачку, упитник, ускличник, свака ругалица, похвала, одлука, сваки бунт, свако покајање, свака молитва – сав дар и труд, пој и зној – све је то твоја предивна духовна сетва, твоје здраво словесно семе за земљу (браздао си стопалима Куглу уздуж и попреко), за воду, ватру, ваздух. Обиље твојих сочних, непропадљивих плодова, умножава се у језику српском. Благо нама. Мудро је поштедети свето словенско дрво, липу, њен древни и будући пелуд. Још мудрије, крај ње подићи олтар. Коме ће се приклањати домаћин и гост. Народ, многострадални. Кажеш: најбољи на свету. Нека су нам честитост, захвалност Творцу, рад и ред – прва брига под небом. Нека се окупљамо око те висинске централне тачке, око свог – како кажеш – Апсолута. Не окупљаш нас само у храму књиге. Сабираш нас под крило Светога заступника. Најлепшим примером дубоке везаности за родни крај, за рај-постојбину. Пола живота ван своје земље, али духом овде непрекидно. И тачка на земаљски живот – уцртана управо овде. При том, на најређи, достојан, ктиторски начин. Да утувимо: Полазна тачка уједно је и повратна. Нека би дао Господ, заступништвом Светог Оца Николе, да се и две твоје „лубенице из Студенице“, две живе тачке, земаљска и небеска, срећно стопе у једну. Улију у Једно. Троједно. Злата Коцић


Пренос моштију Светог Саве – слава новог храма и Општине Бајина Башта
У недељу, 19. маја 2024. прослава храмовне и градске славе у Бајиној Башти започела је Светом Архијерејском Литургијом у новом Храму Преноса моштију Светог Саве Српског. Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин је овде први пут помињан у јектенијама и возгласима са новим високим архијерејским чином, на радост свештенства и верног народа који су присуствовали овом историјском чину и дану. Овом приликом, освештан је и споменик Патријарху Павлу који се налази са олтарске стране овог храма. Гледајући на град, он благосиља Бајину Башту и народ који живи у овом граду, као што је некада пролазио овим путем као монах Манастира Раче. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник рачански протојереј ставрофор Милинко Лукић, игуман Манастира Рача протосинђел Герман (Авакумовић), протојереј Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј-ставрофор Милан Живановић, Архијерејски намесник из Антверпена (Белгија), прањански парох протојереј Војислав Рисимовић, протојереј Александар Јевтић, парох краљевачки, протојереј Владимир Малешевић, протојереј Боро Ћутило, чајетински парох протонамесник Петар Лазић, протонамесник Мирко Крупниковић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Попадић. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, са студентима теологије и богословцима. На Малом входу, дугогодишњи парох бајинобаштански и свештеник који се старао о изградњи овог храма од самог почетка, протојереј Горан Милинковић, одликован је у чином протојереја–ставрофора. За свој несебичан труд у градњи и неуморно прегалаштво награђен је овим високим чином. Након прочитаног Јеванђеља, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин се верном народу обратио срдачном беседом – најпре говорећи о мироносицама, чији спомен наша Света Црква обележава у трећу недељу по Васкрсењу и о значају који су те жене – први сведоци Васкрсења Господњег имале у нашој Светој Цркви. Оне су чак и пре апостола имале искуство Христовог Васкрсења, те су ову радосну вест пренеле апостолима и Петру. Високопреосвећени се затим осврнуо и на празник Преноса моштију Светог Саве Српског, испричавши укратко о самом настанку овог празника. Он је установљен након што се Свети Сава упокојио у Великом Трнову 1236. године, где су његове мошти и биле положене. Након годину дана, на молбу Светог краља Владислава, његове Свете мошти бивају донете у Србију и положене у унапред припремљен кивот у Манастиру Милешеви. Ово је место због тога постало место сабирања и место где се изливају молитва и утеха. Нарочито се то показало за време великих невоља, какво је било петовековно ропство. На крају беседе, Високопреосвећени је са присутним верницима поделио своје искуство доласка на трон жичких Епископа, те своје сусрете са грађевинским одбором који је био одређен за изградњу ове, сад већ велелепне цркве. Када је пре десет година видео колики је простор одређен за храм, предложио је да се његове димензије смање, сматравши да је предвиђена Црква превелики залогај за мали град од неколико хиљада становника. Међутим, након две недеље, видевши чврсту решеност чланова грађевинског одбора, прихватио је и благословио њихову жељу и намеру да се од димензија храма не одустаје. Ту се још једном поновило да је глас народа – глас Божији. Од тада, како каже Високопреосвећени, годинама прати и радује се како расте овај велелепни храм. Заблагодаривши Богу што му је ставио у срце мисао да послуша вољу народа, Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички је похвалио труд свештенства и народа око постављања новоосвештани споменика блаженопочившег Патријарха Павла, рекавши да уз његов споменик и околне школе и институције, овај простор око храма ће постати трг и центар збивања у Бајиној Башти. Топла беседа је завршена срдачним речима Високопреосвећеног: „Бајину Башту сам увек волео, а сада је волим највише“. На крају Литургије је у ред Црквених добротвора уврштен господин Бранко Митровић за свој труд и љубав коју је показао приликом градње наше храма. У наставку, за присутне је и овог недељног јутра био припремљен културно-уметнички програм у коме су учешће узели ансамбли наших културно уметничких друштава. Током трпезе љубави, Његовом Високопреосвештенству се обратио и протојереј Владимир Малешевић који је задужен да се стара о даљој изградњи храма. У срдачној беседи, он се најпре захвалио Архијереју за долазак у Бајину Башту и литургијско прослављање овог свечаног празника, а затим и за љубав коју гаји према нашем граду. Овом приликом је и председници општине Весни Ђурић у име Црквене општине бајинобаштанске уручена славска икона Светог Саве, јер је прослава Преноса моштију Светог Саве постала крсна слава наше општине. Након литургијског прослављања и трпезе љубави, прослава нашег дивног светитеља се наставила. У вечерњим сатима је приређен програм Светом Сави у част. Најпре је у сали биоскопа „Влаја“ приређена промоција књиге Драгана Јемуовића Перивој Пресвете Богородице. У овој књизи аутор је сабрао информације са својих многобројних путовања на Свету Гору Атонску и направио јединствену базу података, која може користити свима који су заинтересовани. Све то је обојено причама о начину живота, гостопримству необичних становника овог полуострва. Након промоције књиге, настављен је програм и присутни су имали прилику да погледају филм Небеско, ауторско остварење режисера Мариа Гламазића. Овај филм је на оригиналан и поетски начин приказао сегменте наше историје и духовно наслеђе светородне лозе Немањића, које је уобличило и наше духовно искуство данас. Прослава наше крсне славе је организована уз помоћ Општине Бајина Башта, општинских институција – Спортско-туристичког центра, Установе „Култура“, Народне библиотеке „Милош Требињац“ и великог броја привредника и других људи добре воље, који су давши свој допринос и труд омогућили да се име Светог Саве прослави на торжествен начин. Иако је градња храма и даље у току и захтева још пажње, труда и љубави, надамо се да смо успели да започнемо дело достојно великог имена Светога Саве Српског, а на част и радост и чувара Његовог жичког Архиепископског трона Г. Јустина. Градећи ову велелепну светињу, уздамо се у то да ће нам милостиви Бог подарити и снаге и љубави да наставимо и изграђивање црквене заједнице око овог храма. Надамо се да ће овај храм на најбољи начин наставити да сабира све наше суграђане и верни народ са разних страна, да ће сви они који дођу у нашу Бајину Башту и у ову предивну светињу пожелети да време траје дуже и да ће изговорити Петрове речи са Тавора: „Добро нам је овде бити“ (Мт 17,4). Вероучитељ Ненад Зекавица

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја. Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку. Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести. У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида. На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године. Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке. Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски; најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички. Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја. Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да

Литија уочи храмовне и градске славе у Бајиној Башти
Свечана прослава славе града и храма започела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у новом Храму Преноса моштију Светог Саве Српског. Овим богослужењем началствовао је игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), а саслуживали су му свештеник из Бачеваца Сретен Тадић и парох кремански јереј Александар Ђуричић. Након вечерње са петохлебницом велики број верника је кренуо у литију градским улицама. Како је крсни ход водио ка Храму Светог пророка Илије, у порти овог храма је извршен помен преминулим ктиторима, од којих неки и почивају на овом Светом месту, као и преминулим свештеницима који су своје пастирске дане провели са верним народом Бајине Баште. Након помена, литија је наставила да се креће градским улицама ка градском тргу где је читано Свето Еванђеље и кропљен верни народ, а затим низ главну улицу, пењући се ка Храму Светог Саве – Светосавском улицом. Тиме је крсни ход завршен, а сабрани верници су у наставку имали прилику да предахну и уз послужење уживају у богатом културно-уметничком програму за који су се побринула наша два Културно уметничка друштва – ‘’Миленко Топаловић’’ и ‘’Јелек’’. Динамичним играма фолклорци су нас пренели у неке заборављене просторе и време чије било и даље одјекује у сваком од нас. Поред њих, програм је обогаћен наступом глумца Аврама Цветковића, који је маестрално изговорио беседу Светог Саве и беседу „Србине, брате“. Ипак, срца публике освојили су наши најмлађи суграђани. Велики број деце је учествовао у наступима фолклорних секција наших КУД-ова, а поред њих ту су били и Нина Павловић која је својим прелепим гласом отворила културни програм, као и Јован Јаковљевић који је својом песмом о Светом Сави дирнуо све присутне. Његова песма била је уједно и увод за проглашење и доделу награда најбољим ученицима основних и средњих школа наше општине. Поводом празника и славе града и храма за ученике веронауке је организован литерарни и ликовни конкурс на који су одазвао велики број наших ђака, те је жири имао нимало лак задатак да од неколико стотина пристиглих радова изабере оне најбоље. Након доделе награда најбољима, присутни су позвани да на платоу испред храма погледају велики број изложених радова. Највећи утисак на овогодишњем конкурсу представља изузетан одзив и заинтересованост наше деце да се на ликовни или књижевни начин изразе о оним духовним питањима и димензијама нашег постојања цртајући и пишући о Пасхи или о томе што је Свети Сава учинио и даље чини за нас. Након доделе награда и обиља дечије радости и искрених осмеха, присутној публици се милозвучним тоновима представила и група „Нектарија“ из Ваљева, која изводи духовну музику. Речи песмама и начин извођења представљали су диван призор да се навечерје славе прослави и да се уједно окрепимо и припремимо за торжествену архијерејску литургијску прославу храмовне славе и славе општине Бајина Башта. Вероучитељ Ненад Зекавица

Храмовна слава у Вранешима
Дана 19/6. маја Црква Преноса моштију Светог Саве у Вранешима прославила је храмовну славу. Прослава празника отпочела је свечано Светом Литургијом којом је началствовао Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић уз саслужење архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја-ставрофора Станоја Лазаревића, протојереја Драгана Тубе, јереја Милана Костића и старешине храма протонамесника Александра Тимотијевића. Велики број верног народа сабрао се у свом храму да прослави свога заштитника и узме учешћа у Светој Чаши Тела и Крви Господње. У својој беседи Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић истакао је величину лика светитеља Саве и његов значај за нас Србе, као и уопште значај славе у нашем народу. Такође, нагласио је да је од изузетне важности за нас православне хришћане да се сабирамо у својим храмовима и да уважавамо своје свештенике који у име Епископа, који је икона самога Христа, приносе жртву благодарења Господу. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освећено жито, након чега је уследила трпеза љубави. Овом приликом је председник Црквеног одбора господин Иван Лазовић уручио захвалнице приложницима који су својим несебичним залагањем помогли своју цркву. протонамесник Александар Тимотијевић а

Излет краљевачких гимназијалаца на Српску Свету Гору
У недељу 19. маја 2024. године, када Света Црква прославља жене мироносице, ученици свих разреда Гимназије у Краљеву су заједно са својим вероучитељима протојерејем Миломиром Радићем и Филипом Зеленовићем, походили манастире Српске Свете Горе, тј. Овчарско-кабларске клисуре. На излет смо традиционално кренули возом из Краљева у раним јутарњим сатима. Овога пута дан се није познао по кишовитом и тмурном јутру. По ступању на тло Српске свете горе огрејало нас је сунце и пратило током читавог дана. Са железничке станице у Овчар Бањи упутили смо се у Манастир Светог Николаја Мирликијског – Никоље. Ту смо по доласку присуствовали Светој Литургији коју су служили протојереји Ђорђе Лазаревић и Миломир Радић уз појање сестринства. Да радост буде још већа, многи ученици су са својим вероучитељима приступили Светој Чаши. Након Свете Литургије сели смо за трпезу љубави коју је мати Јелисавета припремила за присутни народ. Мати је из ризнице манастира показала ученицима Каранско јеванђеље, рукописно Јеванђеље с почетка 17. века, док је отац Миломир испричао нешто више о њему. После топлог гостопримства код мате Јелисавете, по стрмом и уском путу, попели смо се до Манастира Успења Пресвете Богородице, задужбине Светог Николаја Жичког. Ту су нас угостиле сестре из Манастира Благовештење, а ученици су имали прилике да из приче вероучитеља и фрескописа цркве сазнају нешто више о животу самог ктитора, Светог владике Николаја. Одморивши се и окрепивши у Манастиру Успења Пресвете Богородице, кренули смо назад ка центру Овчар Бање. Спуштајући се низ стари пут за Бању, ученици су имали прилике да уживају у прелепим пејзажима какве само ова клисура може пружити: споју природне лепоте и црквеног неимарства. Научили су много тога о географији, флори, фауни и монашком животу овог светог места. У центру Овчар Бање ученицима је било на располагању око 2 часа слободног времена. Слободно време ђаци су искористили да обиђу и упознају се са овим све популарнијим туристичким местом. Након боравка у Бањи посетили смо Манастир Благовештење, светињу у којој је Патријарх Павле примио монашки постриг. У Краљево смо кренули у касним поподневним сатима препуни утисака, са жељом и молитвом да се ова благочестива традиција настави на многаја љета. Вероучитељ Филип Зеленовић

Освећење крстова за Храм Сретења Господњег у Ушћу
У Томину суботу, 18. маја, када наша Света Црква прославља Свету великомученицу Ирину, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина освећени су крстови за нови Храм Сретења Господњег који се гради у месту Ушће, поред самог ушћа реке Студенице у Ибар, на понос и дику верујућег народа парохије ушћанске. Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић уз саслужење протојереја Жељка Филиповића (пароха из Чукојевца), протојереја Часлава Ристића (пароха из Врдила), јереја Николе Ћурчића (пароха из Рашке), јереја Бранка Росића (пароха из Јошаничке Бање) и ђакона Милоша Јанковића благосиљао је нова крсна знамења која ће красити куполу храма и звоника. Молитвено су присуствовали и данашњи домаћин, парох ушћански јереј Милован Крупниковић, богољубиво монаштво из Манастира Студенице, начелник Рашког округа г. Стефан Аџић, представници Општине Краљево и многобројни народ. Своју беседу Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић започео је у духу празника Васкрсења Христовог речима: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему“ ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Преносећи Вам благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина благодаран сам Богу што имам прилику да заједно са вама учествујем у овом богоугодном делу освећења и постављања нових крстова који ће красити овај храм, у коме ћете се окупљати најпре на Светим Литургијама, а потом и за најрадосније празнике ваших крсних слава, крштења и венчања. Нека овај храм буде понос ове парохије, а уточиште сваком православном хришћанину који га буде посетио.“ Након беседе, КУД из Ушћа са својим најмлађим члановима улепшао је данашњу свечаност, након чега је уследило постављање крстова, а по завршетку уприличена је трпеза љубави и послужење за све присутне. Парохијски ђакон Милош Јанковић

Ибарске новости: вероучитељ Владимир Грујић, “Трагање за бесмртношћу“
Ако је страх од смрти најстарије и најснажније људско осећање, онда је трагање за бесмртношћу и жеља за вечним животом насушна људска потреба. Сви се сећамо древног сумерског мита о Гилгамешу који нам осликава трагику људске судбине пред неизбежном и сигурном смрћу. Јунак овог епа свемоћни краљ Гилгамеш из Урука је данима седео поред мртвог тела свог пријатеља Енкидуа све док једног дана није видео како црв излази из његове ноздрве. Пошто га је услед тог призора спопала ужасна језа, донео је чврсту одлуку да никада неће умрети. Пропутовавши читав свет у потрази за начином на који ће победити смрт, Гилгамеш је на крају морао да се помири са тим да је смрт неминовна човекова судбина са којом ће морати да живи. Борба рода људског са највећим и последњим непријатељем се од овог Гилгамешовог трагања за бесмртношћу до мирења са смртношћу, па изнова и изнова, води све до данас. Модерно доба нам је донело кулминацију ангажовања свих расположивих ресурса у борби против болести и смрти. Истраживања на пољу уређивања људског генома су посебно интересантна и значајна по овом питању. Научници Џенифер Дудна и Емануел Шарпентје су 2020. године добили Нобелову награду за хемију, и то за рад познатији у научним круговима као „Crispr-Cas9“, који функционише као пар „молекуларних маказа“, које могу да пресеку ланац ДНК на одређеном месту. На овај начин се може променити структура гена код биљака, животиња и човека ради превенције болести, али и ради унапређења одређених жељених особина. Трансплатација органа као медицински поступак замене нефункционалног органа новим је данас врло напредовала. До сада се врло ефикасно могу трансплатирати јетра, бубрег, срце, рожњача, коштана срж, кожа, лице, зуби… Чак је у најави и решење проблема недостатка донора органа уз помоћ технологије генетског инжењеринга, узгајањем органа генетским модификацијама. Невероватно, бар за сада, звучи и најава појединих научника, пре свих неурохирурга, да ће у врло блиској будућности бити могуће извести трансплатацију читаве главе!? Наведени научни подухвати, у спрези са најновијим достигнућима на пољу роботике и вештачке интелигенције, враћају нас на трансхуманистичке идеје из 60- тих, које у својој бити желе да, употребом и комбинацијом свих технологија и уопште научних открића, човека учине бесмртним, чак трансформишући га у неку нову савршенију врсту. Иако већ имамо научнике у овим областима који су се „заиграли Бога“ и прешли праг етичности, точак науке се, давно и неповратно, завртео и без њега би био незамислив живот какав познајемо. Овакво трагање за бесмртношћу рода људског, данас више него икад, подсећа на оно питање богатог младића упућено Христу у Јеванђељу: „Учитељу, шта морам да урадим да добијем вечни живот?“(Мк 10, 17) Сва је прилика да је овај младић желео да живи вечно на земљи, и то по сваку цену. Одговор Спаситељев, да мора најпре оставити све што има, му се није свидео, те је „зловољан и жалостан“ отишао. Тема бесмртности је врло присутна у уметности, нарочито у књижевности и кинематографији. Љубитељи филма свакако памте култно остварење Горштак (1986), аустралијског редитеља Расела Малкахија. Наиме, у филму се говори о људима који су рођени с посебним даром од Бога, са способношћу да досегну бесмртност. Укратко, радња филма се одвија кроз векове у којима се води борба између бесмртника. На крају остаје само један победник, који као награду добија, ни мање ни више него смртност. Снажна порука коју ова филмска прича шаље јесте да је бесмртност проклетство у вртлогу времена у коме живимо, поготово ако смо све време сведоци умирања особа које волимо. Управо је због тога кроз наслов песме групе Queen, писане за овај филм, гледаоцима упућено једно хипотетичко и истовремено сугестивно питање: Ко жели да живи заувек (у оваквом свету)!? (Who Wants to Live Forever). Ниједан сценарио у коме су људи представљени као бесмртни у овоме свету и веку не може имати срећан крај. Очигледно је да свако продужавање живота у недоглед без постављања питања о дубљем смислу и циљу је унапред изгубљена битка са временом, поготово ако знамо да се смртни човек чак и на дневном нивоу суочава са изазовима осмишљавања и попуњавања слободног времена у свом животном простору. Неизбежно интересантна за нашу тему је и књига португалског нобеловца, Жозеа Сарамага, „Смрт и њени хирови“ (2005) у којој сама Смрт одлучи да смрти више нема. Писац започиње књигу реченицом: Следећег дана нико није умро! Врхунац у овој сатиричној књизи читаоци доживљавају када Сарамаго у радњу укључује и представника римокатоличке цркве, једног кардинала, који, услед ове нове околности, закључује: Без смрти нема васкрсења, а без васкрсења нема ни цркве! Живети у овом Сарамаговом обесмрћеном свету би било заиста комично и забавно, али само под условом да није истовремено и крајње трагично. Могли бисмо чак рећи да је, условно речено, писац ове сатире у праву, јер нас врло слично, истина у другом контексту, и чувени апостол Павле поучава: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша“ (1 Кор. 15, 13-14). На нашу радост, наставља исти Апостол, „заиста је Христос устао из мртвих… и као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1 Кор. 15, 20-21). Ако овде поставимо питање смисла, односно, зашто је потребно да сви у Христу оживе, богомудри Павле ће нам одговорити сасвим једноставно: „Да буде Бог све у свему“! (1 Кор. 15, 28). Дакле, живот у Вечности може имати смисла и радости само ако постоји извор радости, а то је једино Светотројични Бог кроз Васкрслог Христа. Ишчекујући свеопште васкрсење радујемо се свакој недељи као малом васкрсењу, и сваком празнику Христовог Васкрсења, јер је у њему сва наша радост. Јер знамо да Вечни живот није агонија већ радост. До тада, морамо научити и да умиремо, јер се, за хришћане, уметност живљења у највећој мери састоји у умећу умирања (видети истоимено дело арх. Р. Карелина). Колико год то парадоксално звучало, насупрот тежњи модерног доба да треба живети по сваку цену, Распети и Васкрсли Христос нас поучава да је распињање и умирање за другог најузвишенија димензија нашег постојања. Служећи се достигнућима савремене науке и медицине, али у лечењу болести „на славу Божију“ (Јн. 11,4), а не у подмлађивању

Исповест Архијерејског намесништва драгачевског
У уторак 21. маја када наша Црква прославља Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, свештенство Архијерејског намесништва драгачевског сабрало се у Храму Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каони и приступило Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био прота у пензији Мирољуб Маринковић. После Свете Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао јереј Немања Матејић парох вички уз саслуживање ђакона Милана Босића. За певницом су појали протојереј Милун Стефановић, јереји Раде Марић и Мирослав Миленковић. Сабраном свештенству обратио се отац Божидар Селенић, парох из Котраже. Прота је говорио о животу Светог Јована Богослова и његовом учењу о Оваплоћеном Логосу. Домаћин сабрања, отац Љубинко Корићанац припремио је трпезу љубави у црквеној сали. Овом приликом сви свештеници су говорили о животу својих парохија и плановима за даљи рад. Ђакон Милан Босић

Храмовна слава у Ивановцима
Празник „Пренос моштију Светог оца Николаја“ свечано је прослављен у Ивановцима у цркви на Камаљу, задужбини почившег песника Милована Данојлића. Уочи празника служено је вечерње, а на дан празника Света Литургија са литијом око храма и ломљењем славског колача. Током литије обављен је кратак помен над гробом ктитора и његових родитеља Веселина и Вишње. Испред храма под крошњом разгранате липе одржана је ХVII по реду манифестација „Сусрет са песником“. Ученици ОШ Сава Керковић и СШ 1300 каплара из Љига извели су рецитал, стихове Змајеве песме „Светли гробови“, а потом је њихова наставница Марјана Неговановић-Обрадовић најавила и представила гошћу песникињу Злату Коцић из Београда, прошлогодишњу добитницу награде „Десанка Максимовић“. Песникиња, есејиста и преводилац Злата Коцић прочитала је најпре једну причу о чуду Светог Николе коју је написао гроф Михаил Толстој (у њеном преводу), затим је изговорила надахнуто слово о личности Милована Данојлића, на крају је прочитала неколико својих песама. Свечаност је настављена за славском трпезом. Старешина цркве поздравио је присутне и захвалио свима, а посебно гошћи Злати Коцић, и позвао на очување традиције саборовања крај светих храмова, а такође и очување сећања на личност ктитора кроз манифестацију „Сусрет са песником“ и друге сличне и пригодне свечаности. За ручком је кратко слово изговорио и Јагош Ђуретић, писац и издавач, дугогодишњи директор издавачке куће Филип Вишњић, од 2008. власник издавачке куће Албатрос плус. Говорио је о свом познанству и дружењу са Милованом Данојлићем, од педесетих година прошлога века. Данас боравећи у његовом завичају осетио је дух поднебља и људи који су Данојлића несумњиво обликовали и утицали на његово значајно стваралаштво. Пријатно и топло време омогућило је да ручак протекне у разговору и дружењу на задовољство гостију и домаћина. Светолик Марковић, протојереј-ставрофор СРЕЋНА ТАЧКА – ЛИПА И ОЛТАР Миловану Данојлићу Одбегнеш из Љига, али враћа те –мирис липе. Зуј пчела. Знојних пчела, кажеш. Tо је твоја похвала труду; тако ћеш и о себи, у низу самопрекора, понављати: трудим се! Твој рој, твој род-народ, разносе зли ветри. Свет је брисани простор –кажеш. Али, како ноздрве памте липу, багрем, маточину којом мати умирише вршкару, тако и ухо чува појање којим она дозива рој. У уху, оно се умножава. Мирис, звук, чуло мириса и слуха – све је дар. Сваки родни грм; и гром, ако на добро изађе. Свака реч корен је и залог ницања. Све је чудо: живот, чедо, књига. Све је – да се запамти, запише. Свака реченица иза које си ставио тачку, упитник, ускличник, свака ругалица, похвала, одлука, сваки бунт, свако покајање, свака молитва – сав дар и труд, пој и зној – све је то твоја предивна духовна сетва, твоје здраво словесно семе за земљу (браздао си стопалима Куглу уздуж и попреко), за воду, ватру, ваздух. Обиље твојих сочних, непропадљивих плодова, умножава се у језику српском. Благо нама. Мудро је поштедети свето словенско дрво, липу, њен древни и будући пелуд. Још мудрије, крај ње подићи олтар. Коме ће се приклањати домаћин и гост. Народ, многострадални. Кажеш: најбољи на свету. Нека су нам честитост, захвалност Творцу, рад и ред – прва брига под небом. Нека се окупљамо око те висинске централне тачке, око свог – како кажеш – Апсолута. Не окупљаш нас само у храму књиге. Сабираш нас под крило Светога заступника. Најлепшим примером дубоке везаности за родни крај, за рај-постојбину. Пола живота ван своје земље, али духом овде непрекидно. И тачка на земаљски живот – уцртана управо овде. При том, на најређи, достојан, ктиторски начин. Да утувимо: Полазна тачка уједно је и повратна. Нека би дао Господ, заступништвом Светог Оца Николе, да се и две твоје „лубенице из Студенице“, две живе тачке, земаљска и небеска, срећно стопе у једну. Улију у Једно. Троједно. Злата Коцић


Пренос моштију Светог Саве – слава новог храма и Општине Бајина Башта
У недељу, 19. маја 2024. прослава храмовне и градске славе у Бајиној Башти започела је Светом Архијерејском Литургијом у новом Храму Преноса моштију Светог Саве Српског. Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин је овде први пут помињан у јектенијама и возгласима са новим високим архијерејским чином, на радост свештенства и верног народа који су присуствовали овом историјском чину и дану. Овом приликом, освештан је и споменик Патријарху Павлу који се налази са олтарске стране овог храма. Гледајући на град, он благосиља Бајину Башту и народ који живи у овом граду, као што је некада пролазио овим путем као монах Манастира Раче. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник рачански протојереј ставрофор Милинко Лукић, игуман Манастира Рача протосинђел Герман (Авакумовић), протојереј Горан Милинковић, протојереј Владимир Васиљевић, протојереј-ставрофор Милан Живановић, Архијерејски намесник из Антверпена (Белгија), прањански парох протојереј Војислав Рисимовић, протојереј Александар Јевтић, парох краљевачки, протојереј Владимир Малешевић, протојереј Боро Ћутило, чајетински парох протонамесник Петар Лазић, протонамесник Мирко Крупниковић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Попадић. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, са студентима теологије и богословцима. На Малом входу, дугогодишњи парох бајинобаштански и свештеник који се старао о изградњи овог храма од самог почетка, протојереј Горан Милинковић, одликован је у чином протојереја–ставрофора. За свој несебичан труд у градњи и неуморно прегалаштво награђен је овим високим чином. Након прочитаног Јеванђеља, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин се верном народу обратио срдачном беседом – најпре говорећи о мироносицама, чији спомен наша Света Црква обележава у трећу недељу по Васкрсењу и о значају који су те жене – први сведоци Васкрсења Господњег имале у нашој Светој Цркви. Оне су чак и пре апостола имале искуство Христовог Васкрсења, те су ову радосну вест пренеле апостолима и Петру. Високопреосвећени се затим осврнуо и на празник Преноса моштију Светог Саве Српског, испричавши укратко о самом настанку овог празника. Он је установљен након што се Свети Сава упокојио у Великом Трнову 1236. године, где су његове мошти и биле положене. Након годину дана, на молбу Светог краља Владислава, његове Свете мошти бивају донете у Србију и положене у унапред припремљен кивот у Манастиру Милешеви. Ово је место због тога постало место сабирања и место где се изливају молитва и утеха. Нарочито се то показало за време великих невоља, какво је било петовековно ропство. На крају беседе, Високопреосвећени је са присутним верницима поделио своје искуство доласка на трон жичких Епископа, те своје сусрете са грађевинским одбором који је био одређен за изградњу ове, сад већ велелепне цркве. Када је пре десет година видео колики је простор одређен за храм, предложио је да се његове димензије смање, сматравши да је предвиђена Црква превелики залогај за мали град од неколико хиљада становника. Међутим, након две недеље, видевши чврсту решеност чланова грађевинског одбора, прихватио је и благословио њихову жељу и намеру да се од димензија храма не одустаје. Ту се још једном поновило да је глас народа – глас Божији. Од тада, како каже Високопреосвећени, годинама прати и радује се како расте овај велелепни храм. Заблагодаривши Богу што му је ставио у срце мисао да послуша вољу народа, Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит жички је похвалио труд свештенства и народа око постављања новоосвештани споменика блаженопочившег Патријарха Павла, рекавши да уз његов споменик и околне школе и институције, овај простор око храма ће постати трг и центар збивања у Бајиној Башти. Топла беседа је завршена срдачним речима Високопреосвећеног: „Бајину Башту сам увек волео, а сада је волим највише“. На крају Литургије је у ред Црквених добротвора уврштен господин Бранко Митровић за свој труд и љубав коју је показао приликом градње наше храма. У наставку, за присутне је и овог недељног јутра био припремљен културно-уметнички програм у коме су учешће узели ансамбли наших културно уметничких друштава. Током трпезе љубави, Његовом Високопреосвештенству се обратио и протојереј Владимир Малешевић који је задужен да се стара о даљој изградњи храма. У срдачној беседи, он се најпре захвалио Архијереју за долазак у Бајину Башту и литургијско прослављање овог свечаног празника, а затим и за љубав коју гаји према нашем граду. Овом приликом је и председници општине Весни Ђурић у име Црквене општине бајинобаштанске уручена славска икона Светог Саве, јер је прослава Преноса моштију Светог Саве постала крсна слава наше општине. Након литургијског прослављања и трпезе љубави, прослава нашег дивног светитеља се наставила. У вечерњим сатима је приређен програм Светом Сави у част. Најпре је у сали биоскопа „Влаја“ приређена промоција књиге Драгана Јемуовића Перивој Пресвете Богородице. У овој књизи аутор је сабрао информације са својих многобројних путовања на Свету Гору Атонску и направио јединствену базу података, која може користити свима који су заинтересовани. Све то је обојено причама о начину живота, гостопримству необичних становника овог полуострва. Након промоције књиге, настављен је програм и присутни су имали прилику да погледају филм Небеско, ауторско остварење режисера Мариа Гламазића. Овај филм је на оригиналан и поетски начин приказао сегменте наше историје и духовно наслеђе светородне лозе Немањића, које је уобличило и наше духовно искуство данас. Прослава наше крсне славе је организована уз помоћ Општине Бајина Башта, општинских институција – Спортско-туристичког центра, Установе „Култура“, Народне библиотеке „Милош Требињац“ и великог броја привредника и других људи добре воље, који су давши свој допринос и труд омогућили да се име Светог Саве прослави на торжествен начин. Иако је градња храма и даље у току и захтева још пажње, труда и љубави, надамо се да смо успели да започнемо дело достојно великог имена Светога Саве Српског, а на част и радост и чувара Његовог жичког Архиепископског трона Г. Јустина. Градећи ову велелепну светињу, уздамо се у то да ће нам милостиви Бог подарити и снаге и љубави да наставимо и изграђивање црквене заједнице око овог храма. Надамо се да ће овај храм на најбољи начин наставити да сабира све наше суграђане и верни народ са разних страна, да ће сви они који дођу у нашу Бајину Башту и у ову предивну светињу пожелети да време траје дуже и да ће изговорити Петрове речи са Тавора: „Добро нам је овде бити“ (Мт 17,4). Вероучитељ Ненад Зекавица

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја. Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку. Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести. У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида. На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године. Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке. Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски; најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички. Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја. Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да

Литија уочи храмовне и градске славе у Бајиној Башти
Свечана прослава славе града и храма започела је вечерњим богослужењем са петохлебницом у новом Храму Преноса моштију Светог Саве Српског. Овим богослужењем началствовао је игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), а саслуживали су му свештеник из Бачеваца Сретен Тадић и парох кремански јереј Александар Ђуричић. Након вечерње са петохлебницом велики број верника је кренуо у литију градским улицама. Како је крсни ход водио ка Храму Светог пророка Илије, у порти овог храма је извршен помен преминулим ктиторима, од којих неки и почивају на овом Светом месту, као и преминулим свештеницима који су своје пастирске дане провели са верним народом Бајине Баште. Након помена, литија је наставила да се креће градским улицама ка градском тргу где је читано Свето Еванђеље и кропљен верни народ, а затим низ главну улицу, пењући се ка Храму Светог Саве – Светосавском улицом. Тиме је крсни ход завршен, а сабрани верници су у наставку имали прилику да предахну и уз послужење уживају у богатом културно-уметничком програму за који су се побринула наша два Културно уметничка друштва – ‘’Миленко Топаловић’’ и ‘’Јелек’’. Динамичним играма фолклорци су нас пренели у неке заборављене просторе и време чије било и даље одјекује у сваком од нас. Поред њих, програм је обогаћен наступом глумца Аврама Цветковића, који је маестрално изговорио беседу Светог Саве и беседу „Србине, брате“. Ипак, срца публике освојили су наши најмлађи суграђани. Велики број деце је учествовао у наступима фолклорних секција наших КУД-ова, а поред њих ту су били и Нина Павловић која је својим прелепим гласом отворила културни програм, као и Јован Јаковљевић који је својом песмом о Светом Сави дирнуо све присутне. Његова песма била је уједно и увод за проглашење и доделу награда најбољим ученицима основних и средњих школа наше општине. Поводом празника и славе града и храма за ученике веронауке је организован литерарни и ликовни конкурс на који су одазвао велики број наших ђака, те је жири имао нимало лак задатак да од неколико стотина пристиглих радова изабере оне најбоље. Након доделе награда најбољима, присутни су позвани да на платоу испред храма погледају велики број изложених радова. Највећи утисак на овогодишњем конкурсу представља изузетан одзив и заинтересованост наше деце да се на ликовни или књижевни начин изразе о оним духовним питањима и димензијама нашег постојања цртајући и пишући о Пасхи или о томе што је Свети Сава учинио и даље чини за нас. Након доделе награда и обиља дечије радости и искрених осмеха, присутној публици се милозвучним тоновима представила и група „Нектарија“ из Ваљева, која изводи духовну музику. Речи песмама и начин извођења представљали су диван призор да се навечерје славе прослави и да се уједно окрепимо и припремимо за торжествену архијерејску литургијску прославу храмовне славе и славе општине Бајина Башта. Вероучитељ Ненад Зекавица

Храмовна слава у Вранешима
Дана 19/6. маја Црква Преноса моштију Светог Саве у Вранешима прославила је храмовну славу. Прослава празника отпочела је свечано Светом Литургијом којом је началствовао Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић уз саслужење архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја-ставрофора Станоја Лазаревића, протојереја Драгана Тубе, јереја Милана Костића и старешине храма протонамесника Александра Тимотијевића. Велики број верног народа сабрао се у свом храму да прослави свога заштитника и узме учешћа у Светој Чаши Тела и Крви Господње. У својој беседи Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић истакао је величину лика светитеља Саве и његов значај за нас Србе, као и уопште значај славе у нашем народу. Такође, нагласио је да је од изузетне важности за нас православне хришћане да се сабирамо у својим храмовима и да уважавамо своје свештенике који у име Епископа, који је икона самога Христа, приносе жртву благодарења Господу. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освећено жито, након чега је уследила трпеза љубави. Овом приликом је председник Црквеног одбора господин Иван Лазовић уручио захвалнице приложницима који су својим несебичним залагањем помогли своју цркву. протонамесник Александар Тимотијевић а

Излет краљевачких гимназијалаца на Српску Свету Гору
У недељу 19. маја 2024. године, када Света Црква прославља жене мироносице, ученици свих разреда Гимназије у Краљеву су заједно са својим вероучитељима протојерејем Миломиром Радићем и Филипом Зеленовићем, походили манастире Српске Свете Горе, тј. Овчарско-кабларске клисуре. На излет смо традиционално кренули возом из Краљева у раним јутарњим сатима. Овога пута дан се није познао по кишовитом и тмурном јутру. По ступању на тло Српске свете горе огрејало нас је сунце и пратило током читавог дана. Са железничке станице у Овчар Бањи упутили смо се у Манастир Светог Николаја Мирликијског – Никоље. Ту смо по доласку присуствовали Светој Литургији коју су служили протојереји Ђорђе Лазаревић и Миломир Радић уз појање сестринства. Да радост буде још већа, многи ученици су са својим вероучитељима приступили Светој Чаши. Након Свете Литургије сели смо за трпезу љубави коју је мати Јелисавета припремила за присутни народ. Мати је из ризнице манастира показала ученицима Каранско јеванђеље, рукописно Јеванђеље с почетка 17. века, док је отац Миломир испричао нешто више о њему. После топлог гостопримства код мате Јелисавете, по стрмом и уском путу, попели смо се до Манастира Успења Пресвете Богородице, задужбине Светог Николаја Жичког. Ту су нас угостиле сестре из Манастира Благовештење, а ученици су имали прилике да из приче вероучитеља и фрескописа цркве сазнају нешто више о животу самог ктитора, Светог владике Николаја. Одморивши се и окрепивши у Манастиру Успења Пресвете Богородице, кренули смо назад ка центру Овчар Бање. Спуштајући се низ стари пут за Бању, ученици су имали прилике да уживају у прелепим пејзажима какве само ова клисура може пружити: споју природне лепоте и црквеног неимарства. Научили су много тога о географији, флори, фауни и монашком животу овог светог места. У центру Овчар Бање ученицима је било на располагању око 2 часа слободног времена. Слободно време ђаци су искористили да обиђу и упознају се са овим све популарнијим туристичким местом. Након боравка у Бањи посетили смо Манастир Благовештење, светињу у којој је Патријарх Павле примио монашки постриг. У Краљево смо кренули у касним поподневним сатима препуни утисака, са жељом и молитвом да се ова благочестива традиција настави на многаја љета. Вероучитељ Филип Зеленовић

Освећење крстова за Храм Сретења Господњег у Ушћу
У Томину суботу, 18. маја, када наша Света Црква прославља Свету великомученицу Ирину, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина освећени су крстови за нови Храм Сретења Господњег који се гради у месту Ушће, поред самог ушћа реке Студенице у Ибар, на понос и дику верујућег народа парохије ушћанске. Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић уз саслужење протојереја Жељка Филиповића (пароха из Чукојевца), протојереја Часлава Ристића (пароха из Врдила), јереја Николе Ћурчића (пароха из Рашке), јереја Бранка Росића (пароха из Јошаничке Бање) и ђакона Милоша Јанковића благосиљао је нова крсна знамења која ће красити куполу храма и звоника. Молитвено су присуствовали и данашњи домаћин, парох ушћански јереј Милован Крупниковић, богољубиво монаштво из Манастира Студенице, начелник Рашког округа г. Стефан Аџић, представници Општине Краљево и многобројни народ. Своју беседу Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић започео је у духу празника Васкрсења Христовог речима: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему“ ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Преносећи Вам благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина благодаран сам Богу што имам прилику да заједно са вама учествујем у овом богоугодном делу освећења и постављања нових крстова који ће красити овај храм, у коме ћете се окупљати најпре на Светим Литургијама, а потом и за најрадосније празнике ваших крсних слава, крштења и венчања. Нека овај храм буде понос ове парохије, а уточиште сваком православном хришћанину који га буде посетио.“ Након беседе, КУД из Ушћа са својим најмлађим члановима улепшао је данашњу свечаност, након чега је уследило постављање крстова, а по завршетку уприличена је трпеза љубави и послужење за све присутне. Парохијски ђакон Милош Јанковић

Ибарске новости: вероучитељ Владимир Грујић, “Трагање за бесмртношћу“
Ако је страх од смрти најстарије и најснажније људско осећање, онда је трагање за бесмртношћу и жеља за вечним животом насушна људска потреба. Сви се сећамо древног сумерског мита о Гилгамешу који нам осликава трагику људске судбине пред неизбежном и сигурном смрћу. Јунак овог епа свемоћни краљ Гилгамеш из Урука је данима седео поред мртвог тела свог пријатеља Енкидуа све док једног дана није видео како црв излази из његове ноздрве. Пошто га је услед тог призора спопала ужасна језа, донео је чврсту одлуку да никада неће умрети. Пропутовавши читав свет у потрази за начином на који ће победити смрт, Гилгамеш је на крају морао да се помири са тим да је смрт неминовна човекова судбина са којом ће морати да живи. Борба рода људског са највећим и последњим непријатељем се од овог Гилгамешовог трагања за бесмртношћу до мирења са смртношћу, па изнова и изнова, води све до данас. Модерно доба нам је донело кулминацију ангажовања свих расположивих ресурса у борби против болести и смрти. Истраживања на пољу уређивања људског генома су посебно интересантна и значајна по овом питању. Научници Џенифер Дудна и Емануел Шарпентје су 2020. године добили Нобелову награду за хемију, и то за рад познатији у научним круговима као „Crispr-Cas9“, који функционише као пар „молекуларних маказа“, које могу да пресеку ланац ДНК на одређеном месту. На овај начин се може променити структура гена код биљака, животиња и човека ради превенције болести, али и ради унапређења одређених жељених особина. Трансплатација органа као медицински поступак замене нефункционалног органа новим је данас врло напредовала. До сада се врло ефикасно могу трансплатирати јетра, бубрег, срце, рожњача, коштана срж, кожа, лице, зуби… Чак је у најави и решење проблема недостатка донора органа уз помоћ технологије генетског инжењеринга, узгајањем органа генетским модификацијама. Невероватно, бар за сада, звучи и најава појединих научника, пре свих неурохирурга, да ће у врло блиској будућности бити могуће извести трансплатацију читаве главе!? Наведени научни подухвати, у спрези са најновијим достигнућима на пољу роботике и вештачке интелигенције, враћају нас на трансхуманистичке идеје из 60- тих, које у својој бити желе да, употребом и комбинацијом свих технологија и уопште научних открића, човека учине бесмртним, чак трансформишући га у неку нову савршенију врсту. Иако већ имамо научнике у овим областима који су се „заиграли Бога“ и прешли праг етичности, точак науке се, давно и неповратно, завртео и без њега би био незамислив живот какав познајемо. Овакво трагање за бесмртношћу рода људског, данас више него икад, подсећа на оно питање богатог младића упућено Христу у Јеванђељу: „Учитељу, шта морам да урадим да добијем вечни живот?“(Мк 10, 17) Сва је прилика да је овај младић желео да живи вечно на земљи, и то по сваку цену. Одговор Спаситељев, да мора најпре оставити све што има, му се није свидео, те је „зловољан и жалостан“ отишао. Тема бесмртности је врло присутна у уметности, нарочито у књижевности и кинематографији. Љубитељи филма свакако памте култно остварење Горштак (1986), аустралијског редитеља Расела Малкахија. Наиме, у филму се говори о људима који су рођени с посебним даром од Бога, са способношћу да досегну бесмртност. Укратко, радња филма се одвија кроз векове у којима се води борба између бесмртника. На крају остаје само један победник, који као награду добија, ни мање ни више него смртност. Снажна порука коју ова филмска прича шаље јесте да је бесмртност проклетство у вртлогу времена у коме живимо, поготово ако смо све време сведоци умирања особа које волимо. Управо је због тога кроз наслов песме групе Queen, писане за овај филм, гледаоцима упућено једно хипотетичко и истовремено сугестивно питање: Ко жели да живи заувек (у оваквом свету)!? (Who Wants to Live Forever). Ниједан сценарио у коме су људи представљени као бесмртни у овоме свету и веку не може имати срећан крај. Очигледно је да свако продужавање живота у недоглед без постављања питања о дубљем смислу и циљу је унапред изгубљена битка са временом, поготово ако знамо да се смртни човек чак и на дневном нивоу суочава са изазовима осмишљавања и попуњавања слободног времена у свом животном простору. Неизбежно интересантна за нашу тему је и књига португалског нобеловца, Жозеа Сарамага, „Смрт и њени хирови“ (2005) у којој сама Смрт одлучи да смрти више нема. Писац започиње књигу реченицом: Следећег дана нико није умро! Врхунац у овој сатиричној књизи читаоци доживљавају када Сарамаго у радњу укључује и представника римокатоличке цркве, једног кардинала, који, услед ове нове околности, закључује: Без смрти нема васкрсења, а без васкрсења нема ни цркве! Живети у овом Сарамаговом обесмрћеном свету би било заиста комично и забавно, али само под условом да није истовремено и крајње трагично. Могли бисмо чак рећи да је, условно речено, писац ове сатире у праву, јер нас врло слично, истина у другом контексту, и чувени апостол Павле поучава: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша“ (1 Кор. 15, 13-14). На нашу радост, наставља исти Апостол, „заиста је Христос устао из мртвих… и као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1 Кор. 15, 20-21). Ако овде поставимо питање смисла, односно, зашто је потребно да сви у Христу оживе, богомудри Павле ће нам одговорити сасвим једноставно: „Да буде Бог све у свему“! (1 Кор. 15, 28). Дакле, живот у Вечности може имати смисла и радости само ако постоји извор радости, а то је једино Светотројични Бог кроз Васкрслог Христа. Ишчекујући свеопште васкрсење радујемо се свакој недељи као малом васкрсењу, и сваком празнику Христовог Васкрсења, јер је у њему сва наша радост. Јер знамо да Вечни живот није агонија већ радост. До тада, морамо научити и да умиремо, јер се, за хришћане, уметност живљења у највећој мери састоји у умећу умирања (видети истоимено дело арх. Р. Карелина). Колико год то парадоксално звучало, насупрот тежњи модерног доба да треба живети по сваку цену, Распети и Васкрсли Христос нас поучава да је распињање и умирање за другог најузвишенија димензија нашег постојања. Служећи се достигнућима савремене науке и медицине, али у лечењу болести „на славу Божију“ (Јн. 11,4), а не у подмлађивању