Психолог Александра Димитријевић, “Мати српска Света Анастасија“
Када мислимо о мати српској Светој Анастасији, мислимо о њеном тиховању и прослављамо је као мајку. Прослављамо је прво као мајку Светих синова Саве и Симона, али и као мајку све српске деце. Однос између мајке и њене деце је посебан. Он започиње још са самим зачећем детета и наставља да траје током целог живота. Дете осећа синхронизовано мајчине откуцаје срца, али и мајка осећа дететове откуцаје срца. Мајка би детету требало да буде довољно добра мајка, као она која уме да препозна дечје потребе. Са друге стране, она би требало да буде и она која уме да омогући и умерену фрустрацију у испуњењу истих тих потреба, како би дете током одрастања могло да се осамостали и постепено одраста. Прва фаза у првој години се односи на стицање поверења. Дете стиче прво поверење према својој мајци, а потом и према свом оцу. То првобитно поверење је услов за поверење у току живота које ће имати и према другим људима и то је услов за основу доброг психо-физичког здравља детета. Мајка Светог Саве, Света мати Анастасија, духовна је мати све српске деце. Духовно питање о мајци свакако превазилази било какве оквире. Један од односа духовне мајке и њених чеда који је присутан у историји српског рода јесте однос између Свете Анастасије и њених чеда. Овај однос захтева присутност и поверење мајке, али да би се разумео у потпуности потребна је и права вера. Љубав духовне мајке дете све време у себи осећа као љубав чисту. Дубинска осећања која је мајка покренула код детета увек живе и таква деца, која осећају вековање своје духовне матере, увек су покренута ка вишем стваралаштву. Владика Николај у својој беседи „О српској мајци“, изговореној 1940. године, описује како: „Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.“ Мати српска Света Анастасија у дому Пресвете Богородице сва своја духовна чеда к себи приводи, помаже и растерећује их, води, даје и благосиља – без било какве речи. Исто је и тако Света Анастасија себе приводила к Мајци Пресветој Богородици и у њеном дому Студеничкој царској лаври, дому Немањића и свог српског народа, у припрати, тишином одјекује фреска: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.“ Њен син, први српски Архиепископ Свети Сава, у Житију Светом Симеону писао је о томе како је његова мати Ана као „…госпођа бивша све Српске земље“, заједно са својим супругом великим жупаном Стефаном Немањом примила анђеоски лик на празник Светих Благовести 1196. године у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу и да је наставила достојно да служи као монахиња и да: „…наречено би име јој госпођа Анастасија.“ У истом даље наводи да је тада након другог државно-црквеног сабора у Расу отишла ка: „…Светој Богородици.“ Оставивши све почасти и славу овога Света монахиња Анастасија је наставила са својим подвизима и са стицањем врлина, стога је због свих њених узвишених дела наша Света Црква и верни народ према Хиландарском и Студеничком типику, који је такође њен син, Свети Сава прилагодио за манастирска устројства, слави према старом календару месеца јуна 21. односно сваке године 4. јула. Александра Димитријевић психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, Петровски пост у Духу апостолске вере
Митрополит жички Г. Јустин свештенослужио у Белановици
У недељу Свих Светих, 30. јун 2024. године, на Петровске покладе, Високопреосвештени Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Покровском храму Пресвете Богородице у Белановици , уз саслужење протојереја – ставрофора Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерскога, протојереја – ставрофора Велибора Бојчића умировљеног свештеника из Аустралијско-новозеландске Митрополије, протојереја Слободана Алексића, пароха белановачког, јереја Горана Џопалића, пароха заграђског, јереја Миодрага Марковића, пароха моравачког, јереја Јована Стевановића, пароха бољковачког, као и ђакона Стефана Симића и Слободана Пејовића. На малом входу Његово Високопреосвештенство г. Јустин одликовао је о. Слободана Алексића правом ношења напрсног крста . После прочитаног зачала Светог Јеванђеља Митрополит г. Јустин је у надахнутој беседи поучио присутни верни народ о смислу данашњег празника, значају труда сваког хришћанина на сопственом спасењу, чињењу дела хришћанског подвига, а не само слушања и вере. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије, сви присутни су присуствовали пригодном културно – уметничком програму, а потом и заједничкој трпези љубави. Напослетку се и нови протојереј – ставрофор отац Слободан обратио свим присутнима, захваливши се Његовом Високопреосвештенству на указаној части, као и својој породици, свештенству, и свом верном народу који се данас сабрао око свог Архипастира на Светој Литургији. Ђакон Слободан Пејовић
Из штампе изашао нови број часописа Жички благовесник (јул-септембар 2024)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024). Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета. Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо. Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’ Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’ Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу. Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574) биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’. Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти. У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом „Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности. У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’ У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома. У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу. У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у
Списак ученика примљених за богословије 2024. године
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2024/25. годину у први разред богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке биће примљени следећи кандидати: Из канцеларије Митрополита жичког
Чин освећења и постављања Часног Крста на Цркву у Буковици код Ивањице
Две године и два дана након почетка радова на изградњи цркве Светог деспота Стефана Лазаревића, 29. јуна 2024 године, у ивањичком насељу Буковица постављен је Часни Крст на куполу храма. Чин освећења предводио је архијерејски намесник моравички, протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење пароха радаљевског јереја Аранђела Петровића и пароха ужичког протонамесника Александра Стјепановића. Благолепним појањем чин су улепшали јереј Рашко Стјепановић и протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Надлежни свештеник и старешина ивањичке цркве, јереј Младен Миливојевић након постављања Крста на куполу цркве многобројним парохијанима и гостима обратио се бираним речима захваливши се свима који су у претходном периоду дали свој допринос у погледу овог богочовечанског подухвата. Посебан дар и јавну похвалу добио је извођач грађевинских радова, господин Горан Ненадић, директор фирме „Фена градња“, која је веома успешно извршила зидање храма. Будући да тренутно трају кровопокривачки радови у извођењу фирме „Маеста“ и да се настављају остали радови на опремању цркве који ће бити подржани од стране и досадашњих и нових дародаваца, награде појединцима, фирмама и институцијама биће реализоване када црква у потпуности буде завршена. Ова свечаност украшена је духовним програмом у коме су учествовали црквени хор ивањичке цркве, госпођица Нађа Јовановић (флаута), госпођица Марија Благојевић (фрула), господин Миланко Бошковић који је произнео „Текст са косовског мраморног стуба“ и фолклорна дечја група из Буковице која је одиграла игре из Шумадије. Јереј Младен Миливојевић, старешина ивањичке цркве
Видовдан – храмовна слава у Матарушкој Бањи
У петак 28. јуна 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су старешина овог храма протојереј ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј ставрофор Милош Босић, протојереј Мирољуб Попадић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Владе Величковић, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Литургији су присуствовали и заменица градоначелника града Краљева Кристина Марковић, потпуковник наше војске Живан Икраш, као и велики број верног народа и деце. Након прочитаног Јеванђеља верни народ је, по благослову Његовог Високопреосвештенства, поучио пригодном омилијом протојереј саврофор Љубинко Костић. Поздравивши све присутне у храму, отац Љубинко је нагласио да је сваки човек створен за Царство Небеско, али да све зависи од нашег избора, како појединачног, тако и саборног, да ли желимо спасење. Диван пример за нас хришћане јесте личност Светог кнеза Лазара као и осталих косовских јунака и мученика који су се својим животом определили за Царство Небеско. Имајући њих за пример потрудимо се да чувамо јединство наше вере и нашега народа не заборављајући светолазаревски, светосавски и јеванђелски завет, рекао је отац Љубинко. Беседу оца Љубинка можете послушати ОВДЕ. Кратком беседом обратио се верном народу и Митрополит Јустин наглашавајући да су молитва, смирење, трпљење и љубав најјаче оружје које нас воде ка спасењу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. ВИДЕО ПРИЛОГ догађаја можете погледати ОВДЕ. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и пререзан колач, припремљени поводом храмовне славе. После Свете Литургије уприличена је славска трпеза у току које су песници Милоје Радовић и Радослав Премовић изговорили неколико косовских песама. Овај дан су такође улепшали ученици ОШ „Ђура Јакшић“ из Конарева са наставницом Наташом Милетић хорским певањем: „Ораховцу башто рајска“, „Пећка кандила“ и „Призренска ноћ“. Вероучитељ Димитрије Радмилац
Лист Храм бр. 102: Видовданска беседа, Свети Владика Николај Охридски и Жички
“Видовдански духовни сусрети“ у Вичи
На Видовдан, 28. јуна 2024. у Вичи, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина одражана је пета по реду манифестација ,,Видовдански духовни сусрети”. Ова манифестација, започета је Светом Литургијом коју је служио парох вички, јереј Немања Матејић, који се након прочитаног Јеванђеља обратио присутнима. Осврнуо се на значај страдања и трпљења ради Господа коју је и показао Свети Кнез Лазар. Истакао је да ми хришћани треба да стремимо за остварењем небеског и непролазног царства, које се остварује на Светој Литургији. Након Свете Литургије служен је парастос свим вичким парохијанима који су да ли животе у претходним ратовима од 1912. до до сукоба деведесетих година прошлог века. За све присутне уприличено је послужење. Након чега је отворена пета по реду манифестација ,,Видовдански духовни сусрети у Вичи”. Програм је водила Марија Неранџић из Центра за Културу Општине Лучани-Гуча. Након кратког увода, дала је реч старешини храма јереју Немањи Матејић. Свештеник је поздравио све присутне, захваливши се на њиховом доласку. Најавио је учеснике овогодишње манифестације и пожелео им је да уживају у културно уметничком програму. Такође, старешина храма захвалио се учесницима ове манифестације фабрици Милан Благојевић из Лучана, Центру за Културу Општине Лучани-Гуча, као и свим парохијанима Пред приступном публиком наступио је новоосновани музички ансамбл ,, Корени” из Београда. Они су се традиционалним и изворним песмама представили публици. Након отпеваних песама, приступио је истакнути драмски уметник Андреј Шепетковски. Он се публици обратио беседом Светога Јустина Ћелијског, о Видовдану. С обзиром да драмски уметник пише песме и сценарије, присутнима је прочитао и своју песму о данашњем дану. То је публику посебно одушевило где је уследио и огроман аплауз. На крају програма, старешина храма јереј Немања Матејић, изразио благодарност свима на данашњем дану, пожелевши да се и следеће године окупимо у што већем броју на овој манифестацији. Богослов Радован Ћировић
Жички благовесник: протојереј Александар Р. Јевтић, “Рефлексија на Резолуцију УН о Сребреници – Историјско-метафизичка нит страдања српског народа“
Дана 23. маја 2024. лета Господњег одиграо се догађај који је на нови начин подсетио цео свет да српском народу није опроштено што је у физичком, моралном и емоционалном смислу преживео велику погибију на Косову Пољу 1389. Наиме, у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је резолуција о геноциду у Сребреници. О српским жртвама које су, годинама и деценијама раније, страдале у Сребреници и њеној околини, али и широм Босне и Херцеговине, није било помена нити показаног сажаљења. Историјска позадина страдања Срба на Балкану је болна и опширна. На Косову Пољу 1389, према речима Светог Владике Николаја Жичког: „Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу“ (Беседа на Видовдан, Лондон 1916). Иако парадоксално звучи, ово нам није опроштено. Разлог за то је дубоко укорењено овосветско правило закона силе да никоме ко је малобројнији и физички слабији није дозвољено да се супротстави, а камоли покуша да порази силника. У том кључу, постаје јасно да у огледалу некадашњег османлијског силника себе види сваки наредни силник светске историје до наших дана. Религијски, културно и идеолошки миљама далеке цивилизације овде постају савезници у борби да се достојанственом живљењу појединца или заједнице сломи духовна, па и физичка кичма. Ми, као Срби, уз све мане, негдашње и садашње, имамо моралну част да спадамо међу оне народе које није мимоишла ниједна сила овога света. Ударали су нас канџијом, сабљом, бајонетом, камом, аутоматима, ракетама, осиромашеним уранијумом. Ваљда, јер су видели да нисмо исти као они, па нису имали поверења у наше савезништво. А ни ми се нисмо наметали. Зато су све ливаде, њиве и воћњаци простора где су Срби живели и живе посејани нашим костима као заветним траговима најсуровијих мученичких страдања за која је свет чуо. У тој позицији означене жртве, бранили смо се. У двадесетом веку, од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па све до ратова 90-их година 20. века, али и ових три деценије 21. века, страдало је неколико милиона Срба. Скоро до једнога бранећи своје и ближњих кућне прагове. У таквом крвавом пиру који су поднеле генерације наших сународника, дешавало се да и од српске руке страдају припадници других народа. Сажаљевајући жртве из свих народа, сматрајући ратове злим семеном Нечастивога од крви Авељове до данас, са болом смо примили информацију од 23. маја текуће године, да смо понели титулу геноцидног народа пре свих џелата светских који су нас на зверске начине мучили и убијали вековима. Ту титулу су нам управо и доделили џелати светске сцене, да не би била додељена њима који и данас остављају крваве трагове широм света. Метафизичка позадина ове неправде и геополитичке сцене јесте покушај бега од истине, проглашење лажи истином, а у исходишту равнодушност према темама истине и лажи. То је корак на који се одлучују презреле цивилизације на свом историјском заласку. Претходно је пређен дуг и осмишљен пут теоријске релативизације контекста истине као теолошког, философског и социолошког појма. Њу је ширим светским интелектуалним масама понудио Карл Попер (1902–1994), а Френсис Фукујама (1952– ) маестралним увидима (који неретко успевају да наликују на изворне теолошке) учинио заводљивим уводом за пристајање многих на интервенционистичку политику западних центара моћи. Медијски симулакруми, о којима је писао Жан Бодријар (1929–2007), намећу себе на место стварности, успевајући да је даље креирају. У тој игри сенки опажаја и осећаја, расејани човек данашњице је збуњен, али све више и уморан да напреже очи и ум како би правио разликовања стварног и измишљеног. Како примећује један психијатар, лажи су најпре умилно назване „погрешним уверењима“, а потом и заборављене. Медијска анестезија од човека прави својеврсног chatbot-a који се плаши вештачке интелигенције и напредних робота, а не примећује да све више сам постаје оно што га код њих одбија и плаши – аутомат. Тако се ствара амбијент за ново бескласно друштво у коме неће роботи личити на људе, већ људи на роботе. О наступу таквих времена писао је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју, када је говорио да ће се појавити људи: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2Тим 3, 5). Као савет за поступање, апостол незнабожаца поручује у наставку: „И клони се ових“. То су светски душебрижници, који су у стварности душегубци – јер су изгубили своју душу, а погубљују и чију год још могу. Нама за охрабрење остаје чињеница да су многе државе чланице Уједињених нација на гласању 23. маја 2024. биле против резолуције о Сребреници. Поврх свега, теши нас чињеница да чудним путевима Господњим и изобилном љубављу Његовом ми нисмо у друштву силника овога света. Неће они нас, а ни ми њих. Савест светосавска нам то не дозвољава. Као да мртве главе Светог кнеза Лазара, Обилића, мученика и новомученика српских од Косова до Јадовна, па опет Косова, и даље мисле о нама и опомињу нас да је „земаљско за малена царство, а Небеско од сад и довека“. Не дају нам да пристанемо на концепт истине као консензуса смртних људи, већ нас подсећају да је Истина откривењског богочовечанског карактера – јер је Христос Истина (Јн 14, 6). То нас чува да останемо призвани народ Божији, свесни својих грехова, спремни на покајање, али и неспремни да уместо од Бога истину очекујемо од светских центaра моћи који Бога не воле и Богу се не молe. Утеху и снагу нам дају Господње речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). То Царство није од овога света, па се и не влада по духу овога света. Оно призива све људе да се угледају на Христа, па даље кроз христоликост спасавају душе своје љубећи истину и правду. Царство Божије доноси Дух Свети међу нас кроз световрлински и светотајински живот. У њему влада закон љубави према сваком човеку, а Истина, као небоземна стварност, ослобађа (Јн 8, 32). Њу ће победоносно објавити Христос као безазлено и страдално Јагње Божије, о чему у апокалиптичним сценама тајновидац и боговидац Свети Јован Богослов пише: „И донеће славу и част народâ у њега. И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота“ (Откр 21, 26–27). Протојереј Александар Р.
Психолог Александра Димитријевић, “Мати српска Света Анастасија“
Када мислимо о мати српској Светој Анастасији, мислимо о њеном тиховању и прослављамо је као мајку. Прослављамо је прво као мајку Светих синова Саве и Симона, али и као мајку све српске деце. Однос између мајке и њене деце је посебан. Он започиње још са самим зачећем детета и наставља да траје током целог живота. Дете осећа синхронизовано мајчине откуцаје срца, али и мајка осећа дететове откуцаје срца. Мајка би детету требало да буде довољно добра мајка, као она која уме да препозна дечје потребе. Са друге стране, она би требало да буде и она која уме да омогући и умерену фрустрацију у испуњењу истих тих потреба, како би дете током одрастања могло да се осамостали и постепено одраста. Прва фаза у првој години се односи на стицање поверења. Дете стиче прво поверење према својој мајци, а потом и према свом оцу. То првобитно поверење је услов за поверење у току живота које ће имати и према другим људима и то је услов за основу доброг психо-физичког здравља детета. Мајка Светог Саве, Света мати Анастасија, духовна је мати све српске деце. Духовно питање о мајци свакако превазилази било какве оквире. Један од односа духовне мајке и њених чеда који је присутан у историји српског рода јесте однос између Свете Анастасије и њених чеда. Овај однос захтева присутност и поверење мајке, али да би се разумео у потпуности потребна је и права вера. Љубав духовне мајке дете све време у себи осећа као љубав чисту. Дубинска осећања која је мајка покренула код детета увек живе и таква деца, која осећају вековање своје духовне матере, увек су покренута ка вишем стваралаштву. Владика Николај у својој беседи „О српској мајци“, изговореној 1940. године, описује како: „Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.“ Мати српска Света Анастасија у дому Пресвете Богородице сва своја духовна чеда к себи приводи, помаже и растерећује их, води, даје и благосиља – без било какве речи. Исто је и тако Света Анастасија себе приводила к Мајци Пресветој Богородици и у њеном дому Студеничкој царској лаври, дому Немањића и свог српског народа, у припрати, тишином одјекује фреска: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.“ Њен син, први српски Архиепископ Свети Сава, у Житију Светом Симеону писао је о томе како је његова мати Ана као „…госпођа бивша све Српске земље“, заједно са својим супругом великим жупаном Стефаном Немањом примила анђеоски лик на празник Светих Благовести 1196. године у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу и да је наставила достојно да служи као монахиња и да: „…наречено би име јој госпођа Анастасија.“ У истом даље наводи да је тада након другог државно-црквеног сабора у Расу отишла ка: „…Светој Богородици.“ Оставивши све почасти и славу овога Света монахиња Анастасија је наставила са својим подвизима и са стицањем врлина, стога је због свих њених узвишених дела наша Света Црква и верни народ према Хиландарском и Студеничком типику, који је такође њен син, Свети Сава прилагодио за манастирска устројства, слави према старом календару месеца јуна 21. односно сваке године 4. јула. Александра Димитријевић психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)
РТВ КВ: протојереј Александар Р. Јевтић, Петровски пост у Духу апостолске вере
Митрополит жички Г. Јустин свештенослужио у Белановици
У недељу Свих Светих, 30. јун 2024. године, на Петровске покладе, Високопреосвештени Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Покровском храму Пресвете Богородице у Белановици , уз саслужење протојереја – ставрофора Светолика Марковића, Архијерејског намесника качерскога, протојереја – ставрофора Велибора Бојчића умировљеног свештеника из Аустралијско-новозеландске Митрополије, протојереја Слободана Алексића, пароха белановачког, јереја Горана Џопалића, пароха заграђског, јереја Миодрага Марковића, пароха моравачког, јереја Јована Стевановића, пароха бољковачког, као и ђакона Стефана Симића и Слободана Пејовића. На малом входу Његово Високопреосвештенство г. Јустин одликовао је о. Слободана Алексића правом ношења напрсног крста . После прочитаног зачала Светог Јеванђеља Митрополит г. Јустин је у надахнутој беседи поучио присутни верни народ о смислу данашњег празника, значају труда сваког хришћанина на сопственом спасењу, чињењу дела хришћанског подвига, а не само слушања и вере. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије, сви присутни су присуствовали пригодном културно – уметничком програму, а потом и заједничкој трпези љубави. Напослетку се и нови протојереј – ставрофор отац Слободан обратио свим присутнима, захваливши се Његовом Високопреосвештенству на указаној части, као и својој породици, свештенству, и свом верном народу који се данас сабрао око свог Архипастира на Светој Литургији. Ђакон Слободан Пејовић
Из штампе изашао нови број часописа Жички благовесник (јул-септембар 2024)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024). Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета. Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо. Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’ Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’ Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу. Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574) биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’. Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти. У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом „Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности. У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’ У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома. У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу. У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у
Списак ученика примљених за богословије 2024. године
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2024/25. годину у први разред богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке биће примљени следећи кандидати: Из канцеларије Митрополита жичког
Чин освећења и постављања Часног Крста на Цркву у Буковици код Ивањице
Две године и два дана након почетка радова на изградњи цркве Светог деспота Стефана Лазаревића, 29. јуна 2024 године, у ивањичком насељу Буковица постављен је Часни Крст на куполу храма. Чин освећења предводио је архијерејски намесник моравички, протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење пароха радаљевског јереја Аранђела Петровића и пароха ужичког протонамесника Александра Стјепановића. Благолепним појањем чин су улепшали јереј Рашко Стјепановић и протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Надлежни свештеник и старешина ивањичке цркве, јереј Младен Миливојевић након постављања Крста на куполу цркве многобројним парохијанима и гостима обратио се бираним речима захваливши се свима који су у претходном периоду дали свој допринос у погледу овог богочовечанског подухвата. Посебан дар и јавну похвалу добио је извођач грађевинских радова, господин Горан Ненадић, директор фирме „Фена градња“, која је веома успешно извршила зидање храма. Будући да тренутно трају кровопокривачки радови у извођењу фирме „Маеста“ и да се настављају остали радови на опремању цркве који ће бити подржани од стране и досадашњих и нових дародаваца, награде појединцима, фирмама и институцијама биће реализоване када црква у потпуности буде завршена. Ова свечаност украшена је духовним програмом у коме су учествовали црквени хор ивањичке цркве, госпођица Нађа Јовановић (флаута), госпођица Марија Благојевић (фрула), господин Миланко Бошковић који је произнео „Текст са косовског мраморног стуба“ и фолклорна дечја група из Буковице која је одиграла игре из Шумадије. Јереј Младен Миливојевић, старешина ивањичке цркве
Видовдан – храмовна слава у Матарушкој Бањи
У петак 28. јуна 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су старешина овог храма протојереј ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј ставрофор Милош Босић, протојереј Мирољуб Попадић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Владе Величковић, ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Литургији су присуствовали и заменица градоначелника града Краљева Кристина Марковић, потпуковник наше војске Живан Икраш, као и велики број верног народа и деце. Након прочитаног Јеванђеља верни народ је, по благослову Његовог Високопреосвештенства, поучио пригодном омилијом протојереј саврофор Љубинко Костић. Поздравивши све присутне у храму, отац Љубинко је нагласио да је сваки човек створен за Царство Небеско, али да све зависи од нашег избора, како појединачног, тако и саборног, да ли желимо спасење. Диван пример за нас хришћане јесте личност Светог кнеза Лазара као и осталих косовских јунака и мученика који су се својим животом определили за Царство Небеско. Имајући њих за пример потрудимо се да чувамо јединство наше вере и нашега народа не заборављајући светолазаревски, светосавски и јеванђелски завет, рекао је отац Љубинко. Беседу оца Љубинка можете послушати ОВДЕ. Кратком беседом обратио се верном народу и Митрополит Јустин наглашавајући да су молитва, смирење, трпљење и љубав најјаче оружје које нас воде ка спасењу. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. ВИДЕО ПРИЛОГ догађаја можете погледати ОВДЕ. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и пререзан колач, припремљени поводом храмовне славе. После Свете Литургије уприличена је славска трпеза у току које су песници Милоје Радовић и Радослав Премовић изговорили неколико косовских песама. Овај дан су такође улепшали ученици ОШ „Ђура Јакшић“ из Конарева са наставницом Наташом Милетић хорским певањем: „Ораховцу башто рајска“, „Пећка кандила“ и „Призренска ноћ“. Вероучитељ Димитрије Радмилац
Лист Храм бр. 102: Видовданска беседа, Свети Владика Николај Охридски и Жички
“Видовдански духовни сусрети“ у Вичи
На Видовдан, 28. јуна 2024. у Вичи, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина одражана је пета по реду манифестација ,,Видовдански духовни сусрети”. Ова манифестација, започета је Светом Литургијом коју је служио парох вички, јереј Немања Матејић, који се након прочитаног Јеванђеља обратио присутнима. Осврнуо се на значај страдања и трпљења ради Господа коју је и показао Свети Кнез Лазар. Истакао је да ми хришћани треба да стремимо за остварењем небеског и непролазног царства, које се остварује на Светој Литургији. Након Свете Литургије служен је парастос свим вичким парохијанима који су да ли животе у претходним ратовима од 1912. до до сукоба деведесетих година прошлог века. За све присутне уприличено је послужење. Након чега је отворена пета по реду манифестација ,,Видовдански духовни сусрети у Вичи”. Програм је водила Марија Неранџић из Центра за Културу Општине Лучани-Гуча. Након кратког увода, дала је реч старешини храма јереју Немањи Матејић. Свештеник је поздравио све присутне, захваливши се на њиховом доласку. Најавио је учеснике овогодишње манифестације и пожелео им је да уживају у културно уметничком програму. Такође, старешина храма захвалио се учесницима ове манифестације фабрици Милан Благојевић из Лучана, Центру за Културу Општине Лучани-Гуча, као и свим парохијанима Пред приступном публиком наступио је новоосновани музички ансамбл ,, Корени” из Београда. Они су се традиционалним и изворним песмама представили публици. Након отпеваних песама, приступио је истакнути драмски уметник Андреј Шепетковски. Он се публици обратио беседом Светога Јустина Ћелијског, о Видовдану. С обзиром да драмски уметник пише песме и сценарије, присутнима је прочитао и своју песму о данашњем дану. То је публику посебно одушевило где је уследио и огроман аплауз. На крају програма, старешина храма јереј Немања Матејић, изразио благодарност свима на данашњем дану, пожелевши да се и следеће године окупимо у што већем броју на овој манифестацији. Богослов Радован Ћировић
Жички благовесник: протојереј Александар Р. Јевтић, “Рефлексија на Резолуцију УН о Сребреници – Историјско-метафизичка нит страдања српског народа“
Дана 23. маја 2024. лета Господњег одиграо се догађај који је на нови начин подсетио цео свет да српском народу није опроштено што је у физичком, моралном и емоционалном смислу преживео велику погибију на Косову Пољу 1389. Наиме, у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је резолуција о геноциду у Сребреници. О српским жртвама које су, годинама и деценијама раније, страдале у Сребреници и њеној околини, али и широм Босне и Херцеговине, није било помена нити показаног сажаљења. Историјска позадина страдања Срба на Балкану је болна и опширна. На Косову Пољу 1389, према речима Светог Владике Николаја Жичког: „Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу“ (Беседа на Видовдан, Лондон 1916). Иако парадоксално звучи, ово нам није опроштено. Разлог за то је дубоко укорењено овосветско правило закона силе да никоме ко је малобројнији и физички слабији није дозвољено да се супротстави, а камоли покуша да порази силника. У том кључу, постаје јасно да у огледалу некадашњег османлијског силника себе види сваки наредни силник светске историје до наших дана. Религијски, културно и идеолошки миљама далеке цивилизације овде постају савезници у борби да се достојанственом живљењу појединца или заједнице сломи духовна, па и физичка кичма. Ми, као Срби, уз све мане, негдашње и садашње, имамо моралну част да спадамо међу оне народе које није мимоишла ниједна сила овога света. Ударали су нас канџијом, сабљом, бајонетом, камом, аутоматима, ракетама, осиромашеним уранијумом. Ваљда, јер су видели да нисмо исти као они, па нису имали поверења у наше савезништво. А ни ми се нисмо наметали. Зато су све ливаде, њиве и воћњаци простора где су Срби живели и живе посејани нашим костима као заветним траговима најсуровијих мученичких страдања за која је свет чуо. У тој позицији означене жртве, бранили смо се. У двадесетом веку, од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па све до ратова 90-их година 20. века, али и ових три деценије 21. века, страдало је неколико милиона Срба. Скоро до једнога бранећи своје и ближњих кућне прагове. У таквом крвавом пиру који су поднеле генерације наших сународника, дешавало се да и од српске руке страдају припадници других народа. Сажаљевајући жртве из свих народа, сматрајући ратове злим семеном Нечастивога од крви Авељове до данас, са болом смо примили информацију од 23. маја текуће године, да смо понели титулу геноцидног народа пре свих џелата светских који су нас на зверске начине мучили и убијали вековима. Ту титулу су нам управо и доделили џелати светске сцене, да не би била додељена њима који и данас остављају крваве трагове широм света. Метафизичка позадина ове неправде и геополитичке сцене јесте покушај бега од истине, проглашење лажи истином, а у исходишту равнодушност према темама истине и лажи. То је корак на који се одлучују презреле цивилизације на свом историјском заласку. Претходно је пређен дуг и осмишљен пут теоријске релативизације контекста истине као теолошког, философског и социолошког појма. Њу је ширим светским интелектуалним масама понудио Карл Попер (1902–1994), а Френсис Фукујама (1952– ) маестралним увидима (који неретко успевају да наликују на изворне теолошке) учинио заводљивим уводом за пристајање многих на интервенционистичку политику западних центара моћи. Медијски симулакруми, о којима је писао Жан Бодријар (1929–2007), намећу себе на место стварности, успевајући да је даље креирају. У тој игри сенки опажаја и осећаја, расејани човек данашњице је збуњен, али све више и уморан да напреже очи и ум како би правио разликовања стварног и измишљеног. Како примећује један психијатар, лажи су најпре умилно назване „погрешним уверењима“, а потом и заборављене. Медијска анестезија од човека прави својеврсног chatbot-a који се плаши вештачке интелигенције и напредних робота, а не примећује да све више сам постаје оно што га код њих одбија и плаши – аутомат. Тако се ствара амбијент за ново бескласно друштво у коме неће роботи личити на људе, већ људи на роботе. О наступу таквих времена писао је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју, када је говорио да ће се појавити људи: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2Тим 3, 5). Као савет за поступање, апостол незнабожаца поручује у наставку: „И клони се ових“. То су светски душебрижници, који су у стварности душегубци – јер су изгубили своју душу, а погубљују и чију год још могу. Нама за охрабрење остаје чињеница да су многе државе чланице Уједињених нација на гласању 23. маја 2024. биле против резолуције о Сребреници. Поврх свега, теши нас чињеница да чудним путевима Господњим и изобилном љубављу Његовом ми нисмо у друштву силника овога света. Неће они нас, а ни ми њих. Савест светосавска нам то не дозвољава. Као да мртве главе Светог кнеза Лазара, Обилића, мученика и новомученика српских од Косова до Јадовна, па опет Косова, и даље мисле о нама и опомињу нас да је „земаљско за малена царство, а Небеско од сад и довека“. Не дају нам да пристанемо на концепт истине као консензуса смртних људи, већ нас подсећају да је Истина откривењског богочовечанског карактера – јер је Христос Истина (Јн 14, 6). То нас чува да останемо призвани народ Божији, свесни својих грехова, спремни на покајање, али и неспремни да уместо од Бога истину очекујемо од светских центaра моћи који Бога не воле и Богу се не молe. Утеху и снагу нам дају Господње речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). То Царство није од овога света, па се и не влада по духу овога света. Оно призива све људе да се угледају на Христа, па даље кроз христоликост спасавају душе своје љубећи истину и правду. Царство Божије доноси Дух Свети међу нас кроз световрлински и светотајински живот. У њему влада закон љубави према сваком човеку, а Истина, као небоземна стварност, ослобађа (Јн 8, 32). Њу ће победоносно објавити Христос као безазлено и страдално Јагње Божије, о чему у апокалиптичним сценама тајновидац и боговидац Свети Јован Богослов пише: „И донеће славу и част народâ у њега. И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота“ (Откр 21, 26–27). Протојереј Александар Р.